Ciri je prišla bliže, tako da su se umalo dodirnuli stremenima. Zatim otegnuto pročisti grlo, sagnu se i pljunu na pesak druma. Naučila je da pljuje na taj način – gnusan, ali delotvoran kada je trebalo da ohladi nečiju zavodničku strast.
– Shvatio sam – lagano se osmehnu Hotsporn – da želiš da iskoristiš amnestiju?
– Loše si shvatio.
– Čemu onda da pripišem radost koju mi donosi pogled na vaše dražesno lice?
– A mora li da postoji razlog? – brecnu se. – Na stanici si kazao da želiš društvo na putu.
– Nesumnjivo – osmehnu se šire. – Ali ukoliko se varam u vezi s amnestijom, onda nije sigurno da li će nam putevi biti isti. Nalazimo se, kao što vidite, na raskršću. Raskrsnica, četiri strane sveta, potrebno je odlučiti... Simbolika, kao u onoj poznatoj legendi. Ako pođeš na istok, nećeš se vratiti... Ako pođeš na zapad, nećeš se vratiti... Na sever... Hm... Severno od ovog stuba nalazi se amnestija...
– Skini mi se s tom tvojom amnestijom.
– Kako vi kažete. Kuda će vas onda, ako smem da pitam, put odvesti? Kojim ćete putem simboličnog raskršća? Majstor Almavera, umetnik igle, uprtio je svoje mazge na zapad, ka gradu Fano. Istočni drum vodi do naselja Zavist, ali ne bih ja savetovao taj pravac...
– Reka Jara – reče polako Ciri – o kojoj smo govorili na stanici, to je nilfgardski naziv za reku Jarugu, zar ne?
– Kako ste učeni – pognu se i pogleda je u oči – a ne znate to?
– Zar ti ne možeš ljudski da odgovoriš kad te ljudski pitaju?
– Ali šalio sam se, zašto se odmah ljutiš? Da, to je t:a reka. Na vilenjačkom i nilfgardskom je Jara, a na severu Jaruga.
– A ušće te reke – nastavi Ciri – je Cintra?
– Tako je, Cintra.
– Odavde, gde smo sada, koliko je daleko Cintra? Koliko milja?
– Prilično. I zavisi u kojim miljama se računa. Gotovo svaka nacija ima svoje, drugačije, lako je pogrešiti. Zgodnije je računati takve distance danima, metodom svih putujućih nakupaca. Da bi se odavde stiglo do Cintre, potrebno je nekih dvadeset pet, trideset dana.
– Kuda? Pravo na sever?
– Gdicu Falku baš interesuje ta Cintra. Zbog čega?
– Želim da stupim na tamošnji presto.
– Dobro, dobro – Hotsporn podiže dlan kao da se brani. – Shvatio sam delikatnu aluziju, neću više zadavati pitanja. Najjednostavniji put do Cintre, paradoksalno, ne vodi pravo na sever, jer nema puteva i močvarna jezera ometaju putovanje. Najpre treba krenuti ka gradu Forgehamu, a kasnije treba ići na severozapad, do Metine, prestonice zemlje identičnog naziva. Potom bi trebalo ići preko ravnice Mag Deira, trgovačkim putem sve do grada Nojnrojt. Tek odande treba krenuti severnim drumom, koji vodi dolinom reke Jelene. Odande je već lako snaći se: putem neprestano prolaze vojni odredi i transporti, pa kroz Nazair i Stepenice Marnadala, planinski prevoj koji vodi na sever do Doline Marnadal. A Dolina Marnadal – to je već Cintra.
– Hm... – Ciri se zagleda u zamagljeni horizont, u razmazanu liniju crnih brda. – U Forgeham, a kasnije na severozapad... To znači... Kuda?
– Znate li šta? – Hotsporn se osmehnu lagano. – Ja putujem baš prema Forgehamu, a potom u Metinu. Oh, tim putićem što se među borićima peskom zlati. Hajdete sa mnom, nećete se izgubiti. Amnestija je amnestija, ali biće mi drago putovati s tako dražesnom gdicom.
Ciri ga odmeri najhladnijim pogledom kojim je mogla. Hotsporn zagrize usnu pri vragolastom osmehu.
– Dakle?
– Idemo.
– Bravo, gđice Falka. Mudra odluka. Kazao sam, vi ste mudri koliko ste lepi.
