by MoZarD
Svet se ponovo okretao oko njega. Pokušavao je da ustane i tek nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja uspeo da dođe do vrata. Nije mogao da napipa bravu. Svetlo blesnu i ugasi se. Gravitacija je ponovo pulsirala u talasima.
Iz igle, koja je sad bila pričvršćena samo jednom trakom, kapala je krv.
Radu je izvadi i baci, a levom rukom pokuša da zaustavi krvarenje iz duboke rane
koju je ostavila igla.
Uto Vasilij Nikolajevič naglo otvori vrata.
— Do đavola, šta se ovde dogada?
Radu posrnu, pa ga Vasilij prihvati i pridrža da ne padne.
— Pa ja sam ti pričvrstio iglu! Šta se dogodilo?
— Ja sam je iščupao. Bar mislim da sam to uradio. Nisam mogao više da...
— Moraš!
Vasilij pomože Raduu da zavije članak. Igla nije pokidala žile, pa je mogao da pokreće ruku. Nije rana plašila Radua. Uplašen je bio zbog sna. Njegovi snovi su uvek bili prijatni.
Uvek do ova dva puta.
Pokušavao je da odagna Atninu viziju iz sećanja. Nije uspeo.
Ovog puta ni Radu ni Vasilij nisu uspeli da otkriju šta je razlog ponovnog buđenja.
Možda se krv zgrušala u igli, i ako je tako, ugrušak se pomerio kad je Radu istrgao iglu.
Možda se otvoreni vrh pribio uz unutrašnjost vene. Kompjuter je ponovo rekao da je to
reakcija na narkotik. To što se dogodilo dva puta uzastopno, nije bilo baš utešno.
Radu otvori ormar i uze bočicu s kapsulama. Bio je to treći anestetik koji se koristio
19
za tranzitni san.
— Znaš li gde smo? — pitao je pilota.
— Još nisam otkrio našu lokaciju. Ali kad ponovo zaspiš, siguran sam da ćemo se
vratiti na pravu putanju.
Delovao je nekako nesigurno, a glas mu je podrhtavao. Nije hteo da pogleda
Raduu u oči.
Radu nije mogao ništa drugo da uradi, do da uzme treći anestetik. Legao je u škrinju i otvorivši bočicu, istresao pilule u šaku. Pet je bilo dovoljno. Pažljivo ih je izbrojao, kao da se koleba da li da ih popije ili ne.
Progutao ih je bez vode. Dok su mu ramena uranjala u jastuk, osetio je da je narkotik počeo da deluje.
Opet se probudio iz košmara. Ponovo je sve krenulo nizbrdo: Probudio se s
mučninom, vrišteći i pokušavajući da ustane. Linea je vrisnula u njegovim mislima i on
je znao da ona umire. Mnogi koje je tako sanjao umrli su.
Radu je uzaludno pokušavao da podigne poklopac koji je Vasilij pritiskao. Kroz debelo staklo na poklopcu video je Vaskin lik. Gledao ga je izbezumljeno i vikao:
— Nastavi da spavaš! Ne budi se! Proklet bio, spavaj već jednom šta ti je?!
Brava je škljocnula, ali Radu nije uspevao da digne poklopac. Vasilij je čvrsto držao
bravu s druge strane.
Borio se da izađe. Skoro se onesvestio, ali znao je da nesvestica ne bi bila dovoljno
duboka da ga zaštiti od tranzita. Ovog puta će umreti.
Poslednjim atomima snage povuče bravu i diže poklopac. Vasilij posrnu i pade udarivši glavom o pregradni zid.
Radu pade na kolena. Kašljao je i drhtao. Gorčina mu se skupljala u grlu, a suze besa, olakšanja i razočaranja su mu tekle niz obraze.
Kad se konačno sabrao, ustao je i prišao Vasiliju. Pilot je bio naslonjen na zid, a ruke je raširio preko metalne površine. Ne govoreći ništa, Radu je pošao da se umije i
ispere neprijatan ukus iz usta.
Pogledao se u ogledalu. Bio je iznenađen što još uvek izgleda kao ranije. Kosa mu
je bila raščupana i padala je na lice.
