by MoZarD
oznojeno čelo i zagleda se preneraženo i zgadeno u nasmešenog monstruma. »Već sam
te negde video, ali...« On zastade, a onda koraknu nazad kada mu užasna istina puče pred očima.
»Bernard Rordin!« prošaptao je.
Razbijač Maligan napravi korak napred, držeći u izbrazdanim rukama groteskno
ojačani devetokraki bič.
»Grešiš«, preo je on »Ja sam Razbijač Maligan, teror svemirskih puteva i Bič univerzuma«. On zastade i pripremi devetokraki bič za neposrednu upotrebu. »A ti si propustio da se obratiš višem oficiru na odgovarajući način. Učinićemo nešto da to sredimo.« On ponovo zastade, a blagi trag zabave probi mu se u blistave oči.
Smeh se nezadrživo probi kroz grlo Bernarda Rordina, prsnu između stegnutih
zuba, izbi napolje i zapljusnu prebledelo lice starog Gvozdena. Odjekivao je nepreglednom zaravni dok je Bernard — Razbijač Maligan — šutirao glave zatvorenika
čizmama okovanim čelikom i izvlačio ih, jednog po jednog, iz bezbednih rupa u zemlji.
Oni ga samo prestravljeno pogledaše, zaurlaše od luđačkog straha i baciše se na pijuke i ašove.
Stigao je novi Gospodar.
79
80
Ejmi je ćutke gledala u nebo.
Večeras je bila jedna od onih nepomičnih, vrelih letnjih noći. Betonski kej prazan,
obešene crvene, bele i žute svetiljke plamtele su poput insekata u vazduhu nad drvenom prazninom. Priređivači raznih karnevalskih tačaka stajali su, nalik
poluistopljenim voštanim lutkama, očiju koje su zurile u prazno, bez ijedne reči, nanizani u redu.
Sat ranije naišle su dve mušterije. To dvoje usamljenika sada se nalazilo na toboganu smrti, vrištali su besomučno dok ih je ovaj bacao kroz blistavu noć, jedan ponor za drugim.
Ejmi je lagano hodala šetalištem, nekoliko izlizanih drvenih obruča za nabacivanje
na klin lepili su joj se za vlažne šake. Zastala je iza biletarnice pred ulazom u LAVIRINT
OGLEDALA. Videla je sebe, neobično izvitoperenu, u tri kriva ogledala pred lavirintom.
Hiljade umornih replika nje same rastapale su se u hodniku iza svega toga, vrele prikaze unutar tolike svežine.
Ušla je u biletarnicu i dugo stajala zagledana u tanki vrat Ralfa Bangharta. Držao je
nepripaljenu cigaru među dugim, neravnim, žutim zubima dok je otrcanim kartama slagao pasijans na tezgi za prodaju ulaznica.
Kada je tobogan ponovo zaurlao i sunovratio se u svoju užasnu lavinu, setila se da
upita:
»Kakvi to ljudi idu na tobogan smrti?«
Ralf Banghart baktao se sa cigarom punih trideset sekundi.
»Ljudi bi da umru. Taj tobogančić ti je stvarčica sličnija smrti od svega ostalog.«
Sedeo je i osluškivao zvuk pucanja iz streljane. »Sav taj prokleti posao oko karnevala je ludnica. Onaj kepec, na primer. Jesi li ga videla? Svaku noć, taj plati svoju turu i jurca kroz lavirint ogledala dok ne stigne do sobe Ludog Lujka. Treba da vidiš tamo to malo
neuhranjeno glavče. Bože!«
»Oh, da«, reče Ejmi, prisetivši se. »Uvek sam se pitala kako to izgleda biti kepec.
Uvek mi je žao kada ga vidim.«
»Mogao bih da sviram na njemu kao na harmonici.«
»Ne govori tako!«
»Gospode.« Ralf je potapša po butini slobodnom rukom. »Kako ti samo pričaš o tipovima koje nisi nikada ni srela.«. Zavrteo je glavom i zacerekao se. »On i njegova tajna. Samo što ne zna da ja znam. Bre, svašta.«
»Što je večeras vrelo.« Nemirno je vrtela široke drvene obruče svojim vlažnim prstima.
»Ne menjaj temu. Taj ima da bude ovde, po kiši ili snegu.«
Ejmi prebaci težinu na drugu nogu.
