Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  – Pustite ga, gos’n oficire – reče slobodno Adario Bah. – On je moj sluga, ja sam ga unajmio. On je glupak, kompletan idiot. Urođena bolest. Na veliku sreću, njegova mlađa braća su već normalna. Njihova majka je napokon shvatila da u trudnoći ne sme da se pije iz bare ispred bolnice za infektivne bolesti.

  Trent još šire otvori njušku, spusti glavu, zastenja i progunđa. Liđenca takođe progunđa i napravi pokret kao da je hteo da ustane. Patuljak mu stavi ruku na rame.

  – Sedi, momče. I ćuti, ćuti. Znam teoriju evolucije, znam od kojeg bića potiče čovek, ne moraš me stalno na to podsećati. Oprostite i njemu, gos’n komandante. I on je moj sluga.

  – No, dobro... – Vahmajster je i dalje sumnjičavo posmatrao. – Sluge, znači. Ako tako kažete... A ona? To devojče u muškoj odeći? Hej! Ustani, hoću da te osmotrim! Ko si? Odgovaraj kada pitam!

  – Ha-ha, gos’n komandante – zasmeja se patuljak. – Ona? Ona je bludnica, znači, devojka lakog morala. Iznajmio sam je u Cidarisu radi kresanja. Manje se tuguje s ribom na putovanju, svaki filozof će vam to potvrditi.

  Energično pljesnu Frigu po zadnjici. Friga poblede od besa, zaškrguta zubima.

  – No, dobro – iskrivi se vahmajster. – Nisam je odmah prepoznao. A vidi se. Poluvilenjakinja.

  – Tvoj kurac je polu – zareža Friga. – Pola onoga što predstavlja standard.

  – Tiho, tiho – obuzda je Adario Bah. – Ne srdite se, pukovniče. Ali tako mi se potrefila drska kurva.

  U izbu upade vojnik, podnese izveštaj. Vahmajster Kovač se uspravi.

  – Banda je otkrivena! – objavi. – Krećemo u poteru, brzo! Izvinite za neprijatnosti. Služba!

  Izašao je, a zajedno s njim i vojnici. Začas je iz dvorišta dopro topot kopita.

  – Oprostite mi onaj spektakl – reče Adario Bah Frigi, Trentu i Liđenci nakon nekog vremena tišine. – Oprostite spontane reči i pravolinijske gestove. Ne poznajem vas, iskreno rečeno, malo marim za vas i, takoreći, ne volim vas, ali scene vešanja još više ne volim, kada vidim obešenjake kako se ritaju nogama to me jako deprimira. Otuda ta moja patuljačka frivolnost.

  – Patuljačkoj frivolnosti dugujete život – dodade Geralt. – Bio bi red da se zahvalite patuljku. Ja sam vas video u akciji, onamo, u seoskom gazdinstvu, znam kakve ste bitange. Prstom ne bih mrdnuo u vašu odbranu, onu predstavu niti bih želeo, niti bih umeo da odigram kao gos’n patuljak. I već biste visili, čitava vaša trojka. Stoga se gubite odavde. Savetovao bih vam pravac suprotan onome koji su izabrali vahmajster i njegova konjica.

  – Nema ništa od toga – odbrusi, videvši poglede usmerene ka mačevima zabijenim u gredu. – Nećete ih dobiti. Bez njih ćete manje otimati i iznuđivati. Napolje.

  – Bilo je napeto – uzdahnu Adario Bah, tek što se za trojkom zatvoriše vrata. – Majku mu, ruke mi se i dalje malo tresu. Tebi ne?

  – Ne. – Geralt se osmehnu prisetivši se. – U tom smislu sam... malo hendikepiran.

  – To je za neke dobro – patuljak iskezi zube. – Hendikepi im čak dobro dođu. Još po pivo?

  – Ne, hvala – Geralt odmahnu glavom. – Vreme je da pođem. Našao sam se, da tako kažem, u situaciji koja nalaže žurbu. A i nerazumno je predugo boraviti u jednom mestu.

  – Primetio sam. I neću ništa pitati. Ali znaš šta, vešče? Nekako me je prošla želja da sedim na ovoj stanici i čitava dva dana pasivno čekam poštanska kola. Kao prvo, dosada bi me dokrajčila. Kao drugo, ona dama, koju si metlom pobedio u duelu, oprostila se od mene čudnim pogledom. Šta ću, možda sam malko preterao sa zanosom. Ona verovatno nije jedna od onih koje možeš nekažnjeno šljiskati po dupetu i zvati ih kurvama. Sigurno će se vratiti, više bih voleo da me tada nema ovde. Onda možda zajedno da krenemo na put?

