– Milva! – povikaše u isti mah veštac i patuljak.
Streličarka je već trčala prema njemu, zaustavila se, ukočila se u raskoračnom stavu. Opustila je nategnuti luk i polako počela da ga diže, sve više i više. Nisu čuli škripu tetive, Milva nije ni promenila položaj, nije čak ni zadrhtala. Strelu su videli tek onda kada je skrenula u letu i pojurila nadole. Jahač je visio na konju, pernata šipka strele štrčala mu je iz ramena. Ali nije pao. Ispravio se, ispustio krik i poterao sedlenika u još žešći galop.
– Kakav luk! – zadivljeno je zastenjao Zoltan Čivaj. – Kakav pogodak!
– Mani me s takvim pogotkom – veštac obrisa krv sa lica. – Žgadija je pobegla i dovešće kompanjone.
– Pogodila ga je! A bila je kanda na dvesta koraka udaljena!
– Mogla je da nišani u konja.
– Konj ničemu nije kriv – ljutito prošapta Milva, prilazeći im. Otpljunula je, gledajući jahača koji nestaje u šumi. – Promaših hulju jer sam se malko zadihala... Uteče gad, neka samo jezdi, dabogda ga strela moja sa stoca oborila!
Iz proseka je do njih doprlo rzanje konja, a odmah potom i zastrašujući vrisak ubijenog čoveka.
– Oho-ho! – Zoltan zadivljeno pogleda streličarku. – Nije daleko odmakao! Nisu naivne te tvoje tataranke. Jesu li otrovne? Ili su to možda čini? Najzad, ako je ugursuz i zakačio boginje, boleština ne napreduje tako brzo!
– Nisam to ja – Milva značajno pogleda vešca. – Niti boginje. Ali mislim da znam ko je.
– Znam i ja – patuljak zagrize brk lukavo se smeškajući. – Primetio sam da se vazda osvrćete, znam da nekoji za nama u potaji jaše. Na riđanu ždrepcu. Ne znam šta je i kako je, ali ako vam to prepjatstvija{27} ne čini... Šta me se tiče.
– Naročito što koristi imamo od te straže u pozadini – rekla je Milva značajno gledajući u Geralta. – Jesi li siguran da ti je taj Kahir neprijatelj?
Veštac nije odgovorio. Vratio je Zoltanu mač.
– Hvala. Opasno seče.
– U dobrim je rukama bio – sevnu zubima patuljak. – Čuo sam priče o vešcima, ali... poseći osmoricu za nepuna dva minuta...
– Nemam čime da se hvalim. Nisu znali da se odbrane.
Devojče s pletenicama podiže se u stav četvoronoške, zatim stade na noge, zatetura se; drhtavim rukama je bezuspešno pokušavala da popravi na sebi ostatke pocepanog litka. Veštac se začudi videvši da ni u čemu, apsolutno ni u čemu, ne liči na Ciri, a još malopre bi se zakleo da izgleda kao njena bliznakinja. Devojka nekoordinisanim pokretom obrisa lice, teturavim korakom krenu ka kolibi. Ne zaobilazeći bare.
– Hej, čekaj – povika Milva. – Hej ti... Treba li ti pomoći? Hej!
Devojka čak i ne pogleda u njenom pravcu. Na pragu se saplete, umalo pade, pridrža se za ragastov. I zalupi za sobom vrata.
– Ljudska zahvalnost ne zna za granice – reče patuljak. Milva se pomače kao opruga, lice joj se ukoči.
– Za šta bi ona trebalo da bude zahvalna?
– Tačno – dodade veštac. – Za šta?
– Za maroderske konje – Zoltan ne obori pogled. – Za meso, neće morati da ubija krave. Vidi se da je na boginje otporna, a sad joj ni glad više ne preti. Preživeće. A to da je, zahvaljujući tebi, propustila dužu zabavu i vatru iz tih koliba shvatiće tek za nekoliko dana, kad pribere misli. Hajdemo odavde, pre nego što do nas dopiri kužni vazduh. Hej, vešče, kud si ti krenuo? Po izraze zahvalnosti?
– Po čizme – hladno odvrati Geralt, naginjući se nad dugokosim maroderom koji je iskolačio u nebo mrtve oči. – Izgleda da će mi ove biti kô salivene.
*
Sledećih dana jeli su konjetinu. Čizme sa svetlucavim kopčama bile su sasvim udobne. Nilfgardijac po imenu Kahir i dalje je jahao za njima na svom riđem ajgiru, ali se veštac nije osvrtao.
