– Isto kao i meni – zatrese obrazima Huvenagel. – Od cele zemljoradnje tolerišem samo pečenje rakije. Ostalo je odvratno. Kažu da je zemljoradnja temelj ekonomije i da garantuje korist. Ipak, smatram nedostojnim i ponižavajućim da o mom blagostanju odlučuje nešto što smrdi na đubrivo. Preuzeo sam napore u vezi s tim. Zemlju ne moram da obrađujem, a Bonhart ne mora da gaji nikakvu stoku. Dovoljno je samo imati je. Ukoliko imaš dovoljnu količinu zemlje, možeš lepo crpsti prihode. Možeš, veruj mi, zaista da živiš u izobilju. Da, preuzeo sam napore u tom pogledu, otud uostalom i moje pitanje o putu na sever. Pošto vidiš, Bonharte, ja bih imao tamo posao za tebe. Stalan, dobro plaćen i neiscrpljujući. I upravo za gadljivog čoveka: nema nikakvih govana, nikakvih kišnih glista.
– Spreman sam da saslušam. Naravno, bez obaveza.
– Od podele koju car garantuje naseljenicima može se uz trunku preduzimljivosti i malo inicijalnog kapitala nagomilati sasvim pristojan latifundijum.
– Shvatam – lovac zagrize brk. – Shvatam na šta ciljaš. Već znam kakve si napore preuzeo u pogledu sopstvene koristi. Da li predviđaš neke poteškoće?
– Predviđam. Dvojake. Kao prvo, treba pronaći najamnike koji će se pretvarati da su naseljenici i koji će poći na sever da preuzmu od kolonizatora zemlju. Formalno za sebe, a praktično za mene. Ali pronalaženjem najamnika ću se pozabaviti ja. Druga poteškoća tebe dotiče.
– Pretvorio sam se u uvo.
– Neki najamnici će uzeti zemlju i neće hteti da je daju. Zaboraviće na ugovor i na novac koji su uzeli. Nećeš verovati, Bonharte, koliko su duboko prevara, podlost i nitkovluk ukorenjeni u ljudskoj privredi.
– Verujem.
– Stoga ćemo morati da ubedimo nečasne da se nečasnost ne isplati i da je kažnjiva. Time bi se pozabavio ti.
– Zvuči lepo.
– Zvuči onako kako jeste. Ja imam praksu, ja sam već radio takve prevare: nakon formalne inkluzije Ebinga u Carstvo, kada su deljeni posedi, i kasnije, kada je zaživeo Akt o ograđivanju. Zahvaljujući tome, Klaremont, taj divan gradić, stoji na mojoj zemlji, te samim tim pripada meni. Ceo taj teren pripada meni. Čak tamo, daleko, do horizonta prekrivenog sivom maglom. Sve je to moje. Svih sto pedeset lana. Carskih lana, a ne kmetskih. To daje šeststo trideset vloka. Odnosno osamnaest hiljada devetsto morgi.
– O razvratno carstvo i pogibije bliske – izrecitova ironično Bonhart. – Pasti mora imperija u kojoj svi kradu. Njena slabost čuči u koristoljublju i samoljublju.
– U tome čuče njena moć i sila – zatreska obrazima Huvenagel. – Ti, Bonharte, brkaš lopovluk sa individualnom preduzimljivošću.
– Vrlo često – priznao je ravnodušno lovac na nagrade.
– I šta kažeš na naš zajednički posao?
– A da ne delimo prerano te severne zemlje? Možda bi trebalo radi sigurnosti sačekati da Nilfgard pobedi u tom ratu?
– Radi sigurnosti? Ne teraj šegu. Ishod rata je unapred rešen. U ratu se pobeđuje novcem. Carstvo ga ima, Nordlinzi ga nemaju.
Bonhart se glasno nakašlja.
– Ako je već reč o novcu...
– Sređeno – Huvenagel zagreba po dokumentima na stolu. – Ovde je bankarski ček na sto florena. Tu je akt ugovora o obavezama uz pomoć kog ću od Varnhagena iz Gesoa izvući nagradu za glave bandita. Potpiši. Hvala. Pripada ti još procenat od priliva od predstave, ali računi još nisu zatvoreni, kasa stalno zveči. Veliko je interesovanje, Leo. Zaista veliko. Ljudima u mom gradiću su se veoma smučile dosada i sumornost.
Zastao je i pogledao u Ciri.
– Iskreno se nadam da ne grešiš u vezi s tom osobom i da će nam ona osigurati valjanu zabavu... Da će želeti da sarađuje zarad zajedničke koristi...