Ralf je dograbi za lakat. »Ej! Nisi luda? Hoćeš da vidiš tog kepeca, jel' da? Pst!« Ralf se okrete. »Eno ga, stiže.«
Kepečeva ruka, kosmata i tamna, pojavila se ni iz čega i pružila u okno biletarnice
sa srebrnim novčićem. Neka nevidljiva osoba viknu: »Jednu!« visokim, detinjim glasom.
Nevoljno, Ejmi se naže napred.
Kepec je dizao pogled ka njoj, više od svega nalik na tamnookog, crnokosog, ružnog čoveka koji je bio zatvoren u vinsku presu i zatim ceđen, sabijan sve niže i niže, okret po okret, agoniju po agoniju, sve dok nije preostala so, isceđena, uništena masa; lice mu je bilo bezoblična mrlja, lice za koje ste znali da svakako pilji, širom otvorenih očiju i sasvim budno, u dva, tri i četiri sata izjutra, pruženo u krevetu, dok samo telo spava.
Ralf otcepi pola žute ulaznice. »Jednu!«
Patuljak, kao u strahu pred nevremenom, prikupi okovratnik i brzo ode. Trenutak
kasnije, deset hiljada izgubljenih i zalutalih patuljaka provlačilo se među površinama 81
ogledala, nalik na nemirne, crne bubašvabe, a zatim svega nestade.
»Brzo.«
Ralf je vukao Ejmi mračnim prolazom medu ogledalima. Osećala je kako je gurka
čitavim putem kroz tunel do tanke pregrade sa rupom za gledanje.
»Ovo je sjajno«, cerekao se. »Samo napred — pogledaj.«
Ejmi je oklevala, zatim prisloni lice na pregradu.
»Da li ga vidiš?« prošapta Ralf.
Ejmi oseti kako joj srce udara. Prođe čitav minut.
Patuljak je stajao nasred male, plave sobe. Oči su mu bile sklopljene. Još uvek nije
bio spreman da ih otvori. A sada, a sada, on otvori kapke i pogleda u veliko ogledalo pred sobom. I zbog onoga što je video u ogledalu nasmeši se. Namigivao je, vrteo se ukrug, okretao na stranu, mahao, klanjao se, kratko i nespretno zaigrao.
A ogledalo je ponavljalo svaki pokret sa dugim, tankim rukama, sa visokim, visokim
telom, sa ogromnim namigivanjem i divovskim ponavljanjem plesa, svršavajući
divovskim naklonom!
»Svaku noć ista stvar«, prošapta Ralf u Ejmino uvo. »Nije li to sjajno?«
Ejmi okrete glavu i zagleda se u Ralfa dugo, nepomičnog lica, i ne reče ni reč. A onda, kao da ne može da se suzdrži, okrenula je glavu lagano, veoma lagano, da bi još
jednom provirila kroz otvor. Zadržala je dah. Osećala je kako oči počinju da joj suze.
Ralf je munu laktom i prošapta:
»Hej, šta mali čudak radi sada?«
*
Pili su kafu ne gledajući jedno u drugo u biletarnici pola sata nakon toga, kada se
kepec pojavio iz sale ogledala. Skinuo je šešir i pošao ka biletarnici, ali ugledavši Ejmi žurno ode odatle.
»Hteo je nešto«, reče Ejmi.
»Aha.« Ralf lenjo zgnječi pikavac. »A znam i šta. Ali nije imao petlje da pita. Jedne
noći je tim svojim piskavim glasom rekao: 'Kladim se da su ta ogledala skupa.' A ja sam se pravio blesav. Kažem mu ja, jeste, skupa su. On me onako pogleda, kao da čeka, a
kad ja ništa nisam rekao, on ti ode kući, ali sledeće noći je rekao: 'Kladim se da ta ogledala koštaju pedeset, sto somova.' Kladim se da koštaju, kažem mu ja. I nastavim
da slažem pasijans.«
»Ralfe«, reče ona.
Digao je pogled. »Zašto me tako gledaš?«
»Ralf«, reče ona, »zašto mu ne prodaš jedno viška?«
»Čuj, Ejmi, da li ja tebi pričam kako da vodiš taj cirkus sa obručima?«
»Pošto su ta ogledala?«
»Mogu dobiti polovna za tries't pet soma.«
»Zašto mu onda ne kažeš gde može da ih kupi?«
»Ejmi, nisi promućurna.« On joj spusti ruku na koleno. Ona odmaknu koleno. »Čak
i da mu kažem kuda da ide, misliš da bi ga kupio? Ne bi u životu. A zašto? On je stidljiv.
Ama, kad bi samo znao da se motam ispred onog ogledala u sobi Ludog Lujka, više se
nikada ne bi vratio. Pravi se da ide u lavirint da bi se izgubio, kao svi ostali. Pretvara se da ga nije briga za tu posebnu odaju. Uvek čeka da posao krene loše, kasno uveče, da bi imao sobu samo za sebe. Čime li se zabavlja u noćima kada posao dobro ide, sam Bog
zna. Ne, gospodine moj, neće se taj usuditi da kupi negde ogledalo. Nema ni prijatelja, a i kada bi ih imao, ne bi mogao da ih zamoli da mu kupe takvu stvar. Ponos, bogamu, ponos. Jedini razlog što mi je to pomenuo je što sam praktično jedini čovek koji zna za to. Osim toga, pogledaj ga — nema taj dovoljno da kupi takvo ogledalo. Možda štedi, ali gde do đavola u današnje vreme može jedan kepec da radi? Da se prodaje u bescenje
po cirkusima?«
82
»Grozno se osećam. Tako tužno.« Ejmi je sedela zagledana u prazni daščani prolaz.
»Gde živi?«
»U onoj mišjoj rupi kraj obale. Rukavac Gandži. Zašto?«
»Ludo sam zaljubljena u njega, ako baš moraš da znaš.«
Nacerio se oko svoje cigare. »Ejmi«, rekao je. »Ti i tvoji luđački smešni štosovi.«
Topla noć, vrelo jutro i usijano popodne. More je bilo pokrivač od usijanog staniola i stakla.
Ejmi stiže lagano koračajući uskim vašarskim prolazima kraj toplog mora, držeći se
senki, sa pola tuceta časopisa izbledelih od sunca pod miškom. Ona otvori iskrivljena vrata i pozva u vrelu tamu. »Ralfe?« Probijala se crnim prolazima iza ogledala, potpetice su joj lupkale po drvenom podu. »Ralfe?«
Neko se lenjo pomeri na platnenom prekrivaču. »Ejmi?«
Digao se i zavrnuo sijalicu u sijaličnom grlu iznad garderobnog stola. Žmirkao je na
nju, napola zaslepljen. »Hej, izgledaš kao mačka koja je progutala kanarinca.«
»Ralfe, otkrila sam nešto o patuljku.«
»Kepecu, Ejmi dušo, kepecu. Patuljak je u ćelijama, tako je rođen. Kepec je u žlezdama...«
»Ralfe! Upravo sam otkrila najdivniju stvar o njemu.«
»Bože sveti«, reče on u svoje ruke, podigavši ih da iskaže svoju nevericu. »Ta žena!
Ma koga je do đavola briga za nekog ogavnog, maleckog...«
»Ralfe!« Ona ispruži časopise, blistavih očiju. »On je pisac. Zamisli samo!«
»Danas je baš prevruće za razmišljanje.« On ponovo leže i zagleda se u nju, blago
nasmešen.
»Slučajno sam prolazila kraj rukavca Gandži i videla g. Grilija, vlasnika. On kaže da
se čitavu noć čuje pisaća mašina iz sobe g. Biga!«
» Tako se zove« Ralf poče da urla od smeha.1
»Piše detektivske šundiće, taman toliko da bi preživeo. Našla sam jednu od
njegovih storija u kiosku za prodaju polovnih časopisa, i, Ralfe, zamisli šta?«
»Umoran sam, Ejmi.«
»Taj malecki tip ima dušu veliku kao retko ko; taj sve drži u glavi!«
»Zašto onda ne piše za velike časopise, pitam ja tebe?«
»Zato što se možda plaši — možda ne zna da je sposoban za to. Takve stvari se dešavaju. Ljudi nemaju poverenja u sebe. Ali kad bi samo probao, kladim se da bi mogao da prodaje priče svuda po svetu.«
»Pitam se samo zbog čega se nije obogatio.«
»Možda zbog toga što mu ideje sporo dolaze jer živi u bedi. Kome ne bi? Tako mali
kao on? Kladim se da jedva i misli na išta drugo osim kako je mali i kako živi u jeftinom jednosobnom stanu.«
»U đavola!« Frknu Ralf. »Pričaš k'o da si baba Florens Najtingejl.«
Ona podiže časopis. »Pročitaću ti deo njegove krimi‐priče. Puna je pištolja i tvrdih
momaka, ali govori je patuljak. Kladim se da izdavači nikada nisu ni pomislili da autor stvarno zna o čemu priča. Oh, molim te, nemoj tako da sediš, Ralfe! Slušaj.«
I ona poče da čita naglas.
»Kepec sam i ubica. Te dve stvari ne mogu se razdvojiti. Jedna je uzrok drugoj.
Čovek koga sam ubio imao je običaj da me presreće na ulici kada sam imao dvadeset i jednu godinu, da me digne u naručje, poljubi u čelo, da mi divljački pevuši, da se dere, buji‐paji, bebice, da me nosi u mesaru, baci na tezgu i drekne: 'Pazi ovo.
Nemoj da mi pretežeš vagu prstom, ti tamo, kasapine.'
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
¹Big na engleskom znači »veliki« (prim. prev.)
83
Vidite li kako su naši životi išli u susret ubistvu? Ta budala, taj mučitelj moga tela i duše! Što se tiče mog detinjstva: roditelji su mi bili mali ljudi, ne baš kepeci, ne baš.
Zahvaljujući očevom nasledstvu, imali smo kućicu za lutke, neverovatnu stvar nalik na
venčanu tortu sa šlagom — male sobe, male stolice, minijaturne slike, ukrasne figurice, komade ćilibara sa insektima zarobljenim unutra, sve sićušno, sićušno sićušno, Svet džinova daleko, ružni romor iza baštanskih zidova. Jadni mama i tata. Želeli su mi samo najbolje. Držali su me kao porculansku vazu, malog i dragocenog, samo za sebe, u našem mravljem svetu, našim sobicama — pčelinjem saću, našoj mikroskopskoj
biblioteci, našoj zemlji vrata za bubašvabe i prozore za moljce. Tek sada vidim zapanjujuću veličinu psihoze mojih roditelja. Mora da su sanjali da će živeti večno, držeći me kao leptira pod staklom. Ali najpre je otac umro, a zatim je vatra progutala malu kuću, gnezdo osica, i svako ogledalo‐poštansku markicu i ostavu‐slanik u njoj. I mama je nestala. A ja sam ostao sam, da gledam popadali ćilibar, bačen u svet čudovišta i titana, zarobljen u lavini stvarnosti, bacan, udaran i najzad smrvljen u podnožju obronka.
Bila mi je potrebna godina dana da se prilagodim. Cirkuski posao činio mi se nezamislivim. Izgledalo mi je da za mene nigde na svetu nema mesta. A onda, pre mesec dana, Mučitelj dođe u moj život, metnu šeširić na moju glavu koja ništa nije sumnjala i dreknu svojim prijateljima: 'Hajde da upoznate malecku ženu!'«
Ejmi prestade da čita. Oči su joj bile nermrne, a časopis je drhtao kada ga je pružila Ralfu. »Dovrši ga sam. Ostatak je pričao o ubistvu. Sve je to u redu. Ali zar ne vidiš? Taj mali čovek. Taj mali čovek.«
Ralf odbaci časopis i lenjo pripali cigaretu. »Više mi se sviđaju kaubojci.«
»Ralfe, moraš da pročitaš. Potreban mu je neko da mu kaže kako je dobar i da ga
gura da nastavi da piše.«
Ralf je pogleda, iskošene glave. »A pogodi ko će to da učini? Nismo li desna ruka
Spasitelja?«
»Neću da te slušam!«
»Mućni malo glavom, prokletstvo. Otići ćeš i hvaliti ga, a on će misliti da ga sažaljevaš. Ima da te izmaršira iz sobe.«
Sedela je, razmišljajući o tome, lagano pokušavala da razmotri stvar sa svih strana.
