– A priupitan, možemo li se približiti i izbliza na ovu Kulu pogled baciti ili propria manu dotaći, zasmeja se Avalak’h. „Tor Zireael”, reče, “to je za vas usnuli san, ne dodiruje se san. I valjano je to”, dobaci, „pošto Kula služi samo Znalcima i nebrojenim Odabranima, kojima su Dveri Vremena kapije nade i preporoda. Ali za profane to su kapije košmara.”
– Jedva da je te reči izrekao, padoše nanovo magle i prospekt ovaj volšeban očima našim zabrani...
*
– Zemlja Stojezera – objasni Visogota – danas se zove Mil Trahta. To je veoma rasprostranjeno jezersko područje u severnom delu Metine, presečeno rekom Jelenom, blizu granice s Nazairom i Mag Turgom. Bujvid Bekujzen piše da su išli ka jezeru sa severa, od strane Asengarda... Danas više nema Asengarda, ostale su samo ruševine, a najbliži grad je Nojnrojt. Bujvid je od Asengarda izračunao šeststo staja. Razne vrste staja su bile u upotrebi, ali uzećemo najpopularniji račun, u skladu s njim šeststo staja daje okruglo pedeset milja. Asengard je od nas, od Perepluta, udaljen nekih trista pedeset milja. Drugim rečima, od Lastavičje kule nas deli plus-minus trista milja, Ciri. Na tvojoj Kelpi to je neke dve nedelje puta. Naravno, u proleće. Ne sada, kada za dan ili dva mogu doći mrazovi.
– Od Asengarda, o kojem sam čitala – promrmlja Ciri, mršteći nos zamišljeno – ostale su ruševine iz tih vremena. A ja sam sopstvenim očima videla vilenjački grad Seraved u Kedvenu, bila sam tamo. Ljudi su sve iskopali i pokupili, ostavili su samo goli kamen. Kladim se da je i u tvojoj Lastavičjoj kuli ostalo kamenje, ono veće, jer su manje sigurno pokrali. Ako je još i portal bio tamo...
– Tor Zirael je bila magična kula. Nije bila vidljiva svima. A teleporti nikada nisu vidljivi.
– Istina – prizna i nasmeši se Ciri. – Onaj u Tanedu nije bio. Pojavio se odjednom na golom zidu... Uostalom, pojavio se u poslednji čas, jer je čarobnjak koji me je jurio već bio blizu... Već sam ga čula... I utom se, kao na poziv, pojavio portal.
– Siguran sam – reče tiho Visogota – kada bi otišla u Tor Zirael, i tamošnji teleport bi ti se prikazao. Makar i u ruševinama, među golim kamenjem. Uveren sam da bi uspela da ga nađeš i aktiviraš. A on bi, uveren sam, poslušao tvoju naredbu. Zato što ja mislim, Ciri, da si ti odabrana.
*
– Tvoja je kosa, Tris, kao oganj pod svetlom sveća. A tvoje oči su kao lapis lazuli. Tvoje usne kao korali...
– Prestani, Krah. Napio si se ili šta? Nalij mi još vina. I pričaj.
– O čemu?
– Ne pravi se! O tome kako je Jenefer rešila da dođe na Sednin Bezdan.
*
– Kako ti ide? Pričaj, Jenefer.
– Prvo ti meni odgovori na pitanje: ko su dve žene što neprestano srećem kada idem kod tebe? A koje me stalno gađaju pogledima što su obično rezervisani za mačje govno na tepihu? Ko su one?
– Da li te interesuje formalno-pravno stanje ili činjenično?
– To drugo.
– U tom slučaju, to su moje žene.
– Shvatam. Objasni im kada budeš mogao da što je bilo – bilo je.
– Objasnio sam. Ali žene kao žene. Dosta o tome. Pričaj, Jenefer. Interesuje me napredak u tvom poslu.
– Nažalost – čarobnica zagrize usne – napredak je nikakav. A vreme leti.
– Leti – klimnu glavom jarl. – I uvek donosi nove senzacije. Primio sam novosti s kontinenta, trebalo bi da te interesuju. Stižu iz korpusa Visegerda. Nadam se da znaš ko je Visegerd?
– General iz Cintre?
– Maršal. Rukovodi korpusom koji ulazi u sastav temerske armije i sastoji se iz emigranata i volontera. Služi tamo dosta dobrovoljaca sa ostrva kako bih imao vesti iz prve ruke.
