by MoZarD
pri povratku bio potreban slabašan čovek? A da polugu uopšte ne pomeri? Da li bi bog
zaista prošao da se nikada više ne vrati?
Tako je razmišljao i bojao se svojih misli. Njegova dužnost bila je da stražari i čeka
da se na nebu pokaže božji znak, a ne da misli. Gledao je u zvezdani veo, koji se u Selamandri video jasnije i bio bliži nego drugde. Osluškivao je noć, nemu noć opruženu
po mekom pesku koji je upijao sve zvukove i zadržavao odjeke. Čekao je da se javi Ruana. Ma kako grešno to bilo, želeo ju je više od bilo kojeg boga iz kosmičkih prostranstava. Hronoplan je za njega bio nešto nepojmljivo, zastrašujuće jako, a Ruanu
je pamtio kao toplu mekoću u koju su se ulivala sva njegova osećanja; želeo je njene poljupce, pune poput plodova hone, svest mu se mutila pri pomisli da mu otvori meku i
daruje devičanstvo. Napeti klip je hteo da mu pukne od silne želje.
Zvezde su menjale položaj, pojavila se zvezda Danica i Apinu je došlo da otvori prorez na kupoli i pozove Ruanu u noć.
Tada se javila.
Bio je to tih, dalek huk šumskog ćuka koji je dobro poznavao. Niko drugi ne bi umeo tako da se javi.
Tek sada, kad je trebalo da joj se javi, shvatio je da krši zavet nasledne straže, da
izneverava boga i da je njegovo neverstvo najgori greh koji može da počini zolijevski izabranik.
99
Želja da sretne voljenu bila je jača od stražarske dužnosti. Dok mu je srce jako udaralo, ustao je sa stolice, prišao prorezu i otvorio ga. Još uvek je gledao zvezdu Uremiju, ali ne sa predvidenom pribranošću. Morao je da ovlaži suve usne da bi istisnuo zvuk, prilično loš, sličan huku. Odgovorila mu je i uskoro ju je začuo ispod stražarskog stuba.
»Apine, ti si?« zvala je tiho.
»Ja sam«, uzbudeno je odgovorio.
»Siđi.«
»Ne mogu, Ruana. Na straži sam...« Pogledao je u zvezdu smernicu i ubeđivao se
da više ne skreće pogled ma šta da se dogodi.
»Onda ću doći ja kod tebe«, začuo je devojčin glas.
Ćutao je. Ruana ne bi smela da bude u Zoliju, a još manje na stražarskom stubu.
Trebalo bi da je vrati u Fudos, što bi bilo najbolje za oboje, ali nije to učinio.
Slušao je njene meke korake na spiralnim stepenicama i u njemu su se mešala osećanja radosti, straha, želje i bogohuljenja. Prisiljavao se da netremice gleda Uremiju, a kada je iza leđa začuo disanje, nije više izdržao, nego se okrenuo.
U crvenom sjaju svetlosti sa vrha stuba, ugledao je Ruanu sa zamrsenom kosom i
pocepanim ogrtačem. Gledala ga je krupnim sjajnim očima, otvorila je usta, ali nije mogla da progovori. Drhtala je, mada je noć bila topla.
Nikakva sila više nije mogla da ga zadrži: napustio je stražarsko mesto i pohitao joj
u susret. Usne su im se spojile, telo je zagrlilo telo, Ruani su potekle neme suze niz osušene obraze. Poljupci skoro da su ih ugušili. Uzeli su vazduh i nastavili sa ljubljenjem.
Apin nije znao kad je njen ogrtač skliznuo na pod i kad je odvezala maramu izmedu nogu: privila se uz njega naga, osetio je njenu mekanu, voljenu i vlažnu meku na svojoj nozi, zavrtelo mu se u glavi od strahovite želje i spustili su se na pod.
»Dragi, razdeviči me!« zadihano je molila Ruana.
