by MoZarD
Osmotična magla bila je nešto gušća na ulici gde su se nalazili glavni raspršivači.
Bilo bi dovoljno da izmaknem jedno trideset metara ispred svog progonitelja i naglo promenim pravac kretanja, tada bi postojala nada da ga se oslobodim. Nisam osećao bol i trčao sam pravo napred, što sam brže mogao. Činjenica da sam sada bio smrtan
izgleda da nije imala loše dejstvo na jačinu mojih mišića. S vremena na vreme, brzo sam se osvrtao i zaključio da dobro izmičem ispred Natira. Čim sam ga izgubio iz vida, naglo sam skrenuo u intra‐muros i nastavio da trčim kroz uski prolaz, znajući da se izlažem opasnosti da naletim na neko vozilo. Ali to je bila jedina prilika koja mi se pružala da pobegnem progonitelju.
Nekoliko minuta kasnije, izašao sam iz strukture i nasumice ušao u prvi prazan stan
na koji sam naišao. Bio sam prilično zaduvan i morao sam da sačekam tri do četiri minuta dok nisam potpuno došao sebi i mogao da pregledam svoje rane. Najpre ruku:
rana je bila skoro nevidljiva, na mojoj koži videla se samo obična crta široka oko dva centimetra; iz te rane nije tekla krv. Stavio sam kažiprst i srednji prst sa svake strane rane i lako pritisnuo. Rana se otvorila i ukazalo se meso, potpuno bledo. Nisam osećao ništa, nastavio sam da pritiskam i otvaram posekotinu. Sasvim u dnu rane, učinilo mi se da vidim plavičaste brazde koje su mogle biti vene. Užasnula me ta bleda boja, to odsustvo krvi. Da li je moguće napraviti tako pravilnu posekotinu da nijedan krvni sud 84
ne bude presečen? A moj zatiljak? U stanu nije bilo ogledala. Približio sam se aparatu za uspostavljanje veze i pokušao da osmotrim svoj odraz na ekranu. Nisam video skoro ništa. Tada sam skupio hrabrost, prešao rukom preko vrata i polako pomerao ruku nagore; učinilo mi se da sam napipao deo odsečenog tkiva i naglo sam povukao ruku.
Kada sam je osmotrio, na njoj nije bilo tragova krvi. Obuzela me strepnja. Ponovo sam prste stavio na ranu i pažljivo je opipavao. Tu se nalazila neka vrsta izbočine koja je izgledala kao da je sačinjena od stotinak žica koje su slepljene zajedno. Materija od koje su bile napravljene te cevčice bila je savitljiva, pomalo lepljiva. Da nije to neki splet živaca? Morao sam po svaku cenu da otkrijem pravu prirodu te izbočine na koži.
Oprezno sam išao po stanu u potrazi za ogledalom. Izgled naših lica se tako retko
menja da smo potpuno izgubili naviku da se ogledamo. Rado kažem mi, naravno, mislim na besmrtnike, a ne na otpadnike! A oni izgleda ne žive dovoljno dugo da bi im ogledala bila potrebna. Najzad sam pronašao ogledalo; u jednom trenutku mi se učinilo da taj stan već poznajem, ali sam do te mere bio opsednut potrebom da saznam kako
izgleda moj zatiljak da sam tu činjenicu potpuno smetnuo s uma. Okretao sam telo čas levo čas desno, trudeći se da, držeći ogledalo u istom položaju, sagledam ranu sa strane.
»Ah! Evo Jorža!«
Nisam imao vremena da se okrenem, video sam samo tamni blesak koji mi je okrznuo obraz, a zatim začuo potmuli zvuk pada nekog mekog predmeta. Pogledao sam
u pravcu iz kojeg se čuo glas. Bila je to Rek koja me podsmešljivo posmatrala. Nisam ni primetio da sam se ponovo vratio u njen stan.
»Jeste li videli šta je s vašom rukom?« zapitala je jednostavno.
Instinktivno sam pogledao svoje rame više nisam imao ruku, sada je ležala na podu. Ni ovoga puta nisam ništa osetio, ni ovoga puta krv nije u velikim mlazevima šikljala iz rane, kao što bi trebalo. Pažljivo sam razgledao patrljak. Odjednom sam osetio tako silnu slabost da sam se skljokao na pod, kao da sam iznenada sav postao mekan,
kao da sam počeo da se topim. Mesto gde mi je ruka bila odsečena više je ličilo na neki presečeni kabl nego na deo ljudskog tela. Meso je bilo bezbojno i iz njega je polako isticala neka vrsta želatina kroz sićušne raznobojne sudove koji su okruživali kristalnu kost nadlaktice.
