– Hajdemo odavde – ponovi.
– Da – reče Jenefer. – Hoću da vidim nebo.
– Nikada vas više neću napustiti – Ciri reče muklo. – Nikada.
– Hajdemo odavde – ponovi. – Ciri, pridržavaj Jen.
– Ne treba da me pridržava!
– Dozvoli mi, mamice.
Ispred njih su bile stepenice, velike stepenice koje tonu u dim, u treperavu svetlost baklji i vatre u gvozdenim kantama. Ciri zadrhta. Već je videla te stepenice. U snovima i vizijama.
Daleko dole, čekali su naoružani ljudi.
– Umorna sam – šapnula je.
– I ja – prizna Geralt, izvlačeći sihil.
– Dosta mi je više ubijanja.
– I meni.
– Nema drugog izlaza odavde?
– Ne. Nema. Samo te stepenice. Moramo tuda, devojko. Jen želi da vidi nebo. A ja želim da vidim nebo, Jen i tebe.
Ciri se osvrnu i pogleda u Jenefer, koja se naslonila na balustradu kako ne bi pala. Izvukla je medaljone koje je uzela od Bonharta. Mačku je stavila sebi oko vrata, vuka je dala Geraltu.
– Nadam se – reče on – da znaš da je to samo simbol?
– Sve je samo simbol.
Izvukla je Lastavicu iz korica.
– Hajdemo, Geralte.
– Hajdemo. Drži se blizu mene.
U podnožju stepenica čekali su ih Skelenovi najamnici, stiskajući oružje u znojavim pesnicama. Sova brzim gestom posla na stepenice prvu turu. Potkovane čizme najamnika zatopotaše na stepenicima.
– Polako, Ciri. Ne žuri. Blizu mene.
– Da, Geralte.
– I mirno, devojko, mirno. Zapamti, bez srdžbe, bez mržnje. Mi moramo izaći i videti nebo. A oni koji nam stanu na put moraju umreti. Ne oklevaj.
– Neću oklevati. Hoću da vidim nebo.
Do prvog podesta su došli bez problema. Najamnici su se povlačili pred njima, iznenađeni i začuđeni njihovom smirenošću. Ali uskoro su trojica skočila ka njima vrišteći, vitlajući mačevima. Smesta su umrli.
– Združeno! – drao se odozdo Sova. – Ubijte ih!
Skočila su sledeća trojica. Geralt brzo zakorači prema njima, zavara ih fintom, ubode jednog odozdo u grlo. Obrnuo se i propustio Ciri ispod desne ruke, a Ciri glatko šljosnu drugog dripca ispod pazuha. Treći je hteo da spase život skokom preko balustrade. Nije uspeo.
Geralt obrisa sa lica prskotine krvi.
– Smirenije, Ciri.
– Smirena sam.
Sledeća trojica. Blesak oštrica, krik, smrt.
Gusta krv puzala je nadole, tekla po stepenicima.
Dripac u mesinganoj brigandini{101} skoči ka njemu sa dugim kopljem. Oči su mu bile zverske od narkotika. Ciri brzom kosom paradom odbaci koplje, a Geralt poseče. Obrisao je lice. Išli su, ne osvrćući se.
Drugi podest je bio blizu.
– Ubij! – vikao je Skelen. – Na njih! Ubiiijteee ih!
Na stepenicama lupnjava, krik. Blesak oštrica, vrisak. Smrt.
– Odlično, Ciri. Ali smirenije. Bez euforije. I blizu mene.
– Sada ću uvek biti blizu tebe.
– Ne udaraj iz ramena, bolje iz lakta. Pazi.
– Pazim.
Blesak oštrice. Urlik, krv. Smrt.
– Odlično, Ciri.
– Želim da vidim nebo.
– Volim te mnogo.
– I ja tebe.
– Pazi. Postaje klizavo.
Blesak oštrice, zavijanje. Išli su, sustižući krv koja je lila po stepenicima. Išli su nadole, sve vreme nadole, stepenicama zamka.
Dripac koji ih je napao okliznuo se na okrvavljenom stepeniku, pao ničice pravo ispred njihovih nogu i zajaukao za milost, oberučke zaklanjajući glavu. Prošli su pored njega, ne gledajući.
Sve do trećeg podesta niko se više nije odvažio da im prepreči put.
– Lukovi! – drao se odozdo Stefan Skelen. – Dajte samostrele! Boreas Mun je trebalo da donese samostrele! Gde je on?
