by MoZarD
Pocrvenela sam. Da li je moj brat znao sve o toj prvoj noći? Bila sam ljuta i spremna da odem, ali umesto toga slegnula sam ramenima i rekla: »Čini mi se da vi gore mnogo verujete činjenicama kojima vas hrani neki voajer, o nečemu što je miljama
daleko!«
Odmahnuo je rukom odbijajući. »Možda, a možda i ne. Ljudi s one strane uopšte
ne prilaze reci. Ne plove, čak ni na daskama. Ne hvataju ribu. Nemaju, čak, ni jednu jedinu kolibu u blizini vode, koliko mi znamo. Zašto?«
»Zato što.... samo žene mogu da plove rekom.«
»Nijedna žena nije viđena ni na milju od nje. Kao što rekoh, to je samo neki gradić
— a gde su im druga mesta, ako ih imaju? Verovatno postoje. Ona su u unutrašnjosti,
pravo u unutrašnjosti, i to što je moguće dalje unutar nastanjene zone.«
»Pretpostavimo da iza postoje pustinje. Kao i na našoj strani.«
»Pravilna pretpostavka.«
»I tako, oni ne vole reku, to je očigledno. Šta ima drugo novo?«
»Drugo novo, Jalin, je da oni tamo SPALJUJU žene.«
.... Šta?«
»Pre, otprilike, šest meseci, kada je Veliko Oko prvi put porinuto....«
»Samo se za brod kaže da je porinut, dragi brate!«
»Ma, nije važno kako se kaže. Kroz Veliko Oko smo videli gomilu okupljenu van grada. Zatim su kroz gomilu prošla neka kolica idući prema nečemu što je ličilo na gomilu drva. Jedna od maleckih crnih figura — tada još nismo bili sigurni da su to žene
— svučena je s kola... i uskoro je lizao plamen i kovitlao se dim.«
»Je li to istina?«
»Kunem se na KNJIGU da jeste.«
»Ali zašto bi oni radili nešto tako surovo?«
»Zato što mrze reku i plaše je se. A žena je stvorena od materije reke. Sem toga,
vatra je neprijatelj vode.«
Zgrabila sam Kapsija za zglob na ruci. »Voda«, rekoh, »GASI vatru«.
To je bio početak moje propasti. Možda ne, baš, MOJE lične propasti, no, sigurno,
početak sudbonosnog niza dogadaja za mog hrabrog, mada, nesrećnog brata.
Već sledećeg dana sam se, s mukom, penjala uz te proklete beskrajne kamene 115
stepenice. Kapsi je išao iza mene pa sam bar mogla da odredujem tempo.
Mora da je stepenište tri puta obišlo Šiljak pre no što smo konačno ušli u jedan tunel koji je išao nagore. Iz njega su vodile pomoćne stepenice i tu se nalazile i neke prostorije. I tako smo, na kraju, stigli na otvoren prostor gore na vrhu, koji je imao oblik kamene platforme. Bila je šira nego što sam očekivala: oko sedamdeset pedalja u prečniku, sa sigurnosnom ogradom oko isturenih delova ruba. Na istočnoj strani nalazio
se kameni zid kao zaštita od vetra — mada je istočni vetar duvao najviše trideset dana
tokom cele godine (ukoliko visinski vetrovi nisu drukčiji od rečnih), no ovde gore, na ovoj izloženoj visini, svaka zaštita od vetra bila je bolja od nikakve. Na zapadnoj ivici platforme, zaklanjajući mi trenutno pogled na drugu obalu, nalazila se niska zgrada opservatorije napravljena od cigala, pokrivena škriljcem.
Platforma je bila surovo i vetrovito mesto, neobično prazno i nenastanjeno — a ipak, u isto vreme, uglačano od upotrebe.
»Gde su ostali? Gde živiš?«
Kapsi je pokazao palcem nadole. »Dole u steni. Ima puno soba.« Kako je čudno i
potpuno suprotno mojim očeklvanjima bilo da Kapsi, tako visoko u vazduhu, vodi nekakav trogloditski život.
Da, bilo je visoko. Mnogo više od najvišeg jarbola na koji sam se ikada popela.