»Ne sada... Posle straže...« mrmljao je. »Pobeći ću, naći ćemo se u pustinji...«
»Odmah Apine, odmah. Posle mogu da nas nađu i biće kasno; možda me traže,
prekršila sam naslednu dužnost, pobegla sam i nisam darivala devičanstvo bogu... Ti si
moj bog, ti me uzmi... Molim.«
Ljubavna želja je tekla Apinovim venama i preplavila mu sve misli, zaboravio je stražarsku obavezu i bogohulnost njihovog ponašanja, u crvenkastoj svetlosti stražarske svetiljke sve mu je izgledalo nestvarno: Ruanino beličasto telo izvijalo se u njegovom zagrljaju, njena meka je opojno mirisala, a taj miris je osećao i u poljupcima, koji su postajali sve žešći, slični ugrizima, a onda opet nežni, oni što se upijaju u dušu. Zatim se potpuno zaboravio. Ljubljenje je postalo slično borbi rvača. U crvenoj svetlosti valjali su se po podu, čuli su se uzdasi i na kraju je Apin ostao da leži na leđima kao gubitnik, a Ruana je klečala nad njim. Nije uspeo da probije njeno devičanstvo, mada su se oboje
trudili. Sada se Ruana odlučila, stegla je zube i svom snagom se natakla na njegovu usijanu muškost. Uskoro je prebolela oštar bol u meki i osetila je kako je ispunjava topli ud. Nagla se nad voljenim, željno potražila njegove usne i zaplakala od sreće: konačno
je bio u njoj, sada su bili zaista vezani, sada i zauvek. Apin je drhtao pod njom, podizao se i odgovarao pokretima voljene, to je bilo nešto novo, sve ono što su ranije radili nije moglo da se uporedi sa divotom istinskog hikanja. Zažmurio je u trenutku kad mu je iz
slabina buknula nakupljena slast, činilo mu se da će sav isteći u Ruanu, takvom je silinom u nju pljusnula živost. U zatvorenim očima vrvelo je od ljubičastih iskri, svoje i Ruanine uzdahe čuo je u daljini, kao da mu svest odlazi iz tela koje se još grčilo od naslade.
U toj omamljenosti spazio je plavu vatrenu kuglu na nebu.
Ledena jeza mu je prošla niz kičmu. Znao je da se Zoliju približava svetlost božjih
kola i da je nije na vreme ugledao.
Izvukao se iz zagrljaja i skočio na stražarsku stolicu. Zaslepljujuća svetlost kretala 100
se noćnim nebom i približavala se stubu. Brzo je pomerio polugu napred i otvorenih usta gledao dogadanje koje je proizveo: čitav Zoli bio je u trenutku osvetljen jakim raznobojnim svetlima, sve je postalo svetlo kao usred bela dana, na ploči su se otvorili veliki poklopci iza kojih su se uzdizali ogromni pipci, počelo je zaglušujuće da zavija i u stražarskom stubu se začuo nerazumljiv, naređujući govor. Osvrtao se da vidi ko govori, ali u tornju nije bilo nikoga osim njega i Ruane, koja ga je uplašeno držala. Sa užasom je spazio da je Hronoplan preleteo Zoli i da prelazi preko pustinje prema planinama na zapadnoj strani.
»Propustio sam boga...« rekao je i udario pesnicom u tablu.
»Šta će sada da bude?« zgroženo je šapnula Ruana.
»Otišao je, nikada se vise neće vratiti. A ja sam kriv...«
»Oboje smo krivi«, reče. »Šta ćemo da radimo?«
Vatromet svetlosti na ploči nije prestajao, pustinja je bila osvetljena na daleko i Apin je ugledao celu naslednu stražu kako iz šatora trči ka stubu. Ugledao je i čudnu promenu dole na žutom krugu: iz mutnožutog, krug je prešao u jarkožutu boju a ploča
je počela da se diže i spušta, kao da diše. Apin je odlučio.
»Idemo, brzo!« viknuo je Ruani i povukao je za ruku niz kružne stepenice.
»Kuda?« upitala je.
»Neće nas uhvatiti«, rekao je kad su bili na zemlji. Trčali su po pesku prema žutom
krugu, trčali su najbrže što su mogli, jer su već čuli uzvike stražara koji su se približavali.
Goli, kao od majke rodeni, za trenutak su zastali pred krugom. Izbliza je boja bila
još nepojmljivija i neistinita: kao da se otvarao ponor bez dna i bez oblika.
