Lutali su kroz guste šume koje su obrastale padine Turloua. Šume su delovale izumrlo, nije bilo ni traga divljači, videlo se da je poplašena od vojske i izbeglica. Nisu imali šta da ulove, mada im glad trenutno nije pretila. Patuljci su vukljali sa sobom poprilično provijanta, a kad se utrošio – do čega je brzo došlo, jer je mnogo usta valjalo nahraniti – Jazon Varda i Munro Bri su nestali, tek što se smrklo, noseći sa sobom praznu vreću. Kad su se pred zoru vratili, nosili su sa sobom dva puna džaka. U jednom je bila paša za konje, u drugom geršla, brašno, sušena govedina, tek načet kotur sira, čak i ogromni sudžuk – specijalitet u vidu svinjskog želuca nadevenog iznutricama, presovan između dve daščice u obliku duvaljke s mehom za raspaljivanje vatre u peći.
Geralt je pretpostavljao odakle im taj plen. Nije odmah komentarisao, već je sačekao zgodan trenutak. Kad je ostao nasamo sa Zoltanom, učtivo je zapodenuo razgovor o tome vidi li on ikakvog ogrešenja u tom potkradanju drugih izbeglica, koje, pri svem tom, ništa manje ne gladuju od njih i jednako se teško kao oni bore da prežive. Patuljak je ozbiljno odvratio da se, naravno, veoma toga stidi, ali šta će kad mu je takav karakter.
– Moja ogromna mana je – objasnio je – moja nepresušna dobrota. Ja, jednostavno, moram da činim dobro. Pa ipak, razuman sam patuljak i znam da ne mogu svima da udovoljim. Ako bih nastojao da budem dobar prema čitavom svetu i svakom njegovom biću, bila bi to onda kap pitke vode u slanom moru, drugim rečima: jalov trud. Zato sam rešio da budem dobar u konkretnom smislu, da dobro koje činim ne bude uzaludno. Dobar sam za sebe i za svoje neposredno okruženje.
Geralt nije postavljao više pitanja.
*
Za vreme logorovanja na jednom mestu, Geralt i Milva su malo duže razgovarali sa Zoltanom Čivajem, nepopravljivim i okorelim altruistom. Kad su u pitanju bile ratne vojne operacije, bio je upućen. Barem je ostavljao takav utisak.
– Napad je – pričao je, svaki čas utišavajući kreštavog Feldmaršala Gajdaša, koji je prosipao psovke – počeo od Drajšota, u svitanje sedmog dana posle Lamasa. S nilfgardskom je išla i zaverenička, verdenska vojska, jer je Verden, kao što znate, sada pod carskim patronatom. Kretali su se brzo, paleći sva sela iza Drajšota i satirući brugansku vojsku u redutama. A na tvrđavu Dilingen krenula je s druge strane Jaruge nilfgardska Crna pešadija. Prešli su reku na najmanje očekivanom mestu. Most su podizali iz čamaca; za pola dana su ga postavili, verujete li?
– Više se ničemu ne treba čuditi – promrsi Milva. – Bili ste u Dilingenu kad je počelo?
– U blizini – odvrati zamumuljeno patuljak. – Kad su do nas stigle vesti o napadu, već smo bili na putu ka gradu Brugi. Na drumu je nastao džumbus, crnelo se od izbeglica, jedni su brisali s juga na sever, drugi sa severa na jug. Zabarikadirali su cestu, pa smo bili zaglavljeni. A Nilfgardijci su, pokazalo se, bili faktički i ispred i iza nas. Oni koji su išli od Drajšota morali su da se razdvoje. Rekao bih da je veliki nalet konjice krenuo na severoistok, upravo ka gradu Brugi.
– Crni su, dakle, već severno od Turloua. Mi smo, kanda, u sredini, između dva isturena odreda. U praznoj sredini.
–U sredini jesmo – priznade patuljak. – Al’ u praznoj nismo. Carske vojne jedinice pokrivaju sa strane Veverice, verdenski dobrovoljci i razne neformalne jedinice, a oni su još gori od Nilfgardijaca. Ti takvi Kernov su spalili, i nas potom malne nisu ucmekali, jedva smo uspeli u šume da zdimimo. Stoga nos ne pomaljamo iz prašume. I ostrožni treba da budemo. Kad do Starog druma dođemo, držaćemo se toka rečice Hotle do Ine, a iznad Ine ćemo morati već da se sretnemo s temerskom vojskom. Vojničine kralja Foltesta sigurno su već došli sebi od iznenađenja i oduprli se Nilfgardijcima.