Prišla sam ogradi i zurila niz reku, sve dalje i dalje, u pravcu Sardžoja, mada, čak i odavde, sam Sardžoj mora da je bio daleko iza horizonta. Prepoznala sam poznate oznake na istočnoj obali i bar pola tuceta brodova koji kao da su stajali (a nisu). Ipak, nešto mi je nedostajalo. Osećala sam to celim svojim telom tako da sam morala da se
uhvatim za ogradu da bih održala ravnotežu. Nije bilo kretanja: laganog ljuljanja gore‐
dole koje bih odmah prepoznala da sam bila na visini, ali na reci; blago naginjanje glave jarbola napred‐nazad.
Oblaci su, međutim, bili na uobičajenoj visini na nebu, a reka se, začudo, činila šira, pre nego uža — sada kada sam videla njenu celu širinu, od obale do obale, na način kako je vide ptice.
Reka — s trakom crne struje koja ju je delila po sredini, kao linija gaza na brodskom koritu izvučenom na obalu...
U potrazi za Kapsijevim čuvenim gradom, ispitivala sam drugu obalu negde u
unutrašnjosti između nizova šumovitih bregova i malih udolina, ali bez pomoći nisam mogla da ga otkrijem — kao ni bilo kakve druge znakove, izuzev onih prirodnih. Putevi?
Ne, nisam mogla da zapazim nikakav... Sem ako... ono nije bio jedan, veoma, veoma daleko, krivudajući ka unutrašnjosti?
A sasvim dole, ispod mene, nalazio se Verino sav u pokretu i komešanju: pola milje
aktivnosti i raznolikosti sa svojim voćnjacima i vinogradima s one strane, a dalje na istoku nekoliko peščanih bregova koji su sakrivali fabrike stakla.
»Tužan je život ovde gore, Kapsi.«
»Tužan? Kakve veze to ima? Hodi, pokazaću ti Veliko Oko.« Odvukao me od
ograde i svih tih veličanstvenih vidika prema zgradi od cigala. Činilo mi se da nikakav vidik ne može biti stvaran ako se posmatra iz zamračenog prostora, kroz stakio, kao voajer.
Jedna drvena vrata okovana zarđalim zakivcima. Širom ih je otvorio i bejah
spremna da obnovim sumorna sećanja na rečni akvarijum u Gandžiju.
Međutim ne: ceo prostor bio je svetao i pun vazduha. Pridošlice je pozdravljala jedna pruga otvorenog prostora, visoka više pedalja, koja se pružala celom dužinom zapadnog zida. Sredinu ovog zida su, naime, ispunjavali prozori na šarkama čija su okna bila izvučena i dignuta, formirajući neku vrstu baldahina što je provetravalo opservatoriju i štitilo instrumente od kiše, ukoliko kišni oblaci ne dodu sa zapada.
Nekoliko zastarelih teleskopa bilo je povučeno u uglove, a tri glavna instrumenta
116
isturala su svoje cevi kroz razne prozore, od kojih su dva upravo korišćena: posmatrači zapada sedeli su na drvenim stolicama uspravnih naslona s jastučićima kao jedinim ustupkom udobnosti. Nije bilo nikakve sumnje koji je od instrumenata bio Veliko Oko:
ono je bilo dugačko punih devet pedalja i ne verujem da bih mogla da ga obujmim jednom rukom.
Severni zid bio je sav u policama ispunjenim knjigama, za koje sam mislila da su dnevnici rada, i materijalom za crtanje, dok je ceo južni zauzimala ogromna panorama,
prema kojoj je ona, koju je kod kuće napravio Kapsi za zid svoje sobe, izgledala kao patuljak. Uzdržala sam se da pitam čemu ona uopšte služi kada im je stvarna slika ispred nosa — mada je, bez sumnje, bilo lakše ispitivati detalje (kao što je pojedinačno drveće?) na tom velikom svitku papira, a i meriti rastojanja od mesta do mesta.
(Takođe, bez sumnje: drveće raste... tako da je panorama stalno morala da se dopunjuje.)
Čovek koji je sedeo za manjim instrumentom okrenuo se. Imao je sedu kosu,
izborano, vragolasto lice, a bio je obučen u iznošene smeđe pantalone, košulju čije je
rukave zavrnuo zbog posla i tesan prsluk. On je samo registrovao našu prisutnost, klimnuo glavom i nastavio da osmatra — što sam smatrala za gubljenje vremena, pošto
su sigurno njegove ostarele oči bile slabije od očiju mladića koji je bio pored njega, a i teleskop kojim se koristio bio je slabije snage.