Razabrao je, napokon, zagonetna pravila igre briškule i čak je i zaigrao s patuljcima. Ali partiju je izgubio.
O događaju na proplanku u prašumi nisu razgovarali. Nije imalo smisla.
Mandragora ili bunovina, biljka iz porodice pomoćnica, obuhvata zeljasto bilje bez stabljike, s repastim korenjem u kojem se nazire sličnost sa ljudskim stvorenjem; listovi su skupljeni u rozetu. M. autumnalis ili officinalis, koja se u malom obimu uzgaja u Vikovaru, Rovanu i Imlaku, retko raste divlje. Zelene bobice koje kasnije požute jedu se sa sirćetom i biberom, lišće se koristi presno. Koren m. danas je cenjen u medicini i farmaciji, ranije je imao značajnu ulogu u sujeverju, naročito kod severnih naroda; od mandragore su izrađivane ljudske figure (alrauna, alrun) i one su se čuvale u kućama kao dragocen talisman. Smatralo se da štite od bolesti, da donose sreću u parnicama, ženama su garantovale plodnost i lak porođaj. Oblačili su im haljinice i za vreme mladine odevali ih u novu odeću. Korenjem mandragore se trgovalo, a cena im je dostizala i do šezdeset florena. U istu svrhu koristili su se korenovi divlje tikve (v.). Verovalo se da se koren mandragore koristi za bajanje i čarobnjačke prečišćivače, a takođe i otrove; to sujeverje ponovo je postalo aktuelno za vreme hajki na veštice. Tako je za korišćenje mandragore u zločinačke svrhe bila optužena Lukrecija Vigo (v.), a i legendarna Filipa Alhard (v.) koristila je mandragoru kao otrov.
Efenberg i Talbot,
Encyclopaediae Maxima Mundi, tom IX
Treće poglavlje
Stari drum se unekoliko promenio od vremena kad je veštac poslednji put njime putovao. Svojedobno ravan, ravnim bazaltnim blokovima popločan utrenik, koji su vekovima ranije gradili vilenjaci i patuljci, postao je sada ruina čije rupe zjape. Mestimično iskopane jame bile su tako duboke da su podsećale na male kamenolome. Tempo hodanja se usporio, patuljcima su kola s grdnom mukom lavirala između jama, zapinjala su na svakom koraku.
Zoltan Čivaj znao je zašto je put tako uništen. Nakon poslednjeg rata sa Nilfgardom, objasnio im je, građevinski materijal postao je izuzetno tražen. Ljudi su se tada setili da je Stari drum neiscrpan izvor tesanog kamena. A kako je utrenik bio zapušten, smešten u bestragiji i nije vodio nikuda, još je od starina izgubio značaj za transport i malo kome je služio, uništavali su ga bez mere i bez milosti.
– Vi ste sve svoje veće gradove – žalio se patuljak dok je papagaj kreštao sipajući psovke – složno podizali na temeljima koje smo napravili vilenjaci i mi. Ispod manjih dvoraca i gradića postavljali ste svoje temelje, ali za fasade i dalje koristite naše kamenje. Pritom sve vreme ponavljate da napredak i razvoj postoje zahvaljujući vama, ljudima.
Geralt nije komentarisao.
– Ali vi čak ni da uništavate ne znate pametno – psovao je Zoltan, komandujući još jednoj akciji izvlačenja točkova iz rupa. – Što ne vadite kamenje postepeno, sa ivica puta? Kao deca ste! Umesto da jedete celu krofnu, vi umačete prst u marmeladu u sredini, a ostalo kao bezukusno bacate.
Geralt je objašnjavao da je svemu kriva politička geografija. Zapadni rub Starog druma leži u Brugi, istočni u Temeriji, sredina, međutim, u Sodenu, svako kraljevstvo uništava svoje parče prema sopstvenom uverenju. Odgovarajući na to, Zoltan je masno okrpio kraljeve izražavajući koliko za njih mari, navodeći gadosti koje njihova politika dozvoljava, dok je Feldmaršal nadometnuo svoje stanovište u pogledu kraljevskih matera.
