by MoZarD
Džo je koračao prema krupnom čoveku koji je nadgledao utovar, ali je ovaj baš tada bio zauzet premeštanjem stoka koji je jedan od nosača pogrešno složio, tako da se Džo izmakao. Ponovo je pogledao mladića, uputio mu poluosmeh i klimnuo glavom.
Kometa nije baš bio željan razgovora, ali mladić mu je uzvratio klimanjem, a izgledalo je da će čovek još neko vreme biti zaposlen.
»Ti s' šatler?« upitao je Džo.
Mladić je klimnuo glavom.
»I ideš tam' i nazad?« upitao je, pokazujući na disk mesečevog‐meseca.
12
Još jedan potvrdni odgovor.
»Mog' li bilo kako da se odbacim na... pa, bilo gde?«
»Možeš, ukoliko pristaneš na posao«, reče mladić.
Izgovor je iznenadio Džoa.
»Jašta«, reče Džo. »Ak' treba da šljakam, nem' veze.«
Mladić se uspravio iznad užeta. »Hej, Elmere«, povikao je. Čovek se osvrnuo, okrenuo prekidač na ručnoj konzoli, i robo‐nosači su se zaustavili. To je bilo jednostavno, pomisli Džo.
»Šta želiš?« upitao je Elmer, okrenuvši se i otirući čelo.
»Imamo drugog šatlera. Klinac hoće posao.«
»Vrlo dobro«, reče Elmer. »Ti ćeš se, dakle, pobrinuti za njega. Izgleda zgodno, ali samo ga dobro nahrani i kladim se da će raditi.« Iscerio se i vratio robo‐nosačima.
»Primljen si«, reče mladić. »Ja sam Roh.«
»Ja sam Džo«, reče Džo. »Zovu me Kometa Džo.«
Ron se glasno nasmejao i rukovao se sa Džoom. »Nikad to neću shvatiti. Plovim stazisnim strujama već šest meseci, i svaki pravi i provereni svemirski vuk koga sretneš je Bob ili Henk ili Elmer. A istog časa kada naletiš na neku sačuvaj‐bože planetu ili simpleksno društvo sa samo jednim proizvodom, svako je Zvezdan, Kosmički Smit ili Kometa Džo«. Potapšao je Džoa po ramenu. »Nemoj da se uvrediš, ali prilično ćeš brzo izgubiti tu kometu.«
Džo se nije uvredio, poglavito zato što nije imao pojma o čemu Ron priča, ali se nasmešio »O'kle si?«
»Uzeo sam slobodnu godinu na Univerzitetu Kentauri da skakućem po zvezdama i
pomalo radim kad moram. Već nekoliko meseci šatlujem uzduž i popreko ove četvrti spirale. Primećuješ da me je Elmer naučio da govorim kao pravi svemirski vuk?«
»Onaj što tam' sedi, jel' i on sa... Univerziteta?«
»Henk? Taj budibogsnama, bespleksni klinac koji sedi na sanducima?« Ron se nasmejao.
»Bespleksni?« upitao je Džo. Povezao je reč sa onim što je naučio tog jutra. »Kao
simpleksni, kompleksni, i tome slično?«
Ron je očigledno shvatio da je pitanje ozbiljno. »U stvari, ne postoji niko bespleksan. Ali ponekad se pitam da li je zaista tako. Henk šatluje samo između Rajsa i mesečevog‐meseca. Njegovi su švorc kao crkveni miševi, a za njega nisam siguran ni da je pismen. Videćeš već da je većina šatlera takva. Oni imaju jednu jedinu rutu, obično između dve planete, i to je sve što će ikada videti. Ali ja skačem i na druge zvezde. Hoću da postanem oficir pre nego što se završi Poluokret, tako da se vratim u školu sa nešto para, ali od nečega moraš početi. Kuda si se ti uputio?«
»Na Carsku Zvezdu«, reče Džo. »Kužiš li... hoću da kažem, da li znaš de je?«
»Već pokušavaš da stekneš svemirski izgovor?« upita Ron. »Nemaj brige, imaćeš ga pre nego što se čestito osvestiš. Carska Zvezda? Rekao bih oko sedamdeset, sedamdeset pet stepeni od galaktičnog centra.«
»Sedamdeset dva stepena, udaljenost 55,9« reče Džo.