Mladić do njega... bio je vedrije odeven: čizme, široke, nabrane pantalone i jedna
nezaboravna košulja na skerletne i crne pruge.
»Haso«, reče Kapsi, i kao da je posmatrač kroz Veliko Oko samo čekao ovaj signal,
obazro se oko sebe i naglo ustao. Haso je bio upravo onako zgodan koliko sam se sećala.
»Vide se razne stvari na drugoj obali«, primetio je veselo i bezazleno. »Srećan povratak, Jalin.«
»Ponekad«, rekoh, »čovek
mora da se trudi da bi iskoristio priliku. Kako ti je brat?«
»Oh, on je u srcu građanin. Nikada ne dolazi ovde gore. Izlazimo zajedno... kada se
ukaže prilika.«
»U redu, u redu, ne zameram.« (Medutim, zamerala sam, i to prilično.) »Velika voda ta reka dole.«
Na sreću, nije pokušao nikakvu glupost u stilu: da mi pride i štipne me za obraz.
Učtivo mi je ponudio svoju stolicu i Slobodan okular Velikog Oka. Sela sam i zažmurila
na jedno oko da bih bolje videla.
Teleskop je bio upravljen na gradić — u stvari, ne veći od nekog velikog sela, koji se svio uz strminu tla. Gledajući ga, meni je od svega bilo najčudnije što je to mesto bezimeno. Njegovo ime nije bilo nigde uneto u KNJIGU REKE, što je značilo da ne postoji
— a ipak, postojalo je.
U poređenju sa Verinom ili, čak, sa najmanjim naseljem na našoj obali, već je i mom nevičnom oku izgledalo siromašno i primitivno. Slamnati krovovi? Očigledno.
Zidovi od blata. Neki, možda, od drveta. Naselje nije imalo ni traga od neke arhitekture, niti dekoracija, izuzev središne zgrade podignute od kamena koja je na jednom kraju imala kupolu sličnu glavici luka. Imala sam osećaj da ne posmatram nešto što je udaljeno samo nekoliko milja, već nešto što je daleko stotine, pa i hiljade, godina.
Možda je Kapsi, ipak, bio u pravu jer ono što odavde može da se vidi mnogo je interesantnije od bilo čega što može da se vidi od Aželoba do Umdale... Zatekoh sebe
kako se mučim da uklonim brda, pojačam snagu teleskopa i otkrijem ŠTA leži dalje na
zapadu. A to mučenje nije bilo naročito prijatno, niti od one vrste koja brzo prestaje.
»Vidiš li onu crnu mrlju na zelenilu izvan grada?« prošaputao mi je Haso na uho,
kao da su ljudi koje sam špijunirala mogli da ga čuju ako bi govorio suviše glasno.
117
»Tamo su je spalili. Živu. U plamenu.«
Prestala sam da posmatram jer nisam želela tu vrstu blizine.
»Kako ste svu ovu opremu izneli gore, a i hranu, vodu i ostalo?« uputila sam pitanje Kapsiju koji se nekako povukao kao da je sredio da Haso bude ovde ne bi li meni posebno ugodio, što nikako nije bio slučaj. »Uz sve one stepenice?«
»Tešku opremu dižemo čekrkom i vedrom.«
»A čime je plaćate?«
»Prilozima«, rekao je neodredeno. »A i neki od nas povremeno rade u Verinu.«
»Koliko vas, uopšte, ima?«
»Dvadesetak. Neki mladi, neki stari. Dođi da vldiš — nemamo šta da krijemo. Krije
se ona gomila preko. Krije se od reke. Teraju žene da nose crninu. I spaljuju ih.«
»Ovde gore su samo MUŠKARCI, zar ne?«
Haso se prigušeno nasmejao. »Nismo baš ženomrsci...« Bio je toliko pristojan da ne doda: KAO STO SI SIGURNO MOGLA DA PRIMETIŠ. »Nadam se da ti je Kapsi preneo
moja usrdna izvinjenja?«
»Jeste. Od reči do reči. Čini mi se da su muškarci tamo glavne gazde i da oni određuju šta žene treba da rade, a i VI biste iskorišćavali žene kada bi vam to odgovaralo. Ima li možda, u vašim aktivnostima ovde gore i nekih elemenata zavisti?«
»Moglo bi da bude, ali nema.« To je rekao onaj stari mangup — mora da je slušao
umesto da posmatra. »Sestro Jalin, naš je cilj saznanje, to je sve. Želimo da znamo šta se, pobogu, dogada tamo preko s čitavom drugom polovinom našeg ljudskog društva. S
onima koji dele ovaj svet sa nama.«
Znači već je znao kako se zovem. Što, opet, znači da su razgovarali o mom dolasku.
