Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  – Možemo – Šklopocaner polako oceni – postaviti još i košno jedro. Vetar je povoljan...

  – A ako... – prekinu ga Van Vlit. – Gos’n vešče? Branićete nas?

  – Biću iskren, gos’n van Vlit. Najradije bih vas ostavio. Zajedno s tim Parlagijem, od čijeg samo pomena mi se prevrće utroba. Koji se tamo dole naliva kô majka nad lešom deteta koje je ubio.

  – I ja bih se s time saglasio – dobaci Adario Bah, gledajući uvis. – Pošto, parafraziraću reči gos’n Fiša o neljudima: što se više nepravde dešava idiotima, to je veća korist za razumne.

  – Ostavio bih Parlagija i vas na milost i nemilost aguari. Ali kodeks mi to brani. Veščevski kodeks mi ne dozvoljava da postupam po sopstvenoj volji. Ne smem da napustim one kojima preti smrt.

  – Veščevska plemenitost! – frknu Fiš. – Kao da nismo čuli za vaše lopovluke! Ali podržavam ideju o hitrom bežanju. Stavljaj sve krpe, Šklopocaneru, isplovi na vodeni put i bežimo glavom bez obzira!

  Kapetan je izdao naredbe, a matrosi su se pozabavili oko takelaže. Sam Šklopocaner se uputio na pramac, a posle trena razmišljanja, Geralt i patuljak su mu se pridružili. Van Vlit, Fiš i Kobin su se prepirali na krmenoj palubi.

  – Gos’n Šklopocaneru?

  – Aha?

  – Otkud naziv ovog broda? I ovaj dosta netipičan kip na pramcu? Hteli ste da privučete sveštenike kao sponzore?

  – Slup je porinut kao ,,Meluzina“ – kapetan slegnu ramenima. – S kipom koji je pasovao uz naziv i bio lep na oko. Potom su i jedno i drugo promenjeni. Jedni su govorili da je stvar bila upravo u tom sponzorisanju. Drugi pak da su novigradski sveštenici stalno optuživali gos’n Vlita za jeres i huljenje, pa je hteo da im se uvuče u... Hteo je da im se svidi.

  „Prorok Loboda" parao je talase pramcem.

  – Geralte?

  – Molim, Adario?

  – Ta lisica... Odnosno aguara... Po onome što sam čuo, ona može da menja oblik. Može da se pokaže kao žena, ali može i da uzme oblik lisice. To jest, isto kao vukodlak?

  – Drugačije. Vukodlaci, medvedolaci, pacovolaci i njima slični su terijantropi, ljudi sposobni da se preobraze u životinju. Aguara je anterion. Životinja, bolje reći biće koje može da preuzme oblik čoveka.

  – A njene moći? Čuo sam nečuvene priče... Aguara je isto u stanju da...

  – Nadam se da ćemo – prekinu ga veštac – dospeti u Novigrad, pre nego što nam aguara pokaže šta je u stanju.

  – A ako...

  – Bolje bi bilo da prođe bez ako.

  Podiže se vetar. Zalepršaše jarboli.

  – Nebo se smračuje – pokaza Adario Bah. – I verovatno sam začuo grom u daljini.

  Sluh nije varao patuljka. Prošlo je tek nekoliko trenutaka, a ponovo je zagrmelo. Ovoga puta su svi čuli.

  – Nailazi oluja! – dreknu Šklopocaner. – Na otvorenoj površini će nas prevaliti s kobilicom uvis! Moramo da bežimo, da se sakrijemo, zaklonimo od vetra! Na jarbole, momci!

  Odgurnu kormilara i sam preuze kormilo.

  – Drž’te se, drž’te se svi!

  Nebo nad desnom obalom postade tamnoplavo. Odjednom udari vihor, prolomi se šumom na priobalnoj kosini, uskovitla je. Krošnje većeg drveća se zatresoše, manje se napola saviše pod pritiskom. Polete prašina lišća i čitavih grana, čak velikih debala. Blesnu oslepljujuće, u gotovo istom momentu razleže se prodoran tresak groma. Za njim, skoro odmah, grunu drugi grom. I treći.