»Zašto onda pitaš?«, reče Ron.
»Jerbo mi to niš' ne znači.«
Ron se ponovo nasmejao. »Oh, shvatam. Nikad ranije nisi bio u svemiru?«
Džo odmahnu glavom.
»Shvatam«, ponovi Ron, i smeh mu postade još glasniji. »Pa uskoro će ti nešto značiti. Hoće, veruj mi!« Tada je Ron ugledao D'ika. »To je tvoje?«
Džo klimnu glavom. »Mog' da ga povedem, a?«
»Elmer je kapetan. Pitaj njega.«
Džo osmotri kapetana, koji je grozničavo razmeštao teret da bi ga uravnotežio na
13
nosaču. »U redu«, reče on i krenu prema njemu. «Elm...«
Ron ga ščepa za rame i Džo se okrenu. »A? Džup...«
»Ne sada, bespleksnjačino! Ćekaj da završi.«
»Ali ti si upravo...«
»Ti nisi isto što i ja«, objasni Ron. »Niti je on pokušavao da uravnoteži teret kad sam ga zaustavio. Ako ga pozoveš po imenu, mora da stane. Mogao si ga ubiti da je taj teret pao.«
»Oh. A kak' da ga zovem?«
»Pokušaj sa kapetane«, reče Ron. »On to i jeste, i kada ga tako pozoveš, ne mora
da prekine s poslom dok mu ne odgovara. Zovi ga Elmer samo u slučaju opasnosti.«
Postrance je pogledao Džoa. »Kad bolje razmislim, pusti da neko drugi zaključi da li opasnost postoji. Za tebe je on kapetan dok sam ne kaže drugačije.«
»Da li je postojala opasnost kad si ga zvao?«
»Hteo je još jednog šatlera za putovanje, ali sam takode video da ne radi ništa što
ne bi mogao prekinuti, i... Znaš, prosto ćeš morati mnogo da naučiš.«
Džo je izgledao pokunjen.
»Razvedri se«, reče Ron. »Lepe stvari izvodiš sa tom svojom duvaljkom. Unutra mi
je gitara — da je donesem pa da sviramo zajedno, a?« Ščepao je uže i počeo da se vere, služeći se samo rukama. Nestao je u jednim vratima. Džo ga je netremice posmatrao.
Ron nije nosio ni rukavice.
Upravo tada kapetan Elmer reče, »Hej, možeš da povedeš mače, ali moraćeš da ostaviš te čizme i rukavice.«
»A? Što?«
»Zato što ja tako kažem. Rone?«
Šatler proviri kroz vrata. »Molim?« Držao je gitaru. »Objasni mu šta je kulturni embargo.«
»U redu«, rekao je Ron i spustio se niz uže koristeći se stopalima i jednom rukom.
»Najbolje da ih odmah švićneš.«
Džo je neodlučno počeo da ih svlači sa ruku i stopala.
»Vidiš, dolazićemo u kontakt sa nekim kompleksnim kulturama, sa tehnologijom daleko ispod one koja je načinila ove čizme. Ako ih otkriju, čitava kultura bi se mogla poremetiti.«
»Ni mi ne možemo da napravimo čizme«, reče Džo, »a Harona mi i' je dala.«
»To je zato što ste simpleksni. Vašu kulturu ne bi moglo uzdrmati ništa manje od
premestaja u drukčiju sredinu. Pa čak i tada biste verovatno došli do istog. Ali kompleksne kulture su osetljive. Nosimo tovar džupa na Postanje. Tada će Elovi nastaviti za Pacovsku Rupu. Tamo te mogu odbaciti na Zemlju, ako hoćeš. Verujem da
bi želeo da vidiš Zemlju. Svako to poželi.«
Džo klimnu glavom.
»Sa Zemlje možeš bilo kud. Možda ćeš čak uhvatiti direktnu vezu za Carsku Zvezdu.
Šta ćeš tamo?«
»Da prenesem poruku.«
»Stvarno?« Ron poče da štimuje gitaru.
Džo je otvorio svoju vrećicu i izvadio me — mada sam prilično žarko želeo da me
ne pokazuje svud unaokolo. Postojali su ljudi koji bi se prilično uznemirili kad bih se pojavio, kristalizovan ili ne.
