by MoZarD
crnilom kosmosa kakav nikada nisu videli.
84
85
U zagušljlvom odmorištu zolijevskih izabranika jedino je Apin bio budan. Osluškivao je šumove noći koji su dopirali kroz otvorene prozore: reka Monira je žuborila, čule su se kreketuše i cvrkutali su mozemi. Pažljivo je osluškivao i čekao dogovoreni znak.
Konačno je začuo prodoran huk. Uvek se čudio kako Ruana ume da imitira
šumskog ćuka. Oprezno je ustao i počeo da se šunja između zaspalih mladića kraj prozora. Srce mu je divlje udaralo, jer je znao šta ga čeka ako ga spazi veliki sveštenik Zofar: za zolijevske izabranike nije bilo milosti kad se ogreše o stražarskl zavet u kome je bilo sadržano i obećanje da u vreme nasledne straže neće poznavati ni oca ni majku,
ni rodbinu ni devojku.
Uprkos tome, Apin nije mogao da odoli pozivu iz mraka. Provukao se do prozora,
poput mačke je skočio na sims, osluškivao da li se neko budi, a zatim se oprezno spustio na zemlju. Savijen je šmugnuo preko pokošene livade koja je okruživala Kuću zaveta i
nestao u gustom grmlju. Počeo je da trči jer više nije bilo opasnosti da neko iz Kuće zaveta primeti njegov beg. Ruanino povremeno hukanje vodilo ga je prema reci.
Devojka ga je čekala kraj rečnog rukavca. Izdubljeno deblo bila je privezala za granu i čučala je sakrivena u lišću melise. Ćučnuo je do nje i ćuteći joj stavio ruke na ramena. Zatim je nosem dotakao njen nos. Mirisala je na rečnu travu, ribe i urmino ulje.
Bila je naga, samo je oko bedara imala trouglastu platnenu maramu vezanu
devičanskim čvorom; ako bi neko hteo da joj oduzme nevinost, morao bi da preseče platno nožem, a nož su smeli da nose samo retki Giseni.
Zadihan od trčanja i uzbuđenja koje je osetio dodirnuvši telo voljene, Apin je šapnuo:
»Sutra odlazimo u Zoli.«
»Znam«, reče Ruana i privi se uz njega. »Zato sam došla da se oprostimo.«
»Nećemo se videti dok mesec ne bude dvanaest puta pun«.
»Urezivaću pune mesece u stablo urme ispred moje kolibe.«
»Dvanaest puta je mnogo,« uzdahnuo je Apin. »Za to vreme će te sigurno pozvati
na darovanje devičanstva.«
»Na to me neće naterati«, odlučno je rekla. »Pobeći ću i doći kod tebe u Zoli, da
me ti razdevičiš...«
Opsednut žudnjom, Apin ju je ljubio, oblizivao njene jedre dojke i sisao joj ispupčene bradavice. Ruana je malaksala, stezala je kolena. Sve više mu se mutila svest, ali je ipak sačuvao nešto zdravog razuma. Znao je da, osim nasledne straže, u Zoli ne sme da kroči niko živ.
»Zoli je zabranjeno mesto, Ruana«, šaptao je bez daha.
»Nepozvanima preti smrt i gnev božji...« Poljupcem ga je prekinula, njeni nemirni
prsti utiskivali su mu se u leđa. Napetost je postajala nepodnošljiva.
»Kako bi bilo da mi već sada daš meku?« molio ju je i drhtavim prstima pokušavao
da razveže devičanski čvor.
»Nemoj, molim te, nismo još dozvoljeni jedno drugom«, neodlučno se branila
Ruana. »Ne smeš u mene. Možemo da se hikamo nevino, onako kako umemo...«
Apinu su se pojavili svici pred očima i krv mu je šumela u glavi. Strgnuo je odeću sa
bedara i oslobodio nabreklu muškost, koju je devojka najpre počela blago da miluje, kao nežni cvet, a zatim je pritisia na grudi i među dojke, obavila stablo dugim vlasima i na kraju stavila želud u usta. Mladić je u tom trenutki izgubio i poslednji delić razuma i naglo je povalio Ruanu na blatnjavu obalu i počeo da divlja. Stenjući u nasladi predavala mu se i dopuštala da ima svaki deo njenog tela, samo je njena meka bila nedostupna,
skrivena platnom. Valjali su se u blatu, imali su glatku ilovaču na koži, obrazima i u ustima, Apin je imao osećaj da tonu u rečni mulj. Dodirnuo je Raunu između nogu, platno je takode bilo natopljeno glatkom ilovačom. Zatim se potpuno zaboravio i smetnuo s uma da devojka ima maramu sa devičanskim čvorom, osećao je samo
86
mekoću njenog glatkog tela i ubrzo je uz krik iz njega buknula životnost i šiknula u blato.
