Sećam se, prisećala se Kena, kako smo se cerekali tom slamenom bogiću, a starešina sela nam je ozbiljnog lica objasnio da je zaštitnik sela, Sveti Govorog, pre mnogo godina bio zlatan, pa je bio srebrn, pa bakaran, bilo je nekoliko koštanih verzija i nekoliko od plemenitog drveta. Ali sve su ih otimali i krali. Dolazili su izdaleka da ga ukradu. Tek od kada je Govorog slamen, vlada mir.
Rasporedili smo logore po selu. Kao što je bilo dogovoreno, Skelen je odseo u seoskoj kući.
Za nepunih sat vremena napravili smo od špijuna pirošku. Na klasičan, školski način.
*
– Priđite – naredi glasno Sova. – Priđite i pogledajte ovaj dokument... Odmah? Da li su svi ovde? Da ne moram dva puta da objašnjavam.
Ola Haršejm, koji samo što je popio iz zdele malo pavlake razblažene kiselim mlekom, obliza usne i umazane brkove, odloži posudu, pogleda unaokolo i izbroja. Dakre Silifant, Bert Brigden, Neratin Ceka, Til Ehrad, Joana Selborn...
– Dufikoj nije ovde.
– Zovi ga.
– Krel! Dufi Krel! Kod komandanta na sastanak! Zbog važnih naređenja! Trkom!
Dufikoj Krel zadihan utrča u izbu.
– Svi su tu, gos’n koroneru – reče Ola Haršejm.
– Ostavite otvoren prozor. Smrdi na beli luk, umreću. Otvorite i vrata, napravite promaju.
Brigden i Krel poslušno otvoriše vrata i prozor. A Kena još jednom potvrdi da bi Sova bio odličan glumac.
– Priđite, gospodo. Dobio sam od cara ovaj dokument, poverljiv i neobične težine... Pažljivo...
– Sad! – vrisnu Kena istovremeno šaljući snažan usmeren impuls, koji je po svom dejstvu na čula bio jednak bliskom udaru groma.
Ola Haršejm i Dakre Silifant uhvatiše zdele i istovremeno pljusnuše pavlakom u pravcu koji im je pokazala Kena. Til Ehrad spretno razbaca vreću brašna koju je skrivao pod stolom. Na podu izbe smešao se pavlačno-brašni oblik, u početku bez forme. Ali Bert Brigden je motrio. Bez greške je ocenio gde bi mogla biti glava piroške i iz sve snage opaučio tu glavu metalnim tiganjem.
Zatim su se svi bacili na špijuna ulepljenog pavlakom i brašnom, svukli mu sa glave kapu-nevidljivku i uhvatili ga za ruke i noge. Okrenuvši sto naopako, vezali su špijunove udove za nogare. Svukli su mu čizme i čarape, a jednu čarapu su mu nabili u razjapljena usta.
Kako bi ovenčao delo, Dufikoj Krel ga je sa zamahom šutnuo u rebra, a ostali su gledali sa zadovoljstvom kako su špijunu oči izletele.
– Lepo odrađeno – oceni Sova, koji se tokom kratkog događaja nije ni maknuo, stajao je s prekrštenim rukama na grudima.
– Bravo. Čestitam. Pre svega vama, gđice Selborn.
Majku mu, pomisli Kena. Ako se ovako nastavi, zaista ću biti spremna da postanem oficir.
– Gos’n Brigdene – reče hladno Stefan Skelen, stojeći nad zarobljenikom razapetim među nogarima stola – stavite gvožđe na ugljen. Gos’n Ehrade, proverite da oko kuće nema dece.
Pognuo se i pogledao zavezanom u oči.
– Odavno se nisi pokazao, Rjense – reče. – Već sam počeo da se brinem da te je zadesila nesreća.
*
Udarilo je zvono stražare, znak za smenu stražara. Sestre Skara melodično su brektale. Kohut je u snu mljackao grleći tabure.
