Alef Science Fiction Magazine 013

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 013 > Page 21
Alef Science Fiction Magazine 013 Page 21

by MoZarD


  Što veću snagu u noge ulažem, živi led se više penje.

  Daj, samo mirno.

  Sa planinske kosine kreću nordijci sa puškama na leđima. Skoreni sneg ječi pod skijama, zašiljeni zubi čelični svetlost mesecu vraćaju.

  Oči im zgasnuše, suze krvave.

  Umesto štapova ledenice nose.

  I dalje miran.

  Nemo se spuštaju i na propisanom rastojanju bacaju ledenice i ležu. Skidaju puške.

  Nemam vremena da ga tražim, a dok ga ne otkrljem, teško ću ga obmanuti. Treba

  se vaditi.

  I ja kezim zube, i čude se, jer moji zubi nisu ni ljudski ni metalni.

  Vučji su.

  Naspram meseca ugasle oči vide siluetu starog kurjaka i znaju da je zloglasni čopor

  iza njega. Usporeno se zgledaju pa pilje u srednjeg. Tu smo.

  Hitam mu sliku vučjih orgija po torovima severa i strašne price o pojedenim planinarima i smučarima, i živi led jauče i pušta moje ohladene noge. Ipak:

  malo me hladno dostiglo...

  ...i teško koračam...

  ...i iznad mene hiljade tona leda postoje...

  ...a ovo Severno more hladno je.

  Zadrži dah.

  Studen mi kroz kosti zavija, krv kao mrazom izmrvljeni sneg kroz ponore skrućenih

  vena curi. Strah me da mi oči kao krhka skrama leda na gorskom jezeru ne puknu.

  Ako ga nema u slici, nije fer.

  Ako i nije fer, pobedu će brojati.

  Da li je on breg ledeni? Šaljem mu more viskija u kom se uz iskrenje rastače, i ništa.

  Eno foke! Dama u bundi i oči belog mladunčeta spremnog za kuku i deranje. Ništa.

  Srce kao malj po stegnutim prsima otkiva, ne ronim već nesuvislo mlataram rukama.

  Negde pred mrak koji kuca na moje skrivene prozore setim se kitova, cediljki i raspršenih kilograma planktona i padam u bujnu travuljinu.

  Neko živinče se budi i beži. Stotinu koraka dalje čuje se veseli Gručo koji uz krike pokušava da okupi izjedene, deliće duše.

  Hvatam ritam disanja pogodan za brze oporavke i užurbano prikupljam energiju iz

  okoline.

  I evo ga, napada: ka meni tutnji mamut mamutski i vidim da sumnje nema — on

  je, glupo je užurban. Pokušava da spreči moj oporavak.

  Prvi napad eskiviram bacanjem u stranu jer vidim plavu silu dozvanu iz neke zveri

  kako u mene žuri.

  Mamut proleće, koči, a mene trese ona divna struja plazulja, kapci mi drhte i kričim nesnosno.

  Zovem majku svih vatri koja ovde u Amazoniji godinama neobuzdano besni i oko

  103

  rutave životinje obavljam zid vreline, sjaja i očišćavajuće smrti. Za tren mi se čini da ga dobijam al' ono čulo, recimo sedamnaesto, šapuće mi da taj komedijaš sa Severa sprema novi prizor i znam da moram bitl brži i

  jesmo u dimu u smradu i pijanom svetu u buci strašnoj. Okolo Velikl Zavodnici, Vidovlti Igračl Lotoa, Pametni Kockari, Pripadnici Veliklh Nacija, Obrazovani I Neuklopljeni, Hrabri muževi, Slobodni Kojima Niko Ništa Ne Može, Uspešni šverceri, Mogli Su ali Nisu Hteli i, hej! hej! hej!, Srećni I Zadovoljni sa Gručom u vrhu stola.

  Muzikanti rokekokaju, pevaljka opet pokazuje koješta o studentkinji i gazdi kafića,

  a ja sam kvarni basista — drmam jadnog »fendera», podvriskujem na mahove i čekam

  najlepši deo pesme.