Zatim su se otkotrljali u Moniru i sprali sa sebe ilovaču i tragove ljubavi. Voda je
bila hladna, tako da je ubrzo smirila njihova razigrana čula. Ali Apin nije osećao utehu.
Bio je ispražnjen, ali tužan u toj praznini. Ruana mu je bila dalja nego ranije: s gorčinom je shvatao da uopšte nije bio u njoj, da se ljubio i izljubio sa glatkim blatom na njenoj koži. »Moram da se vratim«, rekao je i krenuo ka obali.
Došla je za njim iz vode i zagrlila ga. Osećao je jezu koja ju je prožimala; mokra kosa joj se lepila za ramena i leđa.
»Zbogom, voljeni«, šapnula je. »Sutra nećemo smeti da se pozdravimo...«
»Čekaj me, Ruana.«
»Čekaću te. Moja meka će se samo tebi otvoriti.«
Grlio je ustreptalo telo, a tuga rastanka ispijala mu je dušu, zagorčavala mu je poljupce i suze su mu tekle same od sebe, srećom, obrazi su mu već bili mokri jer zolijevski izabranik nije smeo da plače, čak i da mu se dogodilo nešto gore nego što je rastanak sa devojkom.
Zatim je među granjem razaznao blago svitanje i trgnuo se.
»Razdanjuje se«, promuklo je rekao.
Ruana ga je još jednom poljubila i izvukla se iz zagrljaja. Bez reči je skočila u izdubljeno stablo i počela da vesla prema naselju. Zavezao je maramu oko bedara i otrčao natrag u kuću zaveta.
Nad planinom Muan rasula se svetlost osvita. U kolibama od blata naselja Fudos ljudi su još spavali; ovde‐onde bi praznim stazama šmugnula mačka koja se vraćala iz ponoćnog lova.
Prvo je prodorno zakukurikao petao. Zatim se iz jedne od koliba pojavio sedi starac, protrljao oči, pogledao planinu i počeo ispred ulaza da postavlja šuplje panjeve raznih veličina. Zatim je uzeo palicu izrezanu od tvrdog urminog drveta i počeo da udara po drvenim bubnjevima: u početku je udarao lagano, a zatim je zamahivao palicom iz sve snage tako da je daleko odjekivao zvuk koji je stanovnicima Fudosa poručivao:
»Ustajte, Fudošani! Svitanje najavljuje svečani dan. Smeniće se straža u Zoliju.
Ustajte, Fudošani! Pripremite se za slavlje. Slava bogu Hronoplanu!«
Zvuk izdubljenog drveta odjekivao je između koliba, kotrljao se u tišini jutra do Monire i tamo se prelivao u harmoniju sa šumom talasa. Iz okruglih koliba dolazili su ljudi i na krovove od trske stavljali šarene svežnjeve pruća. Pruće su još ranije upleli za ovu svečanost: obojili su belu trstlku, u to su upleli cvetove mande, plodove hone i sjajne oraščiće. Trstika je šuštala na jutarnjem vetru i naselje je ličilo na prekrasan vrt pun šarenog bilja na visokim stabljikama.
Devojčice su otrčale do Monire da se okupaju. Žene su zapalile vatru i sa glinenim
krčazima uputile se po vodu, a muškarci nisu krenuli u ribolov, po drva, nisu krenuli u polja zove ni u lov: sedeli su ispred koliba i palili mirišljave lule čiji je miris ispunjavao čitavo naselje.
Bubnjar Inodiš je i dalje udarao budnicu Fudošanima i uživao u zvukovima koje je
mamio iz drveta, iako je već bio nagluv.