– I šta imaš?
– Ti si dospela ovamo, u Skelig, devetnaestog avgusta, dva dana po punom mesecu. Istog dana, devetnaestog, korpus Visegerda je tokom bitke kod Ine pokupio grupu razbojnika, među kojima su bili Geralt i onaj njegov prijatelj trubadur...
– Neven?
– Jeste. Visegerd je optužio obojicu za špijunažu, zatvorio i navodno planirao da ih pogubi, ali oba zatvorenika su pobegla i navela na Visegerda Nilfgardijce, s kojima su bili navodno u dogovoru.
– Glupost.
– I meni se tako čini. Ali uprkos tome što misliš, vrzma mi se po glavi da veštac možda realizuje neki lukav plan. Želeći da spase Ciri, gmiže pod milost Nilfgarda...
– Ciri nije u Nilfgardu. A Geralt ne realizuje nikakav plan. Planiranje nije njegova najjača strana. Manimo se toga. Važno je to da je već dvadeset šesti avgust, a ja i dalje znam malo. Premalo da bih bilo šta preduzela... Možda ako...
Ućuta, zagledana kroz prozor, igrajući se zvezdom od opsidijana prikačenom na crnoj somotskoj traci.
– Ako šta? – ne izdrža Krah an Krajte.
– Umesto što ismevamo Geralta, probajmo njegove metode.
– Ne razumem.
– Mogu da probam sa žrtvom, jarle. Navodno se spremnost na žrtvu isplati, donosi dobar rezultat... Recimo, u obliku milosti boginje koja voli i ceni samopožrtvovane i one koji pate za opštu stvar.
– I dalje ne razumem – namršti čelo. – Ali ne sviđa mi se to što govoriš, Jenefer.
– Znam. Ni meni. Ali ionako sam otišla predaleko... Vuk je već mogao čuti meketanje koze...
*
– Toga sam se i plašila – šapnu Tris. – Upravo sam se toga plašila.
– Znači da sam dobro tada razumeo – mišići na vilici Kraha an Krajtea zaigraše jako. – Jenefer je znala da neko prisluškuje razgovore koje je vodila pomoću te paklene mašine. Ili da će je neko od sagovornika podlo izdati...
– Ili i jedno i drugo.
– Znala je – zaškripa zubima Krah. – Ali i dalje je radila po svome. Možda je trebalo da bude mamac? Ona sama je trebalo da bude mamac? Da li se pravila da zna više nego što je znala kako bi isprovocirala neprijatelja? I došla je u Sednin Bezdan...
– Kao izazov. Da provocira. Strašno je rizikovala, Krah.
– Znam. Nije htela da ugrozi nikoga od nas... Osim dobrovoljaca. Zbog toga je tražila dva drakara...
*
– Imam za tebe dva drakara koja si tražila. “Alkiona” i “Tamara”. I družinu, razume se. “Alkionom” će upravljati Gutlaf, Svenov sin, tražio je tu čast jer si mu se svidela, Jenefer. “Tamarom” upravlja Asa Tjazi, kapetan u koga imam apsolutno poverenje. Aha, umalo da zaboravim. Među posadom “Tamare” biće i moj sin, Hjalmar Krivousti.
– Tvoj sin? Koliko ima godina?
– Devetnaest.
– Rano si počeo.
– Rugao se kotao loncu da je garav. Hjalmar je tražio da ga priključim posadi iz ličnih razloga. Nisam mogao da odbijem.
– Iz ličnih razloga?
– Stvarno ne znaš tu priču?
– Ne. Pričaj.
Krah an Krajte nagnu rog i zasmeja se svojim uspomenama.
– Dečica iz Ard Skeliga – poče – obožavaju zimi da se klizaju, ne mogu da dočekaju mraz. Prvi izlaze na led, a jezero jedva da se sledilo, na tako tankoj ploči da odrasle ne bi izdržala. Razume se, najbolja zabava su trke. Zajuriš se i teraš svom snagom, s jednog kraja jezera na drugi. A dečaci su organizovali takmičenja u takozvanom „skoku lososa”. Zasniva se na skakanju s klizaljkama preko priobalnih stena koje štrče iz leđa kao ajkulini zubi. Kao losos kad skače preko pragova vodopada. Biraš odgovarajuće dug red takvog kamenja, zalećeš se... Ha, sâm sam tako skakao kao balavac...