  – Sa zadovoljstvom. – Geralt se ponovo osmehnu. – Manje se tuguje s dobrim kompanjonom na putovanju, svaki filozof će to potvrditi. Ukoliko nam se pravac obojici poklapa. Ja moram u Novigrad. Moram da budem tamo pre petnaestog jula. Obavezno pre petnaestog.

  Morao je biti u Novigradu najkasnije petnaestog jula. Naglasio je to kada su ga čarobnjaci unajmljivali, kupivši dve sedmice njegovog vremena. Nikakav problem, Pineti i Cara ga pogledaše s visine. Nikakav problem, vešče. Bićeš u Novigradu dok si rekao keks. Teleportovaćemo te pravo u Glavnu ulicu.

  – Pre petnaestog, ha – patuljak zamrsi bradu. – Danas je deveti. Nije ti ostalo previše vremena, jer ima dosta da se putuje. Ali postoji način da stigneš tamo na vreme.

  Ustade, skinu sa eksera i nađenu na glavu špicast šešir sa širokim obodom. Prebaci preko ramena vreću.

  – Objasniću ti usput o čemu je reč. Krećemo zajedno na put, Geralte iz Rivije. Zato što mi pravac veoma odgovara.

  •

  Žustro su marširali, možda čak previše žustro. Adario Bah se pokazao kao tipičan patuljak. Premda su u slučaju potrebe ili radi komfora mogli da se posluže svakim vozilom i svakom životinjom za jahanje, vuču ili teglenje, patuljci su odlučno preferirali pešadijski marš, bili su pešadinci bez premca. Patuljak je u toku dana mogao peške da pređe razdaljinu od trideset milja, isto koliko i čovek na konju, i to noseći prtljag koji prosečan čovek ne bi mogao ni da podigne. Čovek nije bio u stanju da u maršu sustigne patuljka bez prtljaga. Ni veštac. Geralt je zaboravio na to, i posle nekog vremena bio je primoran da ipak zamoli Adarija da malo uspori.

  Marširali su šumskim putevima, ponekad i bespućima. Adario je poznavao put, odlično se snalazio na terenu. Objasnio je da u Cidarisu stanuje njegova porodica, toliko brojna da su se svaki čas tamo dešavale neke prigodne porodične zabave, čas svadbe, čas krštenja, čas pogrebi i daće. U skladu s patuljačkim običajem, izostanak s porodične zabave mogao je opravdati isključivo overen izvod iz matične knjige umrlih, živi članovi porodice nisu mogli da izbegnu zabave. Stoga je Adario trasu do Cidarisa i nazad poznavao do perfekcije.

  – Naš cilj je – objasni, marširajući – naselje Vetrovita, koje se nalazi kod močvare Pontara. U Vetrovitoj se nalazi pristanište, barke i lađe su tamo često privezane. Uz trunku sreće, uskoro će nam se pružiti neka prilika, na nešto ćemo se ukrcati. Ja moram do Tretogora, pa ću se iskrcati na Ždralovom ostrvu, ti ćeš ploviti dalje i bićeš u Novigradu za nekih tri, četiri dana. Veruj mi, to je najbrži način.

  – Verujem. Uspori, Adario, molim te. Jedva te stižem. Da li se baviš nekim poslom koji je u vezi s hodanjem? Jesi li putujući trgovac?

  – Ja sam rudar. U rudniku bakra.

  – Pa naravno. Svaki patuljak je rudar. I radi u rudniku u Mahakamu. Stoji s budakom na otkopu i otkopava.

  – Podležeš stereotipima. Ubrzo ćeš kazati da se svaki patuljak gadno izražava. A nakon nekoliko čašica baca se na ljude sekirom.

  – Neću to kazati.

  – Moj rudnik nije u Mahakamu, već u Smukulji, kod Tretogora. Ne stojim tamo i ne otkopavam, već sviram hornu u rudarskom duvačkom orkestru.

  – Interesantno.

  – Interesantno je – zasmeja se patuljak – nešto sasvim drugo. Smešna koincidencija. Jedan od spektakularnih komada našeg okrestra zove se „Marš veštaca“. Ide ovako: tara-rara, bum, bum, umta-umta, rim-cim-cim, paparara-tara-rara, tara-rara, bum-bum-bum...