I sada sam važan deo njihovog plana, kao — mada vise slučajno i nepripremljeno — one
večeri, kada me je Haso deflorisao.
»Ti se možda osećaš... ugroženom?« reče stari blago. »Molim te, nemoj. Ugrožene
su one žene tamo. Tvoje sestre, a ne ti.«
Dabome. Međutim, Osmatrači su za ovu ugroženost saznali tek nedavno, kad su
nabavili Veliko Oko. A možda su, ipak, već dugo pretpostavljali da zapadna obala predstavlja suprotnost svemu onome čemu naše rečno društvo stremi...
»Eto, to je Veliko Oko«, reče Kapsi veselo. »Hajde da ti pokažemo šta ima dole.«
»TI možeš da mi pokažeš, dragi brate. Sigurna sam da Haso mora još dosta da pilji.«
Haso se nadurio, ali je izgledalo da se više zabavlja nego što se stvarno vređa.
Tako je Kapsi nastavio u ulozi vodiča ovog razgledanja njihovog orlovog gnezda i citadele: uklesane ćelije, kuhinje, trpezarija, ostave i slično, a kao vrhunac — »soba s mapama« u kojoj je bila smeštena ili izložena svaka, pa i najmanja, informacija, pretpostavka ili glasina koju su uspeli da napabirče o zapadnoj obali, od Adželoba pa sve do Umdale — trud, ulagan, Bog zna koliko mnogo godina. Stotinu? Dve stotine?
Više? Videla sam panorame, crteže, čak i mape priobalnog dela, mada su same mape
morale vrveti od grešaka zbog prostornog skraćivanja, što je bilo neizbežno s obzirom
na perspektivu iz koje su rađene.
Kakvo prašnjavo strpljenje. Kakva predanost... čekanju. Kapsi mi je, na brzu ruku,
priznao da su i on i oni veoma žalili što nije sa sobom poneo svoju panoramu urađenu
perom i mastilom, koja je prikazivala obalu prekoputa Pekavara. Međutim, kada sam se
ponudila da je uzmem iz naše kuće i ostavim u Verinu prilikom mog sledećeg prolaska
tuda, on, ni izdaleka, nije izgledao toliko srećan koliko sam očekivala. Možda je već bio obećao svojim kolegama nešto bolje?
Obilazak je time bio završen (ako sam, zaista, sve videla: ovo mesto bilo je pomalo
i lavirint). Kapsi me je niz one vratolomne stepenice otpratio natrag u stvarni život i 118
gužvu. Sve se završilo uz bocu vina i mirisni jagnjeći kuskus s kiselim mlekom i nanom.
Ako je i imao na umu neke dalje planove sa mnom, o njima nije govorio. Bilo mi je
teško da zamislim kakvi bi oni mogli da budu — pa sam, u jednom trenutku, već bila na
ivici da ga o tome direktno upitam.
Jedno popodne, dva dana kasnije, baš kada sam se vratila u moju sobicu u potkrovlju, posle posete upravnici pristaništa, gde sam se raspitivala o nekom brodu s upražnjenim
ležajem koji bi me vratio u Pekavar za jedno nedelju dana, Kapsi je, sav zadihan i erven u lieu, banuo unutra.
»Počinju ponovo«, dahtao je. »Gomila van grada. Pripremljena lomača. Hajde!«
Čudno, izgledao je zadovoljan. Skoro je zračio.
Prvo sam posumnjala da se radi o nekom triku. Međutim, očigledno je da se nešto
što se dogodilo pre šest meseci, uvek može ponoviti šest meseci kasnije. Potrčali smo
zajedno.