– Prestani da me zoveš gđicom, Hotsporne. Iz tvojih usta to zvuči nekako uvredljivo, a ja ne dozvoljavam da me vređaju nekažnjeno.
– Kako gđica naredi.
*
Divna zora nije ispunila očekivanja, već ih je obmanula. Dan koji je usledio posle nje bio je siv i kišovit. Vlažna magla je uspešno potamnjivala sjaj jesenjeg lišća drveća što je bilo povijeno nad putem i koje se prelivalo u hiljadu oker, crvenih i žutih nijansi.
U vlažnom vazduhu mirisalo je na koru drveta i gljive.
Išli su polako po tepihu od opalog lišća, ali Hotsporn je često terao svoju vranu kobilu u lagani kas ili galop. Ciri je tada očarano piljila.
– Ima li ona neko ime?
– Ne – blesnu zubima Hotsporn. – Ja tretiram jahačkog konja s gledišta korisnosti i menjam ih veoma često, ne vezujući se. Davanje imena konjima, ukoliko ne držiš ergelu, smatram pretencioznim. Slažeš se sa mnom? Konj Vranac, pas Rundov, a mačka Mrgud. Pretenciozno!
*
Ciri se nisu dopali njegovi pogledi i dvosmisleni osmesi, a naročito blago podrugljiv ton kojim je postavljao pitanja i odgovarao na njih. Usvojila je zatim jednostavnu taktiku: ćutala je, govorila kratko i nije provocirala. Ukoliko joj je uspevalo. A nije joj uvek uspevalo. Pogotovo kada je govorio o toj svojoj amnestiji. A kada je opet – i to dosta oštro – izrazila nezadovoljstvo, Hotsporn je iznenadno promenio ploču: počeo je odjednom da dokazuje da je u njenom slučaju amnestija bespotrebna, štaviše – da se ne odnosi na nju. „Amnestija obuhvata zločince”, reče, “a ne žrtve zločina.” Ciri je prasnula u smeh.
– Sam si žrtva, Hotsporne!
– Govorio sam potpuno ozbiljno – uveri je. – Ne da bih probudio tvoju ptičju radost, već da bih ti sugerisao na koji način da spaseš kožu ako te uhvate. Naravno, na barona Kasadeju nešto tako neće uticati, ni od Varnhagena nemoj da očekuješ milost, oni će te u najboljem slučaju linčovati na licu mesta, brzo i, ako krene kako treba, bezbolno. Ako ipak padneš u ruke prefekta i ako budeš stala pred surovo ali pravedno lice carevog zakona... Ha, u tom slučaju bih ti preporučio sopstvenu liniju odbrane: obliješ se suzarna i izjaviš da si nevina žrtva spleta okolnosti.
– A ko će u to poverovati?
– Svako – Hotsporn se nagnu u sedlu i pogleda je u oči. – Jer to i jeste istina. Ti zaista jesi nevina žrtva, Falka. Nemaš još šesnaest godina, po carskim zakonima, ti si maloletna. U bandi Pacova si se slučajno našla. Nije tvoja krivica što si zapala za oko jednoj banditkinji, Mistle, kojoj neprirodne sklonosti nisu nikakva tajna. Mistle je upravljala tobom, seksualno te iskorišćavala i primoravala na...
– Da, razjasnilo se – prekide ga Ciri i sama se čudeći svojoj smirenosti. – Na kraju se razjasnilo o čemu se radi, Hotsporne. Već sam viđala takve kao ti.
– Zaista?
– Kao i svakom petlu – i dalje je bila smirena – kresta ti se diže na pomisao o meni i Mistle. Kao i svakom glupom mužjaku, u glupoj tintari ti je sinula ideja da probaš da me izlečiš od neprirodne bolesti i da bludnicu vratiš na put istine. A znaš li šta je u svemu tome gnusno i neprirodno? Upravo takve misli!
Hotsporn ju je posmatrao ćuteći i s veoma zagonetnim osmehom na brkatim usnama.
– Moje misli, draga Falka – reče uskoro – možda i nisu pristojne, možda i nisu lepe, ha, očigledno je da nisu nevine... Ali, tako mi bogova, one su u skladu s prirodom. S mojom prirodom. Vređaš me time što misliš da je moja naklonost ka tebi zasnovana na nekakvoj... perverznoj radoznalosti. Ha, ti i sama sebe vređaš, ne primećujući ili ne želeći da prihvatiš činjenicu da su tvoja nesvakidašnja lepota i šarm koji pleni u stanju da svakog muškarca bace na kolena. Da čarolija tvog pogleda...