U Kući zaveta, zolijevski izabranici bili su već odavno budni. Sedeli su u polukrugu
oko velikog sveštenika Zofara i zaklinjali se zatvorenih očiju. Apin je u sebi ponavljao svoj zavet »rubis« i uzalud pokušavao da se potpuno posveti ovoj magijskoj reči, koja je trebalo da ga oslobodi neprijatnih misli i pomoću koje bi stekao jedinstvo sa sveprisutnošću. Uz zaklinjanje mu se neprestano nametala pomisao na noć provedenu
sa Ruanom: čuo je krckanje granja dok su se valjali po zemlji, osećao je njene vrele poljupce i miris, nesvesno je poimao koliko će vremena proći dok mesec bude dvanaest
87
puta pun, a on toliko dugo neće videti voljenu. Uzalud se vraćao zavetu kao vodiču kroz misli koje su navlrale; umesto spokoja i unutrašnje pribranosti, prevladavalo je bolno osećanje rastanka sa Ruanom. Shvatio je da više ne vlada zavetom, veštinom koju su savladali svi zolijevski izabranlci u dugotrajnim pri
premama za naslednu stražu. Trebalo bi da to prizna velikom svešteniku, no nije se usuđivao, jer onda bi morao da mu prizna i da se viđao sa Ruanom i time prekršio stražarski zavet. Zofar mu to ne bi oprostio i stigla bi ga strašna kaz‐na: prokletstvo i progon iz Fugosa za sva vremena.
Ma koliko da je ponavljao zavet, nije mogao da se oslobodi neprijatnih misli i zaklinjanje se pretvorilo u poplavu crnih misli i slutnji.
»Dovoljno«, Zofar je označio kraj zakletve i izabranici otvoriše oči. »Slava bogu Hronoplanu.«
»Slava mu«, odgovoriše mladići.
»Danas je vaš poslednji dan u Kući zaveta«, nastavio je veliki sveštenik i pogledao
ih očima sivim poput Monire. »Spremni ste za naslednu stražarsku dužnost. Bili ste dobri učenici: savladali ste zaklinjanje i umeće disanja, uvežbavanjem tela dostigli ste veliku snagu i okretnost, izučili ste nauku o zvezdama i možete u svako doba da otkrijete sazvežđe Zemidu i u njemu zvezdu Uremiju, upoznali ste stražarski zavet i sve njegove detalje. No, ipak ćemo ga još jednom ponoviti. Dendej, kaži šta je to Zoli?«
Plavokosi mladić u polukrugu duboko se poklonio Zofaru i bez razmišljanja
odgovorio:
»Zoli je sveto mesto u pustinji Selamandri odakle je bog Hronoplan napustio ovaj
svet i gde će še jednog dana vratiti.«
»Lepo rečeno«, kazao je sveštenik, koji je inače bio škrt na pohvalama. »A sada ti,
Apine, reci zašto nas je napustio bog Hronoplan?«
Apinu je pošla krv u glavu. Zašto je to pitao baš njega? Prisilio se da odgovori što
mirnije:
»Grešni ljudi su doveli svet do ivice propasti: u pohlepi su uništavali prirodu, sa mržnjom i ratovanjima sejali su smrt i umiranje, čak su hteli da prisvoje i zvezde.«
Zofar je sa odobravanjem klimao glavom i Apin je na sveštenikovom licu, koje je
bilo uvek poput maske, prvi put nazreo nešto što je ličilo na osmeh.
»Kad se setim kako si bio nevešt govornik kad si došao u Kuću zaveta, vidim da si
odlično završio pripreme«, rekao je i okrenuo se sledećem izabraniku. »Gudiro, reci nam kada će se, prema proročanstvu, vratiti bog Hronoplan?«
»Kad se mač zakopa za večita vremena, kad svaki čovek bude čoveku brat bez želje
da gospodari svetom i zvezdama, tada će bog ponovo doći na ovaj svet.«
Veliki sveštenik je dobrodušno klimnuo i obratio se sledećem izabraniku.
»Bodo, kaži nam kakvu stražarsku obavezu ima rod Gisena?«
»Giseni od Hronoplanovog odlaska stražare u Zoliju i čekaju na povratak boga.
Smenama nasledne straže naređeno je da neprestano gledaju u pravcu zvezde Uremije
i u pravcu istočne zastavice, odakle će se pokazati plavičasti plamen Hronoplanove nebeske kočije: kad stražar sa stražarskog tornja ugleda tu svetlost, mora da pritisne polugu pred sobom. Ako to ne učini, bog se neće spustiti na Zemlju«.