Apin je samo za trenutak oklevao. Nije bilo drugog izbora. Kročio je na krug i povukao Ruanu za sobom.
Prvo su osetili bestežinsko stanje, zatim je kraj njih teklo vreme i prostor: kraj njih su munjevito prolazile slike nepoznatih krajeva i svetova, treperile su boje i svetlo je smenjivalo tamu. Konačno se sve umirilo i složilo poput slagalice. On i Ruana bili su zagrljeni na zelenoj travi i začuli su uspavanku zviždača Homela, dolazila je izdaleka i zvala ih pod krošnju velikog drveta na rubu drugog vremena.
101
102
CRNA STRUJA
Od pamtiveka nijedan brod nije prešao reku jer je postojala crna struja. To nas, naravno, nije sprečavalo da trgujemo duž istočne obale, sve od Adželoba na jugu pa do
Umdale na severu, gde se reka naglo proširivala, postajući, od slatke, slana i uzburkana.
Još kao devojčica u prašnjavom Pekavaru — skoro na sredinii našeg p
lovnog puta —
oduvek sam čeznula da se pridružim brodskoj gildi i postanem žena reke.
»Zašto ne?« razmišljali su i moji roditelji. Bar su takva lica napravili kada su čuli moju odluku (ili mi se to tada samo učinilo). Ja neću ostati zauvek na reci; ranije ill kasnije moraću sebi da nađem muškarca na tih sedam stotina morskih milja obale između severa i juga. Dovešću ga u Pekavar, tu se s njim nastaniti, podizati decu i, verovatno, ostati s njim — baš kao što i druge devojke s proleća polaze na put, a na jesen se vraćaju s novoosvojenim mužem. U mom slučaju to, jednostavno, može
potrajati malo duže, ali sigurno je da će moja želja za lutanjem splasnuti. Mada bogata promenama od južnih džungll do hladnih severnih močvara, reka nije beskrajna. Stoga,
posle pet ili šest godina plovidbe uz i niz reku, sve će to postati suviše poznato, a promene neće više značiti ništa.
Mog brata blizanca, Kapsija, perverzno odlučnog da na svaki moj sever i jug stalno
odgovara svojim zapadom, srce je vuklo da priđe malom monaškom bratstvu
Osmatrača, dole u varoši Verino, pedeset milja severno. Mi, u Pekavaru, o njima smo
znali premalo, izuzev gole činjenice o njihovom postojanju — no, za Kapsija je to bilo dovoljno. Još od malih nogu on je, kroz niz priručno napravljenih durbina, piljio preko milju i po reke — iza crne struje koja je tekla po sredini — na zapadnu obalu, mada je
ona, za razliku od Pekavara, bila potpuno prazna i pusta.
Mene lično zapadna obala uopšte nije zanimala. A ni bilo koga od onih koje sam
poznavala, sem mog brata Kapsija i onih ludaka u Verinu. Zašto bi nas zanimalo nešto
što je nedostupno i s čim je svaka veza nemoguća, i što nema apsolutno nikakav uticaj
na naše živote, niti je imalo od pamtiveka?
No, sve se to neprimetno promenilo kada sam, u sedamnaestoj (a to je donja starosna granica), podnela molbu za prijem u rečnu gildu. Istovremeno sam otkrila i njihovu prvu, strogo čuvanu, tajnu za koju sam morala da se zakunem na KNJIGU REKE
da je neću odati. Naime, u gildu se nije tek tako upisivalo. Morao se proći obred posvećenja.
»A kakva je to VRSTA posvećenja?« upitala sam upravnicu pristaništa u njenoj drvenoj kancelariji dole na keju, pošto sam se zaklela da ću čuvati tajnu koju su mi poverili. Jer reč »posvećenje« vezivala sam za čudne i bolne rituale gore u Adželobo tropima.
»Dete, želiš li ti da putuješ kao putnica ili posada?«
»Posada, naravno.«
»Onda moras da budeš posvećena, bez obzira kako to izgledalo.« Upravnica se
nasmejala, zabacujući unazad svoju kosu izbledelu od sunca. Bila je to zgodna, preplanula žena u kasnijem srednjem životnom dobu. Podigla je ruke i pokazala sake.