Boreas Mun – što Sova nikako nije mogao znati – bio je već dosta daleko. Išao je pravo na istok, sa čelom uz konjsku grivu izvlačio je iz pastuva onoliko galopa koliko je moglo.
Od ostalih, koje je poslao po lukove i samostrele, vratio se samo jedan.
Dripcu, koji se odlučio da gađa, blago su se tresle ruke, a oči suzile od fisteha. Prva strela je jedva okrznula balustradu. Druga ni u stepenice nije pogodila.
– Više! – razdrao se Sova. – Popni se više, kretenu! Gađaj izbliza!
Samostrelac se pravio da ne čuje. Skelen opsova svom snagom, istrže mu samostrel, skoči na stepenice, kleknu i nacilja. Geralt brzo zakloni Ciri svojim telom. Ali devojka se munjevito izvi iza njega, a kada je zašištala tetiva, već je bila u pozi. Okrenula je mač u gornju kvartu i odbila strelu tako jako da se dugo prevrtala pre nego što je pala.
– Vrlo dobro – promrmlja Geralt. – Vrlo dobro, Ciri. Ali ako još jednom uradiš tako nešto, izlemaću te.
Skelen baci samostrel. Iznenada je shvatio da je sam.
Svi njegovi ljudi, zbijeni u gomilu, bili su skroz dole. Nijedan se nije žurio da zakorači na stepenice. Kao da ih je bilo manje, opet ih je nekoliko otrčalo nekud. Sigurno po samostrele.
A veštac i veštica su smireno, ne žureći, ali i ne usporavajući korak, išli dole po stepenicama zamka oblivenim krvlju. Blizu jedno drugog, rame uz rame, zavaravajući ga i smućujući brzim pokretima oštrica.
Skelen se povuče. I nije prestao da se povlači. Sve do dole. Kada se našao u grupi svojih ljudi, uvideo je da povlačenje traje. Opsovao je nemoćno.
– Momci! – kriknu, a glas mu se neharmonično slamao. – Smelo! Hajde, na njih! Združeno! Napred, hrabro! Za mnom!
– Idite sami – promumla neki, primičući nosu dlan sa fistehom. Sova mu udarcem pesnice narkotikom obeli lice, rukav i prednji deo kaftana.
Veštac i veštica prođoše drugi podest.
– Kada siđu skroz dole – zariča Skelen – opkolite ih! Hajde, momci! Smelo! Na oružje!
Geralt pogleda u Ciri. I umalo ne zaurla od gneva, videvši u njenoj sivoj kosi beličaste plamenove sjajne kao srebro. Savladao se. Nije bilo vreme za ljutnju.
– Pazi – reče potmulo. – Budi blizu mene.
– Uvek ću biti blizu tebe.
– Dole će biti pakleno.
– Znam. Ali zajedno smo.
– Zajedno smo.
– Ja sam s vama – kaza Jenefer, silazeći za njima po crvenim stepenicama klizavim od krvi.
– U gomilu! U gomilu! – ričao je Sova.
Nekoliko njih koji su otrčali po samostrele vraćali su se. Bez samostrela. Veoma zaplašeni.
Iz sva tri hodnika koja su vodila ka stepenicama razleže se huk vrata razvaljivanih nadžacima, lomljava, zveket gvožđa i odjek teških koraka. I iznenada, iz sva tri hodnika uzmarširaše vojnici sa crnim šlemovima, oklopima i kaputima sa znakom srebrnog daždevnjaka. Viknuvši na najamnike gromko i zastrašujuće, oni zvučno baciše oružje na pod, jedan za drugim. U one manje odlučne nanišanili su samostrele, oštrice glejvova i rogatina i požurili ih još strašnijim krikom. Sada su svi poslušali, budući da se moglo videti da crni vojnici gore od želje da nekog ucmekaju i samo čekaju pretekst. Sova je stao ispred kolumne, prekrstivši ruke na grudima.
– Čudotvorna pomoć? – promumla Ciri. Geralt odmahnu glavom.
Samostreli i oštrice su bili naciljani i u njih.
– Glaeddyvan vort!
Otpor nije imao smisla. U podnožju stepenica vrvelo je od crnih vojnika kao u mravinjaku, a oni su već bili veoma, veoma izmoreni. Ali nisu bacili mačeve. Brižljivo su ih položili na stepenike. A zatim seli. Geralt je osetio toplu Cirinu ruku, čuo je njen dah.