»Ovo«, reče Džo. »Moram ovo odneti.«
Ron me je posmatrao. »Oh, shvatam.« Spustio je gitaru. Onda mislim da je dobro
što putuješ sa tovarom Elova.«
Nasmešio sam se za sebe. Ron je bio multipleksno obrazovan mladić. Uzdrhtao sam pri pomisli šta bi se desilo da me je Džo pokazao Henku; taj šatler je sasvim lako 14
mogao pokušati da navede Džoa da me trampi za neku sitnicu, što bi bilo ravno katastrofi.
»Šta su Elovi?« upita Džo. »Jedna od onih stvari koje su važnije od džupa?«
»Zaboga, naravno«, reče Ron. »Nikad ih nisi video, zar ne?«
Džo odmahnu glavom.
»Onda dođi«, reče Ron. »Možemo svirati i kasnije. Penji se do vrata, i baci te čizme i rukavice.«
Džo ih je ostavio na pisti i počeo da se uspin
je uz uže. Bilo je lakše nego što je očekivao, ali na vrhu se već preznojavao. D'ik je jednostavno ustrčao uz trup pomoću svojih činijastih stopala i čekao ga na vratima.
Džo je sledio Rona niz hodnik, kroz još jedna vrata, pa niz kratke lestve. »Unutra su Elovi«, rekao je Ron pred kružnim vratima. Još uvek je držao gitaru za vrat. Gurnuo je vrata ona se otvoriše. Nešto je ščepalo Džoov želudac i okrenulo ga. Razjapio je usta, a na oči su mu navrle suze. Dah mu se vrlo polako počeo vraćati.
»Baš te je zviznulo, je l' da?« upitao je Ron tiho. »Hajdemo unutra.«
Džo je bio uplašen, i kada je zakoračio unutra, osećao je da mu sa svakim korakom
srce sve više silazi u pete. Zatreptao je da razbistri vid, ali suze su mu ponovo nadošle.
»Ovo su Elovi«, reče Ron.
Na Ronovom ogrubelom licu Džo je ugledao suze. Ponovo je pogledao ispred sebe.
Članci ruku i nogu bili su im prikovani za pod; bilo ih je sedam, izbrojao je Džo.
Treptali su krupnim zelenim očima pri plavom svetlu teretnog prostora. Leđa su im bila pogrbljena, glave čupave. Tela su im izledala izuzetno snažna.
»Šta...« pokušao je da izgovori Džo, ali nešto mu je zapelo u grlu i iz njega dopre
samo krkljanje. »Šta osećam?« prošaputao je, jer je to bio jedini način da nešto kaže.
»Tugu«, reče Ron.
Nazvano imenom, osećanje je postalo prepoznatljivo — ogromna, sveobuhvatna
tuga koja mu je ispila svu snagu iz mišića i svu radost iz očiju.
»Čine me... tužnim?« upita Džo. »Zašto?«
»Oni su robovi«, reče Ron. »Oni grade — i to prelepo, čarobno. Izvanredno su dragoceni. Izgradili su pola Carstva, A Carstvo ih na ovaj način štiti.«
»Štiti?« upita Džo.
»Ne možeš im se približiti a da se ne osetiš ovako.«
»Pa ko ih onda kupuje?«
»Malo njih. Ali dovoljno da bi predstavljali neverovatno dragocene robove.«
»Zašto ih ne oslobode?« upita Džo. Pitanje se pri kraju pretvorilo u vrisak.
»Ekonomski razlozi«, reče Ron.
»Kako mo'š misliti o ekonomskim razlozima kada se ovako osećaš?«
»Samo malobrojni to mogu«, reče Ron. »U tome i jeste suština zaštite Elova.«
Džo stisnu oči. »Aj'mo odavde.«
»Ostanimo malo«, uzvratio je Ron. »Sad ćemo im svirati.«
Seo je na sanduk, stavio gitaru u krilo i udario molski akord. »Sviraj«, reče Ron. »Ja ću te pratiti.«
Džo je dunuo u okarinu, ali dah mu je bio tako slab da je nota zadrhtala i zamrla,
napola odsvirana. »Ja... ja neću«, pobunuo se.