– Slušaj, Hotsporne – prekinu ga. – Da li ti to težiš da spavaš sa mnom?
– Kakva inteligencija – raširi ruke. – Jednostavno nemam reči.
– Onda ću ti ja pomoći. – Lagano potera konja kako bi mogla da ga gleda preko ramena. – Pošto ja imam reči u izobilju. Osećam se počastvovano. U nekim drugim uslovima, ko zna... Da je to bio neko drugi, eh! Ali ti, Hotsporne, uopšte mi se ne sviđaš. Ništa, ali jednostavno ništa kod tebe me ne privlači. A rekla bih čak da je suprotno: sve me od tebe odbija. Sam vidiš da bi u takvim uslovima seksualni čin bio čin protivan prirodi.
Hotsporn se zasmejao, takođe terajući konja. Vrana kobila je zaplesala na šumskom putu,
zahvalno podižući skladnu glavu. Ciri se zavrte na sedlu, boreći se s čudnim osećanjem koje je odjednom oživelo u njoj, oživelo je negde duboko, u dnu stomaka, ali brzo i dosledno je izbijalo napolje na kožu koju je iritirala odeća. „Rekla sam mu istinu”, pomisli. “On mi se ne sviđa, dođavola, sviđa mi se njegov konj, ova vrana kobila. Ne on, nego konj... Kakva je ovo prokleta glupost! Ne, ne, ne! Čak iako ne uzmem u obzir Mistle, bilo bi smešno i glupo da mu se predam samo zato što me uzbuđuje gledanje vrane kobile kako pleše na putu.”
Hotsporn joj je dozvolio da se popne i gledao ju je u oči s čudnim osmehom. Zatim je ponovo cimnuo vođice i primorao kobilu na sitne korake, okrete i plesno koračanje u stranu. “Zna”, pomisli Ciri, „Stari lisac zna šta ja osećam.”
„Mater ti. Samo sam radoznala!”
– Borove iglice – Hotsporn reče nežno, prilazeći veoma blizu i pružajući ruku – zakačile su ti se za kosu. Skinuću ih, ako dozvoliš. Dodaću da gest dolazi iz moje učtivosti, ne iz perverznih požuda.
Dodir – to je uopšte nije začudilo – prijao joj je. Bila je još daleko od odluke, ali je radi sigurnosti računala dane od poslednje menstruacije. To ju je naučila Jenefer – da računa unapred i hladne glave, jer kasnije, kada je vrućina, nastaje čudna mrskost za računanje, zajedno s težnjom da se zanemaruju posledice.
Hotsporn ju je gledao u oči i osmehivao se, kao da je u potpunosti znao da je proračun ispao u njegovu korist. „Još da nije tako star”, uzdahnu krišom Ciri. „Ali on ima sigurno preko trideset godina...”
– Turmalini – Hotspornovi prsti su nežno dodirnuli njeno uho i naušnicu. – Lepi su, ali to su samo turmalini. Rado bih ti darovao i prikačio smaragde, dragocenije i intenzivnije zelene boje, koji mnogo bolje pristaju tvojoj lepoti i boji očiju.
– Znaj – procedi Ciri gledajući ga bezobrazno – da ako bi i došlo do nečega, tražila bih ti smaragde unapred. Pošto zasigurno ne tretiraš samo konje u pogledu korisnosti, Hotsporne. U zoru nakon opojne noći, prisećanje mog imena kao od šale bi ocenio pretencioznim. Pas Rundov, mačka Mrgud, a gđica: Marica.
– Tako mi časti – nasmeja se kiselo. – Uspevaš da zamrzneš i najvatrenije požude, Kraljice Snega.
– Prošla sam dobru školu.
*
Magla se malo podigla, ali i dalje je bilo tmurno. I uspavljujuće. Pospanost je brutalno prekinula vriska i topot. Iza hrastova pored kojih su upravo prolazili iskočili su konjanici.
Oboje su reagovali tako brzo i na tako uvežban način kao da su to vežbali nedeljama. Zaustavili su se i okrenuli konje, istog časa su krenuli u trk, u galop, u gnevni juriš, prilepivši se uz grive i terajući konje urlicima i udarajući ih petama. Iznad njihovih glava zafijukala su krilca strela, digao se vrisak, zveket i tresak.