– Za nju – Bonhart premeri Ciri hladnim pogledom – neće u tome biti nikakve koristi. Ona zna za to.
Huvenagel se iskrivi i planu.
– To nije dobro, dođavola, nije dobro što zna za to! Ne sme da zna! Šta je s tobom, Leo?! A šta ako ona ne bude htela da nas zabavi, ako se ispostavi da je nepouzdana? Šta onda?
Bonhart nije promenio izraz lica.
– Onda ćemo – reče – napujdati tvoje mastife na nju u areni. Koliko se sećam, one su uvek bile pouzdano zabavne.
*
Ciri je dugo ćutala trljajući unakaženi ožiljak.
– Počela sam da shvatam – reče napokon. – Počela sam da razumem šta žele da urade sa mnom. Sabrala sam se, bila sam odlučna da pobegnem prvom prilikom... Bila sam spremna za svaki rizik. Ali nisu mi dali priliku. Dobro su me čuvali.
Visogota je ćutao.
– Odvukli su me dole. Tamo su gosti čekali tog debelog Huvenagela. Još ludaka! Odakle se na svetu stvorilo toliko nastranih čudovišta, Visogota?
– Množe se. Prirodna selekcija.
*
Prvi muškarac je bio nizak i debeljuškast, više je ličio na patuljka nego na čoveka, čak je bio obučen kao patuljak – skromno, fino, krasno i pastelno. Drugi muškarac, iako stariji, imao je vojnički stav i figuru, imao je mač, a na ramenu njegovog crnog kaputa bleštao je srebrn vez na kojem je bio predstavljen zmaj s krilima slepog miša. Žena je bila svetlokosa i mršava, imala je lagano zakrivljen nos i tanke usne. Njena haljina boje pistaća bila je duboko dekoltirana. To i nije bila najbolja ideja. Dekolte je imao malo šta da pokaže, ako ne računamo izboranu i pergamentno suvu kožu pokrivenu debelim slojem rumenila i pudera.
– Plemenita markiza De Nement-Ujvar – predstavi je Huvenagel. – Gos’n Deklan Ros ep Melhlad, komandir konjičke vojne rezerve njegove imperatorske milosti cara Nilfgarda. Gos’n Penicvik, gradonačelnik Klaremonta. A ovo je gos’n Leo Bonhart, moj rođak i stari komiliton{17}.
Bonhart se kruto nakloni.
– Dakle, ovo je ta mala razbojnica koja treba da nas zabavi – potvrdi činjenicu mršava markiza usmerivši u Ciri bledoplave oči. Glas joj je bio hrapav, užasno pripit i seksepilno je vibrirao.
– Nije previše lepa, rekla bih. Ali nije loše građena... Sasvim fino... telo.
Ciri se trgnu i odgurnu nametljivu ruku bledeći od besa i sikćući poput zmije.
– Molim da ne dodirujete – reče hladno Bonhart. – Ne hranite. Ne izazivajte. Neću preuzeti odgovornost.
– Telo – markiza obliza usne ne obraćajući pažnju na njega – uvek ga možeš vezati za krevet, tada je mnogo pristupačnije. Možda biste mi je preprodali, gos’n Bonharte? Moj markiz i ja volimo takva tela, a gos’n Huvenagel nam zamera kada hvatamo ovdašnje pastirice i seosku decu. Uostalom, markiz više ne može da lovi dečurliju. Ne može da trči, a to je zbog tih šangira i kondiloma koji su mu se pootvarali u međicama...
– Dosta, dosta, Matilda – reče opušteno ali brzo Huvenagel, videvši na Bonhartovom licu izraz rastućeg gnušanja. – Moramo da krenemo u pozorište. Gos’n gradonačelnik je upravo obavešten da je u grad došao Vindzor Imbra sa odredom knehtova barona Kasadeje. Vreme nam je da krenemo.
Bonhart izvuče iz torbice flakon, protrlja rukavom oniksni vrh stočića i prosu na njega mali brežuljak belog praška. Privuče Ciri za lanac pri ogrlici.
– Znaš kako se to koristi!
Ciri stisnu zube.
– Uvuci u nos ili stavi na oblizan prst i utrljaj u desni.
– Ne!
Bonhart nije ni okrenuo glavu.
– Uradićeš to sama – reče tiho – ili ću to ja uraditi, ali na takav način da svi prisutni uživaju. Nemaš sluz samo u ustima i nosu, Pacovčice. Imaš i na nekoliko drugih zabavnih mesta. Pozvaću sluge, narediću da te skinu, drže, a ja ću iskoristiti ta zabavna mesta.