  – Gde ste, dođavola, našli taj naziv? Jeste li videli ikada marširajuće vešce? Gde? Kada?

  – Istinu govoreći – Adario Bah se malo pomete – to je samo blago prearanžirana „Parada atleta“. Ali svi rudarski duvački orkestri sviraju neke „Parade atleta“, „Ulazak atleta“ ili „Marševe starih drugova". Hteli smo da budemo originalni. Ta-ra-rara, bum, bum!

  – Uspori, inače ću ispustiti dušu!

  •

  U šumama je bilo potpuno pusto. Drugačije nego na međušumskim livadama i čistinama na koje su često nailazili. Tu je vrvelo od posla. Kosili su seno, skupljali ga i slagali u plastove i stogove. Patuljak je pozdravljao kosače veselim uzvicima, a oni su uzvraćali. Ili nisu.

  – Ovo me podseća – Adario pokaza na radnike – na drugi marš našeg orkestra. Nosi naziv ,,Senokosi“. Često ga sviramo, naročito u
leto. Pevamo isto. Imamo pesnika u rudniku, on je vešto složio rime, pa može čak i a capella. O, ovako ide:

  Momci travu kosiše

  Žene seno nosiše

  U nebo pogledavaše

  Od kiše se zastrašiše

  Na brdo se skloniše

  Od kiše se zakloniše

  Kitama zamahaše

  Oblake odagnaše!

  – I da capo! Dobro se maršira uz to, zar ne?

  – Uspori, Adario.

  – Ne mogu da usporim! To je pesma za marširanje! Ritmika i metrika marša!

  •

  Na uzvišici su se beleli ostaci zida, mogle su se videti i ruine zgrade i karakteristične kule. Upravo posle te kule Geralt je prepoznao hram – nije se sećao kojeg božanstva, ali čuo je o njemu ponešto. U davna vremena su tu živeli sveštenici. Pričalo se da su, kada se više nisu dali izdržati njihova lakomost, dekadentan razvrat i razuzdanost, tamošnji stanovnici oterali sveštenike i nagnali ih u šumu, gde su se, sudeći po glasinama, pozabavili obraćanjem šumskih gnomova u svoju veru. Navodno sa slabim rezultatima.

  – Stari Erem – reče Adario. – Držimo se maršrute i imamo dobro vreme. Uveče ćemo stati u Šumskoj brani.

  •

  Potok duž kojeg su putovali uzvodno je šumeo na kamenju i stenama, a nizvodno se široko razlivao, tvoreći veliki zaliv. Tome je doprinosila drveno-zemljana brana koja je pregrađivala tok. Kraj zaliva su u toku bili neki radovi, vrtela se tamo grupa ljudi.

  – Nalazimo se u Šumskoj brani – reče Adario. – Konstrukcija koju vidiš tamo, dole, to je upravo brana. Služi za splavljenje posečenih trupaca. Kao što vidiš, rečica sama po sebi nije plovna, previše je plitka. Zato se voda podiže, drvo se gomila, a potom se brana otvara. Nastaje veliki talas koji omogućava splavljenje. Tako se transportuju sirovine za proizvodnju drvenog uglja. Drveni ugalj...

  -... je neophodan za topljenje gvožđa – dovrši Geralt. – A metalurgija je najvažnija i najrazvojnija grana industrije. Znam. Nedavno mi je to pojasnio jedan čarobnjak. Upućen u ugalj i metalurgiju.

  – Ne čudi me što je upoznat – frknu patuljak. – Kaptol čarobnjaka ima većinu udela u kompanijama industrijskog centra kod Gors Velena, a nekoliko železara i topionica u celini njemu pripada. Čarobnjaci izvlače iz metalurgije bogat profit. Iz drugih grana takođe. Možda i zasluženo, na kraju krajeva, većinom su oni razradili tehnologiju. Ali ipak bi mogli da prestanu s hipokrizijom, da priznaju da magija nije dobročinstvo, filantropija koja služi društvu, već industrija predviđena za profitiranje. Ali što ja to govorim, i sam znaš. Hajde, tamo je krčma, odmorićemo se. A i verovatno ćemo prenoćiti, jer se smrkava.