– Kamo sreće da je tako – reče Milva gledajući u vešca. – Uza sve, stvar je u tome što nas hitne i važne stvari teraju na jug. Mi smo mislili da od Turloua krenemo na jug, prema Jarugi.
– Ne znam ja šta vas to u te krajine poteruje – Zoltan ih podozrivo ždraknu. – Nuto grdne muke vas su prinuždile kad za njih glavu u torbu turate.
Spusti glas, počeka, ali niko nije žurio da mu objasni. Patuljak se počeša po zadnjici, nakašlja se, ispljunu.
– Ne bih se začudio – reče napokon – da Nilfgard već drži u šaci obe obale Jaruge sve do samog ušća Ine. A do kog mesta na Jarugi vi treba da odete?
– Ni u jedno konkretno – Geralt je odlučio da odgovori. – Samo nam je do reke bitno, da čamcem dospemo do ušća.
Zoltan ga pogleda i nasmeja se. Ućutao je momentalno, čim je shvatio da to nije bila šala.
– Treba priznati – reče malo zatim – da fine staze vi snujete, al’ bolje se snovanja okanite! Čitava južna Bruga je u plamenu, pre nego što do Jaruge stignete, ili će vas na kolac nabiti ili ćete okovani u Nilfgardu sužnjevati. Ako biste čak nekim čudom do reke i dospeli, za spust do ušća šanse su vam nikakve. Pomenuo sam vam most na čamcima koji spaja Cintru sa bruganskom obalom. Taj most, pouzdano to znam, čuvaju i danju i noću, tuda ništa, sem lososa, rekom ne protiče. Vaši hitni i važni poslovi moraju da zaborave na hitnost i važnost. Spram potke snuj osnovu. Tako ja to vidim.
Izraz lica i pogled Milvin jasno su svedočili o tome da i sama ima takvo gledište. Geralt nije komentarisao. Osećao se veoma rđavo. Kost leve podlaktice i desno koleno i dalje su bole kljove tupog, svrdlajućeg bola, koji su pojačavali napor i sveprisutna vlaga. Dozlogrđivala su mu, isto tako, prodorna, deprimirajuća, neizrecivo neprijatna osećanja, nepoznata osećanja s kojim se do sada nije sretao i s kojima nije znao kako bi na kraj izašao.
Bespomoćnost i rezignacija.
*
Posle dva dana kiša je prestala, pomolilo se sunce. Šume su izdisale izmaglicu i maglu koja se brzo raspršavala, ptice su iz sve snage nadoknađivale susnežicom iznuđenu tišinu. Zoltan se odobrovoljio i naložio je da se zaustave na duže, a zatim je najavio da će duže hodati i da će za jedan dan stići do Starog druma.
Žene iz Kernova su sve granje unaokolo uresile crnilom i sivilom sušene odeće, a same su se, tek u litke{24} odevene, sakrile u žbunje i prčkale jestije. Razodeveni mališani, razigrani, na osoben način mutili su dostojanstveni mir prašume koja je isparavala. Neven je snom nadoknađivao pretrpljeni umor. Milva je nekud nestala.
Patuljci su se aktivno odmarali. Figis Merluzo i Munro Bri krenuli su u potragu za gljivama. Zoltan, Jazon Varda, Halev Straton i Parsifal Šutenbah seli su blizu kola i bez predaha su igrali briškule, svoju omiljenu kartašku igru, kojoj su posvećivali svaki slobodan trenutak, čak i za vreme proteklih kišnih večeri.
Veštac bi ponekad seo i navijao, sada je isto uradio. Komplikovana pravila te igre, svojstvene patuljcima, i dalje nije mogao da shvati, ali bio je zadivljen izuzetno brižno izrađenim kartama i oslikanim figurama. U poređenju s kartama koje su igrali ljudi, karte patuljaka bile su prava remek-dela poligrafije. Geralt se još jednom uverio u veoma naprednu tehniku bradatog malog naroda – i to ne samo u rudarstvu, topioničarstvu i metalurgiji. To što patuljcima njihova vičnost u konkretnoj kartaškoj disciplini nije mnogo pomogla u monopolizaciji tržišta proisticalo je iz činjenice da su karte među ljudima i dalje bile manje popularne od kockica, a hazarderi među predstavnicima ljudske rase nisu poticali iz onih grupa koje pažnju posvećuju estetici. Ljudi kartaroši, koje je veštac često imao prilike da posmatra, igrali su uvek umrljanim kartončićima, toliko prljavim da si morao da ih mukotrpno odlepljuješ od prstiju pre nego što ih staviš na sto. Figure su bile oslikane toliko aljkavo da si damu od puba mogao da razlikuješ samo po tome što je pub sedeo na konju. A sam konj je, uostalom, više ličio na kljakavu lasicu.
