by MoZarD
»Roberte«, reče ona, oprezno. Nisam se osvrnuo.
Kada sam stigao kući, uzeo sam fotografije i raširio ih po stolu. Iznenađeno sam konstatovao da su se ofucale, da su iskrzane po rubovima. Koliko li sam samo sati proveo gledajući ih, planirajući budućnost koja nije postojala? Upalio sam šibicu i prineo je jednoj fotografiji, a zatim ih sve bacio u kamin. Nekoliko sekundi kasnije, izgorele su.
Sada, uveče, uglavnom sedim i razmišljam. Osećam se izgubljeno, kao da sam preživeo veliku tragediju. Zapostavio sam posao i svakoga dana stižu pozivi ljutitih klijenata. Razmišljam o protraćenih deset godina, o Kesi i njenoj ludoj porodici i o njihovoj čudesnoj sposobnosti da opčinjavaju. Mislim da će, pre ili kasnije, doći vreme da pozovem Kesi nazad, da nastavim zaustavljeni život — život koga sam ja zaustavio —
pre deset godina. Prilično sam uveren da će mi Kesi dati korpu. Ali po prvi put nakon puno vremena, nisam siguran. A to me uzbuđuje.
36
Kad voliš jednu ženu, možeš da joj oprostiš maltene sve — ali neka granica ipak mora postojati.
A Šarli je prešla tu granicu, i to daleko preko te granice, 12. juna u 3 časa i 17
minuta popodne.
Tačan tren kad se to desilo poznat mi je zato što je celu stvar snimio, doduše iz daljine, Arni Arčbold. Upravo je bio na svom vremenskim rasporedom predviđenom, stražarskom obilasku osmog nivoa, podesivši tempo svog kretanja tako da se zatekne blizu automata za kafu kad nastupi njegovo vreme za odmor, i toliko je bio obuzet vizijama vrućeg, penušavog lončeta i svoga nosa kako se u to lonče zavlači, da u početku nije ni bio svestan da se Šarli nalazi na galeriji iznad njega. Njegova kamera ju je, međutim, snimila.
Na objektu Ajsvel, svi članovi obezbedenja, pa i ja, nose širokougaone kamere, ne
veće od dugmeta, koje služe približno istoj svrsi kao crne kutije zvane »flajt rikorderi«
na avionima — ako neko od nas nastrada, istražna komisija može posle da pregleda traku od početka, zavali se udobno u fotelje, i utvrdi gde je bila greška. Istina je živa da ove kamere često daju dragocene retrospektivne podatke o nesrećama i o kvarovima
opreme; trebalo bi, valjda, da budem zahvalan što je uklonjena svaka, ma i najmanja, sumnja što se tiče onoga što je Širli uradila. Kad se to dogodilo, nisam bio na ostrvu, bio sam na petodnevnom putovanju, ali traka je pokazala sve...
Izašla je iz odeljenja za analizu polja, na devetom nivou, i polako krenula prema odeljenju strukturne telemetrije na južnoj strani bunara. U njenom hodu i držanju nije bilo ničeg što bi pokazivalo da je nešto muči. O tome sam mogao da posvedočim zato
što smo ona i ja bili već mesecima ljubavnici; iako je na sebi imala prostranu, komotnu termo‐odeću, mogao sam da vizualizujem fine, lenje pokrete svakog mišića njenog tela.
Ona je čak (a to me je zabolelo svaki put kad sam gledao tu traku) izvela jedan od svojih najtipičnijih trikova sa kosom — potiskujući kovrdže koje su joj padale niz zadnji deo vrata malo nagore, kao da su to neke male opruge, koje treba sabijanjem testirati. U
stvarnosti sam sto puta video Šarli da to čini, i to uvek onda kad je bila relaksirana, zadovoljna, kad je imala osećanje da je život dobar; utoliko više je ono što se potom dogodilo bilo šokantno.
Još desetak koraka joj je ostajalo do vrata odeljenja za strukturnu telemetriju, kad je naglo stala kao ukopana i stisnula obema rukama slepoočnice. Nekoliko sekundi se
ljuljala napred i natrag, a onda se okrenula prema središtu bunara. Uvećani snimci sa Arčboldove trake omogućili su nam da dobro vidimo izgled njenog lica u tom ključnom
trenu: molim boga da više nikad ne vidim ništa što bi toliko ličilo na »Vrisak«. Njene oči i usta bejahu okrugle crne rane, duboke, neprebolne. Prišla je bezbednosnoj ogradi galerije, popela se uz četiri poprečne šipke kao uz lestvice, i onda sa četvrte šipke zakoračila u prazninu.
