by MoZarD
pored njega.
postojana. Prilika je silazila niz humku,
— Zašto bi ovde trebalo da se pojavi?
uputivši se ka njemu. Čovek je bio natpro‐
— Zato — reče Ema — što duže vreme
sečno visok, ogrnut ogrtačem crvene
ne idemo pojedinačno izvan naselja.
boje, sede kose i iste takve brade. I dok
Istina, mogao bi ponovo da napadne
se ova prikaza primicala — Torin shvati
ljude, kao što sigurno ponekad radi.
da zna puno o tom druidu. Kako taj može
Mogao bi da se vrlo dugo ne pojavi ovde.
da potčini volju čoveka, kako je majstor
Ali on je sklon promeni mesta, vremena i
opsene i iluzije, kako živi već mnogo duže
žrtve. Mesecima nije dirao Decu tmine.
nego što bi jedan smrtnik mogao da
Nešto mi kaže da bi mogao da se vrati. A
očekuje.
mi smo sami, daleko od svih, i on će to
I kako su njih dvojica protivnici. Smrtni
osetiti...
neprijatelji, vrlo dugo. Odavno.
— A tvoja veza s ostalima?
Stao je, a njegov sedokosi protivnik,
— Nije toliko jaka da bi je on odmah
ruku skrštenih na grudima i nenaoružan,
zapazio. Neće ga to odbiti od nas. Bar se
čekao ga je u podnožju. Više je osećao
nadam.
nego što je video njegove oči — crne,
— Kako ti kažeš — reče Torin. A onda
hladne, nepomične...
mu pred očima iskrsnu nova vizija, iako je
Torin je stajao s rukom na čelu,
bio siguran da se nije trudio da je prizove:
zbunjeno vrteći glavom. Najzad je uspeo
Lice sedobradog čoveka s crnim, nepo‐
da se oslobodi te slike.
mičnim, užasavajućim očima.
— Šta ti je? — Ema mu dotače ruku. —
— Loki! — šapnuše Torinove usne.
Nije ti dobro? Osećam uznemirenost,
— Šta ti je? — Ema beše preplašena
mučio si se s nekim sećanjem. Šta je to?
onim što je videla u njemu.
— Ne znam — uzdahnuo je duboko. —
— Dani budući zapisani su u danima
Ne znam odakle mi to iznenada, ta slika u
prošlim, brate! — progovorio je lik, a glas
svesti. Nešto duboko iz mene, verovatno
je odjekivao Torinovom svešću. I crne oči
zato što sam napet. Gotovo je. — A u
bez beonjača, oči smrti nestaju — nema
sebi, šapnuo je: — Zar već?!
više ničeg... Nema vizije.
Posmatrala ga je zabrinuto.
— Ema! — Torin je brzo disao. — Ovo
— Naš protivnik napada upravo umove.
nije normalno. Nešto se dešava sa mnom.
Trgao se.
On napada.
— Ovako?!
— Ti goriš, treseš se, u glavi ti je haos.
— To ne znam. To niko ne zna.
Ali ja ne osećam nikog oko nas. Neke
Noc je bila sveža, no odjednom je osetio
vizije čine da postaneš nesvestan svega
plimu vreline na čelu, na obrazima. Srce
oko sebe, srce hoće da ti poludi — ali te
je udaralo jače nego obično.
slike dolaze duboko iz tebe, iz tame tvoje
78
podsvesti, iz tvog mraka. Ima nešto u tim
te mržnje, i samo znam da je to nešto
slikama što te izbezumljuje. Kao da od‐
užasno staro. I da to ne može biti ljudska
jednom nešto očekuješ, njušiš i panično
emocija. Ko je on, Torine? I ko si ti? I šta
se obazireš oko sebe. Ali ja ne vidim ništa.
će biti sada?
— Šta ih izaziva, Ema? Šta?
Onaj koga je oslovljavala kao Torina
— Oh, kad bih znala! Smiri se, smiri se...
kružio je pogledom po tami oko njih, po
Dugo sticana samokontrola učinila je
konturama sablasnih visokih zgrada koje
svoje: zaklopio je oči, počeo da diše
su se isticale spram noćnog neba.
duboko, na odreden način, osetio je da
— On se zove Fam. A moje pravo ime
dolazi olakšanje...
beše Van. Jednom, veoma davno, obojica
— Afrička pustara?!
smo bili samo ljudi. A sada... on će, po ko
Reči su poput plamenog biča pale na
zna koji put, pokušati da me ubije. Sada
njegovu svest. Da! Da! Afrička pustara je
je vrlo siguran u sebe.
ključ! To su te reči, sad će, SADA!