Trebalo nam je samo dvadesetak minuta (Kapsi je vodio prolazeći prečicama u
kojima bih se ja davno izgubila) da se izvučemo iz grada, dodemo do Šiljka i, skoro potpuno iscrpljeni, pojavimo na platformi.
Čim smo ušli u dupke punu opservatoriju, otvori se staza od mene do Velikog Oka,
a Haso mi, sišavši sa stolice, ustupi mesto. Toliko sam se tresla i dahtala od trčanja da sam mu dozvolila da mi smiri ramena kada sam sela.
Pogledala sam: malena gomila na zelenoj pozadini, pola ljudi odeveno u crno, prazna kolica i lomača koja je gorela. U sredini plamena nalazio se kolac, a nešto je bilo vezano za njega.
Posmatrala sam dugo, sve dok gomila nije počela da se povlači prema onom
bednom selu. Kolica su vukli sa sobom, a iza sebe ostavili ostatke koji su se dimili.
Istrčala sam do ograde. Greške nije bilo: daleko na zapadu video se slab i tanak stub dima.
Vratila sam se. Osmatrači, svi: i mladi i stari, gledahu me s očekivanjem.
»Šta želite da uradim?« upitala sam.
Kapsi mirno odgovori: »Želimo da pošaljemo jednog od Osmatrača tamo. Da utvrdi
istinu.«
»Tamo? Ali to je nemoguće. Preko crne struje? Da niste, možda, naučili da letite?«
�
�Naši preci su morali znati da lete«, primetio je stari mangup. Sada sam znala da
se zove Jozef. »Izgubljena sposobnost, a? Možda je to urađeno namerno. Ja sam, međutim, imao nekoliko ideja po tom pitanju...«
Počela sam da mu citiram uvod KNJIGE REKE. »Muškarac je napravljen od kopna,
žena od vode a jedino su ptice od neba...«
Gledao me je nepomično. »Da, tačno. Znači da moje razmišljanje nema nikakvog
smisla, zar ne, ženo s broda? Ili ćemo ugroziti ravnotežu kolica s jabukama. To je nešto što nijedna gilda, koja drži do sebe, neće nikad dozvoliti...
»Rečno društvo FUNKCIONIŠE«, rekla sam. »I to dobro. Očigledno da stvari tamo
preko ne idu baš najbolje.«
»Oh, nisam mislio da su ta specijalna kolica u opasnosti da se prevrnu. Uopšte ne.
Izbio sam sebi iz glave svaku ideju o letenju. Suviše je očigledno. U međuvremenu, tamo spaljuju devojke kao što si ti. I to već dvaput u tom mizernom gradiću.«
Ono što sam videla bilo je veoma daleko, majušno i bez zvuka, ali sam za trenutak
osetila nagoveštaj straha, užasnog straha i agonije — i umalo mi nije pozlilo od toga.
Plamenovi koji ližu oko mojih stopala, koža koja prska kao kod svinja, zatim bol do kostiju dok ja vrištim, vrištim...
»Neko mora da pređe reku i vrati se sa izveštajem«, reče Kapsi. »To ti je jasno, zar
ne?«
119
»Muškarci mogu da plove rekom, samo jednom. Pređu i vrate se sa izveštajem? To
je dvaput. Ne mislite valjda da ću JA da pređem? Pa to je smešno: u svakom slučaju, struja je prepreka.«
»Ne, Jalin, nisam mislio na tebe. Očigledno je tamo muškarac bezbedniji od žena.
JA ću da idem. Samo jednom. U jednom pravcu. A izveštaj ću podneti heliografom.«
»A kako ćeš proći kroz struju? Ona znači ludilo — I smrt. To nisu samo glasine koje
širimo mi, žene!«
»Istina je, niko to ne poriče«, reče starl Jozef. »Reka ima sopstvenu svest, oseća stvari i reaguje na njih. Ill bolje, recimo da se crna struja ponaša na taj način. Znači da je ona živo biće: vrlo dugačko živo biće koje živi u reci, pričvršćeno jednim krajem za Gorje Litica, kao pantljičara, pluta njenom celom dužinom i uliva se u more na njenom drugom kraju. I može da namiriše šta se događa u vodi. Može da oseti miris svakog pojedinog muškarca, da ga zapamti i razlikuje od pola miliona drugih. Može u mozak da