  U narednom momentu, signalizovana ranijim rastućim šumom, ljusnu kiša. Iza zida vode više ništa nisu videli. „Prorok Loboda“ njihao se i plesao po talasima, svaki čas overavajući oštre nagibe. Uza sve to je treštao. Kako se Geraltu činilo, treštala je svaka daska. I svaka daska je živela svoj život i pomerala se, kako se činilo, potpuno nezavisno od drugih. Pojavila se bojazan da će se slup jednostavno razleteti. Veštac je ponavljao sebi da je to nemoguće, da je pri konstruisanju broda uzeta u obzir plovidba po vrlo uzburkanim vodama, da su, na kraju krajeva, na reci, a ne na okeanu. Ponavljao je to sebi, ispljuvavao vodu i grčevito se držao užadi.

  Teško je bilo proceniti koliko dugo je to trajalo. Njihanje je ipak najzad prestalo, vetar je prestao da trga, a jak pljusak koji je uzburkavao vodu oslabio je, prešao u kišu, potom u kišicu. Tada su videli da je Šklopocanerov manevar imao uspeha. Kapetan je uspeo da sakrije slup iza visoko zašumljenog ostrva, gde ih oluja nije toliko bacala. Izgledalo je da se olujni oblak već udaljavao, oluja se stišavala.

  S vode se podiže magla.

  •

  Iz Šklopocanerove kape, kompletno pokvašene, curila je voda, slivala mu se niz lice. Uprkos tome, kapetan nije skidao kapu. Verovatno je nikada nije skidao.

  – Sto mu gromova! – obrisa kapljice s nosa. – Gde nas je odvukla? Da li je ovo neki rukavac? Ili staro rečno korito? Voda skoro stoji...

  – Struja nas ipak nosi. – Fiš je pljunuo u vodu i posmatrao pljuvačku. Nije više imao slameni šešir, mora da ga je odnela oluja.

  – Struja je slaba, ali nosi – ponovi. – Nalazimo se na prevlaci između ostrva. Drži kurs, Šklopocaneru. Mora nas na kraju odneti na plovni put.

  – Plovni put je – kapetan se nagnu nad busolom – valjda u pravcu severa. Onda moramo u desni rukavac. Ne u levi, već u desni...

  – Gde ti vidiš rukavce? – upita Fiš. – Jedan je put. Kažem ti, drži kurs.

  – Malopre su bila dva rukavca – inatio se Šklopocaner. – Ali možda mi je voda ušla u oči. Ili ova magla. Dobro, nek nas struja nosi. Samo što...

  – Šta je opet?

  – Busola. Pravac uopšte nije taj... Ne, ne, dobro je. Nisam dobro video. Nakapalo mi na staklo s kape. Plovimo.

  – Krenimo.

  Magla se naizmenično zgušnjavala i proređivala, vetar je potpuno utihnuo. Postalo je veoma toplo.

  – Voda – progovori Šklopocaner. – Osećate li? Nekako drugačije smrdi. Gde smo mi?

  Magla se podigla, videli su tada gusto zarasle obale, obasute trulim deblima. Mesto borova, jela i tisa koji rastu na ostrvima zauzele su visoke žbunaste breze, močvarni čempresi stožasti u podnožju. Stabla čempresa opletale su povijuše tekome, njihovi drečavocrveni cvetovi bili su jedini živi akcenat usred smeđezelenog močvarnog rastinja. Voda je bila pokrivena sočivicom i prepuna vodenih biljaka, koje je „Prorok" razgrtao pramcem i vukao za sobom poput šlepa. Dubina vode bila je mutna i faktički je ispuštala odvratan, truo tobože miris, s dna su se uznosili veliki mehuri. Šklopocaner je neprestano sam držao kormilo.

  – Ovde može biti plićaka – naglo se uznemiri. – Hej tamo! Jedan s olovnom sondom na pramac!

  Plovili su nošeni slabom strujom, konstantno usred močvarnog krajolika. I trulog smrada. Matros na pramcu monotono je povikivao, saopštavajući dubinu.

  – Gos’n vešče – Šklopocaner se pognu nad busolom, pokucka u staklo – pogledajte ovo.

  – Koje?

  – Mislio sam da mi se staklo zamaglilo... Ali ako igla nije poludela, onda plovimo na istok. To znači da se vraćamo. Tamo odakle smo krenuli.

  – Pa to je nemoguće. Nosi nas struja. Reka...

  Zastade.