Bodo se poklonio, a veliki sveštenik je posle kratkog ćutanja digao ruku i svečano
rekao:
»Moje srce je veoma zadovoljno. Večeras odlazite u Zoli i znam da ćete ispuniti stražarski zavet. Nešto moram da vam napomenem: sve što ste radili do sada bila je vežba, a od sada će biti ozbiljno. Sve svoje misli i mogućnosti morate da posvetite svetoj misiji roda Gisena. Sve dok mesec dvanaest puta ne bude pun, bićete u službi boga Hronoplana i sve to vreme bićete samo njegovi sinovi: zaboravićete na
sopstvenog oca i majku, zaboravićete na prijatelje i devojku, ako je imate. Pamtite to.
Slava bogu Hronoplanu«.
»Slava mu!« odgovoriše izabranici i veliki sveštenik im dade znak za razlaz. Apin je
88
odlazio s grižom savesti; činilo mu se da su poslednje sveštenikove reči upućene njemu i da Zofar zna za njegove tajne sastanke sa Ruanom. Pohitao je u obližnji gaj urmi gde su se izabranici razgibavali. Kraj prvog drveta napravio je stoj na glavi da bi mu loše misli otišle u zemlju.
U zalivu Monire, na čijoj su površini bujali vodeni cvetovi, kupale su se fudoške devojke. Čula se vesela graja, prskale su se, prale su kose i tela sokom hone, a kožu su mazale mirišljavim uljem.
Ruana je ležala na prostirci od trske i prepuštala se toplom popodnevnom suncu.
Njena najbolja drugarica Bemira lagano joj je mazala leđa mirisnim uljem. Ruana bi najradije zaspala jer je tek u zoru sklopila oči. Sunce, Bemirino milovanje, smeh i vriska devojaka, zapljuskivanje vode — sve zajedno joj se slivalo u udaljenu uspavanku.
»Okreni se«, rekla joj je Bemira i razbudila je.
Lenjo se okrenula na leđa i uopšte nije otvarala oči.
»Kako si lepa«, uzdahnula je Bemira i počela da sipa na telo prijateljice ulje koje se
slilo u udubljenje Ruaninog pupka. »Na proslavi neće biti lepše od tebe. Kladim se da će se Zofarevo oko zaustaviti na tebi i da ćeš uskoro biti pozvana na darivanje devičanstva.«
Ruana se trgla kao oparena i otvorila oči. Oštro je pogledala prijateljicu koja se uplašeno odmakla.
»Devičanstvo ću pokloniti samo Apinu i kamen muškosti me neće videti«, odlučno
je rekla. »Zapamti to, Bemira!«
»Ali Apin odlazi u Zoli i neće se vratiti dok mesec dvanaest puta ne bude pun«, bojažljivo je dodala prijateljica i počela da maže Ruanine grudi.
»Čekaću ga. I ako me zaista pozovu na darivanje devičanstva, pobeći ću. Radije ću
dozvoliti da me raspori bofun u šumi nego što ću prihvatiti žrtveni kamen u meku.«
»Ti Apina zaista voliš«, sa divljenjem je rekla Bemira. »O, kako bih ja želela nekoga
tako da volim...«
Iz naselja se začuo zvuk drvenih bubnjeva što ga je donosio i odnosio vetar.
Bubnjevi su zvali Fudošane:
»Sunce zalazi. Sakupite se na zborištu. Počeće svečanost rastanka«
Dvojke su pohitale iz vode sa pregrštima cvetova koje su počele da upliću u kosu. I
Ruana je ustala, sa obližnje grane uzela trouglastu platnenu maramu i uvežbanim pokretima je obavila izmedu nogu i oko bokova; sva tri kraja vezala je ispod pupka devičanskim čvorom. Zatim su Bemira i ona pomogle jedna drugoj oko uplitanja belih i
bledocrvenih cvetova u kike. Kod sebe su imale i glinene lončiće sa bojama, pa su oslikale tela za slavlje: plavi rub oko očiju, crvenilo na usta, zlatastu sigu medu grudi i biserni sedef na nokte. Crnilom su iscrtale obrve i otišle u naselje.