Znači da nisam bio ni smrtan i besmrtan, ja nisam bio ljudsko biće. A šta su onda
bili Rek, Natir, Marija, Slogo, Tifar i ostali? Da li su oni učestvovali u nekoj čudovišnoj ljudskoj zaveri u kojoj su sintetička bića bila žrtve? Ili su i oni bili veštačkog porekla, kao i ja? Ko je, u tom slučaju, bio ljudsko biće a ko nije, ko su bile žrtve a ko gospodari? Pre nego što sam izgubio pamćenje i zatražio dozvolu za umiranje, znao sam za takve vrste ubistava i nisam zbog toga bio ozlojeđen; sada sam drhtao od užasa na pomisao da postoji civilizacija koja počiva na tako zastrašujućim hajkama. Slogo mi je rekao da sam poremećen: eto šta se dešava sa androidima moje vrste kada njihovi elektronski impulsi počnu da odstupaju od norme. Sve mi je to izgledalo tako besmisleno: čitav jedan život, samo da bih na kraju doznao da nisam ništa drugo do opsena koju su stvorili tirani s ljudskim likom što su se krili negde u gomili sveta, a možda su tu preda mnom, možda su to Rek i Natir koji, čini se, uživaju u mojoj strepnji. Kako da to saznam, nisam imao nikakvu mogućnost da nanesem povredu nekom besmrtniku. Ta i ja sam, ranije, bio neranjiv! Prsnuo sam u smeh.
»Prijatno je gledati kako ste lepo raspoloženi«, rekla je Rek. »Hoćete li da vam odsečem i drugu ruku da biste umrli od smeha?«
Moja prelepa protivnica bila je toliko uzbuđena da su joj oči poprimile onakakv izraz kakav imaju oči žene koja tek što nije dostigla orgazam.
»Možete da mi odsečete ruku«, odgovorio sam, »ali to vam neće pomoći da
doznate da li ste ljudska bića ili niste, da li pripadate marionetama ili onima koji ih pokreću.«
Njeno lice se odjednom ukočilo. Polako je podigla sablju. Nisam više imao 85
hrabrosti da počnem da bežim za vreme tog trenutka oklevanja. Živeo sam uzalud! Sva
moja dela su nestala zajedno sa mnom i niko se na ovoj planeti nikad više neće setiti Jorža koji je pokušao da ljudima ulepša život stvarajući jela iz snova. Kako je sve to bilo besmisleno. Pokazao sam dlan na kojem se nalazila tamna mrlja moje dozvole za umiranje i povikao:
»Hajde, ne oklevajte, odigrajte bar jednom ulogu sudbine, verovatno vam se neće
dva puta pružiti takva prilika! Ubijte me!«
Odsekla mi je glavu jednim besnim zamahom sablje. Poslednji trenuci svesti koje
mi je dopuštala relativna elektronska samostalnost mog moždanog sistema, omogućili
su mi da vidim kako je Natir zagrlio Rek pokretom punim beskrajnog očajanja.
86
87
»57, 58, 59... 60!«
Ustao je i lagano protresao opuštene ruke. Treba odmoriti mišiće nakon napornih sklekova. Iznenada se zalete prema zidu. Visoko je odskočio, na nekih metar i po od zida, izbacivši noge napred; levom nogom odbacio se od zida, a desnom svom snagom
zamahnuo uvis, preko glave. Napravio je salto unazad i sigurno doskočio. Usledio je kolut nazad i stoj na rukama. Vrata ćelije bešumno se otvoriše i neko uđe. Darko se okrete na rukama da bi video pridošlicu. Pri tom pomisli kako je sve relativno. Ko je sad naopačke: došljak ili on?
»Lep doček! Zar se tako pozdravljaju gosti?«
Darko oseti kako mu se krv sjurila u glavu. Tome je samo delimično bio uzrok izokrenuti položaj tela.