»To ti je posao, šatleru«, jednostavno reče Ron. »Moraš da brineš o teretu koji je
ukrcan. Oni vole muziku i ona će ih usrećiti.«
»Hoće li... i mene?« upita Džo.
Ron odmahnu glavom. »Ne.«
Džo je prineo okarinu usnama, napunio pluća i zasvirao. Dugi tonovi ispuniše brodsko spremište, i kada je Džo zaklopio oči suze su istopile tamu iza njegovih kapaka.
Zvuči Ronove pratnje pleli su se oko melodije koju je Džo izmamljivao iz okarine. Svaki 15
ton je dobijao jetkost neprijatnog mirisa i prizivao u Džoovo sećanje, dok je svirao sklopljenih očiju iz kojih su tekle suze, slike Novog Ciklusa kada je rod plijazila podbacio, sahrane Bilija Džemsa, dana kada mu se Lili smejala pošto je pokušao da je poljubi iza generatora energetske ograde, trenutka kada su vagali zaklane keparde i utvrdili da je njegov deset funti lakši od onog koga je ubila II Odik — a II je bila tri godine mlađa od njega i svi su uvek govorili kako je divna — ukratko, svake tužne i bolne uspomene njegovog simpleksnog života.
Kad su izašli iz rupe pola časa kasnije, a osećanje ga napustilo poput talasa u povlačenju kada je Ron zabravio vrata, Džo se osećao iscrpenim i drhtao je.
»Težak posao, a?« reče Ron, smešeći se. Suze su načinile brazde u prašini koja mu
je prekrivala lice.
Džo ništa nije rekao, samo je pokušao da suzbije jecaje nabijene nostalgijom koja
mu je još uvek stezala grlo. Uvek se možeš okrenuti i vratiti se, rekla je Harona. Skoro da je to i učinio. Ali sa zvučnika se začuo glas, »Molim Lepog Dečka da dođe na čas međujezika.«
»To je San Severina«, reče Ron. Naš jedini putnik. Elovi pripadaju njoj.«
Čitava plima osećanja istovremeno je preplavila Džoa, između ostalih i
povređenost, strah i radoznalost. Radoznalost je pobedila.
»Njena kabina se nalazi pravo, pa odmah iza ugla«, reče Ron.
Krenuo je u naznačenom pravcu. Kako je došlo do toga da ona poseduje ta neverovatna stvorenja?
VI
»Znatan napredak«, reče San Severina kada je otvorio vrata. »Pitaš se kako je došlo do toga da posedujem ta nevrovatna stvorenja.«
Sedela je u raskošnoj mehurastoj stolici, ogrnuta u plavo od vrata do članaka.
Kosa, usne i nokti bili su joj plavi.
»Nije lako«, reče ona.
Zakoračio je unutra. Jedan zid je bio prekriven pretrpanim policama za knjige.
»Ti, u krajnjoj liniji«, nastavi San Severina, »osećaš to jedino kad si u njihovom prisustvu. Ja, kao vlasnik, iskušavam to osećanje sve vreme trajanja vlasništva. To je deo ugovora.«
»Osećate to... i sada?«
»Mnogo intenzivnije nego što je s tobom bio slučaj. Moj osećajni opseg je poprilično širi od tvog.«
»Ali... zašto?«
»Nemam izbora. Treba ponovo da izgradim osam svetova, pedeset i dve civilizacije
i trideset dve hiljade tristo pedeset sedam celovitih i međusobno različitih etičkih sistema. To ne mogu bez Elova. Od tih osam svetova, tri su potpuno spržena, bez kapi vode na površini. Jedan je napola vulkanski i mora se u celosti prekriti novom korom.
Jedan je izgubio dobar deo atmosfere. Preostala tri su bar nastanjiva.«
»Šta s' desilo?« sa nevericom je upitao Džo.
»Rat«, reče San Severina. »Danas je mnogo razorniji nego pre hiljadu godina.