  Nad vodom se obesi ogromno, delimično iskorenjeno drvo. Na jednoj od golih grana stajala je žena u dugoj i tesnoj haljini. Stajala je nepomično, posmatrajući ih.

  – Kormilo – reče tiho veštac. – Kormilo, kapetane. Ka onoj obali. Dalje od ovog drveta.

  Žena nestade. A po grani promače velika lisica, promače i sakri se u gustišu. Izgledalo je da je životinja crna, beo je bio samo vrh paperjastog repa.

  – Pronašla nas je. – Adario Bah takođe primeti. – Lisica nas je pronašla...

  – Sto mu gromova...

  – Tiho, obojica. Ne širite paniku.

  Plovili su. Sa suvih grana na obalama posmatrali su ih pelikani.

  Interludijum

  Sto dvadeset sedam godina kasnije

  – Onamo, iza brda – trgovac pokaza štapom – to ti je već Ivalo, devojko. Pola staje, nema više, za tren ćeš stići. Ja na raskrsnici skrećem na istok ka Marib
oru, te je došlo vreme da se pozdravimo. Ostaj mi zdravo, neka te bogovi vode i čuvaju na putu.

  – I vas nek čuvaju, dobri gospodine. – Nimue skoči s furgona, uze svoj zavežljaj i ostali prtljag, te se trapavo pokloni. – Velika vam hvala što ste me povezli kolima. Onda, u šumi... Hvala vam velika...

  Proguta pljuvačku na pomen crne šume u dubinu koje ju je pre dva dana odveo drum. Na pomen o velikom, strašnom drveću poizvijanih grana, spletenih u krov nad pustim putem. Putem na kojem se odjednom našla sama, sama kao proštac. Na pomen o užasu koji ju je tada obuzeo. I o želji da se okrene i beži. Nazad kući. Odbacivši besmislenu ideju da samotno pođe u svet. Izbacivši tu besmislenu ideju iz glave.

  – Zaboga, ne zahvaljuj se, nema na čemu – zasmeja se trgovac. – Ljudski je pomoći na putu. Zbogom!

  – Zbogom. Srećan put!

  Stajala je malo na raskrsnici, posmatrajući kameni stub, kišom i vihorom išiban do glatke kliskosti. Sigurno odavno tu stoji, pomisli. Ko zna, možda više od sto godina? Možda se ovaj stub seća Godine komete? Armije kraljeva Severa dok marširaju ka Breni, u bitku s Nilfgardom?

  Kao i svaki dan, ponovila je trasu naučenu napamet. Kao čarobnjačku formulu. Kao zaklinjalicu.

  Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen.

  Gradić Ivalo se već izdaleka mogao naslutiti. Zbog galame i smrada. Šuma se završavala kraj raskrsnice, a dalje, već ka prvim građevinama, bila je samo gola i naježena panjevima isečenog drveća koji su se prostirali daleko, daleko izvan horizonta. Svuda se širio dim, u redovima su tu stajale i pušile se gvozdene kace, retorte za spaljivanje drvenog uglja. Mirisala je smola. Što je bila bliže gradiću, to je buka narastala, čudan metalni zveket od kojeg je zemlja osetno drhtala pod nogama.

  Nimue je ušla u gradić i uzdahnula od začuđenosti. Izvor buke i potresanja tla bila je najčudnovatija mašina koju je ikada mogla videti. Veliki i trbušast bakarni kotao s gigantskim točkom čiji su obrtaji pokretali klip bleštav od maziva. Mašina je siktala, dimila, šištala vrelom vodom i kuljala parom, a u nekom momentu je ispustila zvižduk, tako zastrašujući i užasan zvižduk, da je Nimue čak prisela. Međutim, brzo je došla sebi, čak je prišla bliže i radoznalo pogledala kaiševe pomoću kojih su prenosnici paklene mašine pokretali testere pilane koje su sekle debla neverovatnim tempom. Posmatrala bi ona duže, ali su je uši zabolele od huka i škripe testera.

  Prešla je preko mostića, rečica pod njim bila je mutna i gadno je smrdela, nosila je iverje, koru i kape pene.

  Gradić Ivalo pak, u koji je upravo kročila, vonjao je kao veliki poljski klozet, u kojem se neko, da zlo bude veće, zainatio da peče na vatri bajato meso. Nimui, koja je poslednju nedelju provela među livadama i šumama, počelo je da ponestaje vazduha. Gradić Ivalo, gde se završava naredna etapa na trasi, bio joj je u planu kao mesto odmora. Sada je znala da se tu neće zadržati duže nego što je neophodno. I da joj Ivalo neće ostati u lepom sećanju.

