Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  Lutka se zagledala u njega očima od dugmića. Odvratio je pogled.

  Kad ga je Jenefer predstavljala članovima Kaptola, budno je posmatrao čarobnjačku elitu. Hen Gedimdejt odmerio ga je samo kratkim i umornim pogledom – videlo se da je banket već stigao da dosadi starcu i da ga iscrpi. Arto Teranova naklonio se s dvosmislenom grimasom na licu, prelećući pogledom od njega do Jenefer, ali se pod tuđim pogledima smesta uozbiljio. Modre vilenjačke oči Frančeske Findabar bile su nedokučive i tvrde kao staklo. Kad su joj ga predstavili, Margeta iz Dolina se nasmešila. Iako neverovatno lep, vešca je njen osmeh prožeo jezom. Tisaja de Friz, mada naizgled zaokupljena neprekidnim popravljanjem manžetni i nakita, prilikom predstavljanja osmehnula mu se kudikamo manje lepo, ali zato iskrenije. I Tisaja je smesta zapodenula razgovor s njim, podsećajući na jedan njegov plemeniti gest, kojeg se on, uzgred rečeno, nije sećao, i pretpostavljao je da ga je ona izmislila.

  I tada se u razgovor uključio Vilgeforc. Vilgeforc iz Rogevena, čarobnjak impozantne figure, otmenih i prekrasnih crta lica, iskrenog i ljubaznog glasa. Geralt je znao da od tako uglađenih ljudi može svašta da očekuje.

  Razgovarali su kratko, osećao je na sebi pogled pun nespokojstva. U vešca je gledala Jenefer. U Vilgeforca je gledala mlada čarobnica ljupkih očiju, koja je neprekidno pokušavala da sakrije donji deo lica iza lepeze. Razmenili su nekoliko konvencionalnih opaski, a onda je Vilgeforc predložio da nastave razgovor u užem krugu ljudi. Geraltu se učinilo da je Tisaja de Friz bila jedina osoba koju je taj predlog začudio.

  – Zaspao si, Geralte? – Jeneferino mrmljanje trgnulo ga je iz zamišljenosti. – Trebalo je da mi pričaš o vašem razgovoru.

  Lutkica sa sekretera gledala ga je dugmetastim očima. Odvratio je pogled.

  – Čim smo ušli u klaustar – počeo je malo zatim – ta devojka čudnog lica...

  – Lidija van Bredevort. Vilgeforcova asistentkinja.

  – Istina je, pominjala si je. Beznačajna ličnost. Kad smo, dakle, ušli u klaustar, ta beznačajna ličnost se zaustavila, pogledala ga i pitala ga nešto. Telepatski.

  – To nije bilo neprimereno. Lidija ne može da koristi svoj glas.

  – Pretpostavio sam. Jer joj je Vilgeforc odgovorio telepatijom. Odgovorio je...

  *

  – Da, Lidija, to je dobra ideja – odgovorio je Vilgeforc. – Prošetaćemo se Galerijom slavne istorije. Imaćeš prilike da baciš pogled na istoriju magije, Geralte od Rivije. Ne sumnjam da znaš istoriju magije, ali imaćeš prilike da upoznaš njenu vizuelnu istoriju. Ako si vrsni poznavalac slikarstva, nemoj se preneražavati. Većina slika proizvod su entuzijazma studentkinja iz Aretuze. Lidija, budi tako dobra i rasvetli malo taj mrak koji tu vlada.

  Lidija van Bredevort napravi pokret rukom u vazduhu i u hodniku se istog časa rasvetli.

  Prva slika predstavljala je drevni jedrenjak koji kovitlaju vrtlozi između podvodnih stena što štrče na uzburkanoj vodenoj površini. Na pramcu broda stajao je muškarac u beloj odeždi, oko glave mu je blistao oreol.

  – Prvo iskrcavanje – pretpostavio je veštac.

  – Naravno – potvrdio je Vilgeforc. – Brod izgnanika. Jan Beker podvrgava Moć svojoj volji. Smiruje talase, dokazujući da magija uopšte ne mora da bude rđava i destruktivna, već da može spasti život.

  – Taj događaj se zaista odigrao?

