Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Uistinu, veštac mi je mnogo dugovao. Svakim danom sve više.

  Poseta Piralu Pratu u Revelinu završila se, kao što znate, burno i krvavo, ali je ipak donela i neku dobit. Geralt je naleteo na trag kradljivca svojih mačeva. U neku ruku mojom zaslugom, zato što sam ja, zahvaljujući svojoj dovitljivosti, usmerio Geralta ka Revelinu. A sutradan sam ja, a ne neko drugi, opremio Geralta novim oružjem. Nisam mogao da gledam kako ide bez oružja. Kazaćete da veštac nikada ne ide bez oružja? Da je to mutant uvežban za svaku vrstu borbe, dva puta snažniji i deset puta brži od normalnog čoveka? Koji za tren oka bačvarskom hrastovom daskom obara na zemlju trojicu naoružanih dripaca? Da povrh toga vlada magijom, svojim Znacima, koji uopšte nisu loše oružje? Istina. Ali mač je mač. Stalno mi je ponavljao jedno te isto, da se bez mačeva oseća kao da je nag. Zato sam ga opremio mačem.

  Prat nam se, kao što već znate, obojici finansijski odužio, ne baš darežljivo, ali opet... Kao što mi je Geralt naložio, sutradan ujutru sam sa čekom pohitao u filijalu Ðankardijevih. Dao sam ček za naplatu. Stojim, osvrćem se. I vidim da me neko pažljivo posmatra. Žena, ne odveć stara, ali ni previše mlada, u otmenoj i elegantnoj odeći. Ne čudi me ushićen ženski pogled, dosta žena nalazi da im je moja muška i predatorska lepo ta neodoljiva.

  Žena iznenada prilazi, predstavlja se kao Etna Asider i kaže da me zna. Jaka mi senzacija, mene svi znaju, slava me pretiče kuda god da se uputim.

  – Stigla je do mene vest – kaže – o rđavoj zgodi koja je zadesila tvog druga, gos’n pesniče, vešca Geralta iz Rivije. Znam da je izgubio oružje i da mu je novo hitno potrebno. Takođe znam koliko je teško naći dobar mač. Situacija je takva da ja raspolažem takvim mačem. Od pokojnog muža, bogovi da mu dušu proste. Baš sam svratila u banku da mi unovče taj mač, jer šta će udovici mač? Banka je procenila mač i hoće da ga prime u komision. Ali meni je hitno potreban gotov novac, pošto moram pokojnikove dugove poplaćati, inače će me rastrgnuti poverioci. Stoga...

  Nakon tih reči žena uzima navlaku od damasta i odmotava mač iz nje. Čudo, kažem vam. Lagan kao pero. Korice fine i elegantne, rukohvat od gušterove kože, nakrsnica pozlaćena, na sečivu jaspis kao golubije jaje. Vadim iz korica i ne verujem svojim očima. Na oštrici, tik iznad nakrsnice, žig u obliku sunca. A odmah tu inskripcija: „Bez razloga ne vadi, bez časti ne vraćaj“. Što znači da je sečivo kovano u Nilfgardu, u Viroledi, mestu koje je širom sveta poznato po oružarskim kovačnicama. Dodirujem oštricu jagodicom palca – kao britva, kažem vam.

  Nikako ne pokazujem da mi nije svraka mozak popila, ravnodušno gledam kako se bankarski službenici vrzmaju, a nekakva bakica polira mesingane kvake.

  – Banka Ðankardijevih je – reče udovica – procenila mač na dvesta korona. U komisionu. Ali, ako je za gotovinu na ruke, daću za sto pedeset.

  – Ho, ho – ja ti na to. – Sto pedeset je džak novca. Za toliko mogu kuću da kupim. Ako je mala. I u predgrađu.

  – Ah, gos’n Nevene – žena krši ruke, suze roni. – Podsmevate mi se. Vi ste okrutan čovek, tako se ophodite prema udovici. Ali pošto sam u škripcu, nek vam bude: za sto.

  I tako sam ja, dragi moji, rešio veščev problem.

  Pojurim „Kod Krabe i Iglice“, Geralt već sedi tamo, nad kajganom s bekonom, ha, sigurno je kod riđe veštice za doručak opet bio sir i vlašac. Prilazim i – tres! – mač na sto. Kako se zabezeknuo. Baci kašiku, vadi oružje iz korica, gleda. Lice mu kao od kamena. Ali ja sam se navikao na njegove mutacije, znam da njega neće emocije. Makar bio, ne znam, ushićen i srećan, ne dopušta da se primeti.