Markiza de Nement-Ujvar zasmejala se gromko gledajući kako Ciri drhtavom ruko seže po narkotik.
– Zabavna mesta – ponovi i obliza usne. – Sjajna ideja. Moram to jednog dana isprobati! Ej bre, ej, devojko, pažljivo, nemoj da traćiš dobar fisteh! Ostavi malo za mene!
*
Narkotik je bio mnogo jači od onog koji je probala kod Pacova. Nekoliko trenutaka posle uzimanja, Ciri je obuzela oslepljujuća euforija, oblici su izoštrili konture, svetlo i boje probili s
u oči, mirisi su iritirali nos, zvukovi su postali nesnosno glasni, a sve naokolo je postalo nerealno, prolazno poput sna. Bile su stepenice, bili su gobleni i tapiserije koji su snažno smrdeli na prašinu, bio je hrapav osmeh markize De Nement-Ujvar. Bilo je dvorište, bile su brze kapljice kiše na licu, cimanje povoca koji je stalno imala na vratu. Ogromna zgrada s drvenom kulom i velikom, groznom, kičastom slikom na ulazu. Na slici su bili predstavljeni psi koji grizu stvora – nije ni zmaj, ni grifon, ni viverna. Pred ulazom u zgradu bili su ljudi. Jedan je vikao i gestikulirao.
– To je gnusno! Gnusno je i grešno, gos’n Huvenagele, da nekadašnji hram iskorišćavate za tako bezbožnu, neljudsku i groznu radnju! I životinje osećaju, gos’n Huvenagele! I one imaju svoje dostojanstvo! Zločin je huškati ih jedne na druge u cilju zabavljanja gledalaca!
– Smirite se, bogobojažljivi čoveče! I ne trpajte mi se u privatnu preduzimljivost! Uostalom, ovde se neće danas huškati životinje. Nijedna životinja! Isključivo ljudi!
– A, onda se izvinjavam.
Unutar zgrade je bilo mnogo ljudi koji su sedeli na poređanim klupama tvoreći amfiteatar. U njegovom centru bila je iskopana rupa u zemlji, kružno udubljenje prečnika nekih trideset stopa, ojačano debelim balvanima i opasano balustradom. Smrad i galama su izazivali vrtoglavicu. Ciri je opet osetila trzanje povoca, neko ju je uhvatio pod pazuh, neko ju je gurnuo. Odjednom se našla na dnu rupe ojačane balvanima, na jako utabanom pesku.
U areni.
Prvi udar je prošao, sada ju je narkotik samo dizao i izoštravao joj misli. Ciri je pritisnula dlanove na uši – rulja koja je ispunila klupe amfiteatra hučala je, lupala, zviždala, buka je bila nepodnošljiva. Videla je da joj desnu pesnicu i nadlakticu steže tesan kožni štitnik. Nije se sećala trenutka kada su joj ga zakačili.
Čula je poznat pripit glas i videla mršavu pistaćnu markizu, nilfgardskog komandira, pastelnog gradonačelnika, Huvenagela i Bonharta kako zauzimaju mesta u loži iznad arene. Ponovo se uhvatila za uši jer je neko odjednom udario u mesingani gong.
– Pogledajte, ljudi! Danas u areni nije vuk, nije goblin, nije endrijag! Možete se kladiti kod kase na ulazu! Ne žalite novac, ljudi! Razonodu nećeš pojesti, nećeš popiti, ali ako na njoj škrtariš, nećeš dobiti, već izgubiti!
Masa je kričala i pljeskala. Narkotik je delovao. Ciri je drhtala od euforije, njen pogled i sluh registrovali su sve, svaki detalj. Čula je Huvenagelovo kreštanje, pripit markizin smeli, ozbiljan gradonačelnikov glas, hladan Bonhartov bas, vrisak sveštenika zaštitnika životinja, pisku žena i plač deteta. Videla je tamne mrlje krvi na balvanima koji su ograđivali arenu, a u njima razjapljenu, izgrebanu i smrdljivu rupu. Sjajne od znoja, zverski iskrivljene njuške nad balustradom.
Iznenadno komešanje, povišeni glasovi, psovke. Naoružani ljudi su se probijali kroz masu, ali su se zaustavili kada su udarili u zid stražara naoružanih partizanama. Jednog od tih ljudi je već viđala, sećala se crnoputog lica i crnog brčića, poput ugljenom naslikane crte iznad drhtave gornje usne.
