– Stvarno otkrovenje! – vidarev glas je postao blaži. – A odakle vam to, poštovani Kahire, Kelahov sine?
– Duga je to priča.
*
Neven već duže nije ništa progovorio kad je jedan od vojnika na straži na pola psovke svoj govor prekinuo, drugi se nakašljao, a možda i jauknuo. Geralt je znao da su ih bila trojica, pa je napregao uvo da čuje, ali treći vojnik nije ni najmanjeg glasa ispustio.
Veštac je čekao, zaustavljajući dah, ali ono što je doprlo malo zatim do njegovih ušiju nije bila škripa vrata koja otvara spasilac. Uopšte nije bilo to. Čuo je ujednačeno, tiho, višeglasno hrkanje. Stražari su prosto zaspali na dužnosti.
Odahnuo je, bezglasno opsovao, i već je hteo da ponovo uroni u razmišljanja o Jenefer kad njegov vešterski medaljon snažno zadrhta oko vrata, a nozdrve mu ošinu miris pelena, bosiljka, korijandra, žalfije i anisa. I đavo će ga znati čega sve još ne.
– Regis? – prošapta s nevericom, bezuspešno pokušavajući da podigne glavu iz iverja.
– Regis – odvrati šapatom Neven, pomičući se i šuškajući. – Niko drugi tako ne smrdi... Gde si? Ne vidim te...
– Tiše.
Medaljon je prestao da podrhtava, Geralt ču pesnikov uzdah pun olakšanja, a odmah potom fijukanje sečiva koje seče konopac. Časak zatim Neven je već stenjao od bola izazvanog ponovnim cirkulisanjem krvi, što je prigušivao grizenjem svoje pesnice.
– Geralte – nejasna, lelujava senka vidareva pojavila se pored njega; momentalno je presekao konopac. – Kroz logorske straže morate sami da se probijete. Upravljajte se na istok, prema najsvetlijoj zvezdi Sedam koza. Pravo prema Ini. Tamo vas čeka Milva s konjima.
– Pomozi mi da ustanem...
Stao je prvo na jednu, pa na drugu nogu, grizući pesnicu. Nevenova cirkulacija već se stabilizovala. I veštac je časak potom već bio sposoban.
– Kako da izađemo? – odjednom upita pesnik. – Stražari pored vrata hrču, ali mogu...
– Ne mogu – šapatom ga prekinu Regis. – Samo pazite kad budete izlazili. Mesec je pun, dvorište je osvetljeno vatrama. Iako je noćni sat, u čitavom logoru vlada pokret, ali tim bolje. Patroldžijama je već dojadilo da se dovikuju. Izlazite. Srećno!
– A ti?
– Ne brinite za mene. Ne čekajte me i ne osvrćite se.
– Ali...
– Nevene – prosikta veštac. – Ne treba da brineš o njemu, jesi li čuo?
– Izlazite – ponovi Regis. – Srećno. Doviđenja, Geralte.
Veštac se okrete.
– Hvala ti što si nas spasao – rekao je. – Ali bolje bi bilo da se više nikad ne sretnemo. Razumeš me?
– U potpunosti. Ne gubite vreme.
Šiljboci su spavali u živopisnim pozama, hrkali su i mljackali. Nijedan nije čak ni zadrhtao dok su se Geralt i Neven iskradali kroz odškrinuta vrata. Nijedan nije reagovao kada je veštac bez ustručavanja svukao s dvojice ručno izrađene debele ogrtače.
– To nije običan san – prošapta Neven.
– Naravno da nije – Geralt je, skriven u mraku uza zid šupe, gledao po centralnom trgu logorišta.
– Shvatio sam – uzdahnu pesnik. – Regis je čarobnjak?
– Ne. Nije čarobnjak.
– Izvukao je potkovicu iz ugljevlja. Uspavao je stražare...
– Prekini da pričaš i koncentriši se. Još nismo na slobodi. Zaogrni se ogrtačem i idemo preko dvorišta. Ako nas neko zaustavi, pravićemo se da smo vojnici.
– Dobro. U tom slučaju, kazaću....
– Pretvaraćemo se da smo glupi vojnici. Idemo.
Presekli su dvorište logorišta držeći se podalje od levera, koncentrisanih pored upaljenih kantica sa katranom i logorskih vatri. Po dvorištu su se tu i tamo vrzmali ljudi, pa dvojica ljudi više nisu upadali u oči. Nisu pobudili ničiju sumnju, niko ih nije pozvao niti zaustavio. Brzo i bez problema izašli su iza ograde od kolja.