— Da li ste zaista... braća?
A onda je u njegovoj svesti eksplodiralo,
— Da.
i potpuno zaglušen tom bukom, pred
Shvatio je da u njenom glasu nema
očima je video samo belu vatru, belo,
užasnutosti, pa spusti pogled na nju:
belo...
— Ti se ne bojiš?
Osetio je kako mu se mišići nadimaju,
— Za sebe? Ne. Sve ovo već su primila i
kako njegova odeća i remenje pucaju,
Deca tmine. Učiniću da prime što više,
jednim potezom strgao je smešne naočari
dok god mogu da budem u vezi s njima.
s lica, jer mu više neće biti potrebne. Ne,
Uz fijuk, kao udarac džinovskog biča, i
sad mu više ništa neće biti potrebno, čak
uz snažan prasak, tmina iza njih se
ni čekić.
pocepa, i u svetlosti belog ognja oni
Jer, sad je znao šta će se desiti.
spaziše sedobradog čoveka. Sa rukama
Odbačena snagom trenutnog preobra‐
skrštenim na grudima, u svetlucavoj
žaja na zemlju, Ema ga je preneraženo
odeći, on se smejao:
gledala: izmenjen, mišićav, nag, uspravan,
— Ha, ha, ha! Bojiš li se, Tore? Bojiš li se
zračio je svoju moć — gotovo da je mogla
Vane, brate moj? Ne, ne bojiš se — jer ti
da nazre auru svetlosti oko njegovog tela,
si budala. Hrabra budala. Ha, ha, ha!
ili joj se tako činilo. A on je stajao —
I prikaza nestade, a tama i tišina naglo
visok, jak kao mladi bog.
se sklopiše pred njima.
Tako se i osećao.
— On misli da će me uplašiti — reče
Savio je obe šake oko usta, i zaurlao:
onaj koga je zvala Torin. — Zanima ga da
— Fame! Ovde sam i čekam te.
li sam se promenio. Pojaviće se ovako
A iz tame mu je odgovorio glas koji
možda još jedanput, dvaput, pre nego što
sigurno nije bio ljudski:
udari.
— Ha, ha, ha! Pozdravljam te opet,
— Deca tmine ponovo pitaju ko ste vi?
brate moj. Neverovatno si smešan u
— šapnu Ema, zagledana u njegovo lice.
svom poslednjem telu!
Njeno je bilo čudno smireno, koncen‐
Mladi bog se stresao.
trisano, bez primetnih osećaja. Beše
— Mrzim te — dobacio je pomrčini.
ustala i stajala je kraj nagog čoveka, koji
— Onda osećamo isto, brate moj. Tore,
je ličio na mladog boga.
Loki te pozdravlja, poslednji put.
— Rekog ti. Bili smo obični, smrtni ljudi,
Torin je stajao
napet, stisnutih pesnica,
ali toliko davno, da već ni sam nisam sigu‐
a njegovi mišići lagano su podrhtavali od
ran koliko nam je godina. A onda su jed‐
naprezanja. Oslonjena na ruke, Ema se
nog dana stigla bića iz dubokog Svemira,
napola pridigla sa zemlje, a kad je progo‐
bića vrlo šlična nama. S jednom izuzet‐
vorila, njen glas bio je zaprepašćujuće
nom osobinom: bili su besmrtni. Ne, bo‐
pribran:
govi nisu bili, ali su znali postupke da svoj
— Osećam napetost, strah i mržnju.
duh prenesu iz tela u telo, i tako produže
Osećam nešto mutno, nedokučivo ispod
trajanje u nedogled. I tada, u afričkoj pus‐
79
tari, oni počinju svoj eksperiment: dali su
mogao isto što i Fam: da menjam tela, ili
ljudima delić svog znanja. Verovatno su
lutam sasvim bez tela... Bio sam
hteli da budu dobri i da učine nešto za
besmrtan.
nas, bar ja tako mislim. — Dok je govorio,
— I od tada...