U hladnu, smrtonosnu prazninu koja nikome ne oprašta.
Iznenadni pokret privukao je Aroboldovu pažnju i na tu stranu ga odvukao, što je
imalo za posledicu da svi koji su kasnije proučavali Arčboldovu traku jasno vide kako Šarlino telo pada u bunar. Tamo dole postoje i sijalice, ali jedini efekat njihovog dejstva bio je da tama izmedu njih izgleda još crnja. Njeno telo se uvijalo; padajući, nestalo je u komplikovanom donjem svetu cevovoda, ventila, ledenih bedema i bara nafte i naftom
38
zaprljane morske vode. U padu nije dala glasa od sebe, a konačan udar izgubio se u masivnom pulsu primarne pumpe.
To je bilo sve.
Šarlota Reilton kretala se pozornicom ovog sveta kao toplo, inteligentno i duhovito
ljudsko biće dvadeset šest godina, a onda je iznenada — iz nekog razloga meni nedokučivog — nestala. Nisu uspeli čak ni da pronađu njene posmrtne ostatke. Istražna komisija koja je sledećeg dana došla helikopterom zaključila je da je telo bilo uvučeno u neki od glavnih kanala za pražnjenje i izbačeno u more. Članovi komisije zadržali su se samo dan i po, a onda odleteli natrag u Port Hajden; stekao sam jasan utisak da bi se zadržali i mnogo kraće, da Šarli nije bila inženjer klase jedan.
Veoma ogorčen sam bio zbog toga. U stvari, to ogorčenje je bilo pokretačka snaga
koja me je nosila nekoliko sledećih nedelja. Osećao sam i druge emocije, naravno —
jad, očaj, gnev, samosažaljenje — ali uspeo sam da ih suzbijem u razumne okvire tako što sam se koncentrisao na ogorčenje zbog onog što se dogodilo. Samo jedno gledanje
Arčboldove trake bilo je dovoljno da ubedi svakog zainteresovanog da se radi o čistom samoubistvu, i time je ovaj slučaj bio tako reći okončan. Moj iskaz da Šarli nije bila tip sklon samoubistvu i da je, u svakom slučaju, u periodu neposredno pred smrt bila izvrsno raspoložena, učtivo je primljen i otpisan kao nevažan. Jedino je relevantan bio dokaz sačuvan na traci; sa tim sam čak i ja morao da se saglasim.
Zato se moje ogorčenje kristalisalo kao nešto upereno protiv Šarli lično. Čest je slučaj da udovci i udovice osećaju bes — mada to retko ispoljavaju — prema svom pokojnom bračnom drugu koji je sve pokvario time što je umro; sad mi je bilo jasno šta se u njihovim umovima dešava. Na mahove sam istinski mrzeo Šarli zbog bola koji mi je zadala, onda bi usledila reakcija pa bi se osećanje krivice pridružilo svim drugim mojim emotivnim teretima; da bih se ispod njih lakše izvukao, tada sam ustajao iz kreveta, oblačio svoju uniformu i, nabacivši karabin na rame, odlazio da patroliram kroz ledene mračne prostore Ajsvela 37. Ne znam šta sam se to nadao da ću naći. Želeo sam da nađem nešto što bih okrivio za Šarlinu smrt, ali racionalni deo mog uma govorio mi je da nema šanse da nađem odgovarajući, pogodan eksterni faktor. Nikakav zli duh nije postojao na devetom nivou, a i da je postojao, teško da bi mogao biti izgnan gustim rafalom metaka velike brzine.
Bunar je, međutim, mesto jeze i straha, naročito noću. Ajsvel 37 je veštačko ostrvo
sagrađeno od leda nenaučniku kao što sam ja teško je da prihvati člnjenicu da lokalizovana hladnoća koja omogućava da se ostrvo održi potiče iz međuzvezdanog prostora.