- – Gos’n Vindzor Imbra? – Hnvenagelov glas. – Iz Gesoa? Senešal plemenitog barona Kasadeje? Dobro došli, dobro došli, strani gosti. Zauzmite mesto, predstava će odmah početi. Ali ne zaboravite, molim vas, da platite na ulazu!
– Ja nisam ovde zbog zabave, gos’n Huvenagele! Ja sam ovde po službenoj dužnosti! Bonhart zna o čemu pričam!
– Zaista? Leo? Znaš li o čemu govori gos’n senešal?
– Ne šalite se! Ovde nas je petnaestoro! Došli smo po Falku! Dajte nam je, inače će biti zlo.
– Ne razumem tvoje uzbuđenje, Imbra – Huvenagel namršti obrve. – Ali skrećem ti pažnju, ovo nije ni Geso ni zemlja vašeg gospodičića barona. Ako budete pravili nered i uzneiniravali, narediću da vas isteraju odavde bičevima!
– Bez uvrede, gos’n Huvenagele – umiri se Vindzor Imbra. – Ali zakon je na našoj strani! Ovde prisutni Bonhart obećao je Falku gos’n baronu Kasadeji. Dao je reč. Neka održi datu reč!
– Leo? – Huvenagel zatreska obrazima. – Znaš li o čemu priča?
– Znam, i u pravu je – Bonhart je ustao i nehajno mahnuo rukom. – Neću mu se suprotstavljati niti ću mu stajati na putu. Eno je devojka, svi vide. Kome je volja, neka je uzme.
Vindzor Imbra se zabezeknuo, a usna mu je snažno drhtala.
– Kako?
– Devojka je – ponovi Bonhart namigujući Huvenagelu – za onoga ko hoće da je uzme iz arene. Živu ili mrtvu, kako ko voli neka izvoli.
– Kako?
– Majku mu, već gubim strpljenje – Bonhart je uspešno simulirao jarost. – Ništa drugo, samo kako pa kako! Melje kao vodenica! Kako? Pa tako kako želiš! Tvoja je volja, ako hoćeš, meso pospi otrovom i baci joj kao vučici. Ali ne znam da li će ona zagristi. Ne izgleda glupo, zar ne? Ne, Imbra. Ko hoće da je dobije moraće sam da se potrudi za nju. Tamo, u areni. Hoćeš Falku? Onda je uzmi!
– Ti mi poturaš tu Falku pod nos kao somu žabu na udici – zareža Vindzor Imbra. – Ne verujem ti, Bonharte. Nanjušio sam da je u tom mamcu skrivena gvozdena kuka!
– Čestitam ti na odličnom njuhu – Bonhart je ustao, uzeo ispod klupe mač koji je dobio u Fanou, izvukao ga iz kanija i bacio u arenu tako vešto da se oštrica zabila uspravno, dva koraka ispred Ciri. – Eto, tu je i železo. Javno, uopšte nije sakriveno. Meni ta devojka ništa ne vredi, ko želi neka je uzme. Ako uspe da je uzme.
Markiza de Nement-Ujvar nervozno se zasmejala.
– Ako uspe da je uzme! – ponovi svojim pripitim kontraaltom. – Telo sada već ima mač. Bravo, milostivi Bonharte. Mrsko mi je bilo gledati bespomoćno telo prepušteno na milost i nemilost tim vucibatinama.
– Gos’n Huvenagele! – Vindzor Imbra stavi ruke na kukove ne udostojivši ni pogledom mršavu aristokratkinju. – Pod vašom auspicijom{18} se održava ova predstava, ipak je ovo vaše pozorište. Recite mi samo, po čijim pravilima i normama ovde treba da igramo, po vašim ili Bonhartovim?
– Po pozorišnim – zakikota se Huvenagel treskajući stomakom i buldožjim obrazima. – Iako je tačno da je pozorište moje, ipak je klijent naš gospodar, on plaća – on zahteva! Klijent postavlja pravila. A mi trgovci moramo da postupamo po tim pravilima: šta klijent želi – to mu treba dati.
- – Klijent? Dakle, ovi ljudi? – Vindzor Imbra širokim pokretom ruke pokaza na prepune klupe. – Svi ovi ljudi su došli ovamo i platili da bi se iščuđavali čudu?
