by MoZarD
Možda i nisam uspeo da ga ubedim. Pokušao je da me ubedi da ga povedem sa sobom,
ali ja nisam hteo da imam nikakve veze s njim. Tako je zurio u mene da me je to činilo
nervoznim.
Tek sad sam ga se ponovo setio. Kladim se da je mislio da sam ja ti. I, zapravo, kad
pomislim, izgovorio je baš tvoje ime mnogo puta.«
Ješua se prenuo iz svoje zanesenosti. »Da li je rekao kako se zove?«
»Ne znam. Probao je da se sporazume sa mnom pomoću jedno čet'ri‐pet raznih
jezika, uključujući engleski, ali ja ni na jednom jeziku nisam mogao da ga razu‐mem.
Međutim, jednu reč je ponovio više puta, Matithajah. Je 1' ti to išta znači?«
Ješua nije odgovorio. Uzdrhtao je i omotao dugi peškir oko svojih pleća. Miks je znao da je Ješui veoma hladno, ali zbog nečeg unutrašnjeg. Toplota u toku dana, koju su ljudi procenjivali na oko dvadeset sedam stepeni Celzijusa u podne (termometara nije
bilo) opadala je uveče sporo. Velika vlažnost u dolini (bar u ovom delu doline) zadržavala je toplotu sve do kiše koja je padala svake noći, bez izuzetka, koji sat iza ponoći. Tad je temperatura brzo padala na procenjenih osamnaest stepeni Celzijusa i tako ostajala do zore.
Čaning ih odvede do njihovih boravišta. Bile su to dve male, četvrtaste,
jednosobne kolibe od bambusa, sa krovovima koji su bili načinjeni slaganjem velikih hrpa ogromnog‐lišća gvozdenog drveća. U svakoj kolibici nalazio se po jedan sto, nekoliko stolica, i po jedan nizak krevet, sve od bambusa. Postojali su i drveni oslnoci za ostavljanje peškira, i soške za odlaganje kopalja i drugog oružja. U jednom uglu bio je nokšir od pečene gline. Pod se sastojao od bambusove platforme, malo izdignute.
Luksuz i po. Većina koliba imala je pod od gole zemlje.
Ješua i Bitnija uđoše u jednu kolibu; Miks, u drugu. Čaning zausti da kaže laku noć,
ali ga Miks zapita ima li nešto protiv da još malo popričaju. Da bi podmitio narednika, dade mu jednu cigaru iz svog graala. U zemnom življenju Miks je, neko vreme, pušio, ali je tu naviku napustio da bi sačuvao imidž »čistog i urednog« heroja za svoju publiku sačinjenu od ogromnog broja mladih posetilaca bioskopa. Na ovom svetu, naizmenično
je imao periode preteranog pušenja i periode apstinencije. Poslednjih godinu dana živeo je bez duvana. Sad je, međutim, pomislio da bi sa narednikom mogao postići veće
drugarstvo ako budu pušili zajedno. Pripalio je jednu cigaretu, zakašljao se, osetio trenutak vrtoglavice. Međutim, ukus duvana bio je nesumnjivo dobar.
Majkah Šepstoun Čening bio je nizak, mišićav ćovek teških kostiju i crvene kose.
20
Rođen je 1621. u selu Havant, u Hempširu; tu je postao proizvođač pergamenta. Kad je
izbio građanski rat, pridružio se protivnicima Carlsa I. Teško ranjen u bitci kod Nejzbija, vratio se kući, nastavio da se bavi ranijim zanatom, oženio se, imao osmoro dece od kojih je četvoro preživelo do odraslih godina, i umro od groznice 1687.
Miks mu je sad postavio niz pitanja. Iako je Miksov interes bio uglavnom u tome
da uspostavi prijateljstvo sa narednikom, bio je ispunjen i radoznalošću u vezi s tim čovekom. Miks je, uopšte, voleo ljude.
Nastavio je da priča sa narednikom o drugim temama, o ličnim osobinama važnih
ljudi u Novom Albionu, o državnom uređenju Novog Albiona i odnosima sa okolnim državama, a naročito sa Kramerovom državom Deusvolens, što su Albionci izgovarali kao »Dusvolenc«.