Što su dalje odmicali, bilo je sve gore. Zoltanovo poređenje s krofnom i marmeladom pokazivalo se kao sve manje tačno – put je više ličio na kiselo testo iz kog su marljivo iščeprkani svi apetisani i suvo grožđe. Izgledalo je kao da se neumitno primiče trenutak kada će se kola razbiti ili načisto i nepovratno zaglaviti. Spaslo ih je ipak isto ono što je put uništilo. Naišli su na stazu koja je vodila u jugoistočnom pravcu, stazu što su je prelazila i utabala teška vozila kojima se prevozio opljačkani tesani kamen. Zoltan se obradovao, konstatovao je da put nepogrešivo vodi ka jednom od utvrđenja na reci Ina, gde se nadao da će već naići na temersku vojsku. Patuljak je duboko verovao u to da će, verovatno kao i za vreme prethodnog rata, upravo preko reke Ine, iz Sodena krenuti kontraudarac severnih kraljevina, koji će Nilfgard razoriti, nakon čega će preživeli biti beščasno strugnuti iza Jaruge.<
br />
I zaista, čim su promenili pravac kretanja, opet su bili bliže ratu. Noću je nebo ispred njih odjednom osvetljavala silna rumen, danju su pak uočavali stubove dima koji su obeležavali horizont na jugu i istoku. Pošto ipak i dalje nije bilo sigurno ko bije i pali a ko je i prebijen i zapaljen, kretali su se oprezno, šaljući Parsifala Šutenbaha u daleke izvidnice.
Jednog jutra doživeli su iznenađenje – stigao ih je konj bez jahača, riđi ajgir. Zeleni šabrak s nilfgardskom šarom obeležavale su tamne muzge krvi. Nisi mogao da prepoznaš da li je to krv konjanika koji je ubijen pored kola havekara, ili je razlivena kasnije, kad je konj već dobio novog vlasnika.
– Eto, rešili smo problem – reče Milva, gledajući Geralta. – Ukoliko je to zaista bio problem.
– Pravi problem je u tome što ne znamo ko je jahača sa sedla zbacio – promrmlja Zoltan. – I da li nam taj neko ide za petama, tragom našim i tragom straže naše nekadašnje u zaleđini.
– To je bio Nilfgardijac – procedi Geralt kroz zube. – Govorio je gotovo bez akcenta, ali su izbegli seljaci mogli da raspoznaju...
Milva okrete glavu.
– Trebalo ga je onda poseći, vešče – tiho je rekla. – Bila bi mu lakša smrt.
– Izašao je iz kovčega – odmahnu glavom Neven, upadljivo gledajući Geralta – da bi trunuo u nekakvom rovu.
Na tome se završio epitaf Kahiru, sinu Kelahovom, Nilfgardijcu puštenom iz kovčega koji je tvrdio da nije Nilfgardijac. Više o njemu nisu razgovarali. Pošto Geralt, i pored višekratnih upozorenja, ipak nije bio voljan da se rastane s ćudljivom Ukljevom – riđana je uzjahao Zoltan Čivaj. Patuljak nogama nije mogao da dohvati uzengije, ali je ajgir bio blag i lako je bilo njime upravljati.
*
Noćni obzor još je svetleo od rumeni, a pramenovi dima su se danju dizali u nebo, prljajući plavetnilo. Uskoro su naišli na spaljene zgrade, vatra je još uvek puzala po ugljenisanim gredama. Nadomak tih zgarišta sedelo je osam odrpanaca i pet pasa, solidarno zaokupljenih oglodavanjem mesa s nabrekle, delimično dimljene konjske crkotine. Kad su videli patuljke, učesnici gozbe poplašeno se razbežaše. Ostali su samo jedan čovek i jedan pas, koje nikakva opasnost nije bila u stanju da odvoji od nakostrešenih rebara crkotine. Zoltan i Parsifal pokušali su da ispitaju čoveka, ali ništa nisu saznali. Čovek je samo cvileo, drhtao, sležući ramenima uvlačio glavu i davio se od ogrizine oglodane s kostiju. Pas je režao i otkrivao zube sve do ivice desni. Konjski strv odvratno je bazdeo.
Rizikovali su i nastavili su da idu putem koji ih je uskoro doveo do sledećeg zgarišta. Tu je spaljeno veliko selo u čijoj blizini mora da je, takođe, došlo do bitke, jer su odmah iza ruševina u dimu ugledali sveži kurgan. A na izvesnoj udaljenosti iza kurgana rastao je na raskršću ogroman hrast. Na hrastu su visili žirevi.
I ljudi.
*
– Treba to pogledati – odlučio je Zoltan Čivaj, završavajući diskusiju o riziku i opasnosti.
– Za kog đavola – uskopisti se Neven – hoćeš da gledaš obešene, Zoltane? Da bi ih odrao? Odavde se već vidi da nemaju čak ni cipele.
– Budalo. Ne mislim na cipele, već na vojnu situaciju. Na razvoj događaja na pozornici ratnih operacija. Šta se kerebečiš? Ti si pesnik, ne znaš šta je strategija.
– Iznenadiću te. Znam.
– A ja ti kažem da ti ne bi prepoznao strategiju čak ni onda kad bi iskočila iz žbunja i šutnula te u dupe.
– Istina, takvu strategiju ne bih prepoznao. Strategije koje iskaču iz žbunja ostavljam patuljcima. One koje vise na drveću isto tako.
Zoltan odmahnu rukom i pohita ka drvetu. Neven, koji nikad nije znao da obuzda radoznalost, potera Pegaza i pođe za njim nogu pred nogu. Geralt je posle kratkog razmišljanja krenuo za njima. Video je da Milva ide za njim.
Vrane koje su lešinarile nisu žurile da se sklone pošto su ih videle, graktale su i šuškale krilima. Neke su odletele u šumu, druge su samo presele na više grane snažnog drveta, zainteresovano posmatrajući Feldmaršala Gajdaša, koji je s patuljkovog ramena gadno častio njihove majke.
Prvi od sedam obešenih imao je na grudima tablicu s natpisom Narodni izdajnik. Drugi je visio kao Kolaborant, treći kao Vilenjački cinkaroš, četvrti kao Dezerter. Peti obešeni bila je žena u pocepanom i okrvavljenom litku, obeležena kao Nilfgardska kurva. Dvojica obešenih nisu imali tablu, iz čega se dalo zaključiti da su visili slučajno.
– Dobro je – obradova se Zoltan Čivaj, pokazujući table. – Vidite li? Tuda su prošle naše vojske. Naši momci prešli su u ofanzivu, odbili su agresora. I imali su, kao što vidim, vreme za odmor i ratničke razonode.
– I šta to nama znači?
– To da se front već pomerio, a od Nilfgardijaca nas deli temerska vojska. Bezbedni smo.
– A onaj dim ispred nas?
– To su naši – sigurnim glasom izjavi patuljak. – Pale sela u kojima su Veverice imale konak ili provuntu. Front je već iza nas, kažem vam. Od ove raskrsnice ide južni put, koji vodi u Jermeriju, tvrđavu koja leži na mestu račvanja Hotle i Ine. Put izgleda solidno, možemo njime ići. Nilfgardijaca se više ne moramo plašiti.
– Gde ima dima, tu ima i vatre – progovori Milva. – A gde gori, tu možeš i da se opečeš. Zato mislim da je glupo upravljati se vatrom. Glupo je ići putem kojim konjica može očas posla da nas okruži. Bolje da nestanemo u šumama.
– Tuda su prošli Temerijci ili vojska iz Sodena – patuljak je ostajao pri svome. – Front je iza nas. Možemo bez bojazni da tutnjimo drumom; ako i sretnemo vojsku, biće to naša vojska.
– Rizično je – zavrtela je glavom streličarka. – Ako si ti takva vojničina, Zoltane, onda znaš da Nilfgard uobičava da isturene jedinice pušta daleko. Možda ovde jesu bili Temerijci, ali mi ne znamo šta je ispred nas. Nebo na jugu toliko se crni od dima, nesumnjivo gori upravo ta tvoja tvrđava u Jermeriji. U tom slučaju mi nismo iza fronta, nego smo na frontu. Možemo da nagazimo na vojsku, na marodere, na razularene pangaloze, na Veverice. Hajdemo prema Hotli, ali šumskim krčenicima.
– Tako je – podržao ju je Neven. – Ni meni se taj dim ne dopada. Čak i ako je Temerija prešla u ofanzivu, pred nama još uvek mogu biti nilfgardski eskadroni koji idu kao prethodnica. Crni prave duboke upade na neprijateljsku teritoriju. Idu u pozadinu, spajaju se sa Skoja’taelima, mutljaju i vraćaju se. Sećam se dešavanja u Gornjem Sodenu za vreme prethodnog rata. Isto tako sam mišljenja da treba ići šumama. U šumama nam ništa ne preti.
– Ne bih ja bio tako siguran – Geralt pokaza na poslednjeg među obešenima, koji je, iako se visoko klatio, umesto nogu imao kandžama izorane patrljke s kostima što su štrčale. – Pogledajte, ovo je gulovska rabota.
– Utvara? – Zoltan Čivaj se povuče, pljunu. – Lešojedaca?
– I te kako. Noću se moramo čuvati u šumama.
– Pas ti materrr! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.
– Uze mi reč iz usta, ptico – namršti se Zoltan Čivaj. – Bogme, u škripcu smo. Onda, šta ćemo? U šumu, među utvare, ili putem kojim gaze maroderi i vojske?
– U šume – uvereno će Milva. – Što gušće. Draži su mi gulovi nego ljudi.
*
Išli su šumama, isprva oprezni, napeti, reagovali su na svaki šušanj u šipražju. Ubrzo im se ipak vratilo samopouzdanje, raspoloženje i raniji tempo. Nisu naišli ni na gulove, ni na tragove njihovog prisustva, pa ni one najmanje. Zoltan se šalio da mora da su aveti i svi drugi demoni saznali o vojsci koja dolazi, a ako su čudovišta i videla marodere i verdenske dobrovoljce u akciji, onda su se sakrila u najdublje i najdivljije guštake, gde i sada sede, tresu se i cvokoću očnjacima.
– I čuvaju utvarkinje, svoje žene i kćeri – režala je Milva. – Monstrumi znaju da ratnik u povorci ni ovcu ne poštedi. A ako na vrbi visi ženska rubina{28}, i rupom u drvetu zadovoljiće se gazija.
Neven, koji već duže nije gubio polet i raspoloženje, naštimovao je lautu i počeo da komponuje prigodni kuplet o vrbama, dupljama i pohotljivim ratnicima, a paruljci i papagaj su se nadmecali ko će više rima da mu ponudi.
– A – ponovi Zoltan.
– Šta? Gde? – upita Neven, ispravljajući noge u uzengijama i zagledajući u klanac, tamo gde je pokazivao patuljak. – Ništa ne vidim!
– A.
– Ne čaketaj kao papagaj. Šta ‘a’?
– Rečica – mirno odvrati Zoltan. – Desna pritoka Hotle. Zove se A.
– Aaa...
– Ama kakvi, more! – zasmeja se Parsifal Šutenbah. – Rečica A uliva se u Hotlu u njenom gornjem toku, a odavde je to poprilično daleko. Ovo je O, a ne A.
Uvala čijim je dnom tekla rečica uprošćenog imena zarasla je bila u koprivu koja je patuljcima pešacima dopirala preko glave, prodorno je mirisala na mentu i trulo drvo i odjekivala neprekidnim kreketanjem žaba. Padine su joj bile strme i upravo se to pokazalo kao pogubno. Kola Vere Levenhaupt, koja su od početka putovanja hrabro podnosila nepoćudnosti sudbine i koja su savlađivala sve prepreke, izgubila su bitku sa rečicom O. Iskliznula su iz ruku patuljaka koji su ih vozili, sjurila se skakućući na samo dno klisure i razletela se u paramparčad.
– U maj ččč... inu!–zakrešta Feldmaršal Gajdaš dajući kontrapunkt horskom vrisku Zoltana i njegovih drugara.
*
– Istinu govoreći – ocenio je Neven, posmatrajući ostatke vehikla i razbacanog prtljaga – možda je i bolje što se tako desilo. Ta vaša pokvarena kola samo su usporavala marš, večito su bile muke s njima. Pogledaj realno, Zoltane. Ionako smo imali sreće da nas niko nije iznenadio i da nas ne juri. Kad bismo bili prinuđeni da se čistimo na brzaka, onda bismo morali kompletan furgon da odbacimo, a u njemu je čitav vaš imetak, koji u datoj situaciji treba spasavati.
Patuljak se rasrdi i besno nešto progunđa u bradu, ali Parsifal Šutenbah iznenadno podrža trubadura. Podršku je, kao što je primetio veštac, propratilo nekoliko značajnih namigivanja. Namignuti je trebalo krišom, ali izrazita mimika sitnog gnomovog lica nikako nije mogla da ostane prikrivena.
– Pesnik je u pravu – ponovi Parsifal, kreveljeći se i žmirkajući. – Do Hotle i Ine možemo već da dopljunemo. Ispred nas je Fen Karn, same bestragije. Tamo bi nam teško s kolima išlo. Ako pak na Ini sretnemo temersku vojsku, onda bismo s tim prtljagom našim... mogli imati problema.
Vatreno Krštenje Page 11