Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Ponovivši operaciju još nekoliko puta, baci vile.

  – Ostavite ga tamo – naredi. – Neka se sam iskobelja.

  – To neće biti lako – oceni Tarp. – I malo će potrajati.

  – I nek potraje. Ne žurimo nigde.

  A mon retour, hé! je m'en désespere,

  Tu ma's reçu d’un baiser tout glacé.

  Pjer de Ronsar

  Šesnaesto poglavlje

  Upravo je na sidrište pod punim jedrima uplovio novigradski škuner „Pandora Parvi“, u suštini lep brodić. Lep i brz, pomisli Geralt, silazeći niz stepenice na prometno priobalje. Video je škuner u Novigradu, raspitivao se, znao je da je isplovio iz Novigrada čitava dva dana kasnije nego galera ,,Stinta“, na koju se i sam ukrcao. Uprkos tome, stigao je u Kerak praktično u isto vreme. Možda je trebalo da sačekam i ukrcam se na škuner, pomisli. Dva dana duže u Novigradu, ko zna, možda bih ipak dobio neke informacije?

  Uzaludne divagacije, oceni. Možda, ko zna, šta ako. Šta se dogodilo, dogodilo se, ništa to više neće promeniti. I nema šta da se raspreda o tome.

  Pozdravi pogledom škuner, svetionik, more i horizont koji se smrkavao od olujnih oblaka. Nakon čega žustrim korakom krenu prema gradu.

  •

  Nosači su ispred vile upravo iznosili lektiku, filigransku konstrukciju sa zavesicama lila boje. Mora da je bio utorak, sreda ili četvrtak. Tim danima je Lita Nejd primala pacijentkinje, a takve lektike su koristile upravo pacijentkinje, obično imućne dame iz viših slojeva.

  Vratar ga pusti bez reči. I dobro je. Geralt nije bio u najboljem raspoloženju i sigurno bi se rečju revanširao. A možda čak i dvema ili trima.

  Patio je bio prazan, voda u fontani tiho je žuborila. Na malahitskom stoliću stajala je boca i peharčići. Geralt je bez cifranja nalio sebi.

  Kada je podigao glavu, ugledao je Mozaik. U belom mantilu i kecelji. Bledu. Sa zalizanom kosom.

  – To si ti – kaza ona. – Vratio si se.

  – To sam sasvim sigurno ja – potvrdi suvo. – Sasvim sigurno sam se vratio. A ovo vino je sasvim sigurno malo prokislo.

  – I ja se radujem što te vidim.

  – Koral? Tu je? A ako jeste, gde je?

  – Maločas sam je videla – slegnu ramenima – među nogama pacijentkinje. Sasvim sigurno je i dalje tamo.

  – Faktički nemaš izlaza, Mozaik – odgovori spokojno, gledajući ju u oči. – Moraš postati čarobnica. Stvarno, imaš ogromne predispozicije i izglede. Tvoj oštar humor ne bi umeli da cene u tkačkoj manufakturi. A kamoli u bordelu.

  – Učim i razvijam se. – Nije spustila pogled. – Više ne plačem u ćošku. Otplakala sam svoje. Ta etapa je već iza mene.

  – Ne, nije, lažeš samu sebe. Još je mnogo toga pred tobom. I sarkazam te neće spasiti od toga. Pogotovo zato što je veštački i loše iskopiran. Ali dosta o tome, nije na meni da ti delim životne lekcije. Pitao sam, gde je Koral?

  – Ovde. Zdravo.

  Čarobnica se kao duh pomoli iza zavese. Kao i Mozaik, bila je u belom lekarskom mantilu, a njenu pripetu riđu kosu krila je pletena kapica, koja bi mu u normalnim uslovima bila smešna. Ali uslovi nisu bili normalni i smeh nije bio na mestu, bila mu je potrebna sekunda da to shvati.

  Prišla je i bez reči ga poljubila u obraz. Usne su joj bile hladne. A oči s kolutovima.

  Mirisala je na lekove. I na to nešto čime je dezinfikovala. Bio je to gadan, odbojan, bolestan miris. Miris u kojem je bilo straha.