O telekongruentnom iskrivljenju prostora Šarli je znala isto koliko i najveći stručnjaci. Sate je traćila pokušavajući da mi objasni kako generator iskrivljenja egzistira na dva mesta istovremeno, naime ovde usred Beringovog mora i negde daleko, neznano gde, među zvezdama, gde vlada temperatura bliska apsolutnoj nuli. Pozicija alfa‐lokusa, naime žižne tačke ovde na Zemlji, može se precizno kontrolisati; alfa‐lokus se automatski premešta kroz čitavo ostrvo, da bi led ostao čvrst i jak. O poziciji zeta-lokusa, tamo u svemiru, niko ni pojma nema; izgleda da zeta‐lokus može biti tako reći ma gde u univerzumu. Nikad mi se nije mnogo svidela pomisao da mi, na taj način, ostavljamo neku vrstu kosmičke udice da visi u udaljenom delu svemira, ali Šarli nije nalazila da ima mesta strahovanju. Telekongruencija ju je oduševljavala.
»Ovo je samo početak«, uveravala me je jednom prilikom. »Telekongruencija je 39
močna alatka kojom se mi za sada koristimo prilično jadno. Upotrebljavati iskrivljenje kao odliv za suvišnu to
plotu da bi se pravili ovi ledeni zamkovi na okeanu ubedljivo je najjeftiniji i najbolji dosad pronađeni način da se otvaraju petrolejske bušotine na dnu mora, ali sve je to samo poigravanje sa telekongruencijom. Moramo steći kontrolu.
Treba da se osposobimo da reverziramo potencijale, da učinimo da proces bude dvosmeran. Onda ćemo, verovatno, moći da bacimo zeta‐lokus precizno na ono mesto
gde ga želimo — a kad se to ostvari, moći ćemo da uzgajamo hranu ili da skupljamo dijamante ili da beremo cveće na bilo kojoj planeti u ovoj galaksiji.«
Kad je tako pričala, mene je obuzimala ljubomora zato što su se tada u njenim očima pojavljivali diskovi maglenog belog svetla identični sa onima koji su nastajali kad smo vodili ljubav i kad nam je išlo dobro, ali imao sam dovoljno pameti da ćutim i da ne otkrivam svoja osećanja. Ljudi su se, većinom, čudili što je žena takvog socijalnog porekla pošla sa jednim narednikom u odredu za bezbednost Ajsvela, pa pošto je to i
meni ponekad izgledalo neverovatno, pazio sam da ne izazivam sudbinu. Na kraju se Šarlina sudbina rđavo pokazala, a ne moja. Nikad ona neće imati mogućnost da bere to vanzemaljsko cveće. Razlog sam očajnički želeo da znam.
Čak sam, a to pokazuje koliko sam blizu opsesiji bio, razmišljao o ubistvu. Izmozgao sam posthipnotičku sugestiju kao jedan od metoda — činilo mi se da je neko mogao usaditi u Šarlinu svest komandu da skoči sa te ograde. Pomišljao sam, dalje, na neku egzotičnu drogu koja bi mogla izazvati nagon za samouništenjem, i na sonične talase koji bi mogli pomutiti mozak i izazvati ludilo istog trena. Razne fantastične ideje tog tipa satima su odzvanjale mojim umom, praćene podjednako bizarnim pretpostavkama o mogućem motivu, tako da sam bio u prilično nenormalnom psihološkom stanju tokom
tih noći kad sam se šunjao po visokim nivoima, naoružan karabinom koji me je gurkao u leđa kao tajni saučesnik. Verovatno sam baš zato stekao osećanje da je nešto krenulo veoma rđavo onog časa kad me je poručnik Oliver pozvao preko mog radija.
»Naredniče Hilman«, reče on zlovoljnim glasom čim sam se identifikovao i
raportirao o svojoj poziciji, »šta radite vi tamo? Po rasporedu, bili ste slobodni još pre šest časova.«
»To znam, gospodine, ali nisam mogao da spavam noćas«, rekoh mu, prinoseći ustima radio‐aparat koji mi je bio na zglavku ruke. »Odlučio sam da odradim još jednu smenu.«
»Odlučili ste da...« Oliverov glas je sad odavao i nevericu, a ne samo zlovolju.
Očigledno mu je bilo teško da svari ideju da neko može dobrovoljno da šeta galerijama u tri ujutro iako bi mogao da leži ututkan u toplom krevetu. »Da se niste vi, kojim slučajem, dogovorili sa narednikom Drešom da mu učinite uslugu i odradite njegovu smenu umesto njega?«
»Ne, gospodine«.