Odozgo, prolazeći kraj leševa i bara krvi, pokazujući vojnicima nenaoružane ruke, sišla je Jenefer. Mučno je sela pored njih na stepenik.
Geralt je osetio toplinu i druge ruke. Šteta što tako ne može biti uvek, pomisli. A znao je da ne može.
Vezali su i redom odvodili Sovine ljude. Bilo je sve više crnih vojnika u kaputima sa
daždevnjakom. Iznenada se među njima pojaviše oficiri visokog ranga, prepoznatljivi po belim perjanicama i srebrnim bordurama na oklopima. I po poštovanju, sa kojim su im pravili prolaz..
Ispred jednog oficira, čiji je šlem bio naročito bogato ukrašen srebrom, razmicali su se sa izuzetnim poštovanjem. Štaviše, sa naklonima.
Upravo se on zaustavio ispred Skelena koji je stajao kod kolumne. Sova – jasno se to videlo, čak i pod treperavim svetlom lučeva i slika koje su sagorevale u gvozdenim kantama – poblede, postao je beo kao papir.
– Stefane Skelene – reče oficir zvučnim glasom, glasom koji je zazvonio sve do svoda hale. – Izaći ćeš pred sud. Bićeš kažnjen za izdaju.
Sova je odveden, ali mu nisu vezali ruke kao najamnicima.
Oficir se osvrnu. Sa tapiserije iznad njega otkinula se zapaljena krpa i pala, vrteći se kao velika ognjena ptica. Blesak zasija na srebrnoj borduri oklopa, na viziru koji je sezao do polovine obraza i bio u obliku sablasne zubate čeljusti, kao kod svih Crnih Vojnika.
Red je na nas, pomisli Geralt. Nije pogrešio.
Oficir je gledao u Ciri, a njegove oči su gorele u otvorima šlema, primećivale i registrovale sve. Bledilo. Ožiljak na licu. Krv na rukavu i dlanu. Bele pramenove u kosi.
Zatim Nilfgardijac skrenu pogled na vešca.
– Vilgeforc? – upita svojim zvučnim glasom. Geralt odrično odmahnu glavom.
– Kahir ep Kelah?
Ponovo odričan pokret glave.
– Klanice – kaza oficir, gledajući u stepenice. – Krvave klanice. Ali šta ćeš, ko mač diže... Sem toga, poštedeo si dželate posla. Dalek si put prevalio, vešče.
Geralt nije komentarisao. Ciri glasno ušmrknu i obrisa nos korenom šake. Jenefer je ukori pogledom. Nilfgardijac primeti to i osmehnu se.
– Dalek si prevalio put – ponovi. – Došao si ovamo sa kraja sveta. Za njom i radi nje. Makar ti po tom osnovu nešto pripada. Gospodine De Rido!
– Po naredbi, Vaša carska milosti!
Veštac se nije začudio.
– Potražite ovde diskretnu odaju u kojoj ću moći na miru da porazgovaram sa gospodinom Geraltom iz Rivije, a da nas niko ne ometa. Za to vreme, obezbedite sve ugodnosti i usluge obema damama. Razume se, pod budnom i neprestanom stražom.
– Razumem, Vaša carska milosti.
– Gospodine Geralte, pođite sa mnom.
Veštac ustade. Pogleda u Jenefer i Ciri, želeći da ih umiri, upozori ih da ne prave gluposti. Ali to nije bilo potrebno. Obe su bile užasno umorne. I rezignirane.
*
– Dalek si prevalio put – ponovi, skidajući šlem, Emhir var Emreis, Dejtven Adan in Karn ep Morvud, Beli Plamen Koji Pleše na Mogilama Neprijatelja.
– Ne znam – odgovori smireno Geralt – da li si ti prevalio dalji, Duni.
– Prepoznao si me – osmehnu se car. – A kažu da su me nedostatak brade i način držanja potpuno promenili. Mnogi od ljudi koji su me ranije viđali u Cintri dolazili su u Nilfgard na audijenciju sa mnom. I niko me nije prepoznao. A ti si me ipak video samo jedanput, i to pre šesnaest godina. Toliko sam ti se urezao u sećanje?