Krah an Krajte se zamisli i osrnehnu lagano.
– Naravno – nastavi – na takvim takmičenjima je pobeđivao i posle se šepurio kao paun onaj koji preskoči najduži red stena. U svoje vreme, Jenefer, ta čast je često pripadala tvom poniznom slugi i prisutnom sagovorniku, he-he. U vremenu koje nas više interesuje, šampion je bio moj sin, Hjalmar. Skakao je preko takvog kamenja preko kojeg nijedan drugi dečak nije smeo da skoči. I išao je uzdignutog nosa izazivajući sve da probaju da ga poraze. I neko je prihvatio njegov izazov. Ciri, Pavetina kćerka iz Cintre. Nije bila ni ostrvljanka, iako je tako izg
ledala pošto je tu provodila više vremena nego u Cintri.
– Čak i posle Pavetinog nesrećnog slučaja? Mislila sam da joj je Kalante zabranila da bude ovde?
– Znaš za to? – pogleda je bistro. – Ah, da, ti mnogo znaš, Jenefer. Mnogo. Kalantin bes i naredbe nisu trajali duže od pola godine, posle je Ciri ponovo počela da provodi ovde leta i zime... Na klizaljkama je bila kao đavolak, ali da skače “lososom” na takmičenjima s dečacima? I da izazove Hjalmara? To mi nije išlo u glavu.
– Skočila je – pretpostavi čarobnica.
– Skočila je. Skočio je taj mali cintrijski poluđavo. Pravi Lavić iz krvi Lavica. A Hjalmar, da ga ne bi ismevali, morao je da rizikuje sa skokom preko još dužeg reda kamenja. Rizikovao je. Slomio je nogu, slomio je ruku, slomio je četiri rebra i razvalio lice. Do kraja života će mu ostati ožiljak. Hjalmar Krivousti! I njegova slavna verenica! He-he!
– Verenica?
– Ni to nisi znala? Toliko znaš, a ovo ne? Dolazila je kod njega kada je posle slavnog skoka ležao i lečio se. Čitala mu je, pričala, držala ga za ruku... A kada bi neko ušao u sobu, oboje su crveneli kao dve bulke. I na kraju mi je Hjalmar saopštio da su se verili. Umalo me šlog nije strefio. “Ja ću tebi balavče”, kažem na to, „dati veridbu motkom po guzici!” I malo me je strah obuzeo, zato što sam zaključio da je u Laviću vrela krv, da je kod nje sve fike-fake, jer ona je sklona riziku, da ne kažem: mala ludača... Na sreću, Hjalmar je bio sav u udlagama i zavojima, pa nisu mogli da naprave glupost...
– Koliko su oni imali tada godina?
– On petnaest, ona nepunih dvanaest.
– Možda si malo preterao sa strahovima.
– Možda malo. Ali Kalante, kojoj sam morao sve da kažem, uopšte nije bagatelisala stvar. Znam da je imala bračne planove za Ciri, valjda se radilo o mladom Tankredu iz Kovira, a možda i o redanjskom Radovidu, nisam siguran. Ali glasine su mogle da naškode bračnim projektima, čak i glasine o nevinim poljupcima ili polunevinom maženju. Kalante je bez trena odlaganja odvela Ciri u Cintru. Devojka se ritala, ričala, slinila, ali ništa nije pomoglo. S Lavicom iz Cintre nije bilo diskusije. Hjalmar je posle toga dva dana ležao licem ka zidu i nije ni s kim razgovarao. Čim je ozdravio, hteo je da ukrade čamac i sam ode u Cintru. Dobio je remenom i prošlo ga je. A posle...
Krah an Krajte zaćuta i zamisli se.
– Posle je došlo leto, potom jesen, i već je ceo nilfgardski potencijal krenuo na Cintru sa južnog zida, preko Marnadalskih stepenica. A Hjalmar je našao drugu priliku da postane muškarac. U Marnadalu, kod Cintre, posle kod Sodena, stajao je hrabro protiv Crnih. Posle toga, kada su drakari išli na nilfgardske obale, Hjalmar je s mačem u ruci osvetio bajagi verenicu, jer se za nju tada mislilo da nije živa. Ja nisam verovao, jer se nisu pojavili fenomeni o kojima sam ti pričao... A sada, kada je Hjalmar saznao za mogući spasilački pohod, prijavio se kao dobrovoljac.