Torin je pogledom probijao tminu. A
— I od tada progonim Fama, a ako su se
probuđena sećanja grunuše u njemu i
dva čoveka ikad mrzela u punom smislu
poput lavine sustizala su ga lica koja je
te reči — onda smo to nas dvojica. Znao
imao, tela koja je nosio, pomajke i
sam da mu sama besmrtnost neće biti
staratelji, žene koje je voleo... Vekovi. I
dovoljna, njemu je potrebna vlast nad
cilj.
svetom. A to nisam smeo da dozvolim, ni
— Onda se desilo: moj brat Fam pre‐
po koju cenu.
vario je našeg učitelja — jer on i ja bili
Blesak, fijuk, eksplozija: nasmešeno
smo posebno povlašćeni, najbrže smo
sedobrado lice.
usvajali njihova znanja. Fam je ubio našeg
— Lepo si to ispričao, brate moj. Ali sad
učitelja‐vanzemaljca, koji nam je bio više
sam jači nego što sam ikada bio. Razmisli
od oca i koga sam voleo kao oca, jer onog
o tome pre nego što se pojavim ponovo.
pravog nisam ni zapamtio. A pošto ga je
Stisnutih pesnica, zagledan u utvaru,
ubio, dokopao se opreme za prenos
Torin‐Van reče:
svesti — i sebe učinio besmrtnim.
— Ovoga puta nećemo stvarati sablasna
Ema tiho kriknu.
bića. Nema Tamnih Elba, ni Midgard‐zmi‐
— Pobegao je da izbegne njihov gnev.
je, nema zombija ni duhova što ih prizi‐
Ali sada je bio jači, njegov um bio je
vaju druidi... Predugo traje, Fame. Završi‐
moćniji. I posle ovoga, mogao je uzeti
mo to — čovek protiv čoveka, snaga
tuđe telo bez posebne opreme. Mogao je
protiv snage, Van protiv Fama.
da luta kao duh.
— Anubis protiv Ozirisa, Loki protiv
— Shvatam. — šapnu Ema.
Tora, Da, brate moj. Stvarali smo paklena
— Sa ovim moćima, Famu nije bilo teš‐
bića — i nismo postigli ništa. I zato sam ja
ko da daleko odatle okupi grupu sled‐
pokušao nešto novo.
benika, ponovo ovlada opremom za pre‐
— Hoćeš li mi otkriti tajnu, ili ćeš me
nos svesti pošto je pobio njene čuvare —
iznenaditi?
i još nekolicinu učini besmrtnim. Svi su
— Otkriću ti, Vane, jer sada je kasno za
mu bili nalik: bili su željni moći — i bes‐
tebe; otkriću ti. Ja više nisam jedna svest.
mrtnosti. Optuživši »bogove« da najbolje
— Ne razumem te — osim ako ne lažeš
stvari čuvaju za sebe, Fam je okupio
po običaju.
vojsku obećavši ljudima znanje, lekove,
— Ha, ha, ha! Da li su ikad postojala dva
tehniku, kosmičke brodove, bogatstvo
bolja brata?! Znaš li da već dugo želim
naših učitelja — i besmrtnost. Ovo pos‐
razgovor s tobom, jer, ti me ipak najbolje
lednje bilo je fantastično oružje. Vojsku je
razumeš?! Ha, ha, ha! Ali — transfor‐
naoružao onim što je takođe ukrao od
macija te snašla iznenada? Da ne nazebeš
vanzemaljaca. Oni su krenuli na »bogo‐
tako go, noć je sveža, ha, ha, ha, ha!
ve« — i vanzemaljci ih satreše u bici kod
Visoki čovek naspram Torina i Eme
Kurukšetre. Pokolj i kaznu nije izbegao
ležerno se primakao nekoliko koraka. Sad
niko, čak ni nekolicina ljudi koji su već
je bio dovoljno blizu, da su se pod zateg‐
prošli kroz postupak za večnost — sem
nutim, svetlucavim kombinezonom mogli
Fama. On jedini izbeže smrti.
videti snažni mišići. Bela brada davala je
— A došljaci?
njegovom tamnoputom licu asketski
— Posle Kurukšetre, sve su nas poslali
izgled. Samo oči — oči su bile tamne i
do đavola, natovarili svoje stvari na bro‐
nepomične, i kao da su gorele nekom
dove i otišli. Ali pre toga, ja koji sam sve
hladnom vatrom. Videvši ih, Ema se
vreme bio po strani, uspeo sam da
strese, jer je prepoznala oči iz svojih
uzmem nešto opreme i prođem kroz
vizija. A njegov pogled počivao je na
uređaj za modifikaciju svesti. Sad sam
Torinu.