»Vidiš, mi ne odsecamo prste. Niti te provlačimo ispod broda, ne bacamo te žarama, niti činimo ikakvo drugo divljaštvo. Čak te ni ne kažnjavamo nekim posebno teškim dužnostima, niti nastojimo da te preplašimo. Budi sigurna da mi kosa nije pobelela od
straha.«
Klimnula sam glavom i ona je, s pravom, shvatila moje ćutanje kao pristanak.
»Sutra po podne stiže ovamo jedan jedrenjak. Budi ovde na zalasku sunca.« Tim
rečima me je otpustila i ponovo se udubila u brodske manifeste.
Prijavila sam se sledeće večeri u dogovoreno vreme, i upravnica me odvede na 103
palubu RUMENOG PRASETA, a zatim i pod palubu, u tesnu kabinu zapovednice broda,
koja je bila osvetljena jednom jedinom uljanom lampom. Više me nije toliko brinuo način posvećenja — činilo mi se da u ovoj sredini on tesko može biti spektakularan ili
egzotičan — koliko činjenica da ću se nekako obavezati da plovim rekom u OVOM
skučenom koritu. U svesti sam imala grandioznije vizije o dva ili tri jarbola. Brik ili škuna.
Kada smo, kucnuvši na vrata, ušli, zapovednica je na glavi nosila riblju masku, jednu od onih kakve se mogu videti na godišnjim regatama. U tome nije bilo ničega zastrašujućeg, iako je svetlo lampe pojačavalo utisak žene koja ima riblju glavu —
naravno, mnogo više nego da sam takvu masku gledala po danu. Ispred nje, na malom
stolu je ležao jedan pohabani primerak KNJIGE REKE, a na njoj je stajala, manja, Knjiga gildinih Statuta. Zapovednica otvori ovu drugu i površno pređe pogledom po njoj, kao da želi da osveži pamćenje, a zatim se, iznenada, tako obrecnu na mene da sam se trgla.
»Kandidatkinjo, devojko reke, reci šta je to crna struja!«
Mislim da sam od čuda zinula.
»Reci!«
»To je, ovaj, to je struja koja nas sprečava da pređemo reku.«
»Kakva je?«
»Crna?« predložih odgovor.
»Da li je to voda? Da li je ulje? Da li je tanka, da li je debela? Da li je brza, da li je spora? Da li je živa, da li je rnrtva?«
»Svako ko pokuša da je pređe, umire«, rekoh odvažno. »Ali prvo poludi. Biva zbrisan, biva povučen dole, progutan...«
Zapovednica je čitala iz svoje Knjige Statuta: »Ona nije voda, a nije ni ulje. Više je
kao krv, ali ne naša crvena krv. Više je kao nerv, ali ne naši nervi. Više je kao kičmeni stub, ali ne naša koštana kičma. Ona je to sve i nije ništa.
Telo reke živi svoj život od juga prema severu, a crna struja je njena tajna duša, ali
ne kao naše duše, ako ih uopšte imamo. Crna struja je njena svest, ali ne kao naše svesti.
Jer, reka je biće i jedinka. Mi smo paraziti na njenom telu, a crna struja je žila kucavica tog tela. Uđemo li u nju, ona nas popije, udavi nas. Ali prvo nas izludi.
Jer, sva je voda ovog sveta živa; jedna jedina, sjedinjena u samoj sebi. Reka je gipki
rep usnulog okeana što se beskonačno talasa nizvodno, beskrajno smenjujući samu sebe.«
Iznenada sam se užasnula, jer za nas u Pekavaru, još od vremena kada sam učila
da tepam, pokazujem prstom i postavljam pitanja, reka je uvek, jednostavno, bila reka:
vodeno telo, mesto gde smo netremice gledali kako brodovi plove gore‐dole (nismo smeli da se kupamo zbog žara), put snabdevanja, mesto ukrcavanja za razne gradove i
razne pejzaže koji su ležali u oba smera.