– Ne bih te prepoznao, zaista si se mnogo promenio. Jednostavno sam pretpostavio ko si. Još pre nekog vremena. Nisam bez tuđe pomoći i smernice odgonetnuo kakvu je ulogu odigrao incest u Cirinoj porodici. U njenoj krvi. U nekom od košmarnih snova usnio sam incest, najstrašniji i najgnusnijih od svih mogućih. I molim lepo, tu si, lično.
– Jedva se držiš na nogama – Emhir reče hladno. – A impertinencije koje činiš na silu prouzrokuju da se još više njišeš. Možeš sesti u prisustvu cara. Tu privilegiju ti dodeljujem... doživotno.
Geralt sede sa olakšanjem. Emhir je i dalje stajao naslonjen na izrezbaren orman – Spasao si život mojoj kćerki – reče. – Više puta. Hvala ti za to. U moje vlastito ime i ime budućih pokolenja.
– Razoružavaš me.
– Cirila – Emhir se nije potresao zbog ismevanja – će otići u Nilfgard. U podesno vreme će postati imperatorka. Na potpuno isti način kako su kraljicama postajale desetine devojaka. Odnosno, gotovo ne znajući svog supružnika. Često nemajući o njemu dobro mišljenje na osnovu prvog susreta. Često razočarane prvim bračnim danima i... noćima. Cirila neće biti prva.
Geralt se suzdržavao od komentara.
– Cirila – nastavi car – će biti srećna, kao i većina kraljica o kojima sam govorio. To će doći s vremenom. Ljubav, koju od nje uopšte ne zahtevam, Cirila će preneti na sina kojeg ću začeti sa njom. Arhikneza, a potom i cara. Cara koji će začeti sina. Sina koji će biti vladar sveta i koji će spasti svet od uništenja. Tako veli proročanstvo čiju tačnu sadržinu znam samo ja.
– Razume se – nastavi Beli Plamen – Ciri nikada neće saznati ko sam ja. Ta tajna će umreti. Zajedno sa onima koji je znaju.
– Jasno mi je – Geralt klimnu glavom. – Ne može biti jasnije.
– Ne možeš da ne zapaziš – Emhir progovori nakon nekog vremena – ruku sudbine koja je bila u svemu ovome. U svemu. U tvojim postupcima takođe. Od samog početka.
– Pre u tome vidim Vilgeforcovu ruku. Jer on te je onda poslao u Cintru, zar ne? Kada si bio Začarani Jež? On je učinio da Paveta...
– U zabludi si – Emhir ga žustro prekinu, zabacujući preko ramena kaput sa daždevnjakom. – Ne znaš ništa. I ne moraš da znaš. Nisam te pozvao ovamo da ti pripovedam istoriju mog života. Niti da se pravdam pred tobom. Jedino što si zaslužio jeste uveravanje da devojci neće biti naneta nepravda. Nemam nikakve dugove prema tebi, vešče. Nikakve...
– Imaš! – Geralt ga prekinu jednako žustro. – Poništio si sklopljeni ugovor. Prekršio si datu reč. To su dugovi, Duni. Prekršio si zakletvu kao knez, imaš dug kao car. Sa carskim kamatama. Za deset godina!
– Samo toliko?
– Samo toliko. Zato što mi samo toliko pripada, ne više. Ali ne ni manje! Trebalo je da dođem po dete kada napuni šest godina. Nisi čekao obećani termin. Hteo si da mi je ukradeš pre nego što je prošao. Međutim, sudbina, o kojoj stalno govoriš, ismejala te je. Tokom narednih deset godina pokušavao si da se boriš sa tom sudbinom. Sada je imaš, imaš Ciri, vlastitu kćer, koju si nekada lupeški i podlo lišio roditelja, a sa kojom sada hoćeš lupeški i podlo da rađaš rodoskvrnu decu. Ne zahtevajući od nje ljubav. Što je i pravilno. Ne zaslužuješ njenu ljubav. Među nama, Duni, ne znam kako ćeš moći da je pogledaš u oči.
– Cilj opravdava sredstva – Emhir reče potmulo. – Ono što radim, radim radi potomaka. Radi spasavanja sveta.
– Ako će svet biti spasen na taj način – veštac podiže glavu – onda je bolje da taj tvoj svet propadne. Veruj mi, Duni, bolje je da propadne.
– Bled si – reče gotovo prijatno Emhir var Emreis. – Ne uzbuđuj se toliko, samo što se nisi onesvestio.
Udaljio se od ormara, izvukao stolicu i seo. Vešcu se stvarno vrtelo u glavi.