Izigravao je junačinu, priseti se Kena, pravio se hrabar taj Rjens. Čarobnjak Rjens pretvoren u pirošku i vezan za nogare stola, golih peta uvis. Izigravao je deliju, ali nikoga nije prevario, a mene najmanje. Sova me je upozorio da je on čarobnjak, pa sam mu mešala misli da ne bi mogao da baca čini ili priziva magijsku pomoć. Kada sam imala priliku, čitala sam ga. Branio se, ali kada je nanjušio dim ugljena u vatri, gde se zagrevalo železo, njegova magična zaštita i blokada popustile su po svim šavovima, kao stare gaće, a ja sam ga mogla čitati do mile volje. Njegove misli se ni u čemu nisu razlikovale od misli drugih koje sam čitala u istim situacijama. Misli ljudi koje će uskoro maltretirati. Misli razbacane, nepovezane, pune bola i očaja. Misli hladne, ljigave, mokre i smrdljive. Kao utroba leša.
Pored toga, kada smo mu izvukli povez iz usta, čarobnjak Rjens je opet pokušao da izigrava junaka.
*
– No dobro, Skelene! Uhvatili ste me, uspeli ste! Čestitam. Klanjam se tehnici, umešnosti i profesionalizmu. Odlično školovani ljudi, prosto da pozavidim. A sada me oslobodite iz ove neprijatne pozicije.
Sova privuče sebi stolicu, sede naopako i osloni ruke i bradu na naslon. Posmatrao je zarobljenika s visine. I ćutao.
– Naredi da me oslobode, Skelene – ponovi Rjens. – A onda isteraj odavde podređene. Ono što imam da kažein treba samo tvoje uši da čuju.
– Gos’n Brigdene – upita Sova ne okrećući glavu. – Koje boje su železa?
– Još malo, gos’n koroneru.
– Gđice Selborn?
– Teško ga sada čitam – slegnu ramenima Kena. – Previše se plaši, guši sve druge misli. A takvih je misli ehej. Ima i nekoliko koje hoće da sakrije. Magičnim paravanima. Ali to nije ništa teško za mene, mogu...
– Neće biti potrebno. Probaćemo na klasičan način, crvenim železom.
– Majku mu! – zaurla špijun. – Skelene! Ne nameravaš valjda...
Sova se nagnuo, lice mu se malo izmenilo.
– Kao prvo: gospodin Skelen – procedi. – Kao drugo: da, nameravam da naredim da ti ispeku stopala, Rjense. Učiniću to s neizrecivom satisfakcijom. Smatraću to izrazom istorijske pravde. Kladim se da ne razumeš.
Rjens je ćutao, pa je Skelen nastavio.
– Vidiš, Rjense, ja sam savetovao Vatjea de Ridoa da ti pripali pete još onda, pre sedam godina, kada si se uvlačio carskoj obaveštajnoj službi kao pas, cvileći za milost i privilegiju da budeš izdajica i dvojni agent. Ponovio sam savet pre četiri godine kada si bez sapuna ulazio u dupe Emhiru, posredujući u kontaktima s Vilgeforcom. Kada si zbog lova na Cintrijku unapređen iz običnog malog potkazivača u gotovo prvog rezidenta. Kladio sam se s Vatjeom da ćeš ispečen reći kome služiš... Ne, loše sam se izrazio. Da ćeš navesti sve kojima služiš. I sve koje izdaješ. „A tada ćeš”, govorio sam mu, „videti i začuditi se, Vatje, u koliko tačaka se poklapaju obe liste”. Ali avaj, Vatje de Rido me nije poslušao. I sada nesumnjivo žali zbog toga. Ali ništa nije izgubljeno. Ja ću te samo malo pripeći, a kada budem već znao ono što hoću da znam, ustupiću te Vatjeu na dispoziciju. A on će s tebe kožu zderati, po malkice, u malim fragmentima.
Sova izvuče iz džepa maramicu i flakon parfema. Obilno je poškropio maramicu i prislonio je na nos. Parfem je divno mirisao na mošus, a ipak je terao Kenu na povraćanje.
– Železo, gos’n Brigdene.
– Pratim vas po naredbi Vilgeforca! – zariča Rjens. – Radi se o devojci! Prateći vaš odred, nadao sam se da ću vas preduhitriti i pre vas stići do tog lovca na nagrade! Trebalo je da iscenkam od njega devojku! Od njega, ne od vas! Vi hoćete da je ubijete, a Vilgeforcu treba živa. Šta još hoćete da znate? Reći ću! Sve ću reći!
– Opa, opa! – povika Sova. – Polako! Glava će me zaboleti od te galame i poplave informacija. Zamislite, gospodo, šta će tek biti ako ga pripečemo? Ima da nas uništi potpuno!
Krel i Silifant se glasno zacerekaše. Kena i Neratin Ceka se nisu priključili veselju. Takođe mu se nije priključio ni Bert Brigden, koji je upravo izvukao iz žara šipku i kritički je pogledao. Šipka je bila toliko zagrejana da se činilo da je prozirna, kao da nije železo, već staklena tuba napunjena tečnom vatrom.
Rjens primeti to i zakriča.
– Ja znam kako da nađete lovca i devojku! – vrisnu. – Znam! Reći ću vam!
– Pa naravno.
Kena se, neprestano pokušavajući da mu čita misli, iskrivi odbijajući talas očajnog, nemoćnog besa. U Rjensovom mozgu je nešto ponovo puklo, neka nova pregrada. “Od straha će reći nešto”, pomisli Kena, “što je nameravao da zadrži do kraja, kao keca u rukavu, asa kojim bi mogao da preseče druge asove u poslednjem, odlučujućem deljenju za najveći ulog. Sada će zbog običnog odvratnog straha od bola baciti tog asa na pod.”
Iznenada joj je nešto pućnulo u glavi, osetila je kako su joj slepoočnice vrele, pa najednom hladne.
I već je znala, znala je skrivenu Rjensovu misao.
“Bogovi”, pomisli. „Ala sam se upetljala...”
– Reći ću! – zavika čarobnjak, rumeneći i piljeći izbuljene oči u koronerovo lice. – Reći ću ti nešto odista važno, Skelene! Vatje de Rido...
Kena odjednom začu drugu, stranu misao. Videla je kako se Neratin Ceka s rukom na stiletu primiče vratima.
Zatopotale su čizme, a u izbu je upao Boreas Mun.
– Gos’n koroneru! Brzo, gos’n koroneru! Došli su... Nećete verovati ko!
Skelen zaustavi rukom Brigdena, koji se saginjao sa železom ka špijunovim stopalima.
– Trebalo bi da igraš loto, Rjense – reče gledajući kroz prozor. – U životu nisam sreo takvog srećnika.
Kroz prozor se videla rulja, a usred rulje dvoje na konjima. Kena je odmah znala ko je to. Znala je ko je mršavi džin bledih ribljih očiju što jaše na stasitom mrkovu.
I ko je devojka pepeljaste kose na prelepoj vranoj kobili, sa svezanim rukama i psećom ogrlicom oko vrata i s masnicom na otečenom licu.
*
Visogota se vratio u kolibu odvratno raspoložen, pokunjen, ćutljiv, zao čak. To beše posledica razgovora sa seljakom koji je doplovio čamcem da pokupi kože. „Možda poslednji put do proleća”, rekao je seljak. „Vreme se kvari iz dana u dan, susnežica i vetar da me strah da izađem na vodu. Jutrima je na barama led, samo gledaj, uskoro će sneg, pa mrazevi, samo gledaj, kad stanu reka i jezerca, tada čuvaj čamac u šupi, a sanke izvlači. Ali na Pereplutu se ne sme sankama, blatište na blatištu...”
Seljak je bio u pravu. Predveče se naoblačilo, s mrkog neba padale su bele pahulje. Buran istočni vetar povio je suvu trsku, belim talasima zaljuljao je površinu močvara. Postalo je prodorno, strašno hladno.
„Prekosutra je”, pomisli Visogota, „praznik Saovine. Po vilenjačkom kalendaru, za tri dana će nova godina. Po ljudskom kalendaru novu godinu treba počekati još dva meseca.
Kelpi, vrana Cirina kobila, udarala je i frktala u oboru.
Kada je ušao u kolibu, zatekao je Ciri kako čeprka po koferima. Dozvolio joj je to, čak ju je ohrabrio. Prvo, to je bio potpuno nov zadatak – pored jahanja Kelpi i listanja knjiga. Drugo, u škrinjama je bilo dosta stvari njegovih kćerki, a devojci je bila potrebna topla odeća. Više komada odeće, jer po zimi i hladnoći treba dosta dana da prođe da bi se oprane prnje najzad osušile.
Ciri je prebirala, merila, odbacivala, odlagala. Visogota je sedeo za stolom. Pojeo je dva skuvana krompira i pileće krilce. Ćutao je.
– Lep rad – pokaza mu predmete koje godinama nije video i čak je zaboravio da ih ima. – Isto su pripadali tvojoj kćerki? Volela je da kliza?
