Oberon nije žalio ni roze vino. Naizgled blago, udaralo je u glavu, opuštalo, razvezivalo jezik. Pre no što je trepnula, ispričala mu je stvari koje je mislila da nikada neće ispričati.
Slušao je. Strpljivo. A ona se iznenada priseti zbog čega je tu, natmuri se i ućuta.
– Kako sam shvatio – dodade joj sasvim nove gljive, zelenkaste i mirisne kao vlašac – smatraš da te sa tim Geraltom veže sudbina?
– Upravo tako – podiže pehar već označen brojnim tragovima njenog ruža. – Sudbina. On, to jest Geralt, suđen mi je, a ja njemu. Naše sudbine se vezuju. Stoga bi bilo bolje da odem odavde. Odmah. Razumeš li?
– Priznaću, ne baš.
– Sudbina! – ispi gutljaj. – Snaga kojoj je bolje da ne staješ na put. Zbog toga mislim... Ne, ne, hvala, ne stavljaj mi više, molim te, najela sam se toliko da ću sigurno pući.
– Spomenula si da misliš.
– Mislim da je bila greška što ste me namamili ovamo. I što me primoravate na... Pa, znaš na šta mislim. Ja moram otići odavde, da požurim da im pomognem... Jer moja sudbina...
– Sudbina – prekinu je, podižući putir. – Predestinacija. Šta ćeš, to je neizbežno. Mehanizam koji čini da se praktično beskonačan broj nepredvidivih događaja mora okončati samo takvim, a ne drugim rezultatom. Zar ne?
– Naravno!
– Nezavisno od okolnosti i uslova, rezultat mora da nastupi. Ono što je predodređeno mora da se desi. Zar ne?
– Da!
– Kuda onda i zašto želiš da ideš? Pij vino, raduj se trenutku, veseli se životu. Što treba da dođe, ionako će doći, ako je to neizbežno.
– Ma nemoj. To nije tako jednostavno.
– Onda protivrečiš sama sebi.
– Nije istina.
– Protivrečiš protivrečnosti, a to je već začaran krug.
– Ne! – trže glavu. – Ne može samo da se sedi i ništa ne radi! Ništa ne dolazi samo!
– Sofizam.
– Ne smeš nepromišljeno traćiti vreme! Možeš propustiti pravi trenutak... Taj jedan, pravi, neponovljivi. Jer vreme se nikada ne ponavlja.
– Dozvoli – ustade. – Pogledaj, evo ovo.
Na zidu koji je pokazao video se ispupčen reljef na kom je bila predstavljena ogromna krljuštava zmija. Gmizavac, izvivši se u oblik osmice, grizao je zubima sopstveni rep. Ciri je već videla nešto takvo, ali nije se sećala gde.
– To je – kaza vilenjak – drevna zmija urobor. Urobor simbolizuje beskonačnost i sam jeste beskonačnost. On je večito odlaženje i večito vraćanje. On je nešto što nema ni početak ni kraj.
– Vreme je kao drevni urobor. Vreme su trenuci koji otiču, zrnce peska koje se presipa u klepsidri. Vreme su momenti i događaji, kojima tako rado pokušavamo da ga merimo. Ali drevni urobor nas podseća da se u svakom momentu, u svakom trenutku, u svakom događaju, kriju prošlost, sadašnjost i budućnost. U svakom trenu se krije večnost. Svaki odlazak je ujedno povratak, svaki oproštaj dobrodošlica, svaki povratak rastanak. Sve je istovrerneno početak i kraj.
– I ti si – kaza, uopšte ne gledajući u nju – ujedno početak i kraj. A budući da je ovde bilo reči o sudbini, znaj da je upravo to tvoja sudbina. Da budeš početak i kraj. Razumeš li?
Oklevala je na momenat. Ali njegove užarene oči primoraše je na odgovor.
– Razumem.
– Skini se.
Kazao je to tako bezbrižno, tako ravnodušno, da umalo nije vrisnula od ljutnje. Drhtavim rukama poče da raskopčava prsnik.
Prsti su bili neposlušni, kopče, dugmići i vrpce nezgodni i tesni. Iako je Ciri žurila koliko je mogla, želeći da sve to što pre ima iza sebe, skidanje je trajalo iritantno dugo. Ali vilenjak nije odavao utisak nekoga kome se žuri. Kao da je zaista imao na raspolaganju čitavu večnost.