  Kanterbrau se okreće okolo ne verujući da se na ovoj planeti nalazi. Udaraju ga po

  ramenu, mašu masnim parama ispred njegovog prefinjenog nosa, podriguju i pokazuju

  šta bi radili pevačici samo da im se, eh, primakne.

  Jadnik ustaje i pogledom unezverenim traži vrata u dimu skrivena; fudbaler ga vuče da sedne i uz pomoć večitog direktora f irme sa pet ljudi naliva ga šećerušom-džibrušom.

  Jauče.

  I onda bubnjar pomahnita kao nikad dosad, recimo, postao je svestan šta mu sada

  neko drag radi sa nekim mrskim, lupa po timpanima, šeta bas bubanj, baca stolicu u prozor i urla: »Oluja! Oluja!«

  I opet ima neko da se kvarno smeši i da uključi ventilator, i više to nije vetrić koji suknjicu zadiže već kolekcija svih mirisa koji se u prostoriji nalaze.

  Iz čojanih odela izvire onaj otužni neoper, iz grla mnogih bazd duvana i mešanih pića; iz cipela izvlačim dokaze o smrzljivim nogama i izbegavanju pranja. Međunožne, potpazušne i upalne miomirise muljam sa svim aromama što mogu naći u urušenom WC‐u, a ima ih.

  104

  Gručo povraća velikom kamiondžiji lice i tetura se ka vratima. Lomim ga!

  »Hajde, evo šezdeset petice!« gura ga devojka ka vratima autobusa iz kojih nemo

  vrište ruke, noge i glave izbezumljenih pogleda.

  »Šta...«

  I usisan je.

  Vrata se zatvaraju gnječeći mu rebra, jedan od sto dvadeset kila mu stavlja ruku u

  želudac i oslanja se svom težinom. Vruće je, zagušljivo je, a vozač kao da govna na prosipanje vozi.

  »Čekajte...« stenje.

  Ja, Fu‐Do, vozač ovog filma naglo kočim, pa dajem gas, normalno. Mašina jauče, putnici na sve svikli psuju, a Kanterbrau ugnječen jauče.

  Vozači imaju duše i Fu‐Do dugmence sa polupanom kontrolkom pritišćem i sav tav

  jad oko Severnjaka prosipam.

  Izvlačim se iz uniformisanog i on uz krik uleće u zadnji kraj parkiranog kamiona —

  mala omaška.

  Jer žurio sam, treba pomoći čoveku, i evo nas iz Hitne pomoći kako lenjo stižemo i

  izlazimo iz belog auta.

  »Mislim da sam slomio nogu...‐ kaže ipak sabrano.

  Samo graške znoja po bledom čelu kažu mi koliko trpi to čeljade.

  Sa cigaricom u uglu usta namigujem kolegi i stavljamo ga na nosila uz uobičajenu

  pažnju i nikako nam nije jasno što se sada dere kad je junački lom podneo.

  Ječi i dok vozimo, i dok ga guramo kroz hodnike otvarajući vrata baš tom nogom.

  Stenje i dok ga pretovaramo na rendgen, i dok mu bezbroj puta krv vadimo i osećam da će stenjati dok neobrađene noge bude provodio besanu noć na urološkom,

  dakle potpuno pogrešnom odeljenju bolnice.

  I znam...

  Jebi ga.

  Nešto mi nažao dode i traku cepam, film prekidam.

  On stoji uz stoletno deblo gromom svaljeno, trese se, usne mu drhte.

  »Ti si pobednik«, samo što ne plače.

  »Nije to tako strašno«, tešim ga.”

  »Tvoja mašta je zastrašujuća moćna.«

  »Nije to ništa«, gorko se smejem.

  Prilazim, žurno jer i meni se iznenada plače, stežem mu ruku i tapšem po ramenu.

  »Dobar si. Skoro si me imao.«

  »Ti si bog«.