Šezdeset osam milijardi petsto hiljada dvesto pet ljudi svedeno je na dvadeset i sedmoro. Nije nam preostalo ništa osim da sakupimo svo naše preostalo bogatstvo i dogovorimo se da kupimo Elove. Sada ih vraćam preko Zemlje.«
»Elovi«, ponovi Džo. »Šta su oni?«
»Zar nisi isto pitao i onog mladića?«
»Da, ali...«
San Severinin osmeh ga zaustavi. »Ah, začeci kompleksnosti. Kad dobiješ jedan odgovor, tražiš i drugi. Vrlo dobro. Daću ti ga. Oni su sramota i nesreća multipleksnog 16
svemira. Niko ne može biti slobodan dok oni to ne budu bili. Dokle god ih kupuju i prodaju, svako može biti kupljen ili prodat — ako je cena dovoljno visoka. Ali hajde, vreme je za čas međujezika. Hoćeš li mi dodati tu knjigu?«
Poslušno ali zbunjeno Džo je uzeo knjigu sa stola.
»Zaš' treba da skužim parlati?« upitao je, dodajući joj knjigu.
»Da bi te ljudi razumeli. Predstoji ti dug put, na čijem kraju moraš da predaš poruku, vrlo precizno i sasvim doslovno. Bilo bi katastrofalno ako bi te pogrešno razumeli.«
»Ja čak i ne znam kak'a je to poruka«, reče Džo.
»Znaćeš kad bude trebalo da je predaš«, reče San Severina. »Ali sada bi bilo najbolje da prioneš na posao.«
Džo je prestrašeno pogledao knjigu. »Imate l' možda neš' ščim bi' to stvarno brzo
naučio, u snu il' možda kao 'ipnozom'?« Setio se razočaranja koje je doživeo sa češljem.
»Trenutno nemam ništa slično«, tužno reče San Severina. »Mislim da ti je onaj mladić objasnio. Prolazićemo kroz neka dosta primitivna kompleksna društva. Na snazi je kulturni embargo. Bojim se da ćeš morati da ideš težim putem.«
»Džup«, reče Džo. »'Oću kući.«
»U redu. Ali moraćeš da potražiš prevoz sa Pacovske Rupe. Već smo sto pedeset i
tri hiljade milja udaljeni od Rajsa.«
»A?«
San Severina je ustala i podigla žaluzine koje su prekrivale jedan zid. Iza stakla: tama, zvezde i crveni rub Cetija.
Kometa Džo je stajao razjapljenih usta.
»Dok čekaš, mogli bismo nešto i da naučimo.«
Ceti se smanjivao.
VII
Rad na brodu bio je u svakom slučaju podjednako lak kao održavnje podzemnih polja plijazila. Kada je prešao u rutinu, bio je čak i prijatan, izuzimajući Elove. San Severinina oštroumnost i šarm činili su da časovi jezika budu vrhunac zadovoljstva u ionako prijatnom danu. Jednom je prilično iznenadila i mene i Džoa, rekavši za vreme časa na kome je on bio posebno neposlušan i zahtevao da mu se navede još razloga zašto treba da usavrši međujezik: »Pored toga, pomisli samo koliko će tvoj nezgrapni govor biti zamoran za čitaoce.«
»Za koga?« Već je, sa teškoćama, vladao završnim samoglasnicima.
»Prihvatio si se teškog i zamašnog poduhvata, i sigurna sam da će neko jednog dana sve to zapisati. Ako ne popraviš izgovor, izgubićeš čitaoce pre četrdesete stranice.
Predlažem ti da ozbiljno zapneš, pošto te čekaju vrlo uzbudljivi događaji, i bilo bi prilično tužno kad bi te svi napustili na pola puta zbog jezive gramatike i izgovora.«
Njena Multipleksnost San Severina potpuno me je oborila s nogu.
Četiri dana kasnije, Džo je pažljivo posmatrao Elmera koji je sedeo za terminalom
T‐vizora i zviždukao. Kada je (sa potpunom sigurnošću) zaključio da kapetan nije zauzet ničim što bi bilo opasno prekinuti, stavio je ruke iza leda i rekao: »Elmere?«
Elmer se osvrnuo. »Da. Šta je?«
»Elmere, kako to da svi znaju o mom poslu više od mene?«
»Zato što ga rade duže nego ti.«
»Nisam mislio na rad. Mislio sam na svoje putovanje, poruku i sve to.«
»Oh«. Elmer slegnu ramenima. »Simpleksno, kompleksno i multipleksno.«