  – Sumnjam – osmehnu se čarobnjak. – Verovatnija je verzija da je za vreme prvog putovanja i iskrcavanja Beker zajedno s drugima povraćao žuč, nagnut preko boka broda. Moć je uspeo da podredi sebi odmah nakon iskrcavanja, što je, čudnim spletom okolnosti, bilo srećno obavljeno. Idemo dalje. Evo, ponovo vidiš Jana Bekera, sada iznuđuje vodu da brizne iz stene na mestu osnivanja prve nastambe. A ovde, moliću, okružen naseljenicima koji kleče, Beker rasteruje oblake i zaustavlja provalu oblaka da bi zaštitio letinu.

  – A to? Kakav događaj predstavlja ova slika?

  – Prozrenje Izabranika. Beker i Ðambatista decu prispelih naseljenika podvrgavaju magijskom ispitivanju kako bi otkrili Izvor. Odabranu decu oduzeće roditeljima i odvesti ih u Mirtu, prvo naselje maga. Upravo posmatraš istorijski momenat. Kao što vidiš, sva deca su preneražena, samo je ova odlučna brineta s osmehom punim poverenja ispružila ruke prema Ðambatisti. To je kasnije slavna Agnes iz Glanvila, prva žena koja je postala čarobnica. Dama iza nje je njena majka. Nekako je tužna.

  – A ova masovna scena?

  – Novigradska unija. Beker, Ðambatista i Monk sklapaju nagodbu s vladikama, sveštenicima i druidima. Nešto poput pakta o neagresiji i odvojenosti magije od države. Užasan kič. Idemo dalje. Evo, ovde vidimo Džefrija Monka kako kreće uzvodno rekom Pontar, koja se tada još uvek zvala Aevon y Pont ar Gwennelen, Reka alabasterskih mostova. Monk je plovio do Lok Moina da bi tamošnje vilenjake privoleo da prihvate grupu dece, tih Izvora koje je trebalo da odškoluju vilenjački magovi. Možda će te zanimati da je među decom bio momčić koji se kasnije zvao Gerhart iz Ele. Upoznao si ga malopre. Sada se to momče zove Hen Gedimdejt.

  – Ovde – veštac pogleda čarobnjaka – sve prosto vapije za monumentalnim batalističkim kompozicijama. Nekoliko godina posle uspešno izvedenog Monkovog pohoda, vojska maršala Raupeneka iz Tretogora izvršila je pokolj u Lok Moinu i Est Hemletu, ubijajući sve vilenjake, bez obzira na starost ili pol. I počeo je rat, završen masakrom kod Seraveda.

  – Tvoje zadivljujuće poznavanje istorije – opet se nasmešio Vilgeforc – omogućava ti, međutim, da znaš da u tim ratovima nije učestvovao nijedan čarobnjak na koga se računa. Zato tema nije nadahnula nijednu učenicu da oslika prikladnu sliku. Idemo dalje.

  – Hajdemo. Ovde, na ovom platnu, kakav je to događaj? Ah, znam. To Rafar Beli miri kraljeve koji su se pokarabasili i okončava Šestogodišnji rat. A ovde Rafar odbija da primi krunu. Prekrasan, plemenit gest.

  – Misliš? – nakrivi glavu Vilgeforc. – U svakom slučaju, takav gest bio je presedan. Rafar je ipak prihvatio položaj prvog savetnika i faktički je upravljao, jer je kralj bio debil.

  – Galerija slavne istorije... – mrmljao je veštac, prilazeći sledećoj slici. – A šta je ovo ovde?

  – Istorijski trenutak sazivanja prvog Kaptola i donošenje Zakona. S leve strane sede: Herbert Stamelford, Aurora Henson, Ivo Rihert, Agnes iz Glanvila, Džefri Monk i Radmir iz Tor Karneda. Ovde, ako treba da budem iskren, takođe sve vapije za monumentalnom batalističkom kompozicijom koja će prizor da upotpuni. Uskoro će u brutalnom ratu biti istrebljeni oni koji nisu hteli da priznaju Kaptol i potčine se Zakonu. Između ostalog, likvidiran je Rafar Beli. Ali istorijski traktati to prećutkuju, da ne bi pokvarili prekrasnu legendu o njemu.

  – A ovde... Hmmm... Da, to je verovatno slikala učenica. I to veoma mlada...