  »Ne...« moram da se nasmejem«, to je stvarno ništa. Imao sam u rezervi mnogo

  jače adute..«

  I bleskam mu u umu slučajno gurakanje u disku za trista ljudi u koji se naguralo osamsto sa svim po redu: šamar, noga i izbacivanje iz cipela udarcem »slučajnog«

  prolaznika; tuču sa penzionerima oko narodnog hleba uz svitanje zimsko; sednice, hale, stanične restorane i klozete; kafansku atmosferu iz lokala pored Ibarske magistrale i i i i i i i i.

  »Dođi na školovanje« ozbiljno ga pozivam. »Samo ko prođe sve to u raznim varijacijama može biti čarobnjak.«

  Štipam ga za obraz i

  ... bežim u noć.

  105

  NEŠTO ŠTO ME NA POČETKU ČEKALO

  Evo toplog posle toliko zime, evo predaha zasluženog: ja Fu‐Do, klackator jajca ove

  predivne subote ležim i bacam kamičke u mutni Amazon.

  A ležim onde gde Bog zapoveda da treba leći ako želiš što brže otići, Jugici, srcu svome: u jaruzi sa nekoliko krvožednih stvorova, anakondom sa nekim povelikim živinčetom u buragu i nekom vrstom lešinara što čuči na drvetu na onoj strani gde sunce zalazi.

  To je život!

  Preko mene mile golemi pauci, o
ko mojih nogu vrzu se i trasu prave oni mrtvi što

  jedu sve sem koščica.

  Razmišljam šta da hvatam da hranim piranice.

  Ej, divno mesto za čekanje transporta do dežele moje.

  A tamo, sav onaj svet što zgrozi čarobnjaka sa severa, a tamo — čeka me ona ljuta

  Nađa da Veliki Blud činimo. Sad sam besan i moćan, mogli bismo se ganjati i po Terazijama.

  Iza leđa neki šušanj. Ne trzam. Ko računam, neka prosta zver.

  Pa opet šuma, jebote, obuven!

  Uoštravam pogled i glavu okrećem.

  »Dobro veče« kaže.

  I gleda me!

  One crne obrve skroz je natuštio.

  »Ja mislim« nekako teško izgovara, »da ti neš' da ženiš moj šćer Azra.«

  Nemam argument.

  Bežim...

  106

  INTERVJU

  STIVEN KING

  prozu, suptilnu i preciznu. Lično, smatram

  da je on najbolji popularni romanopisac

  koga imamo, kada se radi o tome da se

  lznosi gomilu debelih, živopisnih džepnih uhvati svakodnevni život, zaista shvati knjiga. »Pogledaj ovo. Pogledaj šta sam

  američki karakter i izgradi struktura

  upravo kupio«. Podiže jednu i me‐

  modernih mitova na tom temelju

  lodramatično reži: »Žedni su!« od Roberta

  neposredne

  realnosti.

  U

  svojoj

  MekKamona.« Odmahuje glavom, kao da

  verovatnosti i svojim fantazijama, on

  žali. »Bojim se da ću zavoleti ovu knjigu.

  izražava suštinu našeg doba.

  Baš imam ukus za sranje. Verovatno će mi

  On bi možda dobio više hvale od

  se vise dopasti od ove ovde, »Krvavi

  ozbiljnih kritičara kada bi pokvario svoje

  rubini«. Uzima drugu džepnu knjigu. »Ali

  knjige čineći ih težim, manje dra‐

  ova će mi se verovatno dopasti najviše od

  matičnim, pretencioznijim, i manje zabav‐

  svih. Sudnji dan od Nika Šarmana. Kladim

  nim. Ali on kao da ima sopstveni Ustav

  se da će na nekom mestu neko da bude

  koji propisuje da mora da se suprotstavlja

  ubijen u kadi, i da će pocrneti, i da će

  svakom tragu snobizma u svojoj prozi i u

  nečiji tuđi prsti da zarone u njihovo

  stilu života. On i dalje živi u Mejnu i

  drhtavo meso«. Veselo se kezi.