Sve je išlo tako glatko, čak preglatko. Geralt se opet uznemirio, jer je instinktivno osećao opasnost, a to osećanje je raslo kako su se udaljavali od centra logorišta, umesto da se smanjuje. Ponavljao je u sebi da u tome nema ničeg čudnog – u centru ushodanog sveta čak ni noću nisu obraćali pažnju na njih, pretio im je samo alarm ako bi neko primetio uspavane stražare pored vrata drvene šupe. Sada su se, međutim, približavali perimetru na kom su stražari morali biti budni. To što su išli iz pravca logora nije im bilo od pomoći. Veštac je imao na umu širenje pojave dezerterstva u Visegerdovom korpusu, i bio je siguran da su stražari imali strogu naredbu da budno motre na one koji bi hteli da napuste logor.
Mesečina je bila jasna, tako da Neven nije morao da pipa po mraku. Veštac je na takvoj svetlosti video isto kao i danju; zahvaljujući tome, uspeli su da prođu dve vedete i da sačekaju u žbunju da prođe konjička patrola. Pred nosom im je bio tamni jovik, izgledalo je da leži već izvan obruča straža. Sve je išlo glatko. Preglatko.
Pogubno za njih pokazalo se nepoznavanje vojničkih običaja.
Niska i mračna ada jovika bila je privlačna jer je davala skrovište. Ali otkad je sveta i veka, bilo je vojnika koji su ležali u žbunju onda kad je trebalo da drže stražu, pa su otud oni koji su bili budni morali da vode računa kako o neprijatelju, tako i o revnjivim oficirima iz sopstvenih redova, koji bi neočekivano poželeli da krenu u kontrolu.
Tek što su Geralt i Neven zašli u jovik, pred njih iskočiše neke prilike. I oštrice sulica.
– Lozinka?
– Cintra! – ispali kô iz topa Neven.
Vojnici se horski zacerekaše.
– Jao, ljudi, ljudi – reče jedan. – Jeftine li mašte! Da neko tako nešto originalno smisli! Ni manje ni više nego Cintra! Nostalgija proradila, je li? Dobro. Tarifa ista kao i juče.
Neven čujno zaškrguta zubima. Geralt je merkao situaciju i šanse. Bilo je veoma gusto.
– Hajde de – požuri ih vojnik. – Hoćete da prođete: platite drumarinu, a mi ćemo zažmuriti. Hitro, jer patroldžije samo što nisu.
– Evo – pesnik promeni način govora i akcenat. – Samo da sednem i izujem čizmu, jer u čizmi mi je...
Više nije ni stigao da kaže. Četvorica levera oboriše ga na zemlju, dvojica uzeše da mu izuvaju čizme. Onaj koji mu je tražio lozinku pocepao je ušitak sa unutrašnje strane sara. Nešto se prosulo sa zveketom.
– Zlato! – razdra se vođa. – Izuvajte i drugog! I patroldžije ajndlujte!
Pa ipak, nije bilo nikoga ko bi izuvao i ajndlovao, jer se deo stražara bacio na kolena u potrazi za dublonima razbacanim oko lišća. Ostali su se, međutim, tukli oko druge Nevenove čizme. Sad ili nikad, pomisli Geralt, te zveknu vođu po vilici, pa ga, dok je padao, još i nogom šutnu po glavi. Tragači za zlatom nisu to čak ni primetili.
Neven je hitro đipio i šmugnuo u žbunje, lepršajući obojcima. Geralt je trčao za njim.
– Pomagajte! Pomagajte! – zavrišta oboreni komandir straže, a potom ga u tom vrištanju podržaše drugovi. – Paaatroooldžije, ovamo!
– Ugursuzi! – drao se Neven dok je trčao. – Probisveti! Novac ste mi uzeli!
– Štedi dah, budalo! Vidiš li šumu? Trkom onamo!
– Uzbuna! Uzbunaaaa!
Trčali su. Geralt je besno opsovao kad je čuo krike, zvižduke, konjski topot i rzanje. Za njima. Ispred njih. Njegovo čuđenje kratko je trajalo, bio je dovoljan jedan pažljiv pogled. Pokazalo se da je ono za šta je mislio da je spasonosna šuma u stvari lava konjice koja je suktala ka njima, kao ogroman talas.