– U šumu! – viknu Hotsporn. – Skreći u šumu! U gustiš!
Skrenuli su bez usporavanja. Ciri se još niže i jače priljubila uz konjski vrat, jer su grane polomljene u jurišu pretile da je zbace sa sedla. Videla je kako je luk iz samostrela otkinuo komad stabla jovovine pored kog je prolazila. Vriskom je požurila, jer je u svakom trenutku očekivala da je u leđa pogodi vrh strele. Hotsporn, koji je jahao odmah ispred nje, odjednom čudno zastenja.
Preskočili su duboku jamu i spustili se niz vratolomnu liticu u trnovito šipražje. I tada Hotsporn naglo skliznu sa sedla i strovali se u brusnice. Vrana kobila zarza, ritnu se, mlatnu repom i pojuri dalje. Ciri se nije premišljala. Skoči i udari svog korija po zadnjici. Kad je otrčao za vranom kobilom, pomogla je Hotspornu da ustane; oboje su zaronili u žbunje, u jovovu šumu, sapleli se, skotrljali niz padinu i pali u visoku paprat na dnu jaruge. Mahovina je ublažila pad.
Odozgo, s litice, odjekivala su kopita potere – na sreću, išli su kroz visoku šumu za odbeglim konjima. Kako se činilo, njihov nestanak u paprati nisu primetili.
– Ko su ovi? – siknu Ciri, izvlačeći se ispod Hotsporna i istresajući iz kose zgnječene gluvare. – Prefektovi ljudi? Varnhageni?
– Obični banditi... – Hotsporn ispljunu lišće. – Razbojnici...
– Predloži im amnestiju – zaškripa peskom u zubima. – Obećaj im...
– Budi tiha. Čuće.
– Hoooo! Hooooo! Ovamoooo! – čulo se odozgo. – Sleva siiiiđiii! Slevaaaaa!
– Hotsporne?
– Šta?
– Imaš krv na leđima.
– Znam – odgovori hladno, izvlačeći ispod pazuha smotuljak platna i okrećući se ka njoj postrance. – Gurni mi to ispod majice. U visini leve lopatice...
– Gde si pogođen? Ne vidim strelu...
– To je bio arbalest... Gvozdena sečanica, najverovatnije presečeni potkivački klin. Ostavi, ne diraj. To je ovde pored kičme...
– Mater ti. Pa šta da radim?
– Ostani tiha. Vraćaju se.
Zatopotaše kopita, a neko piskavo zviznu. Neko je vikao, zvao, naređivao nekom da se vrati. Ciri naćuli uši.
– Odlaze – promrmlja. – Obustavili su poteru. Nisu uhvatili konje.
– To je dobro.
– Ni mi ih nećemo uhvatiti. Hoćeš li moći da hodaš?
– Neću morati – osmehnu se pokazujući joj bezvrednu narukvicu prikačenu za zglob. – Kupio sam ovu dranguliju zajedno s konjem. Magična je. Kobila ju je nosila otkad je bila ždrebe. Kada je protrljam, oh, evo ovako, kao da sam je prizvao. Kao da je čula moj glas. Dotrčaće ovamo. Malo će to potrajati, ali dotrčaće sigurno. Uz malo sreće, i tvoj šarac će dotrčati za njom.
– A uz malo loše sreće? Otići ćeš sam?
– Falka – reče, uozbiljivši se. – Ja neću otići sam, ja računam na tvoju pomoć. Moraćeš da me pridržavaš na sedlu. Prsti na nogama mi već odumiru. Mogu da izgubim svest. Slušaj: taj klanac će te odvesti do sliva potoka. Krenućeš gore, uzvodno, na sever. Odvešćeš me u mesto po imenu Tegamo. Tamo ćemo pronaći nekoga ko će umeti da mi izvadi gvožđe iz leđa, ne izazivajući pritom smrt ili paralizu.
– Toje najbliže mesto?
– Ne. Bliže je Zavist, nekih dvadeset milja odavde kotlinom, u suprotnom pravcu, uz tok potoka. Ali tamo ni u kom slučaju nemoj da ideš.
– Zbog čega?
– Ni pod kojim uslovom – ponovi mršteći lice. – Ne radi se tu o meni, već o tebi. Zavist je za tebe smrt.
– Ne razumem.
– I ne moraš. Jednostavno mi poveruj.