Nije bilo nikakvih izgleda da slike na kartama patuljaka tako pobrkaš. Paž koji je, doduše, nosio krunu bio je kralj, dama je bila sisata i lepa, a, naoružan helebardom, pub je bio kočoperni brka. Te figure su se na jeziku patuljaka zvale hraval, vaina i balet, ali Zoltan i njegova družina uživali su u poigravanju zajedničkog jezika s ljudskim nazivima.
Sunce je grejalo, šuma isparavala, Geralt je navijao.
Osnovni princip briškule kod patuljaka bilo j
e nešto što podseća na licitaciju na stočnoj pijaci – po intenzitetu, po jačini glasa licitanata. Zatim se par koji izvikuje najvišu ‘cenu’ trudio da osvoji što veći ‘rušvet’, što je drugi par na sve načine ometao. Igra je bila glasna i gruba, a pored svakog igrača ležao je debeli štap. Retko su se tim štapovima šibali, ali su njima često izmahivali.
– Kako to igraš, žgadijo? Šta činiš to, mrsomude? Što izlaziš s listovima umesto sa srcima? Ti misliš da je meni špas da pratim srcima? Uh, sad bih ti motkom razbucao tu glavurdu!
– Imao sam četiri lista sa pubom, mislio sam da optimiziram!
– Četiri lista, nije nego! Valjda si i svoje gudalo računao kad si karte u krilu držao. Mućni glavom, Stratone, nisu ovo školske skainije! Ovde se karte igraju! Al’ i golukur bi gazdu nadigrao kad bi dobre karte dobio! Deli, Varda.
– Triling zvona.
– Mali pehar, kupa!
– Kralj u kupu, ni po prknu. Dvostruki ulog, listovima!
– Briškula!
– Ne spavaj, Haleve. Bio je dvostruki ulog s briškulom! Šta licitiraš?
– Veliki pehar, zvona.
– Pratim. Gle! I šta sad? Nijedna kariga? Šta je sinovci, prpa, a? Varda. Parsifale, namigneš li mu još jedared, tako ću te zviznuti po vidu očinjem da do zime nećeš moći da namigneš.
– Pub.
– Dama!
– Pažom na damu! Damu zaburdisanu! Tučem i, gle-gle, ostaju mi srca ako budem tropa! Pub, punat, štrocaj...
– I kariga za ultimu! Ko je bez aduta nek vidi kako će da se čupa! I još punat! Šta kažeš sad, Zoltane? Došao si mi na sicer!
– Videste li gnoma baksuza? E, govedo ono brdsko! Uh, ala bih ti sad motkom razbucao tu...
Pre nego što je Zoltan za motkom posegnuo, iz šume dopre do njih užasna dreka.
Geralt đipi prvi. Opsova u trku, jer mu opet sevnu bol u kolenu. Odmah za njim pohita Zoltan Čivaj, dohvativši iz kola svoj mač omotan mačjim krznom. Parsifal Šutenbah i ostali patuljci trčali su za njima, naoružani motkama; otpozadi ih je stizao Neven, razbuđen drekom. Bočno, iz šume, iskočili su Figis i Munro. Bacivši korpe sa gljivama, oba patuljka dohvatiše i odvukoše decu koja su bežala. Neznano otkuda, pojavi se Milva, u trku izvuče strelu iz tobolca pokazujući vešcu mesto odakle je krik dopirao. Nepotrebno. Jer Geralt je čuo, video i već znao u čemu je stvar.
Vrištalo je jedno dete, pegava, možda devetogodišnja, devojčica s pletenicama. Stajala je kao ukopana nekoliko koraka pred kamarom istrulelog drveća. Geralt doskoči do nje munjevitom brzinom, uhvati je pod pazuh, prekidajući divlje pištanje, krajičkom oka loveći pokret između debala. Povuče se brzo, padajući na Zoltana i njegove patuljke. Milva, koja je takođe uočila da se među deblima nešto miče, nategnu luk.
– Nemoj! – prosiktao je. – Sklanjaj ovo dete, brzo. A vi svi, natrag. Samo mirno. Ne pravite nagle pokrete.
Isprva im se činilo da se pomerilo jedno istrulelo deblo; zbilja, kao da je skliznulo sa osunčane kamare i potražilo senku u drveću. Tek kad su pažljivije pogledali, mogli su da uoče delove netipične za jednu kladu – pre svega četiri para tankih nogu kvrgavih zglobova koji su se uzdizali iznad uprljanog, isprskanog i nazglavke podeljenog oklopa.
– Samo polako – tiho ponovi Geralt. – Nemojte ga provocirati. Neka vas ne zavara njegova prividna nepomičnost. Nije agresivan, ali zna da se munjevito kreće. Ako se oseti ugrožen, može da napadne, a za njegov otrov nema protivotrova.
Čudovište se polagano uspuzalo na kladu. Posmatralo je ljude i patuljke, lagano okrećući svoje iskolačene oči. Skoro da se i nije pomicalo. Čistilo je krajeve parožaka, podižući jedan po jedan i brižljivo ih štrpkajući impozantnim, oštrim hitinskim vilicama.
– Toliko dreke – odjednom bez emocija reče Zoltan, stajući pored vešca – da pomislih da je nešto zaista strašno. Na primer, konjanik sa dobrovoljcem iz verdenske jedinice. Ili javni tužilac. A ono, gle, nekakav nabujali paukoliki zglavkar. Prirodi treba odati priznanje za raznolikost oblika u kojima može da se ispolji.
– Više ne može – odvrati Geralt. -To što tamo sedi jeste kljunata bosmina. Tvorevina haosa. Postkonjunkcioni relikt u izumiranju, ako znaš o čemu govorim.
– Naravno da znam – patuljak mu pogleda u oči. – Mada nisam veštac, maher za Haos i takva stvorenja. Ali žarko želim da znam kako veštac izlazi na kraj sa postkonjunkcionim reliktom. Da budem precizniji, zanima me kako će to da uradi. Upotrebićeš svoj mač ili ti je draži moj sihil?
– Fin komad oružja – Geralt baci pogled na mač koji je Zoltan izvukao iz korica od laka{25} omotanih mačjim krznom. – Ali neće mi biti potrebno.
– Baš me zanima – ponovi Zoltan. – Je l’ treba da stojimo i gledamo jedni druge? Da čekamo dok se relikt ne oseti ugroženim? A možda da se okrenemo i pozovemo u pomoć Nilfgardijce? Šta predlažeš, ubico čudovišta?
– Donesite s kola kutlaču i poklopac od kazana.
– Šta?
– Ne raspravljaj se s maherom, Zoltane – progovori Neven.
Parsifal Šurenbah pohita do kola i za tren oka donese predmete koje je Geralt tražio. Veštac namignu drugarima, pa onda iz sve snage stade da udara kutlačom po poklopcu.
– Dosta! Dosta! – dreknu malo zatim Zoltan Čivaj, pokrivajući šakama uši. – Bestraga ti glava, kutlaču ćeš polomiti! Zglavkar je pobegao! Već je pobegao, cicvaru ti detinju!
– Još kako je pobegao – oduševi se Parsifal. – Da sve praši! Mokro je, a za njim se praši, crko dabogda!
– Kljunata bosmina – hladno objasni Geralt, dodajući patuljcima blago izvijen kuhinjski pribor – neobično je osetljiva i sluh joj je oštar. Nema uši ali čuje čitavim svojim telom, ako tako mogu da kažem. Naročito joj je teško da podnese metalne zvuke. Tada doživljava bol...
– Čak i u dupetu – prekide Zoltan. – Znam, jer sam ga i ja osetio kad si počeo da lupaš po poklopcu. Ako čudovište ima osetljiviji sluh od mene, onda saosećam s njim. Neće se vraćati ovamo? Neće dovesti svoje pajtaše?
– Mislim da na svetu i nije ostalo baš mnogo njegovih pajtaša. Sama kljunata bosmina se, takođe, neće brzo vratiti u ove krajeve. Nemate čega da se plašite.
– O čudovištima neću da diskutujem – natmuri se patuljak. – A tvoj koncert na limenim instrumentima dopro je sigurno sve do Skeliških ostrva, ne bih isključio da nekakvi ljubitelji muzike već kreću u ovom pravcu, bolje da nas ne zateknu ovde kad prispeju. Kupimo šatore, momci! Hej, žene, oblačite se i prebrojte decu! Pokret! Idemo!
*
Kad su se zaustavili da konače, Geralt je rešio da objasni nejasnoće. Zoltan Čivaj ovog puta nije seo da igra briškule; lako ga je odvukao u stranu da obave pravi muški razgovor. Počeo je bez ikakvog okolišanja.
– Govori, otkud znaš da sam veštac?
Patuljak ždraknu na njega i lukavo se osmehnu.
– Mogao bih da se razmećem pred tobom svojom moći zapažanja. Mogao bih da kažem da sam primetio kako ti se menjaju oči u sumrak i na suncu. Mogao bih reći da sam patuljak iskusan i da sam o Geraltu iz Rivije štošta čuo. Ali istina je banalna. Ne gledaj me tako mrko. Ti si diskretan, ali tvoj prijatelj bard peva i brblja, usta ne zatvara. Eto otud znam koja ti je profesija.
Geralt se suzdržao od daljeg ispitivanja. I s pravom.
– Ajde de – nastavi Zoltan. – Neven je sve istrtljao. Mora da je osetio da mi cenimo iskrenost, a to da smo vam prijateljski naklonjeni nije morao da naslućuje, jer mi svoje sklonosti ne krijemo, Ukratko: znam zašto ti se tako žuri na jug. Znam kakvi te to važni i hitni poslovi vode u Nilfgard. Znam koga tamo hoćeš da tražiš. I to ne samo iz pesnikovog govorkanja. Pre rata sam živeo u Cintri i čuo sam priče o Čedu Nenadnosti i belokosom vešcu kome je Nenadnost bila suđena.
Geralt ni ovog puta nije komentarisao.
– Uostalom – nastavi patuljak – to je već pitanje ugla gledanja. Oterao si tu zglavkavu gaduriju premda si veštac, a veščeva je misija valjda da takva čudovišta istrebljuje. Ali čudovište ništa rđavo nije učinio tvojoj Nenadnosti, pa ti je bilo žao ma
č tek tako da sučeš, samo si ga oterao, lupajući u poklopac. Jer ti sad nisi veštac, već plemeniti vitez koji nedužnoj i otetoj devi u pomoć hita.
– Vazda mi tu očima sevaš – dodade, i dalje ne mogavši da dočeka odgovor ili komentar. – Vazda izdaju njušiš, uznemiren, kao da će se otkrivena tajna okrenuti protiv tebe. Ne brigaj. Do Ine ćemo zajedno stići, jedni drugima ćemo pomoći. Ti imaš isti cilj kao i mi: preživeti i dalje živeti. Da bi plemenitu misiju nastavio. Ili da bi samo normalno živeo, da se u smrtnom času ničega ne bi stideo. Ti misliš da si se promenio. Da se svet promenio. A svet je isti kakav je i ranije bio, isti. I ti si isti kao što si bio. Ne sekiraj se.
– Odustani od te zamisli o odvajanju – Zoltan nastavi monolog, nepometen veščevim ćutanjem – i od zamisli da sam putuješ na jug, preko Bruge i Sodena do Jaruge. Moraš da nađeš drugi put do Nilfgarda. Ako hoćeš, daću ti savet...
– Nemoj da mi daješ savete – Geralt izmasira koleno, koje već nekoliko dana nije prestajalo da ga boli. – Mani me s tvojim savetima, Zoltane.
Pronašao je Nevena, koji je navijao u partiji briškola između patuljaka. Bez reči uhvati pesnika za rukav i odvuče ga u šumu. Neven je odmah shvatio šta je posredi, dovoljan je bio jedan pogled u veščevo lice.
– Brbljivče – tiho će Geralt. – Lajavče. Alapajdo. Jezičinu ti pod kamenčinu valja staviti, somino jedna. Sto uzlova na jeziku svezati.
Trubadur je ćutao, ali mu je izraz lica bio nadmen.
– Kada se pronelo da sam s tobom drugoljuban – nastavi veštac – neki razumni ljudi čudili su se tom poznanstvu. Čudili su se tome što ti dopuštam da putuješ sa mnom. Savetovali su mi da te negde u nekoj pustoši opljačkam, zadavim, bacim u sušiku, pospem steljom. Uistinu žalim što ih nisam poslušao.
Vatreno Krštenje Page 9