— Šta je to sa mnom? — pitao se.
U kontrolnoj sobi je Vasilij zurio u kurs kompjuterskog displeja. Kad je Radu ušao,
Vasilij ga pogleda. Bio je uznemiren.
— Brod neće izdržati da ponovo prode kroz sve to.
— Ni ja neću izdržati.
Gledali su jedan drugoga ne znajući šta da kažu.
— Možda mogu da pokušam još jednom — polako reče Vasilij.
— Još jednom? A čime? To je bio poslednji tranzitni anestetik! To dobro znaš.
— Znam da je nemoguće uzeti dva anestetika odjednom, ali zar ne bio mogao da
povećaš dozu jednog od anestetika?
— Moja doza je već izračunata i na granici je toksičnosti. Ako uzmem više, neću se
probuditi, a ako se i probudim biću kao biljka.
Vasilij ponovo pogleda na kompjuterski displej. Proučavao je neposrednu okolinu
broda. Na ekranu je video centralnu zvezdu oko koje se okretala grupa planeta. Sve planete su bile uvećane, a boje prilično intenzivne.
Vasilij pokaza rukom na malu planetu safirne boje, koja je bila relativno blizu sunca.
— Mislim da je ova dobra.
Zatražio je od kompjutera detaljne podatke o planeti koju je pokazao. Na ekranu
se pojavila uvećana planeta.
— Na ovoj planeti se može živeti, — rekao je tiho.
20
— Svakako ćeš dobiti nagradu što si otkrio novu planetu, — sarkastično primeti Radu.
Vasilij se pravio da nije primetio ton kojim mu se Radu obraćao. Blago je nastavio.
— Nisam na to mislio, mada si možda i u pravu. Sa malo sreće, sa toliko sreće koliko sam dosad imao u životu, moći ću da vratim ovaj brod kući. Tako brzo smo ušli i
izašli iz tranzita. Tražio sam ovu zvezdu, ali ova sazvežda nisu na karti. Izgubljeni smo.
Možda ću uspeti da pronađem pravi put tek kad zaronim. Postoje... znaci, anomalije.
Ne mogu to da opišem nekom ko to nije video. O njima je teško pričati I sa onima koji
su ih videli. Nije važno. Bojim se da pokušam da te vratim tamo, da te vratim kući.
Radu je zurio u planetu na ekranu.
— Mogao bi da me ostaviš u teretnim kolima. Mogu da čekam. Sigurno sad već rade na novim anesteticima. Pronaći će u međuvremenu nešto efikasno i tad će poslati
nekog po mene? Misliš da će poslati nekog?
Vaska brzo odgovori:
— Nisam nikad čuo da se ovako nešto dogodilo, ali siguran sam da će poslati nekog. Ako mogu oni će...
— Ako mogu...? .
— Da imam koordinate ovog sistema lako bih nas vratio kući. Ali nemam ih. Kad
smo prvi put izronili iz tranzita, sistem koji sam ugledao bio je registrovan na karti. Bio je jedva primetan, ali sam ga našao.
— Drugi put?
— Drugi put sam morao da proračunavam udaljenosti. Dobro sam to uradio, u to
sam siguran. Međutim, pre no što sam se snašao, ponovo smo izbačeni. Sada... ne znam gde smo. Ima toliko mnogo međuzvezdane prašine da ne mogu da nadem
nijedno od standardnih obeležja. Ne uklapam se ni u koji zvezdani obrazac. Ovo nije istraživački brod i nije opremljen za ovakve vrste analiza. Čak i sa pravim istraživačkim brodom bi bilo veoma teško. Trebalo je postepeno ispitivati čitav svemir, ali mi smo želeli da na brzinu saznamo sve.
Vasilij je bio uzbuden. Nastavio je:
— Istraživanje nije tako lako kao spuštanje, okretanje i vraćanje nazad. To i ne smeš da uradiš, jer kad se okreneš, više ništa ne izgleda isto kao ranije. Zar ne shvataš?
— Ne.