  Na pijaci je – kao i obično – prodala korpu gljiva i lekovite začine. Krenulo je brzo, uspela je da stekne rutinu, znala je šta se traži i kod koga da ide s robom. Prilikom transakcija se pravila da je priglupa, zahvaljujući tome nije imala problema s prodajom, trgovkinje su se utrkivale da nasamare šeprtlju. Zarađivala je malo, ali brzo. A tempo se računao.

  Jedini izvor čiste vode u blizini bio je bunar na tesnom trgu, i da bi napunila čuturu, Nimue je morala da odstoji svoje u podugačkom redu. Bolje je prošla s nabavkom provijanta za dalji put. Omamljena mirisom, kupila je na tezgi i nekoliko pašteta s nadevom koje su joj ipak izgledale sumnjivo kada ih je izbliza pogledala. Sela je pokraj mlekare kako bi pojela paštete, dok su još bile koliko-toliko za upotrebu, a da ne utiču ozbiljno nauštrb zdravlja. Naime, nije izgledalo da će dugo ostati u takvom stadijumu.

  Prekoputa je bila krčma „Kod Zelene...“, iščupana donja daska firme činila je naziv zagonetkom i intelektualnim izazovom, Nimue se ubrzo izgubila u pokušajima da odgonetne šta još, osim žabe i salate, može biti zeleno. Iz zamišljenosti ju je prenula glasna diskusija koju su na stepenicama krčme vodili stalni posetioci.

  -„Prorok Loboda", kažem vam – popovao je jedan. – Onaj brik iz legende. Brod avet, što je pre više od sto godina nestao bez traga, s čitavom posadom. Što se posle pojavljivao na reci kada je trebalo da se desi neka nesreća. Pojavljivao se s utvarama na palubi, mnogo ljudi je videlo. Lupetali su da će biti avet sve dok neko ne pronađe olupinu. E pa, najzad su je pronašli.

  – Gde?

  – U Priušću, na starom rečnom koritu, u blatu, u samom srcu močvare koju su isušivali. Bio je sav obrastao u močvarni korov. I mahovinu. Kada su sastrugali te alge i mahovinu, pokazao se natpis. „Prorok Loboda".

  – A blago? Jesu li pronašli blago? Vele da je tamo moralo biti blago, u skladištu. Jesu našli?

  – Ne zna se. Kažu da su sveštenici zauzeli olupinu. Navodno je to relikvija.

  – Eto ti, budalaština – štucnu drugi posetilac. – Verujete u bajke kao ova deca. Pronašli neku staru barku, a oni odmah: brod avet, blago, relikvije. Sve je to, kažem vam, sranje, piskaralačke legende, glupe glasine, babske priče. Hej, ti tamo! Devojko! A ko si ti? Čija si?

  – Svoja. – Nimue je već uvežbala kako da odgovara.

  – Skloni kosu, pokaži uvo! Jer ličiš mi na vilenjačko seme! A mi ovde ne želimo vilenjačke mešance!

  – Pustite me, pa ne smetam vam. A ubrzo krećem na put.

  – Ha! A kuda to?

  – U Dorijan. – Nimue je takođe naučila da kao cilj uvek daje samo narednu etapu, da nikada, ama baš nikada ne otkriva krajnji cilj putovanja, jer je to budilo samo sumanutu veselost.

  – Ho-ho! Dug je put pred tobom!

  – Zato i idem odmah. A još ću vam ovo reći, poštovana gospodo, nikakvo blago „Prorok Loboda“ nije prevozio, legenda ništa ne govori o tome. Brod je potonuo i postao avet jer je bio proklet, a njegov kapetan nije poslušao dobar savet. Veštac, koji je bio tamo, savetovao mu je da okrene brod, da se ne zavlače u rečne rukavce, dok on ne skine kletvu. Čitala sam o tome...

  – Još ne znaš ni nos da obrišeš – odgovori prvi posetilac – a tako si pametna? Ti treba kolibu da čistiš, devojčuro, da brineš o loncima i pereš gaće, eto šta. Našla se načitana, videste li?

  – Veštac! – frknu treći. – Bajke, ništa više, samo bajke!

