*
Čudno je bilo što je s nama putovala Milva, a iznenađujuća je bila. činjenica da nam je društvo pravio vampir. Svakako najčudniji – i sasvim nepojmijivi – bili su motivi Kahira, koji je najednom od neprijatelja postao ako ne drug, a ono saveznik. Mladić je to dokazao u Bici na Mostu, bez dvoumljenja je s mačem u ruci stao uz vešca protiv svojih zemljaka. Tim činom osvojio je našu simpatiju i na kraju raspršio naše sumnje. Pišući “naše”, imam na misli vampira i streličarku. S druge strane, iako se borio sa Kahirom rame uz rame, iako je uz njega gledao smrti u oči, Geralt je i dalje bio nepoverljiv prema Nilfgardijcu i nije ga darovao simpatijom. Ruku na srce, starao se da sakrije svoju ozlojeđenost, ali pošto je bio – možda sam to već napomenuo – osoba prava kao koplje, nije umeo da se pretvara, i antipatija je na svakom koraku izlazila poput jegulje iz probušenog pecaroškog bubnja.
Uzrok je bio očigledan, a to je bila Ciri.
Sudbina je udesila da sam bio na ostrvu Taned za vreme julskog mladog meseca, kada je došlo do krvave svađe između čarobnjaka vernih kralju i izdajica koje je pobudio Nilfgard. Izdajicama su pomogle Veverice, buntovne vilenjakinje – i Kahir, Kelahov sin. Kahir je bio na Tanedu, pošto su ga tamo poslali u specijalnu misiju – trebalo je da uhvati i dovede Ciri. Braneći se, Ciri ga je ranila – Kahir ima na levom dlanu ožiljak, koji kad god vidim padne mi mrak na oči. To mora da je đavolski bolelo, a dva prsta i dalje ne može da savije.
A posle svega toga mi smo ga spasli, kod Vrpce, kad su ga njegovi sopstveni zemljaci vezali u lance na žestoku kaznu. Za šta, pitam, za kakve prestupe su hteli da ga pogube? Da li samo za poraz na Tanedu? Kahir nije pričljiv, ali ja imam osetljivo uvo čak i za nepotpune reči. Momak nema još ni trideset, a izgleda da je u nilfgardskoj vojsci bio oficir visokog čina. Budući da se opštim jezikom besprekorno služi, što je retko u Nilfgardijaca, mislim da znam u kakvoj je vojsci Kahir služio i zbog čega je tako brzo napredovao. I zbog čega mu je poverena tako čudna misija. I to van granica.
Zato što je upravo Kahir bio taj koji je već jednom pokušao da otme Ciri. Pre skoro četiri godine, u vreme pokolja u Cintri. Tada je prvi put osetio cilj koji upravlja sudbinom te devojke.
Igrom slučaja, razgovarao sam o tome s Geraltom. Bilo je to trećeg dana po prelasku Jaruge, deset dana pre ekvinocija, za vreme prolaska kroz šume Prekorečja. Iako veoma kratak, taj razgovor je bio pun neprijatnih i uznemirujućih nota. A na licu i u očima vešca već tad se oslikavao nagoveštaj zverstva koje je eksplodirao kasnije, u noći ekvinocija, nakon što nam se priključila svetlokosa Angulema.
*
Veštac nije gledao u Nevena. Nije gledao ispred sebe. Gledao je u Ukljevinu grivu.
– Kalante – nastavi – je pred smrt iznudila zakletvu od nekoliko vitezova. Nisu smeli da dozvole da Ciri dospe u šake Nilfgardijaca. Tokom bekstva, ti vojnici su ubijeni, a Ciri je ostala sama usred leševa i požara, u zamci sokaka zapaljenog grada. Ne bi se spasla, u to nema sumnje. Ali on ju je pronašao. On, Kahir. Izveo ju je iz čeljusti vatre i smrti. Spasao ju je. Hrabro! Plemenito!
Neven je malo usporio Pegaza. Oni su jahali pozadi, a Regis, Milva i Kahir su bili ispred njih za nekih četvrt staje, ali pesnik nije želeo da reč tog razgovora dospe do ušiju saputnika.
– Problem je u tome – nastavi veštac – što je naš Kahir bio plemenit po naredbi. Bio je plemenit kao kormoran: nije gutao ribu, jer je oko grla imao prsten. Trebalo je da odnese ribu u kljun svog gospodara. Nije mu pošlo za rukom, pa se gospodar razbesneo na kormorana! Kormoran je sad u nemilosti! Da li zbog toga traži prijateljstvo i društvo riba? Šta misliš, Nevene?