  •

  Krčma nimalo nije zasluživala svoj naziv, ali nisu se mogli ni čuditi. Zadovoljavala je potrebe drvoseča i splavara sa brane, kojima je bilo svejedno gde piju, samo da bilo šta piju. Šupa sa izbušenom strehom, nadstrešnica poduprta pritkama, nekoliko stolova i klupa od nemarno izblanjanih dasaka, kameno ognjište – lokalna zajednica nije iziskivala i nije očekivala veći luksuz, cenile su se bačve iza pregrade iz kojih je krčmar točio pivo, a ponekad i kobasice koje je krčmarica, ako je bila voljna i raspoložena, bila spremna da isprži na žaru uz dodatnu naknadu.

  Po pitanju potreba, Geralt i Adario se nisu uzdizali iznad drugih, pogotovo što je pivo bilo sveže, iz tek otčepljene bačve, a samo malo komplimenata bilo je dovoljno da krčmarica reši da im isprži i servira tiganj krvavice s crnim lukom. Nakon čitavog dana tumaranja po šumama, Geralt je tu krvavicu izjednačavao s telećom kolenicom u povrću, plećkom divlje svinje, oblišem u mastilu i drugim majstorijama šefa kuhinje gostionice „Natura Rerum“. Mada, istini za volju, malo je čeznuo za gostionicom.

  – Interesuje me – Adario gestom pozva krčmaricu, naruči naredno pivo – da li znaš sudbinu tog proroka?

  Pre nego što su seli za sto, osmotrili su kamen obrastao mahovinom koji je stajao kraj stoletnog hrasta. Slova uklesana na obrasloj površini monolita informisala su da je upravo na tom mestu, na dan praznika Birke godine 1133, post Resurrectionem prorok Loboda održao propoved svojim učenicima, a obelisk u čast tog događaja ustanovio je i 1200. godine postavio Spiridon Aps, pozamanterijski majstor iz Rinda, radnja na Malom trgu, visok kvalitet, cene pristupačne, dođite.

  – Znaš li – Adario pogreba iz tiganja ostatke krvavice – priču o ovom Lobodi kojeg nazivaju prorokom? Govorim o istinitoj priči.

  – Ne znam nijednu. – Veštac omaza tiganj hlebom. – Ni istinitu, ni izmišljenu. Nisam se interesovao.

  – Onda poslušaj. Stvar se odigrala pre više od sto godina, čini mi se, ne mnogo posle datuma isklesanog na tom kamenu. Kao što ti je dobro poznato, danas se gotovo ne viđaju zmajevi, možda negde u divljim planinama, u pustoši. U ta vremena su se češće pojavljivali i umeli su da dosađuju. Naučili su da su pašnjaci puni stoke veliki restorani gde su se mogli siti nažderati bez preteranog truda. Srećom po zemljoradnike, čak se i veliki gmizavac ograničavao na jednu, dve gozbe u tromesečju, ali toliko je žderao da je mogao ugroziti uzgoj, naročito ako bi se okomio na neki kraj. Jedan, ogroman, okomio se na neko selo u Kaedvenu. Doletao bi, pojeo nekoliko ovaca, dve ili tri krave, a za desert je hvatao malo šarana iz ribnjaka. Na kraju bi bljuvao vatru, palio ambare ili stogove, i potom odletao.

  Patuljak gucnu pivo, podrignu.

  – Seljaci su se trudili da uplaše zmaja, pokušavali su s raznim klopkama i smicalicama, ali ništa nije vredelo. Kakva slučajnost, u obližnji Ban Ard je s učenicima doputovao baš taj Loboda, koji je još u to vreme bio slavan, titulisan kao prorok i imao masu sledbenika. Seljaci su ga zamolili za pomoć, a on, čudo jedno, nije odbio. A kada je zmaj doleteo, Loboda pođe na pašnjak i stade egzorcirati. Zmaj ga najpre oprlji vatrom kao patku. A zatim ga proguta. Jednostavno ga proguta. I odlete u planine.

  – To je kraj?

  – Ne. Slušaj dalje. Prorokovi učenici su plakali, očajavali, a onda su unajmili tragače. Naše, znači patuljke, koji su imali iskustva sa zmajevima. Oni su mesec dana tragali za zmajem. Standardno, idući tragom izmeta koji je gmizavac gomilao. A učenici su kraj svake gomile padali na kolena i kopali po njoj, gorko plačući, pronalazili su tu ostatke svog učitelja. Napokon su kompletirali celinu, bolje reći, ono što su smatrali celinom, a što je u stvari bila vrlo haotična kolekcija ne baš čistih ljudskih, kravljih i ovčijih kostiju. Sve to danas leži u sarkofagu u hramu u Novigradu. Kao čudesna relikvija.