– Hvala ti za priču, Krah. Odmorila sam se slušajući. Zaboravila sam na... brige.
– Kada polaziš, Jenefer?
– U narednim danima. Možda čak sutra. Ostalo mi je da obavim još samo jednu, poslednju telekomunikaciju.
*
Oči Kraha an Krajtea bile su poput očiju jastreba. Zarivale su se duboko, sve do dna.
– Da ne znaš slučajno, Tris Merigold, s kime je razgovarala Jenefer poslednji put pre nego što je razmontirala paklenu mašinu? Uveče dvadeset sedmog na dvadeset osmi avgust? S kim? I o čemu?
Tris sakri oči trepavicama.
*
Zrak svetlosti koji je lomio brilijant oživeo je bleskom površine ogledala. Jenefer je ispružila obe ruke i izgovorila čini. Oslepljujući refleks promenio se u uskovitlanu maglu, a iz magle je ubrzo počela da se pomalja slika. Slika odaja sa zidovima pokrivenim šarenom tapiserijom.
Pokret kod prozora. I nemiran glas.
– Ko je? Ko je tamo?
– To sam ja, Tris.
– Jenefer? To si ti? Bogovi! Otkud... Gde si?
– Nije važno gde sam. Ne blokiraj jer se slika trese.I skloni svećnjak jer zaslepljuje.
– Odmah. Naravno.
Iako je bilo kasno, Tris Merigold nije bila ni u negližeu, ni u radnom odelu. Imala je na sebi haljinu za izlazak. Kao i uvek, zakopčanu visoko do grla.
– Možemo li slobodno da razgovaramo?
– Naravno.
– Sama si?
– Da.
– Lažeš.
– Jenefer...
– Nećeš me prevariti, balavice. Znam taj tvoj izraz lica, nagledala sam ga se. Imala si takav kada si počela iza mojih leđa da spavaš s Geraltom. Tada si navlačila istu nevino-kurvinsku masku koju vidim i sada na tvom licu. I sada znači isto što je i onda značila!
Tris je pocrvenela. A pored nje, kraj prozora, pojavila se Filipa Ejlhart, obučena u muški teget prsluk sa srebrnim vezom.
– Bravo – reče. – Bistra kao i obično, pronicljiva kao i obično. Kao i obično, teško te je shvatiti i razumeti. Drago mi je što vidim da si zdrava, Jenefer. Drago mi je što se sumanuta teleportacija iz Montekalva nije okončala tragično.
– Pretpostavimo da si srećna – iskrivi usta Jenefer. – Mada je to veoma smela pretpostavka. Ali ostavimo to. Ko me je izdao?
– Zar je to važno? – slegnu ramenima Filipa. – Već ima četiri dana kako kontaktiraš sa izdajicama. S onima kojima su korupcija i izdaja druga priroda. I s onima koje si sama primorala na izdaju. Jedan od njih je izdao tebe. Normalan tok stvari. Nemoj mi reći da to nisi očekivala.
– Naravno da sam očekivala – frknu Jenefer. – Najbolji dokaz za to je što sam kontaktirala s vama. Mada nisam morala.
– Nisi morala. Znači da imaš interesa u tome.
– Bravo. Bistra kao i uvek, pronicljiva kao i uvek. Kontaktiram s vama da bih vas uverila da je tajna vaše lože sigurna kod mene. Neću vas izdati.
Filipa ju je posmatrala ispod spuštenih trepavica.
– Ako si računala – reče najzad – da ćeš tom deklaracijom sebi kupiti vreme, mir i sigurnost, grdno si se prevarila. Ne zaluđujmo se, Jenefer. Bežeći iz Montekalva napravila si izbor, odlučila si se za suprotnu stranu barikade. Ko nije s ložom, taj je protiv lože. Sada pokušavaš da nas preduprediš u pronalaženju Ciri, a motivi koji te usmeravaju su u odnosu na naše suprotni. Delaš protiv nas. Nećeš da dozvoliš da iskoristimo Ciri za naše političke ciljeve. Prema tome, znaj da činimo sve kako ti ne bi uspela da iskoristiš devojku za svoje, sentimentalne ciljeve.