  – Nesumnjivo. Uostalom, to je alegorija. Nazvao bih je alegorijom trijumfalne ženstvenosti. Vazduh, Voda, Zemlja i Vatra. I četiri čuvene čarobnice, koje majstorski vladaju silama tih stihija. Agnes iz Glanvila, Aurora Henson, Nina Fjoravanti i Klara Larisa de Vinter. Pogledaj sledeću, uspeliju sliku. I ovde vidiš Klaru Larisu, sada otvara akademiju za devojke. To je zgrada u kojoj se upravo nalazimo. A ovi portreti su proslavljene apsolventkinje Aretuze. To je duga istorija ženstvenosti koja trijumfuje i sve naprednije feminizacije profesije: Jana iz Mjurivela, Nora Vagner, njena sestra Augusta, Džejd Glevisig, Leticija Sarbone, Ilona Lo Antij, Karla Demecija Krest, Violenta Suarez, April Venhaver... I jedina koja je živa: Tisaja de Friz...

  Krenuše dalje. Haljina Lidije van Bredevort šaputala je svilenkasto, a u tom šapatu bila je opasna tajna.

  – A ovo? – zaustavi se Geralt. – Kakva je ovo odvratna scena?

  – Mučeništvo maga Radmira, koji je živ odran za vreme Falkinog ustanka. U pozadini gori grad Mirte, Falka je naredila da ga pretvore u pepeo.

  – Zbog čega je uskoro potom u pepeo pretvorena i sama Falka. Na lomači.

  – To je opštepoznata činjenica, temerska i redanjska deca i danas se igraju paljenja Falke u veče bdenija pred praznik Saovine. Vratimo se, da bi mogao da vidiš drugu stranu galerije... Vidim da hoćeš da pitaš nešto
. Reci.

  – Zanima me hronologija. Znam, razume se, kako deluju eliksiri mladosti, ali to što se zajedno na platnima pojavljuju živi i davno umrli...

  – Drugim rečima, čudi te što si na banketu sreo Hena Gedimdejta i Tisaju de Friz, a među nama nisu bili Beker, Agnes iz Glanvila, Stamelford i Nina Fjoravanti.

  – Ne. Znam da niste besmrtni...

  – Šta je smrt? – prekide Vilgeforc. – Po tebi?

  – Kraj.

  – Kraj čega?

  – Postojanja. Rekao bih da smo počeli da filozofiramo.

  – Priroda ne poznaje filozofsko mišljenje, Geralte od Rivije. Navikli smo da filozofijom nazivamo to što ljudi čine žalosne i smešne pokušaje da shvate Prirodu. I rezultati takvih pokušaja takođe važe za filozofiju. To bi bilo isto kao kad bi bukva tražila uzroke i posledice svog postojanja, nazivajući rezultat razmišljanja drevnim i tajanstvenim Konfliktom Korena i Lišća, a kišu proglasila za Neodgonetnutu Pokretačku Snagu. Mi, čarobnjaci, ne gubimo vreme na odgonetanje toga šta je Priroda. Mi znamo šta je ona, jer smo i sami Priroda. Razumeš me?

  – Trudim se, ali govori sporije, molim te. Ne zaboravi da razgovaraš sa bukvanom.

  – Da li si nekada razmišljao o tome šta se desilo onda kad je Beker naterao vodu da šikne iz stene? Veoma jednostavno se kaže: Beker je ovladao Moći. Stihiju je učinio poslušnom. Podredio je sebi Prirodu, zavladao je njome... Kakav je tvoj odnos prema ženama, Geralte?

  – Molim?

  Lidija van Bredevort okrenula se uz šapat svile, zamrla u iščekivanju. Geralt je video da pod pazuhom drži upakovanu sliku. Nije imao pojma otkuda se ta slika pojavila, još časak pre Lidija nije ništa nosila. Amajlija na njegovom vratu zadrhtala je blago.

  Vilgeforc se osmehnuo.

  – Pitao sam te – podsetio je – kako gledaš na odnos između muškarca i žene.

  – U kom smislu?

  – Da li je, po tvom mišljenju, mogućno naterati ženu da bude poslušna? Govorim, naravno, o pravim ženama, ne o ženkama. Da li je mogućno zagospodariti nad pravom ženom? Ovladati njome? Potčiniti je svojoj volji? Ako jeste – na koji način? Odgovori.

  *

  Krpena lutkica nije skidala s njih dugmetaste oči. Jenefer je odvratila pogled.

  – Jesi li odgovorio?

  – Jesam.

  Čarobnica položi levi dlan na njegov lakat, a desni na njegove prste koji su joj dodirivali grudi.

  – Kako?

  – Pa znaš.