  – Videćemo se sutra – predupredi ga. – Sutra ćeš mi sve ispričati.

  – Sutra.

  Pogledala ga je, a bio je to pogled izdaleka, preko provalije vremena i događaja koja ih je delila. Bila mu je potrebna sekunda da shvati koliko je duboka provalija i koliko udaljeni događaji ih dele.

  – Možda je bolje prekosutra. Idi u grad. Sastani se s pesnikom, bio je veoma zabrinut za tebe. Ali sada idi, molim te. Moram da se pozabavim pacijentkinjom.

  Kada je otišla, pogledao je u Mozaik. Sigurno dovoljno rečito, jer nije odugovlačila s objašnjenjem.

  – Jutros smo imali porođaj – reče, a glas joj se blago izmeni. – Težak. Odlučila se za klešta. I sve što je moglo da pođe po zlu, pošlo je po zlu.

  – Shvatam.

  – Sumnjam.

  – Doviđenja, Mozaik.

  – Dugo te nije bilo. – Podiže glavu. – Mnogo duže, nego što je očekivala. U Risbergu ništa nisu znali, ili su se pravili da ne znaju. Nešto se dogodilo, zar ne?

  – Nešto se dogodilo.

  – Shvatam.

  – Sumnjam.

  •

  Neven ga je zadivio dovitljivošću. Potvrdivši činjenicu na čiju se očiglednost Geralt još uvek nije privikao. I nije je sasvim prihvatio.

  – Kraj, ne? Prohujalo s vihorom? Pa očigledno, bio si potreban njoj i čarobnjacima, uradio si svoje, možeš da ideš. I znaš šta? Drago mi je što je gotovo. Jednom je svakako morala da se okonča ta čudnovata romansa, a što je duže trajala, to je opasnije konsekvencije implicirala. I ti bi, ako hoćeš da znaš moje mišljenje, trebalo da se raduješ što si to skinuo s glave i što je tako glatko prošlo. Zato bi trebalo da namestiš radostan osmeh na lice, a ne mračnu i sumornu grimasu, koja ti, veruj mi, uopšte ne stoji na licu, s njom jednostavno izgledaš kao teško mamuran čovek, koji se, povrh toga, otrovao mezeom i ne seća se čime i kada je polomio zub, niti odakle mu ti tragovi semenja na pantalonama.

  – A možda – nastavi bard, nimalo obeshrabren odsustvom reakcije s veščeve strane – tvoja utučenost proizlazi iz nečeg drugog? Možda iz činjenice da su te ostavili napolju dok si ti planirao finale u sopstvenom stilu? Ono s begom u zoru i cvećem na stočiću? Ha-ha, u ljubavi je kao u ratu, prijatelju, a tvoja draga je postupila kao iskusan strateg. Dejstvovala je unapred, preventivnim napadom. Mora da je čitala Istoriju ratova maršala Peligrama. Peligram navodi mnogo primera pobeda postignutih uz pomoć sličnog lukavstva.

  Geralt i dalje nije reagovao. Izgledalo je da Neven nije očekivao reakciju. Ispio je pivo i mahnuo krčmarici da donese naredno.

  – Uzevši gorenavedeno u obzir – nastavi, okrećući vijke lutnje – ja generalno jesam za seks na prvom sastanku. Preporučujem ti za ubuduće, u svakom slučaju. To eliminiše potrebu za daljim sastancima s tom istom osobom, što može biti zamorno i gubljenje vremena. Kada smo već kod toga, gđa advokat, koju si ti obasuo pohvalama, faktički se pokazala vrednom truda. Nećeš verovati...

  – Verovaću – veštac nije izdržao, prekinu ga dosta drsko. – Verovaću bez pričanja, pa ga se možeš okanuti.

  – Pa da – konstatova bard. – Utučen, ojađen i mučen brigama, zbog čega je zajedljiv i naprasit. To nije samo žena, čini mi se. Tu ima još nešto. Znam, majku mu. I vidim. U Novigradu nije bilo uspešno? Nisi povratio mačeve?

  Geralt uzdahnu, premda je obećao sebi da neće uzdisati.