Tokom engleskog građanskog rata, Staford je služio pod komandom erla od
Mančestera. Pošto mu se zagadila neka rana, izgubio je šaku; otišao je u Saseks, tamo
se nastanio i postao pčelar. Vremenom je postao bogat i proširio svoje poslovanje sa meda na trgovanje uopšte. Kasnije se specijalizovao za snabdevanje ratne mornarice.
Godine 1679. stradao je na moru, blizu Dovera, u oluji. Bio je, po Čaningovim rečima,
dobar čovek, rođeni vođa, veoma tolerantan, od prvog trenutka koristan u
uspostavljanju ove države.
»Njegov bejaše predlog da ukinemo plemićke i kraljevske titule i da svoje vođe dovodimo na vlast putem izbora. On sad služi u svom drugom mandatu
gradonačelnika« .
»Da li je ženama dozvoljeno da glasaju?« reče Miks.
»U početku nije bilo, ali prošle godine insistirale su da dobiju svoja prava, i posle
izvesnih nemira, dobile su ih. Ko bi njih mogao zadržati«, reče Čaning, sa pomalo kiselim izrazom lica. »Žene mogu kad god hoće da se dignu i da odu, jer imovine ovde
ima malo, nema dece pa ni brige o deci, a domaćih poslova i kuvanja ima blagos‐loveno
malo. Postale su one mnogo nezavisne.«
Anglija, država pa južnoj granici Novog Albiona, imala je sličan režim, ali je njen izabrani voda imao titulu »šerifa«. Ormondija, na severu, bila je nastanjena pretežno onim rojalistima koji su tokom perioda nevolja ostali verni Čarlsu 1 i Čarlsu II. Nad njima je vladao Džejms Batler, prvi vojvoda od Ormonda, lord‐poručnik Irske pod Čarlsom I i
Čarlsom II i kancelar Oksfordskog univerziteta.
»U Ormondiji je: milorde i vaša milosti«, reče Čaning. »Čovek da pomisli da je Engleska samo presađena sa stare Zemlje na ovu Reku. Uprkos tome. titule su uglavnom počasne, moglo bi se kazati, jer sve funkcije sem vojvodine jesu izborne, a u
državnom savetu sedi više ljudi koji su rođeni siromašni ali postali časni i zaslužni, nego plemića. Štaviše, kad su njihove žene saznale da naše dobijaju pravo glasa, nadigle su i one dreku, pa šta je onda Njegova Milost mogao nego da proguta gorku pilulu i smeška
se kako da u tome uživa.«
Iako odnosi dvaju državica nikad nisu bili srdačni, one su bile ujedinjene protiv Kramera. Glavni problem bio«je u tome što se njihove vojne starešine, u zajedničkom
vrhovnom štabu, nisu osobito slagale. Vojvodi se nije sviđala pomisao da bi morao da
se konsultuje sa lordom‐gradonačelnikom ili u ma čemu da mu popušta.
»I što se toga tiče, ni meni se to ne sviđa«, reče Čaning. »U ratu treba imati jednog
vrhovnog komandanta. U takvom slučaju, dve glave nisu bolje od jedne«.
U prvim godinama, Huni s one strane Reke zadavali su im mnogo jada, ali već neko
vreme odnosi su prijateljski. U stvari, samo je, približno, jedna četvrtina tamošnjeg stanovništva bila hunske nacionalnosti, po Čeningovom mišljenju. Huni su se ovde toliko borili između sebe da su se međusobno poubijali. Kao zamena pojavljivali su se
ljudi sa drugih mesta na obalama Reke. U toj državi govorili su neki hunski »pidžin«
jezik — do krajnosti osiromašen i uprošćen, i sa približno četvrtinom reci iz raznih drugih jezika. Državom naspram Novog Albiona u ovom času je upravljao jedan Sik, po
21
imenu Govind Sing, vrlo jak vojni voda.
»Kao što rekoh«, reče Čaning, »s ove strane Reke, u dužini od tristo milja, vas‐krsli
su uglavnom Britanci iz sedamnaestog veka. Ali ima nekih deonica od po deset milja gde nisu. Nekih trideset milja nizvodno odavde nalaze se Čipangezi iz trinaestog veka,
žestoki, mali, žuti, kosooki kopilani. A onamo je Dusvolenc, koji je iz četrnaestog veka i to pola nemački a pola španski«.