  – Priznaj, Adario. Izmislio si tu priču. Ili si je valjano napumpao.

  – Otkuda ta sumnja?

  – Otuda što često provodim vreme s jednim pesnikom. A on, kada može da bira između istinite verzije ili atraktivne verzije događaja, uvek bira ovu drugu, koju dodatno začini. A na sve zamerke u tom pogledu odgovara sofizmom: ako nešto nije u skladu s istinom, uopšte ne mora da znači da je laž.

  – Domišljam se ko je pesnik. Neven, naravno. A priča ima svoje principe.

  – Priča je – osmehnu se veštac – uglavnom neistinita relacija uglavnom neistinitih događaja, koju nam plasiraju istoričari, uglavnom budale.

  – I ovog puta se domišljam autora citata – Adario Bah iskezi zube. – Vizigota iz Korva, filozof i etičar. Kao i istoričar. A što se tiče proroka Lobode... Šta ćeš, kako bi se reklo, priča je priča. Ali čuo sam da sveštenici u Novigradu s vremena na vreme vade ostatke proroka iz sarkofaga i daju vernicima da ih poljube. Kada bih se našao tamo, ipak bih se suzdržao od ljubljenja.

  – Suzdržaću se – obeća Geralt. – Što se pak Novigrada tiče, ako smo već kod toga...

  – Bez nervoze – predupredi ga patuljak. – Stići ćeš. Ustaćemo u ranu zoru i brzo stići u Vetrovitu. Zgrabićemo priliku i za tili čas ćeš biti u Novigradu.

  Kamo sreće, pomisli veštac. Kamo sreće.

  Ljudi i životinje pripadaju različitim vrstama, a lisice žive između ljudi i životinja. Umrli i živi putuju različitim putevima, a lisice idu između umrlih i živih. Božanstva i stvorovi koračaju po različitim stazama, a lisice hodaju između božanstava i stvorova. Staze svet
losti i tame ne vezuju se i ne presecaju nikada; lisičiji duhovi bdiju negde između njih. Besmrtnici i demoni stupaju po sopstvenim drumovima – lisičji duhovi su negde između.

  Ði Jun, učenjak iz vremena dinastije Ćing

  Četrnaesto poglavlje

  Uveče je prošla oluja.

  Naspavavši se u senu na tavanu ambara, krenuli su u ranu zoru, u hladno, mada sunčano jutro. Držeći se obeležene staze, prošli su kroz grabove šume, preko močvarnih ritova i plavnih livada. Nakon sat vremena forsiranog marša stigli su do zgrada.

  – Vetrovita – pokaza Adario Bah. – Ovo je pristanište o kojem sam govorio.

  Došli su do reke, zapljusnuo ih je osvežavajući vetar. Stali su na drveno brvno. Reka je tu stvarala široku uvalicu, veliku kao jezero, gotovo se nije osećala struja koja je tekla dalje nekud. S obale su se u vodu spuštale grane vrba, iva i jova. Svuda su plivale vodene ptice, ispuštajući različite zvukove: plovke, krčuge, lastarke, gnjurci i kržulje. Ukomponovavši se u pejzaž i ne plašeći se čitave te pernate tarapane, po vodi je graciozno plovio brodić. Jednojarbolni, s jednim velikim jedrom pozadi i nekoliko trouglastih napred.

  – Dobro je jednom neko kazao – reče Adario Bah, zagledan u pojavu – da su tri najlepša prizora na svetu sledeća: brod pod punim jedrima, konj u galopu i, pa... gola žena u krevetu.

  – Žena u plesu – veštac se blago osmehnu. – U plesu, Adario.

  – Neka bude – složi se patuljak – gola u plesu. A priznaćeš, taj brod ne izgleda loše u vodi.

  – To nije brod, već samo lađa.

  – To je slup – ispravi ga, prišavši im, debeljuškasti gospodin u losovom gunju. – Slup, moja gospodo. Što je lako prepoznati po jedrima. Veliko sošno velejedro, letno jedro i dva prednja letna jedra na forštagu{9} . Klasika.