  – Nisam ih vratio. Zakasnio sam. Bilo je komplikacija, dogodilo se baš svašta. Uhvatila nas je oluja, potom je u našu lađu počela da nadire voda... A zatim se jedan kožar teško razboleo... Ah, neću te gnjaviti detaljima. Ukratko govoreći, nisam stigao na vreme. Kada sam dospeo u Novigrad, aukcija je već bila prošla. U kući Borsodijevih su me se brzo kurtalisali. Aukcije su obavijene tajnom prodaje, koja ujedno štiti i prodavce i kupce. Stranim licima firma ne daju se nikakve informacije, bla, bla, bla, doviđenja gospodine. Nisam ništa saznao. Ne znam da li su mačevi prodati, da li je lopov uopšte stavio mačeve na aukciju. Svakako je mogao zanemariti Pratov savet, mogla je da mu naleti druga prilika. Ništa ne znam.

  – Maler. – Neven je klimao glavom. – Niz nesrećnih okolnosti. Istraga rođaka Feranta je, kako mi se čini, takođe stala na mrtvoj tački. Kada smo već kod njega, rođak Ferant me stalno ispituje o tebi. Gde si, imam li neke vesti od tebe, kada ćeš se vratiti, da li ćeš bar stići na kraljevsku svadbu i da nisi zaboravio na obećanje koje si dao knezu Egmundu. Naravno, ni reč mu nisam rekao, ni o tvojim poduhvatima, ni o aukciji. Ali, podsećam te, praznik Lamaš je sve bliže, ostalo je deset dana...

  – Znam. Ali možda se ne
što desi za to vreme? Nešto povoljno, recimo? Nakon niza nesrećnih okolnosti dobro bi došla neka promena.

  – Ne poričem. A ako...

  – Razmisliću i doneti odluku. – Geralt nije dao bardu da dovrši. – Ništa me u suštini ne obavezuje da se na kraljevskoj svadbi pojavim kao telesna straža. Egmund i javni tužilac nisu vratili moje mačeve, a to je bio uslov. Ali uopšte ne isključujem da ću ispuniti kneževu želju. U prilog tome govore, na primer, materijalni razlozi. Knez se hvalisao da neće štedeti novac. A sve ukazuje na to da će mi biti potrebni potpuno novi mačevi, izrađeni po specijalnoj narudžbini. A to će mnogo koštati. Ah, šta tu ima da se priča. Hajdemo negde nešto da pojedemo. I popijemo.

  – Kod Ravenge, u ,,Naturu“?

  – Ne danas. Danas želim proste stvari, prirodne, nekomplikovane i iskrene. Ako znaš na šta mislim.

  – Naravno da znam. – Neven ustade. – Hajmo na more, u Palmiru. Znam jedno mesto. Tamo poslužuju haringu, votku i čorbu od ribe koja se zove krkotajka. Ne smej se. Zaista se tako zove!

  – Neka se zove kako hoće. Idemo.

  •

  Most na Adalati bio je blokiran, preko njega se upravo kotrljala kolumna natovarenih kola i grupa konjanika koja je vukla neosedlane konje. Geralt i Neven su morali da sačekaju, da se pomere s puta.

  Kavalkadu je zatvarao osamljen jahač na doratastoj kobili. Kobila zabaci glavu i pozdravi Geralta otegnutim rzanjem.

  – Ukljeva!

  – Zdravo, vešče. – Jahač skinu kapuljaču, otkri lice. – Ja baš krenuo kod tebe. Mada se nisam nadao da ćemo tako brzo naleteti jedan na drugog.

  – Zdravo, Pineti.

  Pineti skoči iz sedla. Geralt primeti da je naoružan. Bilo je to dosta čudno, volšebnici su vrlo retko nosili oružje. Čarobnjakov pojas okovan mesingom otežavao je mač u bogato ukrašenim koricama. Bio je tamo i štilet, solidan i širok.

  Preuze od čarobnjaka Ukljevine vođice, pogladi kobilu po nozdrvama i grivi. Pineti svuče rukavice i zadenu ih za pojas.

  – Oprosti mi, maestro Nevene – kaza – ali hteo bih da ostanem nasamo s Geraltom. Ono što imam da mu kažem namenjeno je isključivo njegovim ušima.