— To je tranzit. Ne mogu ti objasniti i nije trebalo ni da pokušavam.
Radu pokuša da mu pomogne:
— To je, valjda, kao staza koja se uvek menja, ali ipak moraš da je slediš. Znam da
je teže, ali možeš da plivaš uzvodno rekom, ako si se spustio nizvodno.
— Ne, nije isto, ako ima brzaka. To je upravo ono! — za trenutak mu se lice ozarilo, a onda se ponovo smrknu. — Ne, nije tako. Ne može se opisati. To je...
Nemoćno raširi ruke.
Radu ga je pažljivo posmatrao pre no što je upitao:
— Šta to pokušavaš da mi kažeš? Da li to da ne znaš gde smo ni kako ćemo se izvući odavde, ili pokušavaš da mi objasni
š da, čak i ako se vratiš na Zemlju, nećeš naći put do ove planete?
— Poneću sve oznake iz ovog sistema. Mislim da je moguće ponovo pronaći ovo
mesto.
— Misliš?! Ali nisi siguran!
Vasilij je oklevao pre no što je odgovorio
— Nisam siguran!
— To znači da ću ostati u teretnim kolima zauvek. Umreću od gladi ili ću se ugušiti.
— Mogao bi da se nastaniš na onoj planeti...
21
Radu je planuo:
— Zar misliš da sam toliko glup? Kako da preživim na toj nepoznatoj planeti sasvim sam? Uostalom, zašto?
— Ti si lud ako misliš da ćeš preživeti tranzit!
— Bolje da umrem brzo nego da se mučim i umirem polako na toj nepoznatoj
planeti.
— Umiranje u tranzitu, koliko ja znam, nije tako brzo.
— Dobro, ako ostanem, postoje li šanse da me pronađeš i dođeš po mene?
— Ne znam. Ne znam ni kako da pronađem put nazad. Znaš li da smo izgubljeni?!
— Ima li šanse da preživim u tranzitu?
Vasilij se uznemirio. Skoro je vikao:
— Kako ja to da znam? Možda neću ni uspeti da se vratim u tranzit! Možda se tako izgube brodovi o kojima nismo ništa vise saznali. Jednostavno, ne mogu ponovo da
uđu u tranzit. Tako su potpuno izgubljeni.
Vasilij je drhtao. U jednom trenutku, Radu je shvatio da se Vasilij ne plaši toliko što se neće vratiti kući. Mnogo više ga je plašila mogućnost da možda nikad više ne vidi tranzit.
Radu pokuša da ga ohrabri:
— Ti si najbolji pilot, Vaska. Nisam čuo da postoji bolji od tebe. Atna mi je takođe
rekao da ne zna boljeg pilota od tebe. Ti ćeš odvesti brod kući.
— Ali šta će biti s tobom? Ne zavisi od mene da li ću doći ovamo. Ne znam da li se
uopšte ovo sazvežđe može po nečemu odrediti. Šta će biti s tobom?
Radu je imao dovoljno iskustva da zna da može da se dogodi neki poremećaj i da
se brod više nikad ne vrati. Znao je, takođe, da ljudi umiru u tranzitu. Ponekad umiru od prevelike doze narkotika. Na sve to bio je spreman. Sad mu se činilo da je njegov kraj
veoma blizu. Treba da odabere mesto, vreme i način na koji će umreti. Mogao je i da
odredi mesto gde će biti sahranjen. To je i napisao. Kad je bio gotov obratio se Vasiliju:
— Evo, sve sam napisao.
Pismo je bilo veoma kratko. Između ostalog, napisao je da želi da mu pepeo bude
vraćen na Sumrak.
— Krenućemo, čim budeš spreman, — reče Vasilij.
Radu je zurio u zvezde koje su se videle kroz okrugli prozor. Želeo je da neko bude
s njim kad dođe kraj. Želeo je da je Linea tu i da ga drži za ruku. U svakom slučaju, svako bi bio bolje društvo od tog pilota. Naslonio je glavu na hladno, prozirno staklo.
— Želiš li da ostanem s tobom? — upita ga Vasilij.
— Ne, nije potrebno.