»Zna se ko je ovde domaćin, a ko gost!« uzvrati on. »Ti si mene smestio u Rupu, a ne obrnuto!«
Preturio se preko glave, ustao i došetao do visećeg zatvorskog kreveta. Zašto li je
Pluton došao? Ovo ne sluti na dobro!
Ahat, predsednik Centralnog upravnog odbora, poznatiji kao Pluton, ostade na sredini ćelije. Zahvaljujući njegovom ukočeno‐uspravnom držanju nije padalo u oči da je niskog rasta. Predsednik se ogledao po prostoriji.
»Pa, nije ti ni tako loše ovde. Imaš sve što je potrebno: slobodnog vremena koliko
voliš, solidnu ishranu, tuš... A što je najvažnije — ovde vlada apsolutni mir i tišina!«
Darko ne otrpe a da na Plutonov cinizam ne uzvrati istom merom.
»Ako ti se zaista toliko ovde dopada, velikodušno predlažem da se menjamo: ja ću
izaći, a ti ostani u ovom miru i tišini!«
Predsednik se odlučio da ga kazni za ovu drskost koristeći se svojim najubojitijim
oružjem. Iako to ne beše prvi put
da je suočen sa Plutonom, Darko spoznade da još uvek nije u stanju da izdrži uporno, ledeno fiksiranje Predsednikovih očiju. Krupne smeđe oči na licu koje nikad ne odaje osećanja... Ahatove ženice su, naprotiv, sićušne; fokusirane na lice žrtve deluju poput glava dve sinhronizovane bušilice koje se vrte suludom brzinom.
»Drži!« iznenada će Pluton.
Nešto šušketavo polete kroz vazduh. Darko uhvati dobačeni predmet. Bese to knjiga. Zaokupljen očima‐bušilicama nije ni primetio da Predsednik drži nešto u rukama.
»Čitaj na označenom mestu!«
Premećući tvrde korice po rukama Darko opazi naslov: Dileme današnjice.
Autorovo ime ništa mu nije govorilo. Pažnju mu privuče datum izdavanja — maj 1986.
Pa to je pre...
»Čitaj naglas!« odsečno komandova Pluton.
Darko poče da čita: »Silosi sa bojevim glavama danas su rasprostrti širom sveta. Na
dubinama koje ponekad dosežu i po nekoliko kilometara pod zemljom počiva rušilačka
moć nesagledivih razmera. Zanimljivo je da se skloništa za ljude prave na približno istim dubinama. To je paradoks našeg vremena — u utrobi zemlje istovremeno tražimo i svoj
kraj i mogućnost da opstanemo. Nadajmo se da ovi objekti — silosi smrti i skloništa —
nikad neće biti zaista i upotrebljeni. Nadajmo se da će kroz nekoliko vekova istoričari moći lakonski da konstatuju kako je čovečanstvo današnjice dobilo odučujuću bitku u kojoj je razum nadvladao snage mraka i ništavila. Nadajmo se da će sve ono što nas danas podseća na razaranje i smrt u budućnosti predstavljati samo spomen‐dokaz koliko daleko može sezati ljudska sebičnost i netolerancija...«
Bila je to poslednja stranica knjige. Ispod teksta nije sledilo uobičajeno KRAJ. Pisac je, verovatno, smatrao da bi ta reč, nakon svega, imala suviše morbidno značenje.
88
»Zar knjige iz bivšeg sveta nisu zabranjene?« upita Darko.
»Znaš ti vrlo dobro da ih ljudi i pored zabrane poseduju i potajno čitaju!«
To je bilo istina. Darko je i sam nebrojeno puta rizikovao da bi se domogao nekog
dela civilizacije koja je odavno prestala da postoji. Ipak, knjiga koju mu je Predsednik doneo bila je nova za njega i Darko nikako nije mogao da dokuči kakvu ulogu ona treba da odigra.
Htede da vrati knjigu Plutonu, ali ga ovaj zaustavi pokretom ruke:
»Zadrži je! Biće ti to dobra podloga za razmišljanje o ljudskoj gluposti koja nas je dovde doterala!«
»Ima raznih vrsta gluposti!« usprotivi se Darko. »Jedna nas je bacila u podzemlje, a druga nas ovde dr...«
»Šta je to ALFA?!« naglo ga prekide Pluton.