  – Koliko si dao za to?

  Hteo sam da odgovorim da to nije njegova stvar, ali sam se na vreme setio da sam to platio njegovim sopstvenim novcem. Stoga sam priznao. On mi stisnuo ruku, reč nije kazao, izraz lica nije promenio. Takav je. Jednostavan, ali iskren.

  I govori mi da odlazi. Sam.

  – Želeo bih da – predupredi moje prigovore – ostaneš u Keraku. I da ovde držiš otvorene oči i uši.

  Ispričao je šta se juče dogodilo, o svom noćnom razgovoru s knezom Egmundom. A sve vreme se igrao viroledskim mačem, kao dete novom igračkom.

  – Ne planiram da – zaključi on – služim knezu. Niti da učestvujem u avgustovskoj kraljevskoj svadbi u svojstvu telohranitelja. Egmund i tvoj rođak su uvereni da će uskoro uhvatiti kradljivca mojih mačeva. Ne delim njihov optimizam. I to mi, u suštini, ide na ruku. Egmund bi me imao u šaci da ima moje mačeve. Radije bih da sam ščepam kradljivca, u Novigradu, u julu, pre aukcije kod Borsodijevih. Povratiću mačeve i više se neću pojaviti u Keraku. A ti, Nevene, drži jezik za zubima. Niko ne sme da sazna ono što nam je rekao Prat. Niko. Uključujući tvog rođaka javnog tužioca.

  Zakleo sam se da ću ćutati kao zaliven. On me je pak čudno gledao. Kao da nije posve verovao.

  – A pošto svašta može da se desi – nastavi – moram imati rezervni plan. Zato bih želeo da što više znam o Egmundu i njegovim potomcima, o svim potencijalnim pretendentima na tron, o samom kralju, o celoj kraljevskoj porodici. Želeo bih da znam šta nameravaju i smišljaju. Ko drži čiju stranu, koje frakcije su tu aktivne i tako dalje. Shvataš?

  – Pretpostavljam – ja na to – da u to nećeš da mešaš Litu Nejd. I smatram da je to ispravno. Riđokosa lepotica se sigurno odlično snalazi u stvarima koje te interesuju, ali previše toga je vezuje s ovdašnjom monarhijom da bi se odlučila na dvostruku lojalnost, to je pod jedan. Pod dva, nemoj da joj govoriš da ćeš ubrzo nestati i da se više nećeš pojaviti. Zato što reakcija može biti žestoka. Čarobnice, kao što si već uspeo da proveriš u praksi, ne vole kada neko nestaje.

  – U pogledu ostalog – dao sam reč – možeš računati na mene. Uši i oči će mi biti u pripravnosti i uperene gde treba. Već sam upoznao ovdašnju kraljevsku porodicu i dosta sam se, takođe, naslušao glasina. Milostivo vladajući Belohun stekao je brojno potomstvo. Vrlo često i lako je menjao žene, čim bi ugledao novu, stara bi prigodno napuštala ovaj svet, čudnom voljom sudbine iznenada bi onemoćala, a medicina bi bila bespomoćna u njenom slučaju. Kralj na taj način do dana današnjeg ima četiri zakonita sina, svaki od druge majke. Mnoštvo kćerki ne računam, budući da ne mogu da pretenduju na tron. Takođe, ne računam kopilad. Vredi, ipak, napomenuti da sva značajna mesta i funkcije u Keraku zauzimaju muževi kćerki, rođak Ferant je izuzetak. A nevenčani sinovi upravljaju trgovinom i industrijom.

  Veštac, posmatram, pažljivo sluša.

  – Četiri zakonita sina su, po starosnom redosledu – pričam dalje – prvorođeni, ne znam ime, na dvoru nije dopušteno da se pominje, nakon svađe s ocem otišao je i izgubio mu se svaki trag, niko ga više nije video. Drugi, Elmer, umno je bolestan pijanac koga drže zatvorenog, tobože je to državna tajna, ali u Keraku je svako zna. Realni pretendenti su Egmund i Ksander. Mrze se, a Belohun to vešto odigrava, obojicu drži u stalnoj neizvesnosti, a kad je reč o sukcesiji, često ima običaj da demonstrativno favorizuje i mami obećanjima nekog od kopiladi. A sada se šuška da je krunu obećao sinu kojeg je dobio s novom ženom, baš onom s kojom će se zvanično venčati na Lamaš.