– Posao je posao – odgovori Huvenagel. – Ako za nečim postoji potražnja, zašto onda to ne prodavati? Ljudi plaćaju za borbu vukova? Za borbe endrijaga i ardvarka? Za huškanje pasa na jazavca u bačvi ili na vivernu? Zašto se čudiš, Imbra? Igre i komedije su ljudima potrebne kao hleb, ma, više od hleba. Mnogi od ovih ljudi koji su ovamo došli odvojili su od svojih usta. A pogledaj ih, kako im oči sijaju. Ne mogu da dočekaju da cirkus počne.
– Ali u tome se – doda Bonhart zajedljivo nasmejan – moraju sačuvati barem prividi sporta. Jazavac, pre nego što ga psi izvuku iz bačve, može da grize zubima, to je sportski. A devojka ima oštricu. Neka i to bude sportski. Šta kažete, dobri ljudi? Jesam li u pravu?
Dobri ljudi su neskladnim, gromkim i radosnim glasom potvrdili da je Bonhart potpuno u pravu.
– Baron Kasadej – reče polako Vindzor Imbra – neće biti srećan, gos’n Huvenagele, garantujem vam da neće biti srećan. Ne znam da li vam se isplati da ulazite u sukob s njim.
– Posao je posao – ponovi Huvenagel i pomeri obraze. – Baron Kasadej dobro zna za ovo, pozajmio je od mene mnogo novca uz malu kamatu, a kada ponovo dođe da pozajmi, onda ćemo nekako rešiti naše sukobe. Ali neće mi se neki strani gos’n baron trpati u privatnu i individualnu preduzimljivost. Opklade su već date i ljudi su platili ulaz. Na onom pesku, tamo u areni, mora poteći krv.
– Mora – prodrao se Vindzor Imbra. – Ðavola mora! Sad me nešto tera da vam pokažem da uopšte ne mora! Evo, izaći ću odavde i zajahaću konja, i uopšte se neću okrenuti. A onda prolivajte ovde sopstvenu krv! Zlo mi je i od same pomisli da treba da zabavljam masu!
– Neka ide – odjednom je
iz gomile istupio zarastao tip u gunju od konjske kože. – Neka ide, ako mu je zlo. Meni tamo nije zlo. Govorili su da će onaj koji ubije tu Pacovčicu uzeti nagradu. Ja se prijavljujem i izaći ću u arenu.
– Malo sutra! – odjednom vrisnu jedan od Imbrinih ljudi, nizak ali žilav i moćno građen muškarac. Kosa mu je bila bujna, raščupana i ulepljena. – Mi smo prvi bili! Zar ne, momci?
– Ha, nego šta! – potvrdi drugi, mršav sa špicastom bradom. – Mi imamo prednost! A ti se ne razbacuj svojom čašću, Vindzore! Pa šta ako svetina gleda? Falka je u areni, samo treba ispružiti ruku i uzeti je. A prostaci neka pilje oči, piša nam se za to!
– I još će nam nešto kapnuti u džepove – zarza treći, obučen u dublet živahne boje amaranta. – Ako je sport, onda neka bude sport, nije li tako, gos’n Huvenagele? Ako je cirkus, neka je cirkus! Ovde se pričalo o nekakvoj nagradi!
Huvenagel se osmehnu široko i potvrdno klimnu glavom, ponosno i veličanstveno treskajući obešenim obrazima.
– A kako – zaintrigira se onaj s bradom – stoje opklade?
– Zasad se – zasmeja se nakupac – još uvek ne skupljaju opklade za ishod borbe! Zasad stoji samo tri prema jedan da se nijedan od vas neće osrneliti da uđe u ograđeni prostor.
– Phuuuu! – vrisnu Konjska Koža. – Ja ću se osmeliti! Ja sam spreman!
– Makni se, rekao sam! – vrisnu na njega Ulepljeni. – Mi smo bili prvi i mi imamo prvenstvo. Hajde, šta čekamo?
– Koliko nas može tarno kod nje? – Amarant okrenu pojas. – Ili moramo pojedinačno?
– Ah, vi kurvini sinovi! – potpuno neočekivano riknu pastelni gradonačelnik bivoljim glasom, koji uopšte nije pristajao njegovoj figuri.
– Možda hoćete vas desetorica protiv nje same? Možda na konjima? Možda s kočijom? Možda da vam pozajmimo katapult iz oružarnice kako biste mogli iz daljine da gađate devojku? I?
– Dobro, dobro – prekinu ga Bonhart, brzo se konsultujući nešto s Huvenagelom. – Neka bude sportski, ali neka bude malo i zabave. Može po dvoje, to jest u parovima.
Lastavičja Kula Page 15