  *

  – Shvatio si – rekao je malo zatim Vilgeforc. – Verovatno ti je to oduvek bilo jasno. Pa, onda ćeš shvatiti i to da se, kada nestanu i iščeznu pojmovi volje i potčinjavanja, naredbe i poslušnosti, vladara i podanika, postiže jedinstvo. Zajednica, spajanje u jednu celinu. Uzajamno prožimanje. A kad tako nešto nastupi, smrt prestaje da bude važna. Tamo, u banket-sali, prisutan je Jan Beker, koji je bio voda što je briznula iz stene. Govoriti da je Beker umro isto je što i tvrditi da je voda umrla. Pogledaj ovu sliku.

  Pogledao ju je.

  – Izuzetno je lepa – reče malo zatim. I odmah oseti blago podrhtavanje svog medaljona.

  – Hvala ti, Lidija – osmehnu se Vilgeforc – za ovakav izbor. Čestitam na ukusu. Pejzaž predstavlja susret Kregenana iz Loda i Lare Doren ep Sijadal, legendarnih ljubavnika koje je vreme prezira razdvojilo i uništilo. On je bio čarobnjak, a ona vila, predstavnica elite Aen Saevherne, to jest Znalaca. Ono što je moglo biti početak pomirenja pretvorilo se u tragediju.

  – Znam tu priču. Uvek sam mislio da je bajka. Kako je bilo zaista?

  – To – uozbilji se čarobnjak – niko ne zna. Skoro niko. Lidija, okači svoju sliku, ovde, sa strane. Geralte, divi se sledećem delu Lidijine četkice. To je portret Lare Doren ep Šijadal napravljen na osnovu drevne minijature.

  – Čestitam – veštac se nakloni Lidiji van Bredevort, a glas mu i ne zadrhta. – Ovo je pravo remek-delo.

  Glas mu ne zadrhta, mada ga je Lara Doren ep Šijadal gledala s portreta Cirinim očima.

  *

  – I šta je bilo onda?

  – Lidija je ostala u galeriji. Nas dvojica smo izašli na terasu. A on se šalio na moj račun.

  *

  – Ovuda, Geralte, dopusti. Stupaj samo po tamnim pločama, molim te.

  Dole je šumelo more, ostrvo Taned stajalo je u beloj peni talasa razbijenih o obalu. Talasi su se razbijali o zidove Loksije, koja se nalazila tačno ispod njih. Loksija se iskrila od svetala, kao i Aretuza. Kameni blok Garstanga koji se izdizao iznad njih bio je, međutim, crn i izumro.

  – Sutra će se – čarobnjak je pratio veščev pogled – članovi Kaptola i Saveta odenuti u tradicionalne odežde, u duge plaštove, na glave će staviti kupaste šešire koje znaš sa starih gravira. Naoružaćemo se, takođe, dugačkim rašljama i žezlima, i zaličićemo tada na čarobnjake i veštice kakvima se zastrašuju deca. Takva je tradicija. U pratnji nekoliko drugih delegata zaputićemo se gore, u Garstang. Tamo ćemo, u specijalno pripremljenoj dvorani, većati. Ostali će sačekati u Aretuzi naš povratak i naše odluke.

  – Savetovanje u Garstangu, u uskom krugu, i to je, isto tako, tradicija?

  – I te kako. Duga tradicija nametnuta praktičnim razlozima. Dešavalo se da savetovanja čarobnjaka budu burna i dolazilo je do prilično aktivne razmene pogleda. Za vreme jedne takve razmene kuglasti grom je oštetio frizuru i haljinu Nini Fjoravanti. Nina je, posvetivši tome godinu dana rada, obložila zidove Garstanga neverovatno jakom aurom i protivmagijskom blokadom. Od tog vremena u Garstangu ne deluje nijedna magijska formula, a diskusije imaju mirniji tok. Naročito ako imamo u vidu da je diskutantima oduzeto hladno oružje.

  – Razumem. A ta usamljena kula, iznad Garstanga, na samom vrhu, šta je to? Nekakva važna građevina?

  – To je Tor Lara, Galebova kula. Ruševina. Da li je važna? Verovatno jeste.

  – Verovatno?

  Čarobnjak se naslonio na balustradu.

  – Sudeći po predanjima vilenjaka, Tor Lara je navodno spojena teleportom s tajanstvenom, do danas nepronađenom, Tor Zireael, Lastavičjom kulom.

  – Navodno? Niste uspeli da otkrijete tu teleportaciju? Ne verujem.