– Stani, Nevene! – viknuo je, a onda se okrenuo u pravcu patrole koja je galopirala za njima i prodorno zazviždao na prstima.
– Nilfgard! – razdrao se koliko ga je grlo nosilo. – Nilfgard napada! U logor! U logor se vraćamo, budalo! Da damo znak za uzbunu! Nilfgard!
Jahač koji je prednjačio u patroli što je jurila za njima zaustavi konja, pogleda u datom pravcu, dreknu od užasa i htede da se vrati. Ali Geralt je shvatio da je ionako već dosta učinio za cintrijske lavove i temerske krinove. Doskočio je do vojnika i veštim pokretom oborio ga iz sedla.
– Penji se, Nevene! I drži se!
Pesniku nije trebalo dvaput reći. Konj se blago ugnu pod teretom dodatnog jahača, ali pošto su ga sada obadale četiri pete, oštro je zagalopirao. Najezda Nilfgardijaca predstavljala je sada mnogo veću opasnost od Visegerda i njegovog korpusa, pa su galopirali duž obručeva logorske straže, nastojeći da što brže nestanu s linije koja je svaki čas mogla da se razbukta u okršaju dveju vojski. Nilfgardijci su ipak bili blizu i uočili su ih. Neven je dreknuo, Geralt se osvrnuo i shvatio da crni zid nilfgardskih jurišnika počinje da pušta crne pipke potere. Odlučno je upravio konja prema logoru, pretičući u galopu stražare koji su bežali. Neven se ponovo razdrao, ali ovog puta bespotrebno. Veštac je jednako dobro video konjicu koja je jurišala prema njima iz pravca logora. Uzbunom mobilisani vojnici Visegerdovog korpusa našli su se u sedlima zadivljujućom brzinom. A Geralt i Neven našli su se u kljusi.
Nije bilo izlaza. Veštac ponovo promeni pravac bežanije i iscedi iz konja sve njegove mogućnosti galopiranja, u nastojanju da se izmakne opasno suženoj pukotini između čekića i nakovnja. Kad je zasjala nada da će ipak uspeti, noćni vazduh je najednom zašumeo od zaperaka. Neven je urliknuo, ovog puta zaista glasno, zario je prste u Geraltove bokove. Veštac je osetio da mu nešto toplo curi niz vrat.
– Drži se! – uhvati pesnika za lakat i snažno ga pribi sebi uz leđa.
– Drži se, Nevene!
– Ubiše me! – zaarlauka pesnik, suviše glasno za nekog ko je ubijen. – Krvarim! Umirem!
– Drži se!
Kiša strela i klinova koja je sa obe strane pljuštala - za Nevena tako fatalna – donela im je izbavljenje. Usijana paljba dveju vojski naglo je popustila, pa je tek stvoren međufrontalni netučen prostor ostao dovoljno dugo prazan da konj izvuče iz klopke oba jahača. Geralt je bez milosti poterivao vranca da i dalje galopira, jer i pored toga što se pred njima ukazivala spasiteljska šuma, za njima su i dalje tutnjala kopita. Konj je zarzao, sapleo se, i možda bi uspeli da umaknu, ali je Neven najednom zajaukao i svom snagom se srušio s konja, povukavši iz sedla i Geralta. Geralt refleksivno zategnu dizgine, konj se prope, pa se obojica stuštiše na zemlju među niske borove. Pesnik se bespomoćno skljokao i nije se digao, samo je jaukao tako da je paralo uši. Bočna strana glave i leva ruka bili su mu u krvi, koja je na mesečini crno bleskala.
Vojske iza njih sudariše se s tutnjavom, zvekom i urlicima. Ali uprkos ključanju uzavrele bitke, nilfgardska potera nije na njih zaboravljala. Galopirala su za njima trojica jahača.
Veštac je skočio, osećajući u sebi narastanje talasa hladnog besa i mržnje. Skočio je u susret poteri, odvlačeći pažnju konjanika od Nevena. Ali ne zato da bi se žrtvovao za prijatelja. Želeo je da ubija.