– Znači rat?
– Nadmetanje – osmehnu se otrovno Filipa. – Samo nadmetanje, Jenefer.
– Časno i pošteno?
– Mora da se šališ.
– Jasno mi je. Ipak, htela bih da izložim određeni problem časno i jednoznačno, računajući da ću imati nešto od toga.
– Izloži.
– U toku nekoliko narednih dana, možda čak sutra, nastupiće događaji čije posledice nisam u stanju da predvidim. Može se desiti da naše nadmetanje i rivalitet odjednom prestanu da budu značajni. Iz prostog razloga. Neću se nadmetati.
Filipa Ejlhart namršti oči našminkane plavom senkom.
– Shvatam.
– Postarajte se tada da mi se posle smrti povrati reputacija i dobro ime. Da me ne smatraju izdajnikom i Vilgeforcovim saveznikom. Molim ložu za to. Molim tebe lično.
Filipa je ćutala neko vreme.
– Odbijam molbu – reče najzad. – Žao mi je, ali tvoja rehabilitacija nije u interesu lože. Ako umreš, umrećeš kao izdajica. Bićeš izdajnica i zločinac za Ciri, jer kasnije će biti lakše manipulisati devojkom.
– Pre no što preduzmeš nešto što preti smrću – ispusti odjednom Tris – ostavi nama...
– Testament?
– Nešto što će nam omogućiti... Da nastavimo... Da krenemo tvojim stopama. Da pronađemo Ciri. Njeno dobro je na prvom mestu! Njen život! Jenefer, Dajkstra je pronašao... određene tragove. Ako Vilgeforc ima Ciri, devojci preti užasna smrt.
– Ćuti, Tris – planu oštro Filipa Ejlhart. – Tu neće biti trgovine ni aukcije.
– Ostaviću vam smernice – reče polako Jenefer. – Ostaviću vam informacije o tome šta sam saznala i o tome šta sam preduzela. Ostaviću vam trag kojim ćete moći da pođete. Ali ne za džaba. Nećete da me rehabilitujete u očima sveta, onda dođavola s vama i sa svetom. Ali rehabilitujte me makar u očima jednog vešca.
– Ne – odgovori odmah Filipa. – Ni to nije u interesima lože. Za svog vešca ćeš takođe ostati izdajica i kupljiva čarobnjakinja. Nije u interesu lože da ubija tražeći osvetu, a kada tebe bude prezirao, neće hteti da se sveti. Uostalom, on možda više nije živ. Ili će umreti za koji dan.
– Informacije – reče oporo Jenefer – za njegov život. Spasi ga, Filipa.
– Ne, Jenefer.
– Zato što nije u interesu lože – u očima čarobnice zasija purpurni oganj. – Čula si, Tris? Eto tvoje lože. Eto njenog pravog lica, eto njenih pravih interesa. I šta ti kažeš? Devojci si bila mentorka i sama si govorila da si joj starija sestra. A Geralt...
– Ne idi Tris niz dlaku s romantikom, Jenefer – Filipa se revanšira s ognjem u očima. – Devojku ćemo pronaći i spasti bez tvoje pomoći. A ukoliko ti pođe za rukom, bravo i stoput ti hvala, poštedećeš nas muka i troška. Ti ćeš istrgnuti devojku iz Vilgeforcovih ruku, mi ćemo je istrgnuti iz tvojih. A Geralt? Ko je Geralt?
– Čula si, Tris?
– Oprosti mi – reče poluglasno Tris Merigold. – Oprosti, Jenefer.
– O ne, Tris. Nikada.
*
Tris je gledala u pod. Oči Kraha an Krajtea bile su poput očiju jastreba.
– Sutradan posle te tajne komunikacije – reče polako jarl Skeliških ostrva – o kojoj ti ništa ne znaš, Tris Merigold, Jenefer je otplovila iz Skeliga na Sednin Bezdan. Kada sam je pitao zašto plovi baš tamo, pogledala mi je u oči i odgovorila da namerava da utvrdi čime se razlikuju prirodne katastrofe od neprirodnih. Krenula je s dva drakara, “Tamarom” i “Alkionom”, čiji su članovi posade bili isključivo dobrovoljci. To je bilo dvadeset osmog avgusta, pre dve nedelje. Više je nisam video.
Lastavičja Kula Page 34