Čitav Fudos je bio na nogama. Muškarci su ispred koliba pili opojnu zombu i pevali
tužne pesme Gisena u kojima je bila na različite načine opevana njihova stražarska obaveza. Žene su se ulepšavale za ples, a na zborištu na čistini gaja urmi sakupljala su se deca i nestašno se jurila oko drveća.
Bubnjar Inodiš je još jednom najavio početak proslave, a zatim pokupio drvene bubnjeve i uputio se u gaj. Pridružili su mu se fudoški svirači: duvači, udarači, čegrtači i drombuljači. Na proplanku su se smestili pod krošnju najstarijeg drveta, naštimovali instrumente i uskoro se začula živahna muzika koja je ponela Fudošane: jedan za drugim počeli su da igraju, kao da su im zvuci dospeli u mišiće, njihali su kukovima; poskakujući i vrteći se odlazili su na zborište; nosili su posude sa zombom, da bi im piće tokom svečanosti bilo pri ruci.
Na kraju su na proplanak došle i fudoške device, jedna lepša od druge, okićene cvećem, bojama ukrašene, nosile su snopove čije je šareno lišće poigravalo kad su zaplesale skladan i izazivački pies.
89
Došao je sedi poglavar Gisena Fozej u svečanoj odori protkanoj zlatnim nitima i sa
poglavarskim ogrtačem satkanim od obojene trske, ukrašenim rogovima divlje čijane.
Pratile su ga rodovske starešine, svi ozbiljni i svečani, ogrnuti živopisnim ogrtačima.
Posedali su na pozornicu kraj zborišta i zapalili mirišljave lule.
Muzika je prestala. Inodiš je bubnjao pozdrav poglavaru i označio dolazak
zolijevskih izabranika koji su žustro marširali iz Kuće zave
ta. Ispred njih je stupao Zofar u svečanoj svešteničkoj odori, koja je po predanju bila ostavština boga Hronoplana i koju su sveštenici doneli iz Zolija: na glavi je imao šlem sa providnim stitnikom za lice, za koji niko nije znao od čega je izrađen, kao što je bila tajna i srebrnasta materija sveštenikove odore, što se nije ni habala ni prljala. U rukama je imao večnu svetlost, crveno obojen valjak sa nečim sličnim oku na kraju; kad ju je upalio, zasijao je pramen tajanstveno hladne svetlosti koja je među ljudima izazivala strah i poštovanje.
Sveštenik je dostojanstveno seo pored poglavara, a izabranici su, poređani u vrstu,
gledali u nebo nad krošnjama drveća. Morali su da prikažu svoju stražarsku spremnost
da satima ne pomere pogled sa određene tačke na nebeskom svodu i da od toga ne može da ih odvrati ništa na svetu.
Inodiš je bubnjao hvalu bogu Hronoplanu i pozdrav izabranoj straži. Zatim je zasvirao čitav orkestar. Fudošani su zapevali i počeli da igraju na zborištu. Otpijali su zombu i postajali sve raspušteniji.
Kad je pao prvi mrak, zapalili su vatre. Iz šume su se začule uplašene ptice i divljač, uznemireni vatrama i sve glasnijom muzikom.
Na red je došao ples žena. Nisu imale marame među nogama i njihova jedina
odeća bili su venci cveća obavijeni oko zrelih nagih tela. Igračice su se u početku kretale uzdržano, čak stidljivo, a kad su bubnjevi postali glasniji,zaigrale su oko vatre razuzdaho kolo; nisu više skrivale svoje ženske čari, pokazivale su se zagrejanom muškom gledalištu koje je zviždalo, tapšalo i podsticalo nage vragolanke.
Iako su igrale ispred njih, zolijevski izabranici nisu gledali ples. Gledali su u nebo koje je postajalo sve tamnije, Apin je opazio kako je poput sitnog bisera zasijala prva zvezda, a uskoro zatim i druga. Bile su blizu jedna drugoj i, kada se na nebu upalila i treća zvezda, znao je da je pred njim trougao sazvežđa Zemide i da će se uskoro dve dužine iznad gornjeg ugla prikazati i četvrta zvezda — Uremija. I ostali izabranici su čekali na zvezdu vodilju, stražarsku zvezdu u koju će gledati dok mesec ne bude pun dvanaest puta. Uremija je zaista zaiskrila na nebu svojom plavičastom svetlošću i u tom trenutku je muzika utihnula. Iz stotine grla začuo se uzdah ushićenja.