Prvi, istureni jahač nalete na njega podignute sekire, ali se nije mogao nadati da će naleteti na vešca. Geralt se bez po muke izmače udarcu, uhvati za ogrtač Nilfgardijca nagnutog u sedlu, prste druge ruke zari mu za široki pojas. Snažno cimnuvši, povuče konjanika iz samara, stušti se na njega, prignječi ga. Tek tada je shvatio da nema nikakvo oružje. Uhvatio je oborenog vojnika za gušu, ali nije ga mogao pridaviti, ometao ga je u tome gvozdeni goržet. Nilfgardijac u svom otimanju mlatnu vešca oklopnom rukavicom, raspara mu obraz. Veštac ga prignječi čitavim telom, napipa na širokom pojasu mizerikordiju{57}, istrgnu je iz korica. Oboreni vojnik to oseti i zaurla. Geralt odgurnu ruku sa srebrnim škorpionom na rukavu koja ga je i dalje udarala, podiže bodež da udari.
Nilfgardijac zakrklja.
Veštac mu zari mizerikordiju u otvorena usta. Do balčaka.
Kad je ustao, video je konje bez jahača, leševe i odred koji se udaljava ka mestu gde se vodi bitka. Cintrijci iz logora slistili su nilfgardsku poteru, a pesnika i one koji su se borili na zemlji uopšte nisu primetili u mraku među niskim borovima.
– Nevene, gde si pogođen? Gde je strela?
– U gla... glavi... Zarivena je u glavu...
– Ne lupaj gluposd! Dovraga, imao si sreće... Samo te je okrznulo...
– Krvarim...
Geralt povuče gunj i pocepa rukav košulje. Oštrica strele okrznula je Nevena iznad uha i ostavila mu gadnu posekotinu koja je dopirala do slepoočnice. Pesnik je svaki čas pritiskao uz ranu uzdrhtale ruke, a onda je gledao krv koja mu je obilato kapala po šakama i manžetnama. Pogled mu je bio nepriseban. Veštac je shvatio da ima pred sobom čoveka kome je prvi put u životu pričinjen bol i koji je prvi put ranjen. Koji je prvi put u životu video svoju krv u tolikoj količini.
– Ustaj – rekao je, navrat-nanos obavijajući trubadurovu glavu rukavom košulje. – To nije ništa, Nevene. To je samo ogrebotina... Ustaj, moramo da brišemo odavde...
Noćna bitka na ledini je ključala, škripa gvožđa, rzanje konja i dreka postajali su sve jači i jači. Geralt je brzo uhvatio dva nilfgardska sedlenika, ali se pokazalo da je samo jedan potreban. Neven je uspeo da ustane, ali se smesta tromo spustio u sedeći položaj, zaječao i zajecao razdiruće. Veštac ga je podigao, prodrmusao, posadio u sedlo. Sam je seo otpozadi i poterao konja. Na istok – onamo gde je, na nebu, iznad već vidljive bledoplave trake praskozorja sijala najsvetlija zvezda u sazvežđu Sedam koza.
*
– Samo što nije svanulo – reče Milva, ne gledajući u nebo, već u svetlucavu površinu reke. – Somovi se na bele ribe okomili. A od vešca i Nevena ni traga ni glasa. Au! A da nije Regis nešto zabrljao?...
– Ne prizivaj đavola – promrmlja Kahir, popravljajući kolan žeravastog ajgira, kog je vratio natrag.
– Pu, pu... Mada u neku ruku tako jeste... Ko se s tom vašom Ciri upetlja, taj kao da je glavu na panj poturio... Ta devojka donosi nesreću... Nesreću i smrt.
– Pljuni, Milva.
– Pu, pu, pu, da ne čuje Zlo... Ala je hladno, sva drhtim... I žedna sam, a u reci pored obale opet sam videla leš koji se raspada. Bljak... Muka mi je... Mislim da ću se ispovraćati.
– Evo ti – Kahir joj dodade manjerku. – Napij se. I sedi pored mene, zagrejaću te.
Još jedan som udario je u plićaku u jato ukljeva, jato riba raspršilo se po površini vode kao srebrni grad.
U pojasu mesečine zatreperio je šišmiš ili pomrakuša.
– Ko to može znati – procedi zamišljeno Milva, priljubljena uz Kahirovu mišicu – šta će biti sutra? Ko će reku preći, a ko pod zemljicu vrgnuti?
– Biće što treba da bude. Odagnaj te misli.
– Ne bojiš se?
– Bojim se. A ti?
– Meni je muka.
Dugo su ćutali.
– Reci mi, Kahire, kad si se ti s tom Ciri sreo?