– Obožavala je. Nije mogla da dočeka zimu.
– Mogu li da uzmem?
– Uzmi šta hoćeš – slegnu ramenima. – Ja nemam nikakve koristi’ od toga. Ako ti se sviđaju i ako ti čizme odgovaraju... Ali da li se ti to pakuješ, Ciri? Spremaš se za odlazak?
Upiljila je pogled u gomilu odeće.
– Da, Visogota – reče nakon kratke stanke. – Tako sam odlučila. Jer, vidiš... Nemam vremena za gubljenje.
– Tvoji snovi.
– Da – kaza ubrzo. – Viđala sam u snovima vrlo ružne stvari. Nisam sigurna da li su se već dogodili ili je to tek budućnost. Nemam pojma da li ću uspeti da ih sprečim... Ali moram ići. Vidiš, ja sam se svojevremeno srdila na bližnje jer mi nisu došli u pomoć, što su me ostavili na milost sudbini... A sada mislim da možda njima treba moja pomoć. Moram da idem.
– Ide zima.
– Baš zbog toga moram da idem. Ukoliko ostanem, zaglaviću ovde sve do proleća... Do proleća ću se sekirati u mrtvilu i nesigurnosti, mučena košmarima. Moram da idem, odmah da idem da pokušam da nađem tu Lastavičju kulu. Taj teleport. Sam si proračunao da do jezera ima petnaest dana puta. Bila bih tamo pre novembarskog punog meseca...
– Ne možeš sada da napustiš skrovište – reče s naporom. – Sada ne. Uhvatiće te. Ciri... Tvoji gonitelji... vrlo su blizu. Ne možeš sada...
Bacila je na pod bluzu i ustala kao metak.
– Saznao si nešto – oštro ustvrdi činjenicu. – Od seljaka koji je uzeo kože. Govori.
– Ciri...
– Govori, molim te!
Kazao je. Kasnije se pokajao.
*
– Sigurno ih je đavo poslao, dobri gos’n pustinjače – promrmlja seljak prekidajući na tren brojanje koža. – Sigurno đavo. Od same ravnodnevice su ganjali po šumama, neku devojčuru su tražili. Plašili su, vikali, pretili, ali odmah su išli dalje, nisu stigli nikome da naškode. Ali sada su smislili drugu drugost: ostavili su po nekim selima i posedima neke, kako beše... Stara žar ili nešto tako. Nije to nikakav žar, dobri gospodine, a ni star, a ni mlad, no obična trojica ili četvorica bandita pogana, samo briga. Ma oni će tu celu zimu da čuče, dok devojčura koju gone ne izmili iz nekog skrovišta i ne promoli nos u selo. Tada će je Stara žar ščepati.
– I kod vas ih ima?
Seljak se natmuri, zaškripa zubima.
– Kod nas ne. Imali smo sreće. Ali u Dun Dâreu, pola dana od nas, sedi njih četvorica. U krčmi konače. Banditi, dobri gospodine, prljavi banditi, hulje. Nabacivali se devojčurama, a kad im momci stadoše pred njih, oni ih ubiše, dobri gospodine, bez milosti. Nasmrt...
– Ubili su ljude?
– Dvojicu. Starešinu i još jednog. Postoji li kazna za takve nitkove, dobri gospodine? Ima li zakona? Nemaš ni kaznu ni zakon! Jedan kolar, što je došao kod nas iz Dun Dârea sa ženom i kćerkom, rekao je da su ranije na svetu bili vešci... Oni su svakakve luperde dovodili u red. Trebalo bi pozvati vešca u Dun Dâre, da pričepi taj ološ...
– Vešci su ubijali stvorove, a ne ljude.
– To su hulje, dobri gospodine pustinjače, nikakvi ljudi, samo razbojnici iz pakla ispuzali. Treba na njih vešca, kažem vam, vešca... Deder, vreme mi je putem svojim, dobri gospodine pustinjače... Uh, ide zima! Dobro čuvaj čamac, a sanke izvlači... A na bandite iz Dun Dârea, dobri gospodine, vešca treba...
*
– O, istina – ponovi kroz stisnute zube Ciri. – O, sveta istina. Treba veštac... Ili veštica. Četvorica, zar ne? U Dun Dâreu, da? A gde je Dun Dâre? Uzvodno uz reku? Došla bih preko ada?