Ko zna, pomisli ona, možda i ima?
Već sasvim golišava, premesti se sa noge na nogu, od poda su joj zebla stopala. Primetio je to i bez reči pokazao na ležaj.
Postelja. je bila od kuna. Od krzna kuna sašivenih u velike postave. Mekušnih, toplih, ugodno škakljivih.
Legao je pored nje sasvim obučen, u čizmama čak. Kada ju je dodirnuo, nevoljno se ukrutila, pomalo ljuta na sebe jer je bila odlučna da do kraja glumi gordu i nepristupačnu. Nema tu mnogo priče, zubi su joj pomalo cvokotali. Njegov elektrizirajući dodir ju je ipak umirivao, a prsti podučavali i naređivali. Pokazivali. U trenutku kada je počela da shvata smernice toliko dobro i gotovo s anticipacijom, zatvorila je oči i zamislila da je to Mistle. Ali nije joj uspelo. Pošto se on veoma razlikovao od Mistle.
Dlanovima ju je podučio šta treba da radi. Poslušala je. Čak orno. Užurbano.
On uopšte nije žurio. Pod njegovim milovanjem popustila je kao svilena vrpca. Primorao ju je na stenjanje. Da zagrize usne. Na žestoku spazmu koja potresa celo telo.
Ono što je posle uradio uopšte nije očekivala.
Ustao je i otišao. Ostavljajući je raspaljenu, zadihanu i uzdrhtalu.
Nije se ni osvrnuo.
Krv udari Ciri u lice i slepoočnice. Uvila se u klupko na postelji od kuna. I zajecala. Od besa, stida i poniženja.
*
Ujutru je pronašla Avalak’ha na peristilu iza palate, među špalirom kipova. Kipovi – sasvim neobično – predstavljali su vilenjačku decu u raznoraznim pozama, uglavnom nestašnim. Pogotovu je onaj pored kojeg je stajao vilenjak bio zanimljiv – predstavljao je mališu kako stoji na jednoj nozi, usta iskrivljenih od srdžbe i stisnutih pesničica.
Ciri dugo nije mogla da odvrati pogled, a u trbuhu je osetila tup bol. Tek kada ju je Avalak’h naterao, ispričala mu je sve. Okolišno i oklevajući.
– On je – kaza ozbiljno Avalak’h kada je završila – više od šeststo pedeset puta video saovinske dimove. Veruj mi, Lastavice, to je mnogo i za Narod Jovovina.
– A šta mene briga za to? – progunđa. – Ja sam se dogovorila! Naučili ste valjda od patuljaka, vaših pobratima, šta je to kontrakt? Ja sam svoje obavila! Predala sam se! Šta mene briga što on ne može ili neće? Šta mene briga da li je to staračka nemoć ili ga ne privlačim? Možda mu se gade Dh’oin? Možda kao i Eredin u meni vidi samo grumen zlata u gomili komposta?
– Nadam se. – Avalak’hovo lice – neviđeno – izmeni se i zgrči. – Nadam se da mu nisi kazala ništa slično.
– Nisam kazala. Mada sam imala želju.
– Pazi se. Ne znaš šta rizikuješ.
– Svejedno mi je. Ja sam zaključila ugovor. Odlučite se za jedno ili drugo! Ili ispunjavajte uslove, ili ćemo da poništimo ugovor i ja ću biti slobodna.
– Pazi se, Zirael – ponovi, pokazujući na kip nestašnog mališana. – Nemoj da budeš kao ovaj ovde. Obrati pažnju na svaku reč. Trudi se da razumeš. A ukoliko nešto ne razumeš, ni u kom slučaju ne delaj brzopleto. Budi strpljiva. Zapamti, vreme nema značaj.
– Ima značaj!
– Zamolio sam, nemoj biti jogunasto dete. Još jednom ponavljam: budi strpljiva sa Oberonom. Zato što je to tvoja jedina šansa da povratiš slobodu.
– Zaista? – gotovo dreknu. – Počinjem da sumnjam! Počinjem da podozrevam da si me slagao! Da ste me svi slagali!
– Obećao sam ti – Avalak’hovo lice bilo je jednako mrtvo kao kamen kipova – da ćeš se vratiti u svoj svet. Dao sam reč. Podvrgavati reč sumnji je za Aen Ele teška uvreda. Kako bih sprečio da dođe do toga, predlažem da okončamo ovaj razgovor.