  odbacuje njujorški kontinuum koktel‐žurki

  Verujem da je ovo jedna od stvari kakve

  koji je poslužio kao plodno tle za toliko

  možete očekivati od Stivena Kinga,

  drugih jalovih literarnih reputacija.

  naročito ako ste pročitali Mrtvački pies,

  »Jedan od razloga zbog kojih ne želim

  njegovu knjigu o samom sebi i horor

  da živim u Njujorku«, kaže on, »jeste to

  literaturi, u kojoj ispoljava svoj popularni

  što na to gledam kao na neku vrstu

  ukus i izbegava svaku naznaku aka‐

  literarne žurke sa svim tim ptičicama u

  demske literame kritike — iako ima

  uštirkanim košuljama koje puze po tebi

  podlogu da je piše, ako se za to odluči.

  govoreći, 'Hej, hajdemo napolje da

  Ali on se za to ne odlučuje. On jasno

  popijemo koje pivo dole u Lavljoj glavi',

  ističe da, bez obzira na svoj uspeh i novac,

  ili, 'Da skoknemo do mog stana,

  on i dalje odlazi i kupuje knjige i otkida na

  proradimo nekoliko redova i pričamo o

  jevtina zadovoljstva kao i svaki drugi

  knjigama'. Ali ne da pišemo knjige, zbog

  ljubitelj horora. Sebe predstavlja kao

  toga što ćemo proraditi redove i popiti

  običnog Amerikanca, baš poput onih o

  nekoliko piva u Lavljoj glavi«.

  kojima tako ubedljivo i tako osećajno piše

  »Ono o čemu, u stvari, pisci stvarno

  u sopstvenim romanima.

  razgovaraju nije umetnost već novac. Oni

  Ali, naravno, postoji i začkoljica. Bez

  žele da znaju, 'Kakav ti je ugovor? Kakav

  obzira koliko on pokušavao da bude

  budžet za reklamu dobijaš?' Uvek sam

  običan tip, njegov poseban spisateljski

  uočavao da su piscu najgori neprijatelji

  talenat i dalje je tu da pokaže kako je on

  tipovi oko njega«.

  sve samo ne prosečan. A kada govorim o

  Zato on ostaje u Bangoru, gradu koji još

  talentu, ne mislim samo na njegovu

  u sebi nosi neki na‐sve‐spreman, grani‐

  sposobnost da šokira ljude. Njegova

  čarski osećaj, poseduje veliku staru kuću

  novela »Dobar učenik« u zbirci Godišnja

  sa stepeništem koje vodi do velikog

  doba jasno pokazuje da, ako je i bilo

  prednjeg trema s belim stubovima i dva

  nekih sumnji, on ume da piše dobru

  tornja, jednim kružnim, jednim četvr‐

  107

  tastim — ogromnu veleposedničku kuću

  Neki čitaoci mogu prigovoriti da King

  za koju se, unutra, ispostavlja da je na‐

  piše horor, a ne naučnu fantastiku pa mu,

  meštena po gotovo anonimnom savreme‐

  prema tome, nema mesta u ovoj knjizi.

  nom američkom ukusu: ništa jevtino, ali

  Ali, kao što sam već rekao, smatram ga

  takođe ništa razmetljivo.

  našim istaknutim modernim tvorcem mi‐

  King je visok, pomalo povijenih ramena

  tova; a sa otkrivanjem njegovog identi‐

  kao da se stidi da pokaže svoju visinu, i sa

  teta kao Ričarda Bahmana, postaje oči‐

  više spremnosti govori o čitanju ili pisanju

  gledno da je on, u stvari, pisao naučnu

  nego o sebi. Njegovo lice je vrlo izražajno

  fantastiku.