  – Geralt – nakostreši se Neven – nema tajni preda mnom.

  – Znam. Mnoge detalje iz njegovog privatnog života saznao sam iz tvojih balada.

  – Ali...

  – Nevene – prekinu ga veštac. – Idi prošetaj.

  – Hvala ti – kaza mu kada su ostali sami. – Hvala što si doveo ovamo mojeg konja, Pineti.

  – Primetio sam – odgovori čarobnjak – da si bio vezan za njega. Pa kad smo ga već pronašli u Borovini...

  – Bili ste u Borovini?

  – Bili smo. Pozvao nas je konstabl Torkvil.

  – Jeste li videli...

  – Videli smo – Pineti ga oštro prekinu. – Sve smo videli. Ne mogu da shvatim, vešče. Ne mogu da shvatim. Zašto ga onda nisi posekao? Tamo, na mestu? Dozvoliću sebi da to kažem, nisi baš najmudrije postupio.

  Znam, Geralt se suzdrža od priznanja. Znam, nego šta. Ispao sam isuviše glup da iskoristim šansu koju mi je sudbina dala. Šta bi mi to pa škodilo, jedan leš više na spisku. Kakvog to značaja ima za plaćenog ubicu. A to što mi je bilo odvratno da budem vaše oruđe? Pa ja sam uvek nečije oruđe. Trebalo je da stisnem zube i uradim šta je trebalo.

  – Sigurno će te ovo iznenaditi – Pineti ga pogleda u oči – ali smesta smo pohitali da te spasemo, ja i Harlan. Pretpostavili smo da si očekivao pomoć. Sutradan smo ulovili Degerlunda, dok se raspravljao s nekom slučajnom bandom.

  Ulovili ste ga, veštac se suzdržao da ne ponovi. I bez oklevanja ste mu zavrnuli šiju? A budući da ste mudriji od mene, niste ponovili moju grešku? Nije nego. Da je tako bilo ne bi imao takvu facu, Gvinkampe.

  – Mi nismo ubice. – Čarobnjak pocrvene, zamucnu. – Odveli smo ga u Risberg. I nastala je frka... Svi su bili protiv nas. Ortolan je, za divno čudo, bio suzdržan, a baš smo od njega očekivali najgore. Ali Biruta Ikarti, Rošavi, Sandoval, čak i Zangenis, koji nam je ranije bio naklonjen... Saslušali smo predugačku predikaciju o solidarnosti zajednice, o bratstvu, o lojalnosti. Saznali smo da samo poslednje bitange huškaju najamnog ubicu na konfratera, da treba pasti veoma nisko da bi se unajmio veštac protiv sabrata. Iz niskih pobuda. Iz ljubomore na talenat i prestiž sabrata, iz zavisti prema naučnim dostignućima i uspesima.

  Pozivanje na incidente iz Pogorja, na četrdeset četiri leša, nije dalo ništa, veštac se suzdrža od konstatacije. Ako ne računamo sleganje ramenima. I verovatno predugačko predavanje o nauci koja iziskuje žrtve. O cilju koji opravdava sredstva.

  – Degerlund je – nastavi Pineti – stao pred komisiju i saslušao strog ukor. Za bavljenje goetijom, za ljude koje je pobio demon. Bio je nadmen, očito je računao na Ortolanovu intervenciju. Ali Ortolan kao da je zaboravio na njega, potpuno se predavši svojoj najnovijoj strasti: izrađivanju formule vrlo efikasnog i univerzalnog đubriva koje bi trebalo da revolucioniše zemljoradnju. Prepušten sam sebi, Degerlund udari u drugi ton. Plačljiv i žalostan. Napravio je od sebe poniženog. Žrtvu, kako sopstvenih ambicija tako i magijskog talenta, zahvaljujući kojem je demona izazvao tako snažno da je bilo nemoguće savladati ga. Zakleo se da će odustati od goetije, da je se nikada više neće dotaći. Da će se u potpunosti posvetiti istraživanjima na usavršavanju ljudske vrste, na transhumanizmu, specijaciji, introgresiji i genetskoj modifikaciji.

  I poverