by MoZarD
Na oglasnoj tabli pred biletarnicom od šindre našao sam nekoliko inča debelu hrpu
objava, lepljenih i pribadanih jednu preko druge tokom nebrojenih godina. Listajući po njoj, ljušteći antropološke slojeve štampanog tkiva, našao sam ono što sam želeo. Dadli Stona za odbornika, Dadli Stona za šerifa, Dadli Stona za gradonačelnika. Kako su godine promicale, njegova fotografija, izbeljena suncem i kišom, jedva prepoznatljiva, tražila je sve odgovornije funkcije u životu ovog sveta blizu okeana. Stajao sam i čitao.
»Hej!«
Dadli Ston iznenada nahrupi preko stanične platforme iza mene. »Ti li si to, g.
Daglase!« Okrenuo sam se da bih se suočio s tom ogromnom arhitekturom od čoveka,
krupnog, ali ni najmanje ugojenog, sa ogromnim klipovima nogu koji su ga gurali napred, sa blistavim cvetom u reveru i blistavom kravatom oko vrata. Zgnječio mi je ruku, spustio pogled na mene kao Mikelanđelov Bog dok stvara Adama moćnim dodirom. Lice mu je bilo lice onih oslikanih severnih i južnih vetrova koji duvaju, vrući i hladni, po kartama drevnih moreplovaca. Bilo je to lice kakvo simbolizuje sunce na egipatskim rezbarijama, blistavo od života.
Moj Bože! pomislio sam. I to je čovek koji nije pisao dvadeset i kusur godina.
Nemoguće. Toliko je pun života da je to prosto grešno. Mogu da čujem kako mu srce
udara!
Mora da sam stajao razrogačenih očiju, pokušavajući da sabijem njegovu sliku u svoja zaprepašćena čula.
»Mislio si da ćeš da naletiš na Marlijevog duha«, nasmejao se. »Priznaj«.
»Ja...«
»Moja žena čeka s novoengleskim ručkom, a ima i puno ružice i belog vina.
Dopada mi se kako zvuče te reči. Ružičasto nije boja bolesti, već veselja za slabašni duh.
Moćna je to reč! A belo vino? Ima fini svetao prizvuk. Belo vino«. Veliki zlatni sat poskakivao mu je na prsluku, okačen o blistavi lanac. Stegao mi je lakat čvrstinom mengela i kao opčaranog povukao me za sobom, čarobnjak na putu ka svojoj pećini sa
nesrećnim zecom. »Što mi je drago da te vidim! Pretpostavljam da si došao kao i ostali, da postaviš isto pitanje, eh! Pa, ovog puta ću da ispričam sve!«
Srce mi poskoči. »Divno!«
Iza prazne stanice stajao je originalni fordov model T sa otvorenim krovom. »Svež
vazduh. Kada ovako voziš u sumrak, osetiš kako ti sva polja, trava, cveće dolaze s vetrom. Nadam se da nisi od onih koji se šunjaju okolo na vrhovima prstiju i zatvaraju prozore! Naša kuća ti je kao mesa visoravan. Puštamo da vetar posprema umesto nas.
Uskači!«
Deset minuta kasnije skrenuli smo sa autoputa na stazu koja nije poravnavana ni nasipana godinama. Ston je vozio pravo preko rupa i izbočina, neprekidno se smešeći.
Bang! Istruckali smo se poslednjih nekoliko jardi do divljačne, neokrečene dvospratnice.
Kola najzad dobiše priliku da odahnu i utonu u smrtnu tišinu.
»Hoćeš istinu?« Ston se okrete da bi me pogledao u lice i dohvati me za rame ozbiljnom rukom. »Ubio me je čovek sa pištoljem pre dvadeset pet godina, gotovo tačno na današnji dan.«
Sedeo sam i zurio za njim kada je iskočio iz kola. Bio je čvrst poput tone kamenja, u njemu nije bilo ničega sablasnog, pa ipak sam nekako znao da je ono što mi je rekao pre nego što se poput đuleta stuštio prema kući čista istina.
65
»Ovo je moja žena, ovo je kuća, a ono je večera koja nas čeka. Vidi kakav imamo pogled. Prozori sa tri strane dnevne sobe, pogled na more, na obalu, na livade. Prozore držimo otvorene tri godišnja doba od četiri. Kunem ti se da ćeš ovde leti osetiti miris lipe, a ponekad sa Antarktika, amonijak i sladoled, čim stigne decembar. Sedi! Leno, nije li lepo što nam je on ovde?«
»Nadam se da volite novoenglesku večeru«, reče Lena, sad tu, sad tamo, visoka,
čvrsto građena žena, sunce na istoku, kćerka Oca Božića, blistava lampa lica koja nam je osvetljavala sto dok je raspoređivala teške, nepraktične tanjire pravljene da izdrže udarce pesnica džina. Pribor je bio dovoljno masivan lavu da iščupaš zube njime.
Ogromni pramen dima diže se u vazduh, u koji smo dragovoljno utonuli, grešnici u paklu. Video sam kako poslužavnik tri puta promiče pored mene i osetio kako mi se teret prikuplja u grudima, grlu i najzad u ušima. Dadli Ston nali mi na‐pitka koji je napravio od divljeg crnog grožđa koje je vapilo za milost, reče. Kada je vinska boca ispražnjena, Ston nežno dunu u njena zelena staklena usta i izvuče ritmičan, ravni ton koji se brzo prekide.
»Pa, dovoljno sam te pustio da čekaš«, reče on, vireći na mene sa onog rastojanja
koje piće stvara među ljudima i koje, kada tokom večeri stvari dođu na svoje, počne da izgleda kao sama bliskost. »Ispričaću ti o svojoj pogibiji. Nikada ranije nisam nikome pričao: veruj mi. Znaš li ko je Džon Otis Kendal?«
»Minorni pisac iz dvadesetih, zar ne?« rekao sam. »Nekoliko knjiga. Istrošio se do
'31. Umro prošle nedelje.«
»Bog neka mu dušu prosti.« G. Ston utonu u neku posebnu vrstu turobne
melanholije iz koje se prenuo kada je počeo da govori.
»Da. Džon Otis Kendal, koji se istrošio do godine 1931, pisac velikih potencijala.«
»Ne tako velikih kao tvoji«, rekoh žustro.
»Pa, samo čekaj. Bili smo deca, Džon Otis i ja, rođeni tamo gde je senka hrasta doticala moju kuću izjutra, a njegovu predveče, sve smo potoke na svetu preplivali zajedno, obojici nam se smučilo od istih zelenih jabuka i cigareta, zajedno smo videli isti sjaj u istoj plavoj kosi iste devojke, a pre dvadesete godine zajedno smo krenuli da šutnemo Sudbinu u stomak i da dobijemo po glavama. Obojica smo se dobro snalazili, a potom ja bolje i sve bolje kako su godine promicale. Ako je njegova prva knjiga dobila jednu dobru ocenu, moja je dobila šest, ako je moja dobila jednu lošu kritiku, on je dobio tuce. Bili smo kao dva prijatelja u vozu koji je mnoštvo razdvojilo. Ostade Džon Otis u zadnjem vagonu, zaostade, vičući: 'Spasi me! Ostavljaš me u Gradu Prepreka u Ohaju: na istom smo koloseku!' A kondukter kaže: 'Da, ali ne u istom vozu!'A ja vičem:
"Verujem u tebe, Džone, budi hrabar, vratiću se po tebe!' A vagonet tandrlja tamo pozadi sa crvenim i zelenim lampama, nalik na trešnje i limunove, koje blesnu u tami dok dovikujemo jedan drugome izraze prijateljstva: 'Džone, stari moj!« 'Dadli, stari druže!' dok Džon tone u tamu sporednog koloseka iza limenog znaka u ponoći, a moja
kola, ukrašena svim zastavicama i trakama, punom parom idu prema zori.«
Dadli Ston zastade i primeti moj kranje zbunjeni pogled.
»I to je dovelo do mog ubistva«, reče on. »Jer Džon Otis Kendal bio je taj koji je,
godine 1930, trampio nekoliko starih odela i nešto preostalih kopija svojih knjiga za pištolj i došao do ove kuće i ove sobe.«
»Stvarno je mislio da te ubije?«
»Mislio, đavola! Učinio je to. Bang. Hoćeš još vina? To je već bolje.«
G‐da Ston donese na sto kolač od jagoda, dok je on uživao u mojoj zbunjenoj napetosti. Ston ga iseče u tri ogromna parčeta i podeli ih okolo, fiksirajući me svojom 66
ljubaznom kopijom očiju svadbenog gosta.
»Tu je sedeo Džon Otis, na toj stolici na kojoj ti sada sediš. Iza njega, napolju, u pušnici, sedamnaest šunki; u našem vinskom podrumu, petsto boca najboljeg; iza prozora otvoreni krajolik, elegantno more opervaženo čipkom; iznad glave mesec, kao
tanjir hladne kreme, svuda puna oprema proleća, a i Lena za stolom, stablo vrbe na vetru, smeje se na sve što izgovorim ili izaberem da ne izgovorim, oboje smo stari trideset, pazi, trideset godina, naš životni najdivniji vrtuljak, naši prsti udaraju pune akorde, knjige mi se dobro prodaju, pisma obožavalaca samo sipaju na nas u šuškavim
belim gomilama, konji čekaju u štalama za ponoćna jahanja do uvala po kojima bilo mi, bilo more možemo da šapućemo u noći šta god poželimo. A Džon Otis sedeo je tu gde ti sada sediš i ćutke izvadio mali plavi pištolj.«
»Nasmejala sam se, mislila sam da je neka vrsta upaljača«, reče njegova žena.
»A šta si ti uradio?«
»Uradio? Sedeo sam tu, zapanjen, slomljen, čuo sam užasno tres! poklopca
kovčega nad svojim licem! Čuo sam kotrljanje niz njegovu crnu površinu; zemlju na svojim zakopanim vratima. Kažu da ti u takvim trenucima čitava prošlost projuri pred očima. Besmislica. To uradi budućnost. Vidiš svoje lice rastočeno u okrvavljenu kašu.
Sediš tamo sve dok ti usta nespretno ne progovore: Ali zašto, Džone, šta sam ti uradio? '
'Uradio!' kriknu on.
A oko mu skliznu preko široke police za knjige i uparadene brigade knjiga naduveno izloženih pažnji sa mojim imenom na svakoj, blistavim kao oko pantera u marokanskoj tami. 'Uradio!' kriknuo je samrtnički. A ruka mu je u znoju stezala revolver. 'Hajde, Džone!' opomenuo sam ga. 'Šta želiš?'
'Jednu stvar više od svega na svetu!' rekao je. 'Da te ubijem i da postanem slavan.
Da mi se ime pojavi na naslovnim stranama. Da budem slavan kao što si ti slavan. Da
budem znan za života i posle kao čovek koji je ubio Dadlija Stona!«
'Valjda ne misliš ozbiljno!«
'Mislim. Biću vrlo slavan. Daleko slavniji nego što sam danas, u tvojoj senci. Oh, slušaj me, niko na svetu ne ume da mrzi kao pisac. Bože, kako volim tvoja dela i Bože, kako te mrzim zbog toga što pišeš tako dobro. Neverovatna ambivalencija. Ali ne mogu više da izdržim što ne mogu da pišem kao ti, i zato ću steći slavu na lak način. Prekinuću te pre nego što dostigneš vrhunac. Kažu da će tvoja sledeća knjiga biti najbolja, najbriljantnija!'
'Preteruju.'
'Ja verujem da su u pravu!' reče on.
Pogledao sam prema Leni, koja je sedela na stolici prestravljena, ali ne toliko prestravljena da bi pobegla i poremetila scenu tako da se završi na nepredviđen način.
'Mir', rekao sam. 'Mirno. Sedi, Džone. Tražim samo jedan minut. Onda povuci obarač.'
'Ne!' prošapta Lena.
'Mir', rekao sam njoj, sebi, Džonu Otisu.
Gledao sam kroz otvorene prozore, osetio vetar, pomislio na vino u podrumu, zatone na obali, more, noćni mesec nalik na disk mentola koji hladi letnja nebesa, lagane oblake usijane soli, zvezde koje se okreću prema jutru. Pomislio sam na sebe, svega trideset, Lena trideset, čitavi životi pred nama. Pomislio sam na sav sjaj života koji stoji u visini i čeka da stvarno počnem da se gostim. Nikada se nisam penjao na planinu, nikada nisam jedrio okeanom, nikada se nisam kandidovao za gradonačelnika, nikada nisam ronio u potrazi za biserima, nikada nisam bio glumac na pozornici ni zidao kuću 67
niti čitao sve klasike koje sam toliko želeo da pročitam. Sva dela koja je trebalo uraditi.
I tako sam, u tih gotovo trenutačnih šezdeset sekundi, najzad pomislio na svoju karijeru. Na knjige koje sam napisao, knjige koje sam upravo pisao, knjige koje sam nameravao da napišem. Kritike, prodaja, naš ogromni račun u banci. I, verovao ili ne, po prvi put u životu oslobodio sam se svega toga. Postao sam, za trenutak, kritičar.
Raščistio sam tasove terazija. Sa jedne strane stavio sam sva jedrenja na koja nisam pošao, sve cveće koje nisam posadio, decu koju nisam uzgajio, sve bregove koje nisam pogledao, sa ovom ovde Lenom, boginjom žetve. U sredinu sam stavio Džona Otisa Kendala — kazaljku koja je održavala ravnotežu. A na praznom tasu tuce knjiga.
Napravio sam neka sitna podešavanja. Nasuprot šezdesetoj stavio sam pero, mastilo, praznu hartiju, moje sekunde su otkucavale. Sladak noćni vetar duvao je preko stola.
Dotakoh kovrdžu kose na Leninom vratu, oh gospode, kako je nežna, nežna bila...
Revolver uperen u mene. Videh Mesečeve kratere na fotografijama, i onu rupu u
svemiru zvanu Velika Tamna Maglina, ali nijedno od toga nije bilo tako veliko, veruj mi na reč, kao cev tog revolvera na suprotnoj strani sobe.
'Džone', rekoh najzad, 'da li me toliko mrziš? Zato što sam ja srećan a ti ne?'
'Da, prokletstvo!' kriknuo je.
Bilo je gotovo smešno što je on zavideo meni. Nisam bio toliko bolji od njega.
Jedna vlas činila je čitavu razliku.
'Džone', rekoh mu mirno, 'ako želiš da budem mrtav, biću mrtav. Želiš li da nikada
više ne pišem?'
'Ništa ne bih više želeo!' kriknuo je. 'Pripremi se!' Nišanio mi je u srce!
'U redu', rekoh, 'više nikada neću pisati'.
'Šta?' reče on.
'Stari smo drugari, nikada nismo lagali jedan drugoga, zar ne? Dajem ti onda reč da
od ove noći više nikada neću spustiti pero na hartiju.'
'Oh, Bože', reče on i nasmeja se sa olakšanjem i nevericom.
'Eno', rekoh i klimnuh glavom prema stolu pokraj njega, 'tamo su jedine kopije dve
knjige na kojima radim poslednje tri godine. Jednu ću lično spaliti pred tobom. Drugu možeš sam da baciš u more. Počisti mi kuću, ponesi sve što makar i najblaže podseća na literaturu, spali i moje objavljene knjige. Evo.' Ustao sam. Mogao je tada da me ustreli, ali sam ga opčinio. Bacio sam jedan rukopis na ognjište i prineo šibicu.
'Ne!' reče Lena. Okrenuo sam se. 'Znam šta radim', rekao sam. Ona poče da plače.
Džon Otis Kendal samo je gledao u mene, opčinjen. Donesoh mu drugi neobjavljeni rukopis. 'Evo', rekao sam i gurnuo mu ga pod desnu nogu tako da mu je stopalo bilo držač za papir. Vratio sam se i seo. Vetar je duvao, noć je bila topla, a Lena je bila bela kao jabukovi cvetovi tamo s druge strane stola.
Rekao sam: 'Od danas više nikada neću pisati.'
Najzad Džon Otis Kendal uspe da izgovori: 'Odakle ti snaga da to učiniš?'
‘Da bih sve usrećio', rekao sam. 'Da bih usrećio tebe, zato što ćemo na kraju ponovo biti prijatelji. Da bih usrećio Lenu, zato što ću joj ponovo biti samo muž, a ne izvođač agenata za prodaju. I da bih usrećio sebe, zato što ću radije biti živ čovek nego mrtav autor. Čovek kome preti smrt spreman je na sve, Džone. A sada uzmi moj poslednji roman i ponesi ga sa sobom.'
Sedeli smo, nas troje, baš kao što nas troje sedimo večeras. Osećao se miris limuna, lipe i kamelija. Okean je urlao na kamenitoj obali pod nama; Bože, kako divan zvuk pod sjajem meseca. I najzad, Džon Otis podiže rukopis i ponese ga iz sobe, kao da nosi moje mrtvo telo. Zastao je na vratima i rekao: 'Verujem ti.' A zatim ga nije bilo. Čuo sam kako odlazi kolima. Ispratio sam Lenu u krevet. Bila je to jedna od retkih noći u 68
mom životu da sam sišao peške do obale, ali sišao sam, duboko udišući i pipajući svoje ruke, noge i lice šakama, plačući kao dete, koračao sam i zalazio u talase da bih osetio kako se hladna, slana voda peni oko mene u milion mehurića.«
Dadli Ston zastade. Vreme je stalo u sobi. Pretvorilo se u neku drugu godinu, a nas
troje sedeli smo, opčinjeni njegovom pričom o ubistvu.
»A da li je uništio tvoj poslednji roman?« pitao sam.
Dadli Ston klimnu. »Nedelju dana kasnije, jedna stranica doplovila je do obale.
Mora da ih je bacio sa vrha obronka, hiljadu stranica, vidim ih u svojim mislima, možda je to podsećalo na jato belih galebova, odletele su do vode i otplovile sa plimom u četiri sata tog crnog jutra. Lena je trčala plažom sa tom jednom stranom u rukama i vikala:
'Vidi! Vidi!' A kada sam video šta mi je dala, bacio sam to nazad u okean.«
»Nemoj mi reći da si održao obećanje!«
Dadli Ston me je mirno pogledao. »Šta'bi ti učinio u takvoj situaciji? Pogledaj na to ovako: Džon Otis mi je učinio uslugu. Nije me ubio. Nije me ustrelio. Poštovao je moju reč. Pustio me je da živim. Dozvolio mi je da i dalje jedem i spavam i dišem. Iznenada mi je proširio vidike. Bio sam mu toliko zahvalan te noći dok sam stajao do kukova u vodi da sam plakao. Bio sam zahvalan. Da li zaista shvataš tu reč? Zahvalan što me je pustio da živim kada je mogao da me uništi zauvek.«
Gospođa Ston se podiže, večera je bila gotova. Raščistila je posuđe, mi smo pripalili cigare; a Dadli Ston odvede me do svoga kućnog ureda, pisarskog rolo‐stola čeljusti širom otvorenih, prekrivenog raznim paket
ićima, papirima, bočicama mastila, pisaćom mašinom, dokumentima, lenjirima, listama.
»Sve je to bilo skupljeno i kuvalo u meni. Džon Otis je jednostavno kašikom uklonio penu s vrha da bih video šta se kuva. Bilo je vrlo jasno«, reče Dadli Ston.
»Pisanje je za mene uvek bilo gomila gorušice i čemera; preturanje reči po papiru, oprobavanje širokih ponora srca i duše. Posmatrao sam kako me halapljivi kritičari dižu po grafikonima, spuštaju na kartama, seckaju kao kobasicu, jedu me za ponoćne doručke. Posao najgore vrste. Bio sam spreman da napustim hordu. Moj obarač bio je
spreman. Bum! Stiže Džon Otis. Gle ovamo.«
Preturao je po stolu i izvukao četiri letka i postera. »Pisao sam o životu. Sada sam želeo da živim. Da radim stvari umesto da pričam o stvarima. Prijavio sam se za obrazovni savet. Pobedio sam. Prijavio sam se za odbornika. Pobedio sam. Kandidovao
sam se za gradonačelnika, pobedio sam! Šerifa! Gradskog bibliotekara! Službenika otpada. Rukovao sam se sa mnogima, video mnogo života, učinio mnoge stvari. Živeli
smo na sve moguće načine, svojim očima, nosevima i ustima, svojim ušima i šakama.
Peli smo se uz brda i slikali slike, eno nekih po zidu! Tri puta smo putovali oko sveta.
Čak sam doveo na svet našeg malog sina, neočekivano. Sada je odrastao i oženjen —
živi u Njujorku. Uspevali smo i uspevali.« Ston zastade i nasmeši se. »Dođi napolje u dvorište; postavili smo teleskop, da li bi voleo da vidiš Saturnove prstenove?«
Stajali smo u dvorištu, a vetar je duvao sa daljine od hiljadu milja sa mora i dok smo stajali tamo i gledali zvezde kroz teleskop, g. Ston side u ponoćni podrum po retko špansko vino.
Bilo je podne sledećeg dana kada smo stigli do samotne stanice nakon uraganskog puta preko drmusavih livada sa morske strane. G. Dadli Ston puštao je kola da idu svojom voljom dok je pričao sa mnom, smejao se, pokazivao ovaj ili onaj komad neolitskog kamena, ovaj ili onaj divlji cvet, ućutavši tek kada smo se parkirali i počeli da čekamo voz da dođe i da me odvede.
»Pretpostavljam«, rekao je zagledan u nebo, »da misliš da sam sasvim lud.«