Hteo je da ode, ali mu je preprečila put. Njegove akvamarinske oči su se suzile, a Ciri je shvatila da ima posla sa veoma, ali veoma opasnim vilenjakom. Ali bilo je prekasno da se povuče.
– To je baš vilenjački – zasikta kao zmija – sam vređaš, a posle ne dopuštaš revanš.
– Pazi se, Lastavice.
– Slušaj – Ciri zabaci glavu. – Vaš Kralj Jovovina neće izaći na kraj sa zadatkom, to je više nego očigledno. Nije važno da li je on problem, ili sam ja. To je svejedno i bez značaja. Ali ja želim da ispunim ugovor. I da završim sa tim. Stoga, neka mi to dete, do kojeg vam je toliko stalo, napravi neko drugi.
&nbs
p; – Ne znaš čak ni o čemu govoriš.
– A ako sam ja problem – nije menjala ton i izraz lica – onda to znači da si pogrešio, Avalak’h. Namamio si u ovaj svet osobu koju nije trebalo.
– Ne znaš o čemu pričaš, Zirael.
– Ako se pak – viknu – svima vama gadim, onda primenite metodu uzgajivača mazgi! Šta, ne znaš? Ždrepcu se pokaže kobila, a potom mu se vezuju oči i podmeće magarica!
Nije se ni udostojio da odgovori. Prošao je bez ustručavanja kraj nje i pošao špalirom kipova.
– A možda ti? – vrisnu. – Ako hoćeš, predaću se tebi! Šta je? Nećeš da se žrtvuješ? Ali tobože imam Larine oči!
U dva skoka je bio kraj nje, njegove ruke izleteše poput zmija ka njenom vratu i stisnuše poput čelične stege. Shvatila je da bi je zadavio kao pile kada bi hteo.
Pustio ju je. Nagnu se i izbliza joj pogleda u oči.
– Ko si ti – upita neobično smireno – da se usudiš da skrnaviš njeno ime na takav način? Ko si ti da se usudiš da me vređaš tako bednom milostinjom? Oh, znam ja, vidim ja ko si ti. Nisi Larina kćerka. Ti si Kregenanova kćerka, ti si nepromišljena, arogantna, samoživa Dh’oin, gotovo tipičan predstavnik rase koja ništa ne shvata, a sve mora da uništi, okalja samo jednim dodirom, isprlja i oskrnavi samo jednom mišlju. Tvoj predak mi je ukrao moju ljubav, uzeo mi ju je, samoživo i arogantno mi je oteo Laru. Ali tebi, kćeri dostojnoj njega, neću dozvoliti da mi otmeš sećanje na nju.
Okrenu se. Ciri savlada otpor stegnutog grkljana.
– Avalak’h.
Pogled.
– Oprosti mi. Ponela sam se nepromišljeno i podlo. Oprosti mi. I ako možeš – zaboravi.
Priđe joj i obujmi je.
– Već sam zaboravio – kaza toplo. – Ne vraćajmo se na to više.
*
Kada je uveče ušla u kraljevske odaje, okupana, naparfemisana i očešljana, Oberon Muirketah je sedeo kraj stola, pognut nad šahovskom tablom. Bez reči joj naloži da sedne preko puta.
Pobedio ju je u deset poteza.
Drugi put je ona igrala sa belima, a on ju je pobedio u jedanaest poteza.
Tek tada podiže pogled, svoje svetle izvanredne oči.
– Skini se, molim te.
Zbog jedne stvari trebalo mu je odati čast – bio je delikatan i uopšte nije žurio.
Kada je – kao i prošli put – ustao iz kreveta i otišao bez reči, Ciri je to primila sa spokojnom rezignacijom. Ali gotovo do same zore nije mogla da zaspi.
A kada su prozori zasvetleli od jutarnjeg sunca, a ona konačno zaspala, usnila je vrlo čudan san.
*
Visogota, pognut, ispira od sočivice zamku za ondatre. Šumi trska koju je njihao vetar.
Osećam se krivim, Lastavice. Ja sam te naveo na misao o toj sumanutoj eskapadi. Ukazao sam ti put ka toj prokletoj kuli.
– Ne prebacuj sebi, Stari Gavrane. Da nije bilo kule, dočepao bi me se Bonhart. Ovde sam barem bezbedna.