Trubadur se savio u sedlu kako bi izbegao obešenu granu lipe. Grana je već imala potpuno žuto lišće.
– Ipak joj je spasao život, sam si rekao. Zahvaljujući njemu, Ciri je otišla iz Cintre čitava.
– I vrištala je noću kada joj dođe u san.
– Ipak ju je on spasao. Prestani da se prisećaš, Geralte. Dosta toga se promenilo, da, svakog dana se menja, prisećanje ne pruža ništa osim briga koje zasigurno nisu od koristi. On je spasao Ciri. Činjenica je bila, jeste i ostaće činjenica.
Geralt najzad skloni pogled s grive i podiže glavu. Neven je bacio pogled na njegovo lice i brzo pretrčao očima u stranu.
– Činjenica će ostati činjenica – ponovi veštac zlim, metalnim glasom. – O da! On mi je tu činjenicu viknuo u lice na Tanedu, a od jeze mu se glas zavezao u grlu, zato što je gledao u oštricu mog mača. Ta činjenica i to vikanje trebalo je da budu argumenti da ga ne ubijem. Šta ćeš, desilo se i možda će tako i ostati. A šteta je. Već tada, na Tanedu, trebalo je da pokrenem lanac. Dug lanac smrti, lanac osvete o kojoj bi i nakon sto godina kružile priče. Priče koje bi noću strašile ljude. Razumeš li to Nevene?
– Ne baš.
– Onda idi dođavola.
*
Odvratan je bio taj razgovor i odvratno je lice tada imao veštac. Oj, nije mi se dopadalo kada je upadao u takvo raspoloženje i na taj način započinjao razgovor.
Ipak, moram priznati da je slikovito upoređivanje s kormoranom odigralo svoju ulogu – postajao sam uznemiren. Riba u kljunu, nošena tamo gde će je ošamutiti, očistiti i smazati! Zaista simpatična analogija, radosna perspektiva...
Ipak, razum se protivio takvim bojaznima. Na kraju krajeva, ukoliko ćemo se i dalje držati ribljih metafora, ko bismo onda bili mi? Bodorke, male, koščate bodorke. U zamenu za tako tričav ulov, kormoran Kahir nije mogao da računa na carsku milost. A i sam uostalom sigurno nije bio takva štuka kakvom je hteo da se predstavi, bio je bodorka isto kao i mi. U vremenima kada rat poput gvozdene drljače ore i zemlju i ljudske sudbine, ko uopšte obraća pažnju na bodorke.
Glavu dajem da se u Nilfgardu niko više ne seća Kahira.
*
Vatje de Rido, šef nilfgardske vojne obaveštajne službe, spuštene glave slušao je carske prekore.
– Znači tako – nastavi zajedljivo Emhir var Emreis. – Institucija koja guta triput više državnog budžeta od školstva, kulture i umetnosti zajedno, nije u stanju da pronađe jednog čoveka. Taj čovek je jednostavno nestao, skriva se, dok ja dajem basnoslovne sume instituciji od koje niko nema prava da se sakrije! Jedan čovek kriv za izdaju ruga se pravo u oči instituciji kojoj sam dao dosta privilegija i sredstava da ne bi čak ni nevinima dala mira. O, možeš mi verovati, Vatje, kad sledeći put u savetu počne da se govori kako je potrebno srezati budžet tajnim službama, rado ću ih saslušati, možeš mi verovati!
– Vaša carska milosti – Vatje de Rido pročisti grlo – doneću, ne sumnjam u to, sopstvenu odluku nakon što prvo izvagam sve za i protiv. Takođe, i neuspehe i uspehe koje je služba ostvarila. Vaše veličanstvo takođe može biti sigurno da izdajnik Kahir ep Kelah neće umaći kazni. Postarao sam se...
– Ne plaćam vas da se postarate, već za rezultate. A oni su prosečni, Vatje, prosečni! Šta je s Vilgeforcovim pitanjem? Gde je, dođavola, Cirila? Šta mrmljaš tamo? Glasnije!
– Mislim da Vaše veličanstvo treba da se oženi ovom devojkom koju držimo u Darn Rovanu. Potrebno nam je to venčanje, legalitet suverenog feuda Cintre, smirivanje Skeliških ostrva i pobunjenika iz Atre, Strepta, Mag Turga i Strmina. Potrebna je generalna amnestija, mir u pograničnim zonama i na linijama snabdevanja. Potrebna je neutralnost Esterada Tisena iz Kovira.
– Znam za to, ali ta iz Darn Rovana nije ona prava. Ne mogu se oženiti njome.