Miks mu zahvali za informaciju i onda reče da mora da ide na spavanje. Čaning mu
požele laku noć.
5
Miks odmah zaspa. Tokom te noći sanjao je da vodi ljubav sa Viktorijom Fordi, svojom četvrtom suprugom, jedinom ženom koju je još uvek voleo. Probudiše ga bubnjevi i treštanje mnogobrojnih rogova od riblje kosti. On otvori oči. Bilo je još mračno, ali mrak je bio tako razreden da se moglo zaključiti da će se sunce uskoro dići nad planine. Kroz otvoreni prozor mogao je videti nebo koje je sivelo, i brzo‐bledeće zvezde i gasne oblake.
Sklopio je oči i povukao preko svoje glave ivicu pokrivača sastavljenog od dva sloja
dugačkih peškira. O, spavati jo�
� samo malo! Ali disciplina stečena tokom celog jednog
zemnog života provedenog na poslovima kauboja, filmske, i cirkuske zvezde, i daljeg plaćeničkog života na ovome svetu, izvuče ga iz postelje. Cepteći od zime, nabacio je oko svojih bedara peškire sastavljene u škotsku suknjicu »kilt«, i ispljuskao lice ledenom vodom iz plitkog umivaonika od pečene gline. Onda je skinuo kilt da opere bedra. Jer,
njegova sanjana Viki bila je isto onako dobra u krevetu kao i prava Viki.
Prede šakom preko obraza i vilice. Te navike nikad se nije oslobodio uprkos činjenice da više nije morao, i nikad neće morati, da se brije. Svi muškarci vaskrsnu‐ti su kao permanentno ćosavi. Tom nije znao zbog čega. Donosioci takve odluke, ko god da
su bili, možda jednostavno nisu voleli dlake na licu. Ako je tako, dlake u preponama i pazuhu evidentno im nisu smetale. Međutim, takode su se pobrinuli da dlake ne rastu u
ušima, a da u nosu rastu samo do izvesne dužine.
Oni nepoznati koji su bili odgovorni za Rečni svet takode su izvršili određena podešavanja na licima i telima nekih ljudi. Žene koje su na Zemlji imale ogromne dojke, otkrile su, kad su se ovde probudile iz smrti, da su smanjene dimenzije njihovih mlečnih žlezda. Ženama sa vrlo malim dojkama date su »normalne«. I nijednoj ženi nisu date mlitave dojke.
Nisu sve žene bile oduševljene. Nikako. Bilo je takvih kojima se dopadalo ono što
su pre smrti imale. A, naravno, bilo je i društava u kojima su ogromne, oklembešene sise izazivale divljenje, kao i društava u kojima veličina i oblik ženske dojke nisu značili baš ništa u smislu lepote ili seksa. U ovim drugim, sise su služile samo za to da bebe sisaju mleko.
Muškarci koji su na Zemlji imali vrlo male penise, ovde su dobili takve koji neće izazvati podsmeh ili stid. Miks još nijednom nije čuo nikakve žalbe o ovome. Ali jedan
drugar koji je na Zemlji tajno čeznuo da bude žena izlio je jednom, pijan, svoje žalbe u Miksovo uvo. Zašto ta misteriozna bića koja su korigovala toliko fizičkih mana nisu dala njemu žensko telo?
»A što im ti nisi rekao šta hoćeš?« rekao mu je tom prilikom Miks i nasmejao se.
Naravno da taj kako‐se‐zvaše nije mogao obavestiti Ko‐zna‐kogoviće o svojoj želji. Umro je i posle se probudio na obalama Reke, a između ta dva trenutka bio je mrtav.
Tip je tom prilikom raspandrčio Toma pesnicom po oku i napravio mu grandioznu
modricu. Da bi izbegao dalje povrede, Tom je bio prinuđen da ga nokautira.
Korigovane su i neke druge deficitarnosti i devijacije od »normale«. Jednom je Tom sreo veoma zgodnog, možda i suviše zgodnog Engleza — iz osamnaestog veka —
koji je na Zemlji bio aristokrata i imao telo normalno od prepona nagore, ali noge duge 22
samo četrdesetak centimetara. Sad je taj bio visok sto osamdeset osam centimetara.