  – Ako si tako pametna – dobaci sledeći – onda zasigurno znaš i za našu Sojkinu šumu. Šta, ne znaš? Pa kazaćemo ti: u Sojkinoj šumi spava nešto zlo. Ali svakih nekoliko godina se budi, a onda teško onome što kroz šumu putuje. A tvoj put, ako doista smeraš do Dorijana, vodi baš kroz Sojkinu šumu.

  – Šta, ostala je tamo neka šuma? Pa sve ste u okolini posekli, ostali su samo panjevi.

  – Gledajte je, kakva mudrijašica, piskavo derište. Za to i služi šuma, zar ne, da se seče? Šta smo posekli, posekli smo, šta je ostalo, ostalo je. A i drvoseče se plaše da idu u Sojkinu šumu, takav ti je tamo užas. Sama ćeš videti kada dospeš tamo. Od straha ćeš se usrati u gaće.

  – Bolje je da ja već krenem.

  Grotlo, Guado, Sibel, Bruga, Kasterfurt, Mortara, Ivalo, Dorijan, Anhor, Gors Velen.

  Ja sam Nimue verh Vledir ap Gvin.

  Idem ka Gors Velenu. U Aretuzu, školu čarobnica na ostrvu Taned.

  Nekada smo mogli mnogo toga. Mogli smo stvarati iluzije magičnih ostrva, pokazivati mnogobrojnim masama plešuće zmajeve na nebu. Mogli smo izazivati vizije moćne armije koja se približava zidinama grada, i svi žitelji su videli tu armiju na isti način, sve do najsitnijih detalja opreme i znakova na barjacima. Ipak, to su mogle da učine samo one što nemaju sebi ravnog, lisice iz prastarih vremena koje su svoju čarobnjačku moć platile životom. Od tih vremena sposobnosti naše vrste podlegle su znatnoj degradaciji – nesumnjivo zbog stalnog boravljenja među ljudima.

  Viktor Peljevin, Svjašenaja knjiga oborotnja{10}

  Petnaesto poglavlje

  – Lepo si nas udesio, Šklopocaneru! – besneo je Javil Fiš. – Lepo si nas uvukao!
Sat vremena tumaramo po rukavcima! Ja sam čuo za ove močvare, čuo sam loše stvari o njima! Ovde nestaju ljudi i brodovi! Gde je reka? Gde je plovni put? Zašto...

  – Sto mu gromova, začepi gubicu! – iznervira se kapetan. – Gde je plovni put, gde je plovni put! U dupetu, eto gde je! Toliko ste pametni? Izvol’te, evo prilika da se pokažete! Ponovo račvanje! Kako da plovim, gos’n mudrijašu? Ulevo, kako struja nosi? Ili ćete možda narediti udesno?

  Fiš frknu i okrenu leđa. Šklopocaner zgrabi kormilo i usmeri slup ka levom rukavcu.

  Matros sa olovnom sondom vrisnu. Ubrzo, znatno glasnije, vrisnu i Kevenard van Vlit.

  – Od obale, Šklopocaneru! – zariča Petru Kobin. – Kormilo skroz desno! Dalje od obale! Dalje od obale!

  – Šta je?

  – Zmije! Zar ne vidiš? Zmijeeee!

  Adario Bah opsova.

  Leva obala vrvela je od zmija. Gmizavci su se uvijali među trskom i priobalnim biljkama, puzali po napola potopljenim deblima, visile su, sikćući, s nadvodnih grana. Geralt je raspoznavao mokasine, zvečarke, žararake, bumslenge, daboje, kopljoglavke, siktavice, arijete, crne mambe i druge, koje nije znao.

  Čitava posada ,,Proroka“ u panici je pobegla od levog boka, derući se različitim glasovima. Kevenard van Vlit dotrča na krmu, čučnu, tresući se sav, iza veščevih leđa. Šklopocaner zavrte kormilarski točak, a slup stade menjati kurs. Geralt mu stavi ruku na rame.

  – Ne – kaza. – Drži kao što je bilo. Ne približavaj se desnoj obali.

  – Ali zmije... – Šklopocaner pokaza na granu kojoj su se približavali, svu okićenu sikćućim gmizavcima. – Pašće na palubu...

  – Nema nikakvih zmija! Drži kurs. Dalje od desne obale.