»Zbbg čega onda ne mogu da dozovem Dreša niti ikoga drugog u stražarskoj sobi?«
»Ne znam, gospodine. Bio je ovde sve do pre jedan sat i problema nije bilo, a onda...« Zaćutao sam, svanulo mi je da već dugo nisam čuo kretanje lifta gore‐dole među nižim nivoima. U kontrolu straže te noći je trebalo da idu Madern i Kacen, a nijedan od njih nije bio sklon da se penje stepenicama ako je imao ikakvu drugu mogućnost. Prišao sam ogradi i pogledao dole, u bunar. Galerije ispod mene formirale su koncentrične krugove. Duž svakog kruga bile su raspoređene svetle tačke, lampe. U
40
sredini su se mutno mogli nazreti oblici opreme za izvlačenje nafte. Iznad svega je lebdela smrznuta izmaglica, koja je najudaljenijim lampama davala izgled osvetljenih lopti šećerne vune boje krečnjaka. Tamo dole primarna pumpa je postojano tukla, prebacujući naftu u spoljašnje rezervoare; mogao sam da čujem, pored tog zvuka, još i vrlo slab zvuk okeanskih talasa koji je dopirao kroz zidove od leda. Nije se mogao primetiti nikakav znak ljudske aktivnosti. Niko nije mlatarao baterijskim lampama niti iz punog glasa izvikivao »duhovite« primedbe — a to su dve stvari kojima se najradije bave oni koji kreću u noćnu inspekciju.
Pomakao sam karabin sa ramena naniže i podigao pogled da osmotrim galeriju koja je, jedina, ostajala iznad mene. Prilikom naših vežbi, saboteri su se, izvodeći napad na Ajsvel, često pentrali preko vrha, ali sad sam tamo mogao da vidim samo krug svetiljki koje nisu treptale i nekoliko zvezda čija se svetlost jedva probijala kroz zelenkastu izmaglicu. Nimalo umiren, pustio sam da mi puška sklizne u desnu šaku.
»Šta radite, naredniče? Jeste li još tamo?« Oliver me je zvao iz odeljenja Kontrole
polja, smeštenog preko pola kilometra odavde, na suprotnom kraju ostrva; zvučao je sve zlovoljnije. U tim trenucima nije se činilo da je nešto mnogo uplašen. Ja sam, međutim, već tri nedelje živeo od sopstvenih nerava. Ja sam bio taj koji je bio spreman da u svakom pramenu izmaglice vidi avet smrti.
»Razgledao sam okolinu«, rekoh tiho. »Sve izgleda mirno.«
»I jeste mirno — u tome je čitav problem. Pogledajte da li možete dozvati Dreša
preko svoje operativne frekvencije.«
Pritisnuh dugme za hitan poziv, na svom radiju pričvršćenom za zglavak ruke.
Odziva nije bilo. »Ne odgovara.«
»U vraga! Bolje požurite dole u stražarnicu i pogledajte u kakvu se to igru on upustio. Recite mu da odmah stupi u kontakt sa mnom. Sem toga — Hilman?«
»Da, gospodine?«
»Recite mu da bi mu bolje bilo da nađe prokleto dobro obrazloženje za ovo.«
»Razumem!« Odgovorio sam odsečno da bin prikrio duboku uznemirenost koju
sam počeo da osećam. Sa mojom uznemirenošću nekakve veze je imalo i doba noći —
tri sata ujutru je zlo doba, naročito za nekoga u mom psihičkom stanju — ali takođe nije bila izvan granica mogućeg ni pretpostavka da je Ajsvel 37 izložen napadu neke vrste.
Jedan mentalni scenario odmotao se preda mnom. Internacionalna teroristička grupa...
približavanje vozilom koje može da se kreće i ispod vode... stražare noževima, pištoljima sa prigušivačem, ili gasom... postaviti bombe... mogao sam tamo dole da naletim na bilo šta, odista bilo šta.
Čak i na ono što je usmrtilo Šarli Reilton.
Ta misao izronila je u punoj svetlosti moje svesti kao neko ogromno čudovište koje
izranja na površinu preistorijske močvare. Sobom je donela trenutnu i duboku promenu u mom pogledu na stvari. To se ponekad tako dešava. Možeš biti sam u nekim avetinjskim okolnostima; sam ali savršeno spokojan, a onda se dogodi promena. Ne promena u onome što te okružuje, nego u tebi. Jedna ruka koju ne vidiš spusti se na tvoje rame, jedan glas koji ne čuješ prošapuće nekoliko reči upozorenja, i gle — uplašen si. Stvar je utoliko strašnija što je taj nečujni glas bio glas prijatelja. Glas brižan, zabrinut, pun prekora. Ne samo što si bio neoprezan, nego si zaboravio zbog čega svi treba da budemo oprezni — a to ti je bilo tako nepametno...