– Vaša carska milost će mi oprostiti, ali kakav ima značaj da li je prava ili manje prava? Politička situacija iziskuje svečano sklapanje braka. Hitno. Mlada će nositi veo. A kada najzad pronađemo pravu Cirilu, nevestu ćemo jednostavno... zameniti.
– Jesi li poludeo, Vatje?
– Tu lažnu su nam pokazali na brzinu. Onu pravu iz Cintre niko nije video četiri godine, uostalom, vest glasi da je ona više boravila na Skeligu nego u samoj Cintri. Garantujem da niko neće primetiti trik.
– Ne!
– Vaša carska...
– Ne, Vatje! Pronađi mi pravu Ciri! Pomerite više zadnjice. Pronađite mi Ciri. P
ronađite Kahira. I Vilgeforca. Pre svega Vilgeforca. Zato što on ima Ciri, siguran sam u to.
– Vaše carsko veličanstvo...
– Slušam, Vatje! Sve vreme slušam!
– U svoje vreme sam sumnjao da je takozvani Vilgeforcov problem obična provokacija. Da je čarobnjak ubijen ili zarobljen, a spektakularan i izvikan lov služi Dajkstri da nas ocrni i opravda krvavu represiju.
– I ja sam imao takve sumnje.
– A ipak... U Redanji to nije javno objavljeno, ali ja znam od mojih agenata da je Dajkstra pronašao jedno od Vilgeforcovih skrovišta, a u njemu dokaze da je čarobnjak vršio zverske eksperimente na ljudima. Tačnije, na ljudskim embrionima... i na bremenitim ženama. Ako je pak Vilgeforc imao Cirilu, onda se bojim da je dalja potraga za njom...
– Ćuti, dođavola!
– S druge strane – reče brzo Vatje de Rido, gledajući imperatorovo lice, izmenjeno od besa. – To sve može biti dezinformacija. Kako bi diskreditovali čarobnjaka. To liči na Dajkstru.
– Morate pronaći Vilgeforca i uzeti mu Ciri! Neka te đavo nosi! Odstupaš od teme i nagađaš! Gde je Sova? I dalje u Gesou? On je navodno tamo prevrnuo svaki kamen i pogledao u svaku rupu u zemlji. Navodno devojke tamo nema i nije je ni bilo. Astrolog je pogrešio ili laže. Sve su to citati iz njegovih izveštaja. Šta on više tamo radi?
– Usudiću se da primetim, koroner Skelen preduzima radnje koje nisu naročito jasne... Svoj odred, onaj koje mu je Vaše veličanstvo naredilo da organizuje, vrbuje u Maehtu, u utvrdi Rokain, gde je postavio bazu. Taj odred, dozvoliću sebi da dodam, velika je sumnjiva skupina. A nadasve je čudno to što je pred kraj avgusta gospodin Skelen unajmio čuvenog profesionalnog ubicu...
– Šta?
– Uzeo je najamnog razbojnika i naredio mu da likvidira bandu koja je harala po Gesou. Stvar je sama po sebi za pohvalu, ali da li je to zadatak carskog koronera?
– Jesi li siguran da kroz tebe ne progovara zavist, Vatje? Da možda ona ne doliva boju i zanos tvojim izveštajima?
– Izlažem samo činjenice, Vaše veličanstvo.
– Činjenice – car naglo usta – to ja hoću da vidim. Dosadno mi je da više slušam o njima.
*
Bio je to zaista težak dan. Vatje de Rido je bio umoran. U rasporedu je isplanirao još sat ili dva rada s papirima kako ne bi utonuo u nezavršenu dokumentaciju, ali sama ga je pomisao na to potresla. “Ne”, pomislio je, „Ništa na silu. Posao neće pobeći. Idem kući... Ne, ne kući. Žena će sačekati. Idem kod Kantarele. Kod slatkaste Kantarele, pored koje se tako dobro odmaram.”
Nije se dugo premišljao. Jednostavno je ustao, uzeo kaput i izašao. Sekretar je pokušao da mu gurne tašnu od safijana punu dokumenata koje je hitno trebalo potpisati, ali on ga je zaustavio gestom punim gnušanja. „Sutra! Sutra je takođe dan!”
Napustio je palatu kroz zadnji izlaz, pokraj vrtova, i krenuo čempresnim drvoredom. Prošao je veštačko jezero u kom je starost dočekao šaran od sto trideset dve godine; tu ga je pustio car Tores, o čemu svedoči zlatna komemorativna medalja prikačena na škrge ogromne ribe.
– Dobro veče, vikonte.