Pilotu je laknulo. Očigledno nije želeo da vidi kako običan čovek umire u tranzitu.
Vasilij je iz džepa izvadio neku kapsulu. Pružio ju je Raduu govoreći:
— Ovo nam daju da nam se nađe pri ruci, ako se brod izgubi ili ako nam se čini da
više nema spasa. Ako ti bude jako teško...
Radu uze ponuđenu kapsulu. Bio je zahvalan Vasiliju. Samoubistvo mu je sada
izgledalo primamljivo.
— Da li ću znati? Koliko dugo...
Vasilij se hladno nasmeja. Radu podiže ruku da ga udari, ali se brzo savlada. Vasilij
se odmah izvini:
— Žao mi je, Radu. Užasno mi je žao. Ne treba da misliš da je meni lako, ali odgovor na tvoje pitanje niko ne zna. Tranzit je nepredvidiv i niko ne zna kako deluje na obične ljude.
Radu mu nije verovao. Pretpostavljao je da piloti neće da otkriju tajnu o tranzitu.
— Neću krenuti pre no što mi kažeš da si spreman, — reče Vaska.
— Možeš odmah da kreneš! Požuri!
22
Vaska je pošao u kontrolnu sobu. Radu je čuo kako su se za njim zatvorila vrata.
Gledao je kroz mali, ovalni prozor. Napolju u mraku treperili su rojevi nepoznatih
zvezda plivajući kao u moru.
Nije znao šta će se dogoditi.
Brod je vibrirao. Raširio je šake i naslonio ih na zid kabine. Osećao je pod prstima
vibracije. Čekao je bilo kakvu promenu. Niz slepoočnice su mu se slivale kapljice znoja.
Obrisao ih je rukavom.
Ako ne umre odmah, bar će imati malo vremena, bar nekoliko minuta da vidi taj
tajanstveni tranzit. Često se pitao kako to izgleda, ali nikog nije pitao. Nije ni bilo svrhe da pita, jer je dobro znao da piloti neće ništa reći.
Vibracije su bile sve snažnije. Srce mu je lupalo kao pomahnitalo. U sobi je svetlo
bilo suviše jako, pa je rukama pokušao da zaštiti lice od svetla i što bolje vidi prostor napolju.
Ništa se nije promenilo.
Zvezde se, naravno, nisu kretale, medutim, polako se primećivala promena. U
blizini iskrsnu velika zvezda. Zasijala je poput sunca tako da je Radu za trenutak zaklonio oči i ustuknuo, da bi odmah potom nestala. Univerzum je počeo da sivi.
Dodirnuo je vrhovima prstiju staklo. Bilo je glatko i hladno, a iza njega nije bilo ničega, baš ničega.
Napregnuo se da vidi bar neki pokret, neku neobičnu scenu, košmar ili išta što vide
piloti koji su tako očarani tranzitom. Čekao je neko otkrovenje ili čak sopstvenu smrt.
Ali ništa se ne desi.
Sedeo je i čekao.
Pogledao je svoje ruke, čekajući da koža počne da stari i da se bora. Ruke su, međutim, ostale nepromenjene. Bile su smeđe, četvrtaste i grube, ruke seljaka. Nokti
su bili kratki i neuredni.
Vibracije motora su bile ujednačene. Da nije bilo toga, ne bi primećivao da se brod
kreće.
Ponovo se koristio svojim osećajem za vreme. Nikad nije obraćao veliku pažnju na
tu svoju sposobnost, ali to je bila veoma korisna osobina. Tome ga niko nije mogao da
nauči, niti je to ikome mogao da objasni.
Na različitim mestima vreme različito protiče. Navikao je na to, kao što je navikao i
na promene koje iziskuje ubrzanje broda.
Ustaljeni red protoka vremena ovde u tranzitu se pretvorio u haos. Na jednom mestu je vreme proticalo drugačije nego na drugom. Često se menjao ritam, a da nije
mogao da mu ustanovi početak.
Ovo je bilo slično kao kad se naiazi na vrtešci koja ubrzava i usporava kretanje.