»Ne znam. Možda si u pravu. Oh, nije to samo sažaljenje. Ralfe, časna reč. Ali njemu bi možda tako izgledalo. Moraću da budem strašno pažljiva.«
On je protrese za ramena, uhvativši je blago, vrhovima prstiju. »Do đavola, do đavola, okani ga se, to je sve što tražim od tebe; za svoju milostinju nećeš dobiti ništa osim nevolja. Bože, Ejmi, nikada nisam video da se tako upališ za nešto. Slušaj, ti i ja, hajde da uzmemo dan, ponesemo ručak, nalijemo goriva i odvezemo se niz obalu najdalje što možemo; pa da se naplivamo, nešto čalabrcnemo, pogledamo film u nekom gradiću — do đavola sa vašarom, šta misliš o tome? Jedan prokleto prijatan dan
i bez briga. Ušparao sam neku lovu.«
»To je zato što znam da je drugačiji«, reče ona, zagledana u tminu. »Zato što predstavlja nešto što mi nikada nećemo moći da budemo — ti i ja i svi mi ovde na pristaništu. Tako je to smešno, tako smešno. Život ga je tako udesio da ne valja ni za šta osim za vašarske predstave, pa ipak eno ga tamo na kopnu. A nas je život napravio da
ne bismo morali da radimo po vašarima, pa ipak smo tu, ovde iznad mora na molu.
Ponekad mi se čini da do obale ima milion milja. Kako to, Ralfe, da mi imamo tela, a on um i da može da smišlja stvari o kojima mi i ne sanjamo?«
»Uopšte me nisi slušala!« — reče Ralf.
Sedela je, on se naginjao nad njom, a glas mu je bio daleko. Oči su joj bile napola
sklopljene, a ruke skupljene u krilu, drhtave.
»Ne dopada mi se taj mudrijaški izraz koji si navukla«, reče najzad.
&
nbsp; 84
Ona otvori svoju torbicu, izvuče mali smotuljak banknota i poče da broji. »Trideset
pet, četrdeset dolara. Evo. Telefoniraću Biliju Fajnu i naručiti da odnese jedno od onih ogledala koja izdužuju na adresu g. Bigloa sa rukavca Gandži. Da, hoću!«
»Šta?«
»Zamisli koja divota je to za njega, Ralfe, da ima jedno u sopstvenoj sobi, kad god
poželi. Mogu li da upotrebim tvoj telefon?«
»Hajde samo, budi luda.«
Ralf se brzo okrete i ode niz tunel. Vrata se zalupiše.
Ejmi je čekala, onda nakon izvesnog vremena primaknu ruke telefonu i poče da okreće broj, bolnom sporošću. Zastajala je između brojeva, zadržavala dah, zatvarala oči, razmišljajući kako je to kada si mali na svetu, a onda ti jednog dana neko pošalje specijalno ogledalo. Ogledalo za tvoju sobu u kojoj se možeš sakriti sa velikim odrazom samog sebe, sav srećan, i pisati priče i priče, nikada ne izlazeći u svet osim ako ne moraš. Kako bi tada bilo, nasamo, sa divnom iluzijom u jednom komadu u sobi. Da li bi
te to učinilo srećnim ili tužnim, da li bi ti pomoglo da pišeš ili bi te povredilo? Njihala je glavom napred‐nazad, napred‐nazad. Na taj način bar niko ne bi mogao da te gleda.
Noćima i noćima, možda ustajući u potaji oko tri u hladno jutro, mogao bi da namiguješ, plešeš, smešiš se i mašeš samom sebi, tako visok, tako visok, tako zgodan i visok u blistavom ogledalu.
Glas iz tlefona reče: »Bili Fajn«.
»Oh, Bili! « povikala je.
Noć se spusti na mol. Okean je ležao mračan i glasan pod daskama. Ralf je sedeo
hladan i kao od voska u svom staklenom kovčegu, slagao karte, očiju nepokretnih, usana stegnutih. Kraj njegovog lakta, piramida dogorelih pikavaca bivala je sve veća.
Kada Ejmi stiže pod vrelim crvenim i plavim svetiljkama, nasmešena, mašući, nije prestao da slaže karte, lagano, vrlo lagano. »Ćao, Ralfe!« rekla je.
»Kako tvoja ljubav?« pitao je, otpivši iz prljave čaše ledenu vodu. »Kako Šari Boaje,
ili to bese Keri Grant?«
»Išla sam da kupim sebi novi šešir«, reče ona, nasmešena. »Bože, što se dobro osećam. Znaš šta? Bili Fajn sutra šalje ogledalo. Možeš li da zamisliš lice tog malog čoveka?«