Pitanje preseče Darka u pola rečenice i u momentu mu gotovo potpuno razbi brižljivo građenu mentalnu odbranu. Dok se njegova svest u nemoj panici batrgala tražeći racionalan oslonac u protivrečnosti nade i strahova koji se u njemu kovitlaše, Darko se upinjao da mu lice ostane bezizražajno i da mu se kontra‐pogled, kojim se suprotstavljao Plutonu, ne pokoleba. Najzad, pobojavši se da vreme proteklo od trenutka kada je Ahat ispalio svoj adut — zanči to je pravi cilj njegove posete — ne ispadne predugo, Darko sroči svoj odgovor:
»Pojma nemam o čemu govoriš!«
Zakratko, njih dvojica nastaviše da proučavaju jedan drugog odmeravajući snage u
tom dvoboju bez reči, a ona, isto tako naglo kao što ga je i započeo, Predsednik odustade od svog napada.
»Možda i nemaš pojma...«
Prišao je krevetu i seo do Darka. Ovakvo izbliza delovao je mnogo niži, slabiji; moglo bi se reći da je umoran, nečim skrhan. Ni traga od malopređašnje agresivnosti.
Da li je to znak da i Pluton može imati trenutke slabosti, ili je to deo neke nove opake igre?
»Želim da budeš svestan, Darko«, progovori Predsednik, »da mi ne pričinjava nikavo zadovoljstvo to što te moram držati u zatvoru. Dosta dugo se već znamo i neću pogrešiti ako kažem da smo u mnogo čemu slični. Obojica smo veoma važne ličnosti u
organizacijama kojima služimo. Ti si, nesumnjivo, sposoban mlad čovek i ogromna je šteta što si na pogrešnoj strani. Više puta sam pokušavao da se sporazumem s tobom,
ali ti si ostao pri svojim glupim idejama koje te na kraju, ovde i pokopaše!«
Sa olakšanjem Darko zaključi da Pluton igra na staru, dobro poznatu kartu »vruće‐
hladno«. Prvo provocira, pokušava da zbuni protivnika, a onda mu, tobože popustljivo i dobronamerno, pruža ruku prijateljstva.
Ali, ako taj bolećivi ton ne upali, Pluton se vraća u svoj pravi lik — u monolitnog
Vođu.
»Nismo isti, Plutone!« reče Darko. — »Ne samo u ideološkom pogledu. Ti si na vrhu hijerarhije Podzemnog sveta, a ja sam samo jedna od spona Pokreta. Spona bez
koje Pokret može i mora nastaviti da deluje. A što se tiče ciljeva za koje se borimo bespredmetno je da, po ko zna koji put, ističem ko je sebe i gde pokopao, skupa sa svojim idejama. Ahat se podiže sa kreveta i krenu prema vratima.«
»Znači, ne ide! Još uvek si zadojen tom stupidnom doktrinom! Samo, shvati jedno:
otkad si u zatvoru, ti si beskoristan za Pokret! Isto kao da si mrtav. Zato je bolje da mi se pridružiš, ako ne misliš da ovde truneš do kraja života!«
Rekavši to Pluton pokuca na vrata da bi dozvao stražara. Dok je gledao u njegova
široka ramena, Darko pomisli kako ga ne sme pustiti da tek tako ode. Ne sme dopustiti da Plutonova reč bude poslednja.
89
»A što je najzanimljivije, Plutone, tim stupidnim idejama o kojima govoriš i ti si u mladosti bio zadojen!«
Ahat se napola okrete i, gledajući negde mimo Darka, progovori tako brzo i tiho da
je ovaj jedva mogao razumeti njegove reci.
»Mnoge sam ja gluposti počinio u životu. Jednom, kad sam prvi put bio određen za
parenje, prekršio sam zakon i učinio sve da saznam koja će žena biti oplođena mojim semenom.«
Plutonove oči ponovo blesnuše put Darka.
»Ta je žena tebe rodila!«
Istorija Pokreta za povratak na površinu nije puno kraća od istorije Podzemnog sveta.
Ujedinjenjem preživelih nakon trećeg svetskog rata u Podzemni svet, oni koji su verovali da će se površina zemlje kad‐tad oporaviti od uništenja i dugotrajnog dejstva radijacije, takođe su udružili snage i stvorili svoju organizaciju. Od samog početka, ove dve organizacije — jedna zvanična, na čelu sa Upravnim odborom, u čijim je rukama bila skoncentrisana sva vlast, i druga, zasnovana isključivo na jednom optimističkom verovanju — vodile su tihu borbu. Više stotina godina ta se borba vodila uglavnom na ideološkom nivou. Bila je to bitka za duše ljudi iz Podzemnog sveta.