»Ovo je ludo«, rekoh poluglasno. Pogledom sam zaokružio po devetom nivou.
41
Svetla su bila rasporedena na podjednakim razmacima; njihova svetlost odbijala se od mase leda iza njih, a takođe i od predfabrikovanih kućica u kojima su se nalazili pomoćni generator i jedan deo opreme za strukturnu telemetriju. Znao sam da su obe
kućice bezbedno zaključane, a pošto sam se upravo spustio sa desetog nivoa koji sam
obišao, sledeći logični korak bio je da proverim galeriju ispod sebe, i tako postepeno da se spuštam sve do stražarske sobe na trećem nivou. Lift mi je bio tako reći nadohvat ruke, ali to je bio bučan lift otvorene konstrukcije — dobar način da svima i svakome javim o svom kretanju, i to tačno.
Repetirao sam pušku i otkočio je. Tiho sam krenuo ka najbližem stepeništu.
Stepenište se spuštalo u cik‐cak kroz konstrukciju nalik na kulu, koja je pod mojim nogama sva vibrirala; psovao sam zamišljajući da će te vibracije odati moju poziciju.
Sišavši niz četiri odseka sa stepenica, nađoh se na osmom nivou. Obazrivo sam obišao celu galeriju. Sve je bilo sasvim u redu. Isto se ponovilo na sedmom, i onda na sledeća dva nivoa ispod. Sticao se utisak da Ajsvel 37 upravlja sam sobom sa uobičajenom efikasnošću, i da ne posto
ji stvarna potreba da ljudska bića uopšte išta petljaju unaokolo — iz kog razloga je potrošnja žestokih pića tokom noćne smene bila poprilična.
Sad kad mi je to palo na pamet, prisetio sam se da je Bert Dreš bio nešto crven u
licu i očiju zakrvavljemh kad sam ga video pre jedan sat. Bilo je moguće da se nalazi u kancelariji skroz naljoskan — to mu se ranije dešavalo — i da Madern, Kacen i ostali ulažu napore da ga dovedu u red bar toliko da može da se odazove na poziv starešine.
Ta pomisao me je znatno ohrabrila, pa krenuh mnogo opuštenije u obilazak četvrtog nivoa. Čak sam razmišljao i o mogućnosti da se nagnem preko ograde i da uputim, najglasnijom dernjavom, nekoliko izabranih psovki u pravcu stražarske sobe, koja je bila, u suštini, samo četvrtasta rupa urezana u ledu u visini trećeg nivoa.
Tad sam nabasao na sitne komade tela Dejva Maderna.
U prvi mah nisam ni znao šta su.
Kad sam prevalio približno trećinu puta duž galerije četvrtog nivoa, vi‐deo sam da
je po metalnom podu galerije razbacana velika količina nekog otpada, i to na prostoru dužine oko deset koraka, kao da je neko uzeo vreću‐dve uglja, razasuo taj ugalj uokolo i jednostavno ga tako ostavio. Približavajući se, video sam da fragmenti imaju duboko-crvenu boju, mada je pod veštačkim svetlom bilo teško boju oceniti sa sigurnošću.
Nogama sam gurnuo nekoliko fragmenata i uvideo da su tvrdi kao staklo. Moja sledeća
pomisao bila je da se dogodio neki udes sa nekakvim tovarom duboko smrznutih lubenica. Onda sam počeo da zapažam belinu kostiju, a koji sekund kasnije video sam
tri četvrtine Dejvovog lica kako leži na metalnom podu kao odbačena zastrašujuća maska.
Šok je, izgleda, izoštrio moje percepcije, jer sam istog časa uvideo da unaokolo leže i drugačiji fragmenti. Bili su to nepravilni komadi odeće — ali se na njihovim ivicama nije videlo cepanje, nego su bili odlomljeni čisto kao komadi bombona. Video sam čak i komade Dejvovog karabina, šlema i njegovih čizama, što ležahu izmešani sa svetlucavim, tamnim razlomljenim komadima onoga što je donedavno bilo njegovo meso i njegovi unutrašnji organi.