– Za ime bogova, Ciri – prerazi se Visogota. – Ne misliš valjda ozbiljno...
– Ne kuni se u bogove ako u njih ne veruješ. A znam da ne veruješ.
– Ostavimo na miru moj svetonazor! Ciri, kakve đavolske misli ti se motaju po glavi! Kako uopšte možeš...
– Sada ti ostavi na miru moj svetonazor, Visogota. Ja znam šta treba da radim! Ja sam veštica!
– Ti si osoba mlada i neuravnotežena! – planu. – Ti si dete koje je preživelo traumu, odbačeno, neurotično dete blisko nervnom slomu. A najviše od svega, bolesna si od želje za osvetom! Zaslepljena žudnjom za odmazdom! Zar ne razumeš to?
– Razumem bolje od tebe! – vrisnu. – Ti nemaš pojma šta znači biti maltretiran! Pojma nemaš o osveti, jer ti niko nikada nije načinio pravo zlo!
Istrčala je iz kolibe tresnuvši vratima, kroz koja je na trenutak prošišao u izbu prodoran hladan vetar. Uskoro je čuo rzanje i topot kopita.
Razljućen, tresnuo je tanjir o sto. „Nek ide”, pomisli gnevno, “nek istrese iz sebe zlobu.” Plašio se za nju ili ne plašio, ona je često jahala među močvarama, danju i noću, znala je staze, jame, ade i lišćarke. A kada bi se i izgubila, bilo je dovoljno da samo pusti uzde – vrana Kelpi je znala put do kuće, do kozjeg obora.
Nakon nekog vremena, kada se već jako smrklo, izašao je i obesio svetiljku na stub. Stajao je kraj žive ograde, naćulio uši da čuje zvuk kopita, pljuskanje vode. Vetar i šum trske ipak su potiskivali svaki odjek, svetiljka na stubu ljuljala se kao besna i na kraju se ugasila.
I tada je čuo. Iz daljine. Ne, ne iz pravca kuda je odjahala Ciri. Iz suprotnog pravca. Od močvara.
Divlji, neljudski
, otegnut, jadikovan krik. Skičanje.
Trenutak tišine.
I opet. Beann’shie.
Vilenjačka avet. Vesnica smrti.
Visogota je zadrhtao i od hladnoće i od straha. Brzo se vratio u kolibu, mumlajući i pevajući u bradu kako ne bi čuo, jer to ne sme da se čuje.
Pre nego što je stigao opet da upali svetiljku, iz tame se promolila Kelpi.
– Uđi u kolibu – reče Ciri, prijatno i meko. – I ne izlazi. Odvratna noć.
*
Tokom večere, opet su se sporečkali.
- – Čini se da znaš mnogo o problemima dobra i zla!
– Znam! I to ne iz univerzitetskih knjiga!
– Ne, naravno. Sve to znaš iz ličnog iskustva. Iz prakse. Svakako si dobila mnoštvo iskustava u tvom dugom, šesnaestogodišnjem životu.
– Dosta sam ih dobila. Dovoljno!
– Čestitam. Učena koleginice.
– Ti se sprdaš – stisnu zube – a nemaš ni predstavu koliko lošeg ste učinili svetu vi, omatoreli učenjaci, teoretičari sa svojim knjigama, sa stogodišnjim iskustvom čitanja moralnih traktata, tako savesno da niste imali vremena ni kroz prozor da pogledate kako svet zaista izgleda. Vi, filozofi, što lažno podržavate lažne filozofije da biste dobili plate na univerzitetima. A pošto vam živa duša ne bi platila za groznu istinu o svetu, izmislili ste etiku i moral, lepe i optimistične nauke. Samo što su lažne i šarlatanske!
– Nema ništa više šarlatansko od nepromišljene optužbe, balavice! I prebrzog i lakomislenog presuđivanja!
– Niste pronašli lek protiv zla! A ja, balava veštica, jesam! Siguran lek!
Nije odgovorio, ali lice ga je sigurno izdalo, pošto je Ciri nasilno ustala od stola.
– Smatraš da govorim gluposti? Govorim u vetar?
– Smatram – odgovori spokojno – da govoriš kroz bes. Smatram da planiraš osvetu kroz bes. I strastveno te nagovaram da se smiriš.
Lastavičja Kula Page 36