– Giselheru si rekao...
– Zaboravi na Giselhera. Ukoliko želiš da živiš, zaboravi na sve njih.
– Zašto?
– Ostani sa mnom. Održaću obećanje, Kraljice Snega. Okitiću te smaragdima... Obasuću te njima...
– Stvarno odličan trenutak za šale.
– Uvek je trenutak za šale.
Hotsporn je odjednom zagrli, pritisnu rukom i poče da joj otkopčava bluzu. Bez blefiranja, čak i bez žurbe. Ciri odgurnu ruku.
– Stvarno – promrmlja. – Odličan trenutak i za to!
– I za to je uvek dobar trenutak. Pogotovo za mene, sada. Rekao sam ti, to je kičma. Sutra mogu da se jave poteškoće... Šta radiš? Ah, prokletstvo...
Ovoga puta ga odgurnu još jače. Prejako. Hotsporn poblede, zagrize usne i zastenja od bola.
– Izvini. Ali ako je neko ranjen, mora da leži mirno.
– Blizina tvog tela čini da zaboravljam na bol.
– Prestani, dođavola!
– Falka, budi mila prema čoveku koji pati.
– Patićeš ti ako ne skloniš ruku. Odmah!
– Tiše... Razbojnici će nas čuti... Tvoja koža je kao saten... Ne vrti se, dovraga.
„Ah, dođavola”, pomisli Ciri. „Kud puklo da puklo. Na kraju krajeva, kakav značaj to ima? Radoznala sam. Smem da budem radoznala. U tome nema nijednog osećanja. Tretiraću ga u vidu korisnosti i to je to. I zaboraviću na to bespretenciozno.”
Predala se dodiru i prijatnosti koju je nosio. Okrenula je glavu, ali shvatila je da je to prekomerna skromnost i lažna uštogljenost – nije htela da se prikaže kao zavedena čistunica. Gledala mu je pravo u oči, ali joj je to izgledalo previše smelo
i izazovno – ni takvom nije htela da se predstavi. Prosto je spustila kapke, obgrlila ga oko vrata i pomogla mu oko guzova, jer mu je bilo teško i gubio je vreme. Dodirima prstiju pridružio se dodir usana. Bila je već na korak da zaboravi na ceo svet, kad Hotsporn odjednom presta da se pomera. Neko vreme je ležala strpljivo, setila se da je ranjen i da mu rana sigurno smeta. Ali to je trajalo predugo. Njegova pljuvačka se osušila na njenim bradavicama.
– Hej, Hotsporne? Spavaš li?
Nešto joj je kanulo na grudi i kuk. Dodirnula je prstima. Krv.
– Hotsporne! – gurnu ga sa sebe. – Hotsporne, jesi li umro?
„Glupo pitanje”, pomisli. “Pa vidim. Vidim da je umro.”
*
– Umro je s glavom na mojim grudima – Ciri okrenu glavu. Žar iz kamina zaigra na njenom osakaćenom obrazu. Moguće da je tamo bilo i rumenila. Visogota nije bio siguran u to.
– Jedino što sam tada osetila – doda i dalje okrenuta – to je razočaranje. Iznenađuje li te to?
– Ne. Nikako, ne.
– Razumem. Trudim se da ne ukrašavam priču, da ništa ne popravljam. Da ništa ne prikrivam. Mada ponekad želim, pogotovo ovo poslednje. – Ušmrknu i zglobom na prstu počeprka po uglu oka.
– Pokrila sam ga granama i kamenjem. Nikako, priznajem. Smrklo se, te sam morala tamo da prenoćim. Banditi su neprestano kružili po okolini, slušala sam njihove urlike i bila sam više nego sigurna da to nisu bili obični banditi. Samo nisam znala koga su lovili – mene ili njega. Ipak sam morala da sedim tiho. Cele noći. Do zore. Pored leša. Brrrr.
– U zoru – nastavi uskoro – od potere nije bilo ni traga ni glasa, i već sam mogla da krenem. Tada sam već imala konja. Magična narukvica koju sam skinula s Hotspornove ruke zaista je delovala. Vrana kobila se vratila. Sada je pripadala meni. To je bio moj poklon. Takav je običaj na Skeliškim ostrvima, znaš? Od svog prvog ljubavnika devojka dobija skup poklon. Šta ima veze što je moj umro pre nego što je stigao da to postane?
Lastavičja Kula Page 6