Vatje je kratkim pokretom nadlaktice odrešio stilet skriven u rukavu. Rukohvat je sam skliznuo u dlan.
– Mnogo rizikuješ, Rjense – reče hladno. – Mnogo rizikuješ pokazujući u Nilfgardu svoju oprljenu gubicu. Čak i u vidu magijske teleprojekcije.
– Primetio si! A Vilgeforc mi je garantovao da, ako ne dotakneš, nećeš ni pogoditi da je to iluzija.
Vatje skloni stilet. Uopšte nije pogodio da je to iluzija, ali sada je već znao.
– Prevelika si kukavica, Rjense – reče – da bi se ovde lično pokazao. Svakako znaš šta bi te tada moglo snaći.
– Car je i dalje prema meni tako nepopustljiv? I prema mom gospodaru Vilgeforcu?
– Tvoj bezobrazluk razoružava.
– Dođavola, Vatje. Uveravam te da i dalje stojimo na vašoj strani, Vilgeforc i ja. Priznajem, obmanuli smo vas dajući vam lažnu Cirilu, ali to je bilo u najboljoj nameri, u najboljoj nameri, neka me utope ako lažem. Pošto je prava nestala, Vilgeforc je smatrao da će bolja biti lažna negoli nijedna. Mislili smo da vam je svejedno...
– Tvoj bezobrazluk je prestao da razoružava, počeo je da vređa. Nemam nameru da traćim vreme na ćaskanje sa iluzijom koja me vređa. Kada te najzad uhvatim u pravom obliku, razgovaraćemo, i to dugo, kunem se. A do tada... Apage{7}, Rjense.
– Ne prepoznajem te, Vatje. Ranije, čak i ako bi ti se sam đavo prikazao, pre egzorcizma ne bi oklevao da ispitaš da li tu ima neke koristi za tebe.
Vatje nije udostojio iluziju pogleda, već je umesto toga posmatrao šarana obraslog algama kako lenjo muti mulj u jezeru.
– Korist? – ponovi najzad nabravši prkosne usne. – Od tebe? A šta bi mi ti mogao dati? Možda pravu Cirilu? Možda svog patrona Vilgeforca? Možda Kahira ep Kelaha?
– Stop! – Rjensova iluzija podiže iluzornu ruku. – Pomenuo si.
– Šta sam pomenuo?
– Kahir. Isporučićemo vam Kahirovu glavu. Ja i moj gospodar Vilgeforc...
– Smiluj se, Rjense – prasnu Vatje. – Deder, promeni redosled.
– Kako hoćeš. Uz moju skromnu pomoć, Vilgeforc će vam dati glavu Kahira, Kelahovog sina. Znamo gde je on, možemo ga izvući kao mačku iz džaka, po volji.
– Molim vas, ako imate takve mogućnosti. Zar imate tako dobre cinkaroše u vojsci kraljice Meve?
– Testiraš me? – iskrivi se Rjens. – Ili stvarno ne znaš? Verovatno je ovo drugo. Kahir, moj dragi Vikonte, jeste... Mi znamo gde je, znamo kuda se uputio, znamo u kakvoj kompaniji. Želiš njegovu glavu, dobićeš je.
– Glavu – osmehnu se Vatje. – Koja neće moći da mi odgovori šta se doista desilo na Tanedu.
– Možda je tako bolje – reče cinično Rjens. – zašto davati Kahiru mogućnost da govori? Naš zadatak je da ublažimo, a ne da produbimo animozitet između Vilgeforca i cara. Dostaviću ti ćutljivu glavu Kahira ep Kelaha. Udesićemo to tako da izgleda kao da je tvoja, i isključivo tvoja zasluga. Dostava u toku naredne tri nedelje.
Prastari šaran u jezeru talasao je vodu grudnim perajima. “Zver”, pomisli Vatje. „Sigurno je veoma mudra. Samo, šta će mu ta mudrost? Svuda samo isti mulj i isti lokvanji.”
– Tvoja cena, Rjense?
– Sitnica. Gde je i šta namerava Stefan Skelen?
*
– Kazao sam mu šta je želeo da zna – Vatje de Rido ispruži se na jastucima igrajući se pramenom zlatne kose Kartije van Kanten. – Vidiš, slatka moja, određenim stvarima treba pristupiti pametno. A pametno znači komforno. Ukoliko se bude postupalo drugačije, neće se ništa imati. Samo ukvarena voda i smrdljiv mulj u bazenu. I šta s tim što je bazen od mermera i što je na tri koraka od palate? Zar nisam u pravu, slatka moja?