Pokušao je da se koncentriše i odbaci merenje vremena u univerzumu. Merio je sad samo subjektivno vreme. Iznenadio se kad je primetio da je to isto kao i na ma kom
drugom mestu.
Radu je pretpostavljao da je još uvek u opasnosti. Nije mogao ništa da preduzme.
Mogao je samo da čeka ne znajući koliko će sve ovo da traje.
Hladan znoj ga je oblio dok je buljio kroz prozor u neodredeno prazno sivilo. S
vremena na vreme mu se učinilo da vidi neki blesak, ali nije bio siguran. Ovi svetlosni efekti su se gubili pre no što bi bio siguran i da ih je video. Zaključio je da je to samo njegova uobrazilja.
Seo je i naslonio glavu na kolena. Uljuljkan tamom, čekao je.
Vreme je prolazilo. Njegov um ga je odbrojavao časovima, a napetost je rasla. Skoro je zadremao, ali onda se trže kao oparen. Zašto se plašio da zaspi? Bio je umoran, čuo je
Linein glas, sve mu se mutilo pred očima. Ustao je i odlučio da prošeta do prostorije za 23
posadu. To je učinio nekoliko puta.
Sišao je u hol i širom otvorio vrata kontrolne sobe.
Kod kontrolne table sedeo je pilot. Zurio je u prozor pored sebe. Zvuk vrata ga je
omeo u tome. Ugledao je u ogledalu Raduov lik. Sa krikom na usnama se okrete. Užas
Vasilija Nikolajevica se pretvorio u šok. Nekoliko minuta kasnije, naglo je uzdahnuo, dohvatio masku za kiseonik i pokrio nos i usta. Udisao je čisti kiseonik iz boce koja mu je bila preko ramena. Kad je skinuo masku već se sasvim pribrao.
Radu ga upita:
— Znaš li gde se nalazimo? Jesmo li izgubljeni?
Pilot je zurio u njega, ne verujući da je tu, tako blizu njega, ponovo je uzdahnuo i
drhtavim glasom odgovorio:
— Znam gde se nalazimo! Našao sam put!
— Koliko dugo ćemo još biti u tranzitu?
Vasilij je ponovo uzeo masku. Tek kad se nakon nekoliko minuta smirio, na‐stavio
je:
— Već sam ti rekao da ne znam. Niko ne zna. Pretpostavljam da treba da
pređemo istu razdaljinu koju smo dosad prešli. To ne znači da će vreme isto proticati.
Sve ovo je rekao u jednom dahu, a potom odmah ponovo stavio masku na lice.
Piloti uvek u tranzitu uzimaju čisti kiseonik. To im je neophodno da bi ostali pri svesti.
Radu ga upita:
— Nešto bi moralo dosad da se desi, zar ne?
— Pretpostavljam, ali ne znam. Možda misliš da foliram, ali ja stvarno ne znam šta
se dogada sa običnim ljudima u tranzitu. Niko to ne zna. Oni koji su to preživeli, nisu više u stanju da opišu šta im se dogodilo. U tranzitu se događa nešto što ni piloti ne mogu da objasne. Razumeš li me...
Ponovo je morao da uzme masku. Jedva je disao.
— Ja ne osećam nikakve promene, — objasni mu Radu.
Vasilij ga čudno pogleda. Činilo se da neće da kaže šta stvarno misli. Radu nastavi:
— Znači, ne možemo znati da li će mi se nešto dogoditi sve dok ne napustimo tranzit?
Pilot je držao masku na licu duže nego što je bilo potrebno. Konačno je skide.
Pružio je ruku ka Raduu kao da ga preklinje:
— Ja nisam stručnjak. Nisam proučavao one koji su preživeli. Ne znam, veruj mi.
Radu sede na sedište pored pilota. Pomirio se s neizvesnošću. Čekao je.
Pilot pogleda na instrumente, pa se zatim ponovo usredsredi na prazan, sivi
prostor. S vremena na vreme je udisao kiseonik pomoću maske, ali to je činio sve ređe.
Upitao je Radua:
— Sad kad si ga video, šta misliš o njemu?