– Prvi put? Pre tri godine. Dok su trajale borbe za Cintru. Izvodio sam je iz grada. Pronašao sam je kad je sa svih strana bila okružena požarom. Jezdio sam kroz vatru, kroz plamen i dim, držao sam je u rukama, a i ona je bila kao plamen.
– I šta?
– Plamen ne možeš da držiš u rukama.
– Ako Ciri nije u Nilfgardu – rekla je posle dugog ćutanja – ko je onda to?
– Ne znam.
*
Drakenborg, redanjska luka pretvorena u logor za interniranje vilenjaka i drugih subverzivnih elemenata, imao je svoju mračnu tradiciju, stvorenu tokom tri godine svog postojanja. Jedan deo te tradicije bilo je vešanje u zoru. Drugi deo bilo je okupljanje osuđenika na smrt u velikoj, zajedničkoj ćeliji, odakle su ih u praskozorje vodili na vešala.
Osuđenike su grupisali u ćelije od po petnaestak, a svakog jutra vešali su po dvojicu, trojicu, ponekad četvoricu. Ostali su čekali na svoj red. Dugo. Često i po nedelju dana. One koji su čekali zvali su u logoru Veselnici. Jer atmosfera u ćeliji smrti uvek je bila vesela. Prvo, zatvorenicima su posluživali kiselo i veoma razvodnjeno vino koje su u logorskom žargonu nazivali „suvo Dajkstra“, pošto nije bila tajna da je predsmrtno piće posluživano osuđenicima po ličnom naređenju šefa redanjske obaveštajne službe. Drugo, iz ćelije smrti više nikog nisu izvodili u zlokobnu podzemnu Vešernicu na saslušanje, a stražarima je bilo zabranjeno da se iživljavaju nad zatvorenicima.
Te
noći tradicija je, takođe, bila zadovoljena. U ćeliji u kojoj su se nalazila šestorica vilenjaka, jedan poluvilenjak, jedan hobit, dvojica ljudi i jedan Nilfgardijac bilo je veselo.
„Suvo Dajkstra“ solidarno su izlivali u limeni tanjir i hlaptali su ne pomažući se rukama, jer su na taj način imali najviše izgleda da se barem blago opiju cvičekom. Samo jedan vilenjak, Skoja’tael iz razbijenog Jorvetovog odreda, kog su nedavno gadno iskasapili u Vešernici, ostao je miran i ozbiljan, i urezivao je na zidnoj gredi natpis: Sloboda ili smrt. Na stotine takvih natpisa videlo se na tim gredama. Ostali zatvorenici, takođe u skladu sa tradicijom, pevali su ukrug himnu Veselnika, anonimnu, u Drakenborgu iskomponovanu pesmu, čije su reči zatvorenici učili u barakama dok su tokom noći slušali zvuke koji dopiru iz ćelije smrti, znajući da će doći red i na njihov nastup u horu.
Obešena tela lelujaju
Ritmično svijaju grcaja kras
Pesmu svoju složno druzi poju
Setno i ljupko stapa im se glas
Svaki veselnik bučno lumpuje
I svak pamti časak u tišini:
Pod nogama kad mu škanj oture
Ugaslo oko bludi u tmini
Lupnu reza, zaškripa brava. Veselnici prekinuše pesmu. Ulazak stražara u zoru moglo je da znači samo jedno – hor će za koji tren biti smanjen za nekoliko glasova. Pitanje je samo bilo čiji će to glasovi biti.
Stražari uđoše hrpimice. Nosili su konopce kojima će vezati ruke onima koje vode na vešala. Jedan je ušmrknuo, uzeo je palicu pod pazuh, razmotao je pergament, nakašljao se.
– Ehel Trogelton!
– Trageltan – ispravio ga je vilenjak iz Jorvetovog odreda. Još jednom je pogledao u naškrabani natpis i ustao s mukom.
– Kozmo Baldenveg.
Hobit je glasno progutao pljuvačku. Nazarjan je znao da su ga uhapsili kao optuženog za diverziju koju je vršio po naređenju nilfgardske obaveštajne službe. Baldenveg ipak nije priznavao krivicu i uporno je tvrdio da je oba konja ukrao na svoju inicijativu i za svoju zaradu, a da Nilfgard s tim nema ništa. Ali očito mu nisu verovali.
– Nazarjan!
Nazarjan je poslušno ustao, pružio je stražarima ruke da mu ih vežu. Kad su izveli svu trojicu, ostatak Veselnika nastavio je da peva.
Vatreno Krštenje Page 21