– Gvozdeni Jež – car poče spokojno i tiho – trebalo je da bude način da primoraju mog oca na saradnju sa uzurpatorom. Bilo je to nakon prevrata, otac, svrgnuti car, bio je zatvoren i mučen. Međutim, nije se dao slomiti, pa su pokušali na drugi način. Čarobnjak, kojeg je unajmio uzurpator, na očeve oči pretvorio me je u nakazu. Čarobnjak je malo pridodao na sopstvenu inicijativu. Odnosno – humor. “Eimir” je na našem jeziku “jež”.
– Otac nije dao da ga slome i ubili su ga. Mene su pak izložili podrugivanju i podsmehu, pustili u šumu i nahuškali pse na mene. Spasao sam život, nisu bili baš zagriženi da me gone, budući da nisu znali da je čarobnjak isfušerisao posao i da mi noću vraća ljudski oblik. Na sreću, znao sam nekoliko osoba u čiju sam vernost mogao biti siguran. A, čisto da te obavestim, tada sam imao trinaest godina.
– Moram sam da odem iz zemlje. A to da spas od uroka moram da tražim na Severu, iza Stepenica Marnadala, pročitao mi je u zvezdama neki malo ćaknut astrolog po imenu Ksartizijus. Posle, kada sam već bio car, za to sam mu poklonio kulu i opremu. Pre toga je morao da radi sa pozajmljenom.
– Znaš šta se dogodilo u Cintri, ne treba gubiti vreme na udubljiva
nje u tu stvar. Međutim, ne slažem se da je Vilgeforc imao nešto zajedničko sa tim. Kao prvo, tada ga još nisam znao, kao drugo, imao sam ogromnu averziju prema čarobnjacima. Uostalom, ni dan-danas ih ne volim. Ah, da ne zaboravim: kada sam povratio tron, dočepao sam se tog čarobnjaka koji je služio uzurpatoru i mrcvario me na očeve oči. I ja sam pokazao smisao za humor. Čarobnjak se zvao Bratens, a na našem jeziku to zvuči skoro kao “ispržen”.
– Dosta je ipak digresija, vratimo se na stvar. Vilgeforc me je tajno posetio u Cintri, ubrzo nakon Cirinog rođenja. Predstavio se kao konfident ljudi koji su mi u Nilfgardu i dalje bili verni i konspirirali protiv uzurpatora. Ponudio mi je pomoć i uskoro je dokazao da može da pomogne. Kada sam, i dalje nepoverljiv, upitao za motive, bez ikakvog uvijanja mi je izjavio da računa na zahvalnost. Na milost, privilegiju i vlast kojom će ga darovati veliki car Nilfgarda. Odnosno ja. Moćan vladar, koji će vladati polovinom sveta. Koji će začeti potomka što će vladati celim svetom. Rame uz rame sa tim velikim vladarima – čarobnjak je izjavio bez okolišanja – sam ima nameru da se visoko izdigne. Tu je izvukao svitke uvezane zmijskom kožom i skrenuo mi pažnju na njihovu sadržinu.
– Na taj način sam se upoznao sa proročanstvom. Doznao sam o sudbini sveta i svemira. Doznao sam šta moram da učinim. I došao sam do zaključka da cilj opravdava sredstva.
– Pa naravno.
– U međuvremenu – Emhir je čuo ironiju na jedno uvo – u Nilfgardu su moji poslovi išli sve bolje i bolje. Moje pristalice su dobijale sve veće uticaje, i najzad, imajući iza sebe grupu linijskih oficira i kadeta, odlučili su se na državni udar. Međutim, za to sam im bio potreban ja. Lično. Istinski naslednik trona i krune carstva, pravi Emreis od krvi Emreisa. Trebalo je da budem nešto poput stega revolucije. Među nama govoreći, dosta revolucionara je gajilo nadu da neću biti ništa više od toga. Oni koji su još živi do danas ne mogu to da prežale.
– Ali, kao što rekoh, ostavimo se digresija. Morao sam da se vratim kući. Došao je čas da Duni, lažni kraljević iz Maehta i tobožnji cintrijski vojvoda zatraži svoje nasledstvo. Ipak, nisam zaboravio na proročanstvo. Morao sam da se vratim zajedno sa Ciri. A Kalante mi je oprezno, veoma oprezno motrila na prste.
Gospodarica Jezera Page 38