Nije se žalio. Međutim njegova groteskna pojava na Zemlji unakazila je, po svemu sudeći, njegov karakter. Iako sada telesno lep, bio je i dalje ogorčen, pun žestokog cinizma, sklon da vreda druge, i uz to, iako veliki »ljubavnik«, ipak ženomrzac.
Tom je i sa tim čovekorn imao okršaj, i slomio dotičnom smotancu nos. Kad su se
oporavili od povreda, njih dvojica su se sprijateljili. Začudo, kad mu je lepota bila tako upropašćena iskrivljenim i spljoštenim nosem, ovaj Englez je postao bolji čo‐vek. Veliki deo njegove mržnje iščezao je.
U mnogim slučajevima nije bilo lako shvatiti ljudska bića.
Dok se sušio. Tom je razmišljao o stvarima koje su Ko‐zna‐kogovići učinili ljudima u
fizičkom smislu. Sad se omotao ogrtačem načinjenim od dugih peškira međusobno pridržanih magnetnim pločicama umetnutim u tkaninu, i dohvatio rolnu toalet‐papira. I
to se dobijalo iz kornukopija, mada u nekim društvima nije korišće‐no u predviđene svrhe. Izašao je iz kolibe i pošao ka najbližem poljskom klozetu. Bio je to jedan rov iznad koga je bila nameštena dugačka bambusova koliba. Imala je dva ulaza. Iznad svakog ulaza bila je po jedna horizontalna daska, i na obe daske grubo urezana figura muškarca sagledanog s lica. Ženska kakionica bila je dvadesetak metara odatle, i imala je iznad svojih ulaza profile žena, grubo naznačene rezovima u drvetu.
U ovoj zoni običaj svakodnevnog kupanja možda još nije bio raširen, ali su zato druge sanitarne mere bile obavezne. Narednik Čaning informisao je Miksa da nikom nije dopušteno da sere tek tako, gde mu (ili joj) svirne na pamet. (Međutim nije upotrebio izraz koji bi Miksu bio normalan, » krep« tj. » crap«, jer je u sedamnaestom veku ta reč još bila nepoznata.) Izuzev ako postoje olakšavajuće okolnosti, osoba uhvaćena da vrši nuždu izvan javnih toaleta bivala je izgnana iz Novog Albiona — ali tek pošto bi njegovo ili njeno lice bilo utrljano tim izmetom.
Pišanje na javnom rnestu bilo je, u izvesnim situacijama, dozvoljeno, s tim što je
urinator bio obavezan da pazi da bude neprimetan ako su osobe suprotnog pola prisutne.
»Ali taj običaj više dotiču kršenjem nego poštovanjem«, rekao je tada Čaning, i ne
znajući da pri tom citira Sekspira. (Čaning nikad nije čuo za barda sa Ejvona.) »U doba divljine i bezakonja neposredno posle vaskrsnuća, narod je postao prilično bestidan.
Tad je stidljivosti bilo jako malo, i narod, ako ćeš oprostiti na izrazu, za moral nije davao ni govno. Ha, ha!«
U pravilnim intervalima, naslage iz poljskih klozeta odvlačene su u planine i tamo
sručivane u jedan duboki, adekvatno imenovani kanjon.
»Ali jednog dana će gomila biti tako visoka da će vetar doneti smrad dole do nas.
Ne znam šta ćemo tad. Valjda ćemo to pobacati u reku da ribe pojedu. To rade oni odvratni Huni na suprotnoj obali.«
»Paaa«, bio je uzvratio Tom tada, otežući reći, »meni se čini da je to najpametnije
rešenje. U reci govna ne traju dugo. Ribe to počiste odmah, maltene pre nego što govna pljusnu u vodu.«
»Jeste, ali onda mi hvatamo te ribe i jedemo ih!«
»Što nimalo ne utiče na ukus«, odgovorio mu je Miks. »Čuj, rekao si da si nekoliko
godina živeo na farmi, tačno? E pa onda znaš da piladija i svinje jedu konjsku i kravlju balegu ako im se ukaže šansa, a šansa im se ukazuje često. To nije uticalo na njihov ukus kad su bili na stolu, a?«
Tad je Čaning bio napravio grimasu. »Nekako ne izgleda isto. Uostalom, svinje i pilići jedu kravlju balegu, a ona se veoma razlikuje od ljudskog izmeta.«
Miks je na to bio odgovorio: »Pa ne bih znao. Nikad nisam jeo nijedno od ta dva.«
Potom je zastao. »Ej, imam ideju. Znate da velike gliste jedu ljudsko ka‐ka. Što vi
ljudi ne izvučete te gliste iz tla i ne bacite ih u jamu sa govnima? One bi uklonile govna i još bi bile srećne kao Irac sa besplatnom flašom viskija.«
23
Čaninga je ovo tada zaprepastilo. »Veličanstvena ideja! Pitam se zašto se niko od
nas nije toga setio?«
Potom je pohvalio Miksa za ispoljenu inteligenciju. Miks mu nije rekao da je već bio prošao kroz mnoge zone u kojima je ta »nova« ideja već bila ustaljena praksa.