  – I u pravu si što ne veruješ. Otkrili smo portal, ali ga je trebalo blokirati. Došlo je do protesta, svi su uzeli da eksperimentišu, svako je hteo da se proslavi kao istraživač Tor Zireaela, mitskog sedišta vilenjačkih magova i mudraca. Portal je ipak nepovratno izvitoperen i haotičnog je dometa. Bilo je žrtava, blokiran je. Hajdemo, Geralte, zahladnelo je. Oprezno. Stupaj samo po tamnim pločama.

  – Zašto samo po tamnim?

  – Te građevine su u ruševinama. Vlaga, abrazija, jaki vetrovi, so u vazduhu, sve to fatalno utiče na zidove. Renoviranje je suviše skupo, zato se koristimo iluzijom. Prestiž, razumeš?

  – Ne sasvim.

  Čarobnjak učini pokret rukom i terasa nestade. Stajali su iznad provalije, nad ambisom koji se zaoštrljio stenovitim vršcima nazubljenim u morskoj peni. Stajali su na uzanom pojasu tamnih ploča koji se kao trapez raširio između trema Aretuze i stuba koji je podupirao terasu.

  Geralt se naprezao da održi ravnotežu. Da je bio čovek a ne veštac, ne bi je održao. Ali čak se i on iznenadio. Njegov siloviti pokret nije mogao da izmakne čarobnjakovoj pažnji, a na licu su mu se takođe oslikale promene. Vetar ga je zanjihao na uzanom brvnu, provalija ga je dozivala zloslutnim šumom talasa.

  – Bojiš se smrti – konstatovao je s osmehom Vilgeforc. – Ipak se bojiš.

  *

  Krpena lutka gledala je u njih svojim očima-dugmićima.

  – Prešao te je – promrmljala je Jenefer, priljubljujući se uz vešca. – Nije bilo opasnosti, a sigurno je osigurao i tebe i sebe levitacionim poljem. Ne bi rizikovao... Šta je bilo dalje?

  – Prešli smo u drugo krilo Aretuze. Odveo me je u veliku odaju, verovatno je to bio kabinet neke nastavnice, možda čak i rektorke. Seli smo za sto na kojem je stajao peščani sat. Pesak je oticao. Osetio sam miris Lidijinog parfema, znao sam da je bila u sobi pre nas.

  – A Vilgeforc?

 
– Postavio je pitanje.

  *

  – Zašto nisi postao čarobnjak, Geralte? Nikad te nije privlačila Veština? Budi iskren.

  – Biću iskren. Privlačila me je.

  – Pa zašto onda nisi poslušao glas nagona?

  – Zaključio sam da je razumnije rukovoditi se glasom razuma.

  – Što će reći?

  – Godine koje sam proveo radeći kao veštac naučile su me jedno: moj cilj je moje snage aršin. Znaš, Vilgeforce, poznavao sam jednom patuljka koji je kao dete maštao o tome da postane vilenjak. Šta misliš, da li bi to i postao da je slušao glas nagona?

  – To je trebalo da bude poređenje? Paralela? Ako jeste, onda je potpuno pogrešno. Patuljak nije mogao da postane vilenjak jer mu majka nije bila vila.

  Geralt je dugo ćutao.

  – Pa da – reče najzad. – Mogao sam da pretpostavim. Pročeprkao si malo po mojoj biografiji. Hoćeš da mi otkriješ s kojom namerom?

  – Možda – osmehnuo se blago čarobnjak – zamišljam sliku u Galeriji slavne istorije? Nas dvojica, za stolom, na mesinganoj tablici natpis: Vilgeforc iz Rogevena sklapa pakt sa Geraltom od Rivije.

  – Bila bi to alegorija – reče veštac. – Alegorija čiji je naslov Znanje trijumfuje nad neznanjem. Više bih voleo realističniju sliku, s naslovom Vilgeforc objašnjava Geraltu u čemu je stvar.

  Vilgeforc preplete prste obe ruke u visini usta.

  – Nije li to očigledno?

  – Nije.

  – Zaboravio si? Slika o kojoj maštam visi u Galeriji slavne istorije, gledaju je buduće generacije, koje savršeno znaju šta je posredi, kakav događaj predstavlja mazarija. Oslikani na platnu, Vilgeforc i Geralt dogovaraju se i sklapaju sporazum na osnovu kojeg Geralt više ne sluša glas kojekakve želje ili žudnje, već istinskog pozvanja, stupio je napokon u redove magova, okončavajući tako svoju dotadašnju, ne previše smislenu, budućnosti lišenu egzištenciju.