  – Rođak Ferant i ja – govorim dalje – ipak mislimo da su to prazna obećanja, kojima stari lisac misli da nagovori mladu devojku na čarolije kreveta. Da su Egmund i Ksander jedini realni naslednici trona. A ukoliko to bude iziskivalo coup d’etat, onda neka to učini neko od njih dvojice. Upoznao sam obojicu preko rođaka. Obojica su... stekao sam takav utisak... klizava kao govno u majonezu. Ako znaš šta time želim da kažem.

  Geralt potvrdi da zna, da je i sam stekao takav utisak razgovarajući s Egmundom, samo što nije to umeo podjednako lepo da pretoči u reči. Potom se duboko zamisli.

  – Uskoro ću se vratiti – najzad progovara. – A ti ovde delaj i motri na stvari.

  – Pre nego što se oprostimo – ja na to – budi drug, ispričaj mi nešto malo o učenici tvoje volšebnice. Onoj zalizanoj. Ona je pravi pupoljak ruže, malčice poradiš oko njega, a on se prekrasno rascveta. Zato sam naumio da se ja posvetim...

  A njemu se tu lice izmeni. I ta
ko grunu pesnicom o sto da su krigle poskočile.

  – Drži šape podalje od Mozaik, muzikantu – tako on meni, bez trunke respekta. – Izbaci je sebi iz glave. Zar ne znaš da je učenicama čarobnica strogo zabranjen čak i najneviniji flert? Koral će je za najmanji takav prestup oceniti kao nedostojnu učenja i poslaće je u školu, a to je za učenicu strašna kompromitacija i gubitak obraza, čuo sam i za samoubistva na toj osnovi. A s Koral nema šale. Nema smisla za humor.

  Hteo sam da ga posavetujem da pokuša da je zagolica kokošijim perom po urezu na zadnjici, takav zahvat će razveseliti i najveću namćorku. Ali sam prećutao, jer ga poznajem. Ne podnosi da se nepromišljeno govori o njegovim ženama. Čak i onim za jednu noć. Stoga sam se zakleo u čast da ću čestitost zalizane polaznice precrtati s dnevnog reda i da čak neću ni očijukati.

  – Ako ti je baš toliko zapelo – on na to, razveselivši se, na rastanku – znaj da sam u ovdašnjem sudu upoznao jednu advokaticu. Izgledala mi je kao da je raspoložena. Njoj se udvaraj.

  Kako duhovito. Šta, treba da ševim sudstvo?

  Ali s druge strane...

  Interludijum

  Mnogopoštovana gospođa

  Lita Nejd

  Kerak, Gornji grad

  Vila „Ciklama“

  Zamak Risberg, 1. jul 1245. p. R.

  Draga Koral,

  Nadam se da će te moje pismo zateći u dobrom zdravlju i raspoloženju. I da se sve odvija po tvojoj zamisli.

  Žurim da te obavestim da se veštac zvani Geralt iz Rivije konačno pojavio u našem zamku. Odmah po dolasku, za manje od sat vremena, pokazao se kao iritantno nesnosan i uspeo je da okrene protiv sebe apsolutno sve, uključujući uvaženog Ortolana, osobu koja može važiti za otelotvorenje dobronamernosti i svakome naklonjenu. Kako se ispostavilo, mišljenja koja kruže o toj individui nisu ni u najmanjoj meri preterana, a antipatija i neprijateljstvo s kojima se ovaj svuda sreće imaju svoje duboko opravdanje. Ali za ono za šta mu ipak treba odati čast, ja ću biti prvi koji će to i učiniti, sine ira et studio. Ta individua je profesionalac u svakom pogledu i u svom fahu apsolutno pouzdana. Izvršava ono čega se prihvati, ili pada pokušavajući da izvrši, sumnje ne može biti.