Kartija van Kanten, odmila zvana Kantarela, nije odgovarala. Vatje uopšte nije očekivao odgovor. Devojka je imala osamnaest godina i – generalno govoreći – nije bila genije. Njena interesovanja – barem sada – sastojala su se iz vođenja ljubavi sa – barem sada – Vatjeom. Kantarela je u pogledu seksa bila prirodan talenat, spajala je strast i posvećenost s tehnikom i umetnošću. Ipak, to nije bilo najvažnije.
Kantarela je govorila malo i retko, a s druge strane, slušala je odlično i rado. Pored Kantarele je mogao da priča do mile volje, da se odmori, da se opusti duhovno i obnovi psihički.
– Čovek u takvoj službi može da dočeka samo prekore – reče gorko Vatje. – Zato što nije pronašao tamo neku Cirilu! A što zahvaljujući radu mojih ljudi vojska odnosi uspehe, to je malo? A što generalštab zna svaki korak neprijatelja, to je ništa? Malo li je što su moji agenti otvorili carskoj vojsci tvrđavu koju bi trebalo osvajati nedeljama? A ne, za to te niko neće pohvaliti. Važna je samo tamo neka Cirila!
Dahćući gnevno, Vatje de Rido uzeo je iz Kantarelinih ruku putir napunjen poznatim vinom est est iz Tusena, iz godine koja pamti vremena kada je car Emhir var Emreis bio dete, lišen prava na tron i okrutno okrivljen, a Vatje de Rido mlad i nevažan oficir u hijerarhiji odreda.
Vatje je pijuckao, igrao se skladnim Kantarelinim grudima i pričao. Kantarela je posvećeno slušala.
– Stefan Skelen, slatka moja – mrmljao je šef carskog odreda – je hohštapler i zaverenik. Ali ja ću saznati šta on namerava pre nego što tamo dospe Rjens... Ja već imam čoveka tamo... Veoma blizu Skelena... Veoma blizu...
Kantarela je razvezala vrpcu oko Vatjeove kućne haljine i sagla se. Vatje oseti njen dah i zaječa naslutivši užitak. “Talenat”, pomislio je. A potom mu je mek i vreo dodir svilenih usana izgnao iz glave sve misli.
Kartija van Kanten je polako, vešto i talentovano pružala užitak Vaijeu de Ridou, šefu carskog odreda. To svakako nije bio jedini Kartijin talenat. Ali Vatje de Rido o tome nije imao pojma.
Nije znao da je, uprkos svemu, Kartija van Kanten posedovala izvanredno pamćenje i inteligenciju na zavidnom nivou.
Sve što joj je Vatje pričao, svaku informaciju, svako slovo koje je kraj nje ispustio, Kartija je već sutradan prenosila čarobnici Asire var Anahid.
*
Da, glavu dajem da su u Nilfgardu odavno već svi zasigumo zaboravili Kahira, pa i verenica, ukoliko ju je imao.
Ali o tome kasnije, vratimo se zasad do dana i meseca kad smo prešli Jarugu. Putovali smo dosta brzo na istok, želeći da stignemo u okolinu Crne šume, koja se na Drevnom jeziku zvala Ked Du. Naime, tamo su živeli druidi koji su bili sposobni da proreknu Cirino mesto prebivanja, eventualno da protumače ono mesto iz čudnih snova koji su tištili Geralta. Pulovali smo kroz šume Gornjeg Prekorečja, koji se još zvao Levoobalje, divlju i praktično nenaseljenu zemlju između Jaruge i zemlje u podnožju Amelskih planina, zvanih Strmine; od istoka je bila ograničena Dolinom Dol Angra, a od zapada močvarnom jezerskom oblašću čiji mi je naziv nekako odlepršao iz sećanja.
Prema ovoj zemlji niko nikada nije imao naročitih pretenzija, te otuda nikad nije bilo dobro poznato kome ta zemlja zaista pripada i ko njome vlada. U tom pogledu, kako se čini, imali su šta da kažu vladari Temerije, Sodena, Cintre i Rivije, koji su sa različitim ishodima posmatrali Levoobalje kao feud sopstvene krune i ponekad pokušavali da dokažu svoja prava ognjem i železom. A posle toga je iza Amelskih planina naišla vojska Nilfgarda i više niko nije imao šta da kaže, niti sumnje u pogledu prava feuda i vlasništva zemlje. Sve južno od Jaruge pripadalo je Carstvu. U trenutku dok pišem ove reči, Carstvu pripada i mnogo zemalja severno od Jaruge. Usled nedostatka tačnih informacija, ne znam koliko zemalja i koliko daleko na sever.
Lastavičja Kula Page 10