Mi smo, naravno, blagosiljali reku jer nam je omogućavala navodnjavanje (žare nisu mogle da opstanu u stajaćim vodama), trgovinu, pokretljivost i kišu, pa tako i same naše nastanjene krajeve — jer je vrela pustinja počinjala vrlo blizu na kopnu, čak i gore na jugu gde se nalazio Adželobo okružen džunglom. Ipak, KNJIGA REKE je, u stvari, bila
samo spisak i vodič svega što je ležalo uz istočnu obalu: priručnik za življenje u našem svetu. U njoj nigde nije stajalo da je reka živo biće, možda sa zlim namerama, da brine o nama približno onako kako pas brine za buve na svojim leđima — što je izgleda i bio slučaj, s tim što još treba dodati tablu s natpisom: »pusti psa neka spava i dalje«.
Onoliko koliko sam ja lupala glavu o tome, crna struja je, jednostavno, bila prepreka, ista kao vrtlozi, samo mnogo gora. A čemu je ona bila prepreka? Zapadna obala, bez obzira ko živi tamo, bila je krajnje nezanimljiva, izuzev onim kaluđerskim osobenjacima — pošto nije bilo načina da se tamo stigne. Štaviše, ko god da je tamo —
104
ukoliko, uopšte, nekog ima — mi njega isto toliko ne zanimamo koliko ni on nas.
Ali ako je reka živa... E, mi svi pijemo vodu, zar ne? A i ljudska tela su skoro u potpunosti sačinjena od vode. Mi smo, dakle, napravljeni od materije reke: srce i pluća, krv i mozak.
»Žene su napravljene od materije reke«, citirala sam, a zapovednica mi je odmah
odgovorila:
»Ali ona nije od naše.«
Sve je ovo, naravno, bila nekakva maskarada, potpuno isto kao da su me kaznili teškim radom ili naterali da hodam po dasci zavezanih očiju, a zatim me gurnuli među
žare; nešto što je trebalo da me emotivno veže za kolo sestara reke i gildu. I to toliko da, možda, zauvek ostanem verna životu na reci i nikad se ne skrasim uz svog uvezenog
>
muža? U Pekavaru je živela nekolicina takvih, obalskih, muževa — i naravno, jedva da
sam ikada videla njihove žene koje su i dalje plovile, vraćajući se jedino o praznicima. Ali tada, u torn trenutku, supružanska sreća nije mi ni padala na pamet.
I pored toga što je sve to bilo samo emotivno vezivanje, uspelo je. Mada je već bilo
toplo, naročito u zagušljivoj kabini, drhtala sam.
»Jalin«, rekla mi je zapovednica.« Ako nešto ne primećuje da mu ne pripadaš, znači, mora smatrati da si mu deo. Tako paraziti preživljavaju u telu svog domaćina. Za svako novogodišnje veče od Tambimatua na jugu...« zastala je.
»Tamo gde reka nadolazi, iza Adželoba.«
»Reka ne nadolazi, Jalin. Ona se ne rađa iz malog izvora, niti iz neke fontane gde
prska voda.«
»Znam. Ona ističe ispod Dalekih Litica. Mora, dakle, da prolazi kroz neki podzemni
kanal koji počinje s one strane.«
»Reka je isto toliko široka kod svog izvora u Tambimatuu kao i kod Umdale gde se
uliva i divlji okean. Ona se pomalja ispod Litica, na isti način kao što se neki crv pomalja iz zemlje: u jakom mlazu.«
»Mora da prolazi kroz neki kanal.«
»A šta je iza Litica? Ne znam. Na njih je nemoguće popeti se . Ionako se uzdižu do
visina gde je vazduh suviše redak za disanje. Možda su deset milja široke, ili čak sto, ali su, isto tako, možda tanke kao list papira. Filter papira. One filtriraju so iz morske vode koja se kroz njih probija da bi postala reka — a vuče je mišić reke. A ako, zaista, filtriraju slanu vodu i slatku, na isti način na koji naši bubrezi filtriraju krv, onda mora da se u Liticama, i iza njih, nagomilao slani talog. Možda se slana ostrva, kao ledničke gromade, povremeno odronjavaju i survavaju natrag u skriveni okean, da bi otplovile negde daleko, zdrobile se i istopile. Možda ćeš jednom, kada budeš videla daleki Tambimatu,
gde se, oko podnožja Litica, isparava džungla i gde cela reka, svom svojom širinom, odjednom izlazi napolje, tada moći da shvatiš, kao i svi drugi. Ali Jalin...«