Nisi bezbedna tu.
Visogota se ispravlja.
Iza njegovih leđa, Ciri vidi brdo, golo i oblo, kako se uzdiže iz trave poput savijene kičme stvora pritajenog u zasedi. Na brdu stoji ogroman kamen. Pored kamena dve prilike. Žena i devojka. Vetar čupa i upliće ženinu crnu kosu.
Vidokrug plamti od munja.
Haos pruža ruke ka tebi, kćeri. Čedo Drevne krvi, devojko upletena u Kretanje i Promenu, u Uništenje i Preporod. Suđena i sudbino. Iza zatvorenih vrata, Haos pruža ka tebi svoje kandže, i dalje ne znajući hoćeš li postati njegovo oruđe ili pak prepreka u njegovim planovima. Ne znajući du li ćeš slučajno odigrati ulogu zrna peska u zupčaniku Časovnika Sudbine. Haos se boji tebe, Čedo Nenadnosti. A želi da te navede da ti osetiš strah. Zbog toga ti šalje snove.
Visogota se saginje, čisti zamku za ondatre. Ali on nije živ, Ciri misli trezveno. Da li to znači da tamo, na onom svetu, umrli moraju da čiste zamke za ondantre?
Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa nebo plamti od požara. Ravnicom galopiraju hiljade jahača. Jahača u crvenim plaštovima.
Dearg Ruadri.
Saslušaj me pažljivo, Lastavice. Drevna krv koja teče tvojim žilama daje ti veliku vlast. Ti si Gospodarica Mestâ i Vremenâ. Imaš ogromnu Moć. Ne dozvoli da ti je zločinci i nitkovi otmu i iskoriste za nečasne ciljeve. Brani se! Beži od domašaja njihovih podlih ruku!
– Lako je reći! Okružili su me ovde nekakvom magičnom barijerom i zarobili...
Ti si Gospodarica Mestâ i Vremenâ. Tebe ne mogu zarobiti.
Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa je visoravan, stenovita ravnica, na njoj olupine brodova. Čitave desetine brodova. A napred zamak, crn, grozan, zubat od grudobrana, uzdignut nad planinskim jezerom.
Umreće bez tvoje pomoći, Lastavice. Samo ih ti možeš spasti.
Jeneferina usta, posečena i razbijena, pomiču se bezglasno, lipte u krvi. Ljubičaste oči blešte, plamte na omršavelom, zgrčenom licu pocrnelom od muke, prikrivenom gomilom razbarušene, prljave, crne kose. U udubljenju na podu smrdljiva bara, naokolo trčkaraju pacovi. Strahovita hladnoća kamenih zidova. Hladnoća okova na zglobovima ruku, na člancima nogu...
Jeneferini dlanovi i prsti su masa skorele krvi.
– Mamice! Šta su ti učinili?
Mermerne stepenice koje vode dole. Stepenice sa tri podesta.
Va'esse deireadh aep eigean... Nešto se završava... Šta?
Stepenice. Dole plamti vatra u gvozdenim košarama. Gobleni u plamenu.
Hajdemo, govori Geralt. Stepenicama do dole. Moramo. Tako treba. Nema drugog puta. Samo ove stepenice. Hoću da vidim nebo.
Njegova usta se ne miču. Modra su i na njima je krv. Krv, svuda krv... Cele stepenice u krvi...
Nema drugog puta. Nema, Zvezdooka.
– Na koji način? – viknu ona. – Na koji način im mogu pomoći? Ja sam u drugom svetu! Zarobljena! I nemoćna!
Tebe ne mogu zarobiti.
Sve je već opisano, govori Visogota. Čak i ovo. Pogledaj ispod nogu.
Ciri sa užasom vidi da stoji u moru kostiju. Među lobanjama, cevanicama i rebrima.
Samo ti to možeš sprečiti, Zvezdooka.
Visogota se ispravlja. Iza njegovih leđa zima, sneg, mećava. Vihor duva i zviždi.
Ispred nje, u mećavi, na konju, Geralt. Ciri ga prepoznaje, iako na glavi ima krznenu kapu, a lice obavijeno vunenim šalom. Iza njegovih leđa pomaljaju se u mećavi drugi jahači, njihove siluete su nejasne, tako tesno ututkane da ne postoji način da se razazna ko su.
Geralt gleda pravo u nju. Ali je ne vidi. Sneg mu pada u oči.
– Geralte! To sam ja! Ovde!
Ne vidi je. I ne čuje od zavijanja vihora.
– Geraaalteee!
To je muflon, kaže Geralt. To je samo muflon. Vraćamo se.
Jahači iščezavaju, rasplinjuju se u mećavi.
– Geralteee! Neeee!
*
Probudila se.
*
Ujutru je odmah pošla u staju. Čak bez doručka. Nije htela da sretne Avalak’ha, nije žudela za razgovorom sa njim. Preferirala je da umakne nametljivim, radoznalim, ispitivačkim pogledima drugih vilenjaka i vilenjakinja koji su se lepili za nju. U svakom drugom slučaju bile su demonstrativno ravnodušne, ali u pogledu spavaće sobe vilenjakinje su otkrivale svoju radoznalost, dok su zidovi palate – Ciri je bila uverena u to – imali uši.
Pronašla je Kelpi u boksu, pronašla je sedlo i opremu. Pre no što je stigla da osedla kobilu, pored nje su već bile sluškinje, one sive vilenjakinje, male, za glavu niže od običnih Aen Ele. Pomogle su joj oko kobile, klanjajući se i laskavo osmehujući.
– Hvala – kaza ona. – Snašla bih se i sama, ali hvala. Ljubazne ste.
Najbliža vilenjakinja osmehnu se široko, a Ciri zadrhta.
Zato što je devojka među zubima imala očnjake.
Skočila je do nje tako brzo da devojka umalo nije sela od straha. Sklonila je kosu sa uha. Uha koje nije imalo špicast vrh.
– Ti si čovek!
Devojka – a zajedno sa njom i ostale – kleknu na pometen
glineni pod. Pognu glavu. Iščekujući kaznu.
– Ja... – poče Ciri, gužvajuči remen vođica. – Ja...
Nije znala šta da kaže. Devojke su i dalje klečale. Konji su nemirno frktali i topotali u boksovima.
Napolju, na sedlu, u kasu, i dalje nije mogla da sabere misli. Ljudske devojke. Kao sluškinje, ali to nije suština. Suština je da u ovom svetu ima Dh’ovina...
Ljudi, ispravi se. Već mislim kao oni.
Iz zamišljenosti je trže glasno rzanje i Kelpin poskok. Podiže glavu i ugleda Eredina.
Sedeo je na svom mrkodoratastom ždrepcu, sada bez demonske bukranije i većine ostalih borbenih parafernalija. Mada je nosio verižnjaču ispod kaputa koji se prelivao u mnogim nijansama crvene boje.
Ždrebac na pozdrav zarza hrapavo, protrese glavom i iskezi na Kelpi žute zube. Kelpi, u duhu načela da se problemi rešavaju sa gospodom, a ne slugama, segnu zubima ka vilenjakovim butinama. Ciri povuče vođice.
– Pažljivo – kaza. – Drži distancu. Moja kobila ne voli strance. A ume da ugrize.
– Takve koje grizu – odmeri je rđavim pogledom – zauzdavaju se gvozdenim žvalama. Tako da i krv prošiklja. Odlična metoda za iskorenjivanje rđavih navika. Kod konja isto.
Cimnu uzde ždrepca tako jako da je konj zabrektao i načinio nekoliko koraka unazad, a iz njuške mu je kuljala pena.
– Šta će ti ta verižnjača? – sada Ciri odmeri vilenjaka pogledom. – Spremaš se za rat?
– Skroz suprotno. Čeznem za mirom. Ima li tvoja kobila još neke vrline, osim što je jogunasta?
– Koje vrste?
– Hoćeš li da odmerimo snage u trci?
– Ako hoćeš, što da ne – ustade na stremenima. – Tamo, prema onim kromlesima...
– Ne – prekinu je. – Ne tamo.
– Zašto?
– Zabranjena oblast.
– Naravno, za sve.
– Naravno, ne za sve. Previše je za nas dragoceno tvoje društvo, Lastavice, da bismo mogli da rizikujemo da nam ga uskratiš sama ili neko drugi.
– Neko drugi? Ne misliš valjda na jednoroge?
– Ne želim da te zamaram onim što ja mislim. Niti frustriram time što ne shvataš moje misli.
Gospodarica Jezera Page 18