  i brzo se menja od đavolastih jamica na

  »Bio sam na nekoliko konvencija na‐

  obrazima do naznaka melanholije. Sedi sa

  učne fantastike, kaže on, »i ti ljudi su bili

  nama napolju na zadnjoj verandi, pijući

  u nekoj jebenoj praznini. Bilo je ljudi koji

  pivo, odeven u staru majicu i pohabane

  su bukvalno odvojeni od stvarnosti. U

  ružičaste somotske pantalone, dok mu se

  osnovi, činilo mi se da se svi oni osećaju

  deca igrajuu u vrtu. Izgleda srećan zbog

  tuđincima, i možda zbog toga vole nauč‐

  toga što je okružen porodicom i ćaska na

  nu fantastiku. Ima ljudi koji pripadaju

  promišljeno opušten način sa mnom i sa

  Društvu za očuvanje kreativnih anahro‐

  Daglasom Vinterom (koji je dogovorio

  nizama, ili šta je već (grupa koja glumi

  ovaj intervju i iskoristio nešto od

  srednjovekovne fantazije pod punom

  njegovog materijala u svojoj knjizi Lica,

  opremom), mislim, tipovima su pregoreli

  straha, koju je izdao Berkli, Njujork 1985).

  osigurači! Nema ih! Da nemaju ljude koji

  »Većina ljudi misli da, pošto pišem

  vode računa o njima, neki od njih bili bi u

  horor, mora da sam uvrnut«, kaže nam

  ludnici«.

  King. »Kada me upoznaju, dođe do

  Naginje se napred i dodaje, u samo‐

  nekakvog opreznog pristupa, kao, 'Da li je

  podsmešljivom, poverljivom stilu
, »Mnogi

  sa vama sve u redu? Nećete me ujesti, ili

  od njih su još i debeli. Jesi li ikad zapazio

  nešto slično?' Mnogo puta osetim da sam

  to na konvencijama naučne fantastike?

  ih razočarao time što delujem veoma

  Uvek ima poneki momak koji kipi iz lifta,

  blago i ne naročito opasno. Kada bih

  nosi kombinezon na tregere, i ima devet

  samo imao nešto šarma Borisa Karlofa ili

  stopa u širinu. Pod se strese!« »Nikad

  Bele Lugošija, ili tako nešto — makar i

  nisam bio objekat mreže ljubitelja. Nikad

  Kristofera Lija!«

  nisam imao takvu vrstu podrške. Rastao

  »Naravno, drugi mit je da mora da

  sam u gradiću po imenu Duram, koji je

  vodim vrlo raskošan život, na rivijeri i sve

  negde na sto pedeset milja odavde. U

  to. Pa, ovo je lepa kuća, i udoban život, ali

  gradu pronadeš druge ljude, slične sebi,

  ne liči na nešto od Rozmari Rodžers. Nije

  koji vole iste stvari. I onda samo pričaš,

  glitterati«.

  pričaš, pričaš na sastancima kluba ili

  Neko tako slavan poput Stivena Kinga,

  konvencijama, a to je opasna stvar. Svako

  naravno, već je bio beskrajno mnogo

  počinje da daje podršku svakome, i

  intervjuisan, do one tačke kada se može

  počinje da piše o svačijim likovima.

  očekivati da nema ništa novo da kaže.

  Razvijate mit. Kad god iko razvije mit, to

  Opet, njegovi drugi intervjui (a pročitao

  znači da je i poslednja unca kreativnosti

  sam ih celo tuce) kao da jedva grebuckaju

  negde isparila. Kao — Lin Karter zauvek!«

  po površini, a i njegov Mrtvački ples kloni

  Smeje se.

  se samoanalize. Intervju koji ovde dajem

  Čitao je naučnu fantastiku, ali sada više

  mnogo više otkriva, a desilo se takođe i

  ne toliko.

  da obuhvata mnoge teme iz Tvoraca

  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐

  snova*

  * Naslov knjige Čarlsa Prata iz koje je

  intervju preuzet — prim. prev.

  108

  »Ako pogledam prvu stranu, i ugledam

  te, ili ičega sličnog. Tu je bila samo ta

 

‹ Prev