  Prema tome, cilj našeg poduhvata treba smatrati ostvarenim, uglavnom zahvaljujući tebi, draga Koral. Zahvaljujemo ti se za trud, uvek ćemo ti biti dužni za to. A posebno imaš moju zahvalnost. Kao tvoj stari prijatelj, koji pamti ono što nas je vezivalo, više nego drugi razumem tvoje odricanje. Shvatam kako si morala da trpiš blizinu ove individue koja je ipak konglomerat mana koje ti ne podnosiš. Cinizam proistekao iz dubokih kompleksa, narogušena i introvertna priroda, neiskren karakter, primitivan um, prosečna inteligencija, monstruozna arogancija. Zaobići ću činjenicu da ima prljave ruke i neuredne nokte kako te ne bih iritirao, draga Koral, znam koliko mrziš takve stvari. Ali, kako kažu, došao je kraj tvojim patnjama, mukama i brigama, ništa te više ne sprečava da okončaš odnose s ovom individuom i prekineš svaki kontakt s njim. Time ćeš definitivno staviti tačku i odupreti se lažnim klevetama koje šire zli jezici što od tvoje prividne i lažne ljubaznosti prema vešcu otvoreno pokušavaju da stvore jeftinu romansu. Ali dosta više o tome, ta stvar nije vredna razmatranja.

  Bio bih najsrećniji čovek na svetu, draga Koral, kada bi htela da me posetiš u Risbergu. Ne moram reći da je dovoljna jedna tvoja reč, jedan gest, jedan osmeh, da dotrčim kod tebe koliko me noge nose.

  S dubokim poštovanjem tvoj,

  Pineti

  P. S. Zli jezici koje sam spomenuo suponiraju da tvoja naklonost prema vešcu proizlazi iz tvoje želje da nerviraš našu konfraterku Jenefer, navodno još uvek zainteresovanu za vešca. Zaista je žalosna naivnost i neznanje tih spletkaroša. Ipak je opšte poznato da je Jenefer u strasnoj vezi s izvesnim mladim preduzetnikom iz juvelirske branše, a za vešca i njegove prolazne flertove briga ju je koliko i za lanjski sneg.

  Interludijum

  Mnogopoštovani gospodin

  Algernon Gvinkamp

  Zamak Risberg

  Ex urbe Kerak,

  die 5 mens. Jul. anno 1245p. R.

  Dragi Pineti,

  Hvala ti za pismo, odavno mi nisi pisao, šta da se radi, očigledno nisi imao o čemu i nije imalo svrhe.

  Dirnuta sam tvojom brigom za moje zdravlje i raspoloženje, kao i za to da li se sve odvija po mojoj zamisli. Sa zadovoljstvom te obaveštavam da mi se sve odvija onako kako treba da se odvija, trudim se svim silama, pa ipak je, kao što je poznato, svako sam kormilar svog broda. Znaj da ja svoj brod vodim sigurnom rukom kroz olujne vetrove i grebene, visoko uzdignute glave, koliko god oluja oko mene zahučalo.

  Što se tiče zdravlja, u suštini me služi. Fizičko kao i obično, psihičko isto, odnedavno, otkad imam ono što mi je tako dugo nedostajalo. Koliko mnogo mi je nedostajalo saznala sam tek kada je prestalo da mi nedostaje.

  Drago mi je što vaš poduhvat, koji zahteva veščevo učešće, teži ka uspehu, ponosom me ispunjava moj skromni udeo u poduhvatu. Međutim, uzalud tuguješ, dragi Pineti, misleći da je to bilo povezano s odricanjima, patnjama, mukama i brigama. Nije bilo toliko loše. U suštini, Geralt jeste pravi konglomerat mana. Otkrila sam kod njega ipak – sine ira et studio – i vrline. Povelike vrline, uveravam te, mnogi bi se zbunili da znaju. I mnogi bi mu pozavideli.

  Svi smo se navikli na glasine, tračeve, sašaptavanja i intrige o kojima si pisao, dragi Pineti, i znamo kako da izađemo na kraj s njima, a recept je prost: zanemariti ih. Zacelo se sećaš glasina o tebi i Sabrini Glevisig u vreme kada nas je nešto tobože vezivalo? Zanemarila sam ih. Sada tebi savetujem isto.