Pripadnici Pokreta oduvek su bili u nepovoljnijem položaju. Nisu raspolagali atributima vlasti, kao njihovi protivnici; i zvanična nauka opovrgavala je njihove teorije.
Bili su prisiljeni da žive u Podzemnom svetu, da ga grade i razvijaju, istovremeno nastojeći da ga napuste. Zato se, po pravilu, nije moglo desiti da neko od pripadnika Pokreta uđe u Upravu.
Ahat je bio izuzetak. Iako se znalo da je aktivan u Pokretu, zahvaljujući izuzetnom
znanju i organizatorskim sposobnostima izabran je u Upravni odbor. Ljudima iz Pokreta učinilo se da je konačno došlo njihovo vreme. Ahat je uskoro izabran za predsednika Centralnog upravnog odbora. Međutim, dospevši na sam vrh vlasti, on kao da je postao drugi čovek. Prva njegova predsednička odluka bila je: zabrana rada Pokreta za povratak na površinu.
Odnos Pokreta i Uprave dostigao je tim svoju najnižu tačku u istoriji Podzemnog sveta. Činilo se da je sudbina Pokreta time zapečaćena, jer su njegovi pripadnici izjednačeni sa običnim kriminalcima.
Ali, Pokret se s takvim stanjem nije mirio i — tako je rođena ALFA.
Navikao je na svakojaka buđenja. U ilegali san mu je bio lak i nervozan. Trzao bi se na svaki sumnjivi šum. Ovde, u zatvoru, često bi ga budilo pojačano brundanje ventilacije, pa čak i banalna promena jačine svetla, koje se u ćeliji nikada nije gasilo.
alarmirao njegovu svest, Darko instiriktivno krenu rukama ka grlu. Međutim, neka nadmoćna sila prikovala mu je udove za krevet. Kad se, zahvaćen panikom, konačno sasvim otrgao iz sna i otvorio oči, zaslepi ga gusta, neprozirna magla...
Sad je već mogao da diše. Pri svakom udisaju nekakva hladna i glatka masa pripijala mu se uz lice.
Iznad Darka stade se uobličavati krupna čovečja glava. Lice nepoznatog bilo je prekriveno gas‐maskom. Sila koja je Darka prikivala za ležaj naglo prestade da deluje.
Snažni čovek koji se nad njim nadvijao poduhvati Darka ispod pazuha, odiže ga sa ležaja i gurnu prema — otvorenim — vratima ćelije. Još uvek ne razabirući šta se to oko njega dešava, Darko zatetura ka izlazu i saplete se o nešto što je ležalo na podu. Pogleda dole
— u otvoru vrata isprečilo se nepomično telo nepoznatog čuvara. Na nekoliko metara
dalje, glave spuštene na prsa, leđima oslonjen na zid, sedeo je drugi stražar.
Jedna ruka energično ščepa Darka i povuče ga u dubinu hodnika. Vitka prilika u 90
crnom povede ga trčeći kroz gluve zatvorske koridore. Poznao ju je po kosi, po gipkim kretnjama. Maska nije mogla da sakrije njenu lepotu. Siga!
Pratio je Sigu u suludoj jurnjavi hodnicima Rupe. Teški koraci drugog izbavitelja odzvanjali su mu za leđima. Gas‐maska, koju mu silom staviše, gotovo ga ugušivši pri tome, znatno mu je otežavala disanje.
Najzad se zaustaviše ispod jednog otvora za ventilaciju. Mrežasti poklopac bio je
uklonjen i na dva metra od poda u zidu je zjapilo crnilo ventilacione cevi.
Dok ga je gledao kako se spretno uvlači u otvor, Darko prepoznade svog drugog pratioca. Bio je to gorostasni, metar i osamdeset visoki i devedeset kilograma teški Kovač.
Siga se leđima osloni na zid, raskorači se i ukrsti prste u položaj »uzengija«. Ne oklevajući, Darko stade na taj veštački stepenik i odiže se prema otvoru, gde ga Kovač dočeka i kao vreću uvuče u cev. Pomogoše i Sigi da se popne, a zatm vratiše poklopac na mesto.