80
— Koliko se dugo nismo videli, Vane?
i moram puno da čekam od jedne
Četiri, pet stotina godina? Mnogo sam
stepenice do druge, čak i kad malo
razmišljao za to vreme, znaš. Uvek si
podstaknem stvar. Ali bar ja imam
govorio — još više, mnogo više od bes‐
vremena, zar ne?
mrtnosti, ja obožavam vlast. Priznajem,
Torin‐Van, napet do krajnjih granica,
bilo je nešto u tome, ha, ha, ha, ha!
osećao je snagu kojom je zračio njegov
Koliko smo samo borbi vodili — ja, da te
protivnik. A s druge strane, svim čulima je
uništim i budem jedini, ti — da me
lovio znak koji bi predskazao početak
sprečiš. Samo, ja sam uvek bio iskreniji.
napada, koji bi prethodio udarcu.
Bar sam otvoreno priznavao šta želim, a ti
Ali Fam se zabavljao.
si se zaklanjao iza ljubavi prema čoveku.
— I tako dolazimo do rase mutanata,
»Ako Fam pobedi, vladaće kao čudovište
takozvane Dece tmine. Bili su mi potrebni
nad ljudima i svetom!« Ha!! Pa zar ti nisi
umovi sa telepatskim osobinama. Samu
pokušavao upravo isto to, brate moj?!
telepatiju poznajemo i ti i ja — ali veća
Samo što si još bio i licemeran.
zajednica ljudi sa ovakvim osobinama ima
— Laž! — procedi Torin kroz zube.
vrlo zanimljiva mentalna iskustva. Vrlo
— Oh?! Ali zar da se svađamo pred
inspirativno, vrlo bogato, znaš. Pošto mi
damom?! Vidi šta sam smislio: stalno smo
je to bila sledeća tačka u programu,
dolazili na sli�
�ne ideje — zato što i jesmo
pripomogao sam izbijanje onog ubogog
slični. Jedan bi zauzdao mračne sile — a
rata, čiji prvi i najvažniji plod je upravo
drugi bi uspeo da mu parira. I tako
mutirana vrsta ljudi. Sam rat me nije ni‐
zauvek, večita pat pozicija. Bez napretka.
malo oduševio — ti i ja smo bili spekta‐
Kad sam zrelo razmislio, rekoh: on i ja
kularniji u dobra, stara vremena. Ali, šta
smo ravni — dva genija zla. Odlično!
se može. Sad sam imao telepata u izo‐
Hajde da tu menjamo nešto, dva čoveka
bilju. Gospođo — Fam se uz osmeh lako
uvek više vrede nego jedan. I znaš šta
nakloni Emi — vi ste mutant. U izvesnom
sam uradio?
smislu, ja sam vaš otac, ha, ha, ha.
— Ne. Ali znam šta ću ja uraditi.
Sedokosa devojka ne reče ništa, ali poče
— Hej, polako! Vidi, umesto da stalno
snažno da drhti celim telom.
seljakam svoju svest iz tela u telo,
— Ali zašto? — skoro prošapta Van.
razarajući um domaćina, rešio sam da
Odjednom oseti bol u glavi.
apsorbujem vredne umove. Ne da učim
— Zato što su i ambicije porasle! Slo‐
od drugih — baš da upijam ono što je
bodno možeš da kažeš da se hranim umo‐
vredno, bez ostatka. I tako sam lovio
vima. Želim da pružim ruku gore, ka na‐
vanserijske umove, i računao — naći će
šim svemirskim učiteljima, onima koji me
se već nešto. I umesto da samo
jednom davno zamalo ne ubiše kod
dopunjavam sopstveno iskustvo, ja sam
Kurukšetre! Želim njihovu moć — i moć
mu pridružio iskustva više pametnih ljudi,
nad njima. A prvo ću ukloniti tebe!
znaš. Ovog se nisi setio, ha, ha, ha.
— Fame, ti si sasvim poludeo — suvim
Van oseti jezu niz leđa. Ema se trže,
usnama reče Van‐Torin.
uočivši ovu promenu.
— Ne, dečače. Samo sam spoznao svoju
— Ali to nije sve, dečko moj. Onda
meru. Brani se.
rekoh — umesto da lovim genije, jednog
Kao udar orkanskog vetra, kao talas što
na milion, hajde da malo podstaknem
se s hukom razbija o obalu, takvom je
evoluciju. Da pripomognem stvaranju
žestinom navalio Fam. U Eminoj glavi
više izvrsnih umova, jedna generacija
blesnu munja, ona se zanese, kao od
savršenija od druge, da lepo uzgojim ono
udarca u stomak, i izgubivši vazduh sruči
što mi treba.
se na tlo, odbačena snagom mentalnog