U takvim zonama nedostajao je, kao i u ovoj zoni, sumpor. Da su imali sumpora,
prerađivali bi kristale nitrata iz izmeta i mešali ih sa ćumurom i sumporom te dobijali barut. Taj eksploziv je stavljan u bambusove omotače i upotrebljavan u vidu bombi ili
bojevih glava za rakete.
Miks sad uđe u klozetsku šupu i sede na jednu od dvanaest rupa. Kratko se zadržao tamo, a dok je bio unutra, čuo je neka ogovaranja, pretežno o vezi jednog člana Saveta sa ženom nekog majora. Čuo je i jedan nepristojan vic koji nikad ranije nije čuo, mada je do tog časa verovao da je na Zemlji čuo sve takve viceve koji uopšte postoje.
Pošto je oprao ruke u valovu priključenom na obližnji potok, požurio je natrag u svoju
kolibu. Uzeo je svoj gral i otišao četrdeset koraka do Ješuine kolibe. Nemeravao je da
zakuca na vrata i pozove taj par da zajedno sa njim podu do najbliže stene za punjenje.
Međut
im, na nekoliko koraka od vrata zastao je.
Ješua i Bitnija svađali su se glasno, govoreći engleski iz sedamnaestog veka. Miks
se pitao zašto se ne koriste jevrejskim jezikom. Tek kasnije će Tom doznati da je engleski njima dvoma bio jedini zajednički jezik, mada su se mogli vrlo ograničeno sporazumeti i na andaluzijskom španskom iz šesnaestog veka i na gornjonemačkom iz
četrnaestog veka. Bitnijin maternji jezik jeste bio hebrejski, ali najmanje hiljadu i dvesta godina stariji od Ješuinog. Gramatika Bitnijinog jezika bila je, sa Ješuine tačke gledišta, arhaična, a rečnik prepun pozajmljenica iz egipatskog jezika i jevrejskih reći koje su ispale iz upotrebe davno pre nego što se Ješua rodio.
Sem toga, iako je rođen u Palestini kao dete roditelja odanih jevrejstvu, Ješuin maternji jezik bio je aramejski. Hebrejski je njemu bio poznat uglavnom kao liturgijsko sredstvo, mada je, uz izvesne teškoće, mogao da čita Torah, prvih pet knjiga Starog zaveta.
U današnjem slučaju Miks je polovinu njihovih reci jedva shvatao. Ne samo što je
njihov engleski bio izobličen hebrejskim i aramejskim izgovorom, već je na to uticala i činjenica da su engleski naučili u zoni nastanjenoj narodom iz Jorkšira iz sedamnaestog veka, što je dovelo do daljih deformacija. Ali Miks je uspevao da nadopuni neshvaćene
delove. Obično.
»Neću da idem s tobom da živim na planini!« vikala je Bitnija. »Neću da budem sama. Mrzim da budem sama. Moram imati mnogo ljudi oko sebe. Neću da se dim navrh stene i da uz sebe nemam za razgovor nikog sem jednog hodajućeg groba. Neću
da idem. Neću da idem!«
»Preteruješ, kao i obično«, reče Ješua jakim glasom, ali ipak mnogo tiše nego Bitnija. »Kao prvo, moraćeš da silaziš do najbliže kornukopijske stene u podnožju, tri puta dnevno. Možeš i da sideš do obale i pričaš kad god poželiš. Sem toga, ja ne planiram da ovde živim sve vreme. S vremena na vreme, silaziću da radim, verovatno