  Bene vale,

  Koral

  P. S. Preokupirana sam poslom. Naš eventualni susret izgleda mi nemoguć u doglednoj budućnosti.

  Po raznim zemljama tumaraju, a sklonosti i ćudi njihove nalažu im da odbace potčinjenost svakojaku. Znači to da vlast nikakvu, ni ljudsku ni božansku, ne priznaju, da nikakve zakone i pravila ne štuju, da nikome i ničemu poslušnost ne duguju i sebe nekažnjivima smatraju. Budući po prirodi varalice, žive od vradžbina kojima narod prost obmanjuju, služe za špijune, kolportiraju lažne amulete, prevarantske medikamente, napitke i narkotike, bave se i kuplerajem, to jest cure bestidne podvode radi nečasnog uživanja onih što plaćaju. Kad ih beda zadesi, prosjačenja se ne stide, niti upuštanja u krađu uobičajenu, ali draži su im varanje i podvala. Obmanjuju naivne, tobož ljude brane, tobož radi njihove bezbednosti čudovišta ubijaju, ali i to je davno dokazano, na radost sopstvenu to čine, jer ubistvo je za njih zabava prvoklasna. Pripremajući se za akcije svoje, nekakve mađije volšebne čine, ali to je samo varka za oči posmatrača. Sveštenici pobožni začas tu obmanu i opsenarstvo otkriše, zbunivši te sluge đavolje što se vešcima zovu.

  Anonim, Monstrum ili opisanije vešca

  Deveto poglavlje

  Risberg nije izgledao ni zastrašujuće, ni impozantno. To vam je zamak kakvih je mnogo, srednje veličine, spretno uglavljen u strme planinske padine, prislonjen uz urvinu, svetlim bedemom kontrastiran s večnim zelenilom smrekove šume, nad vrhovima drveća izdignut krovovima dveju četvorougaonih kula, jedne više, druge niže. Bedem koji opasuje zamak, kako se izbliza činilo, nije bio previše visok niti ovenčan krenelacijom, a kulice smeštene na uglovima i iznad kapije imale su više dekorativan nego odbrambeni karakter.

  Put koji se uvijao oko brda nosio je tragove intenzivnog korišćenja. Zato što je i bio korišćen, i to vrlo intenzivno. Ubrzo je veštac morao da pretiče kola, kočije, pojedinačne jahače i pešake. Mnogo putnika išlo je i iz suprotnog smera, iz pravca zamka. Geralt je naslućivao svrhu putovanja. Bio je u pravu, pošto se ispostavilo da je jedva izašao iz šume.

  Ravan vrh brda pod kurtinom bedema zauzimalo je mestašce konstruisano od drveta, trske i slame – čitav kompleks manjih i većih građevina i nadstrešnica, okružen plotom i ogradama za konje i inventar. Otuda je dopirala vreva i vladalo dosta živo kretanje, baš kao na bazaru ili vašaru. To je i bio vašar, bazar, velika pijaca, samo što se tu nije trgovalo živinom, ribom i povrćem. Roba ponuđena kod zamka Risberg
bila je magija – amuleti, talismani, eliksiri, opijati, filteri, dekokti, ekstrakti, destilati, konkokcije, tamjan, eterična ulja, praškovi i masti, a uz to i razni praktični, začarani predmeti, oruđa, pokućstvo, ukrasi, pa čak i igračke za decu. Upravo taj asortiman je tu dovlačio gomilu mušterija. Bilo je potražnje, a bilo je i ponude – očito je bilo da biznis ide kao podmazan.

  Put se račvao. Veštac pođe putem što je vodio ka kapiji zamka, znatno manje utabanim od drugog, što je usmeravao interesente na tržnicu. Prešao je preko popločanog prilaza kapiji, sve vreme idući kroz špalir menhira specijalno tu postavljenih, većinom znatno viših nego što je on na konju. Ubrzo ga je dočekao kapidžik karakterističan više za palatu nego za zamak, s ukrašenim pilasterima i frontonom. Veščev medaljon snažno zadrhta. Ukljeva zarza, lupnu potkovicom o kaldrmu i stade kao ukopana.

  – Podaci i svrha posete.

  Podiže glavu. Škripav i odjekujući, ali nesumnjivo ženski glas dopro je iz, kako se činilo, široko otvorenih usta harpijine glave predstavljene na timpanonu. Medaljon je podrhtavao, kobila je frktala. Geralt oseti čudnovat pritisak na slepoočnicama.

  – Podaci i svrha posete – ponovo se razleže iz rupe u reljefu. Malo glasnije nego prethodni put.

  – Geralt iz Rivije, veštac. Očekuju me.

  Harpijina glava ispusti zvuk nalik trubljenju. Nestade magija koja je blokirala portal, pritisak na slepoočnicama momentalno popusti, a kobila bez požurivanja krenu napred. Kopita su lupkala po kamenju.

  Iz portala je izašao na klaustrima opasan cul-de-sac. Smesta su k njemu pritrčala dvojica sluga, momci u praktičnoj mrkoj odeći. Jedan se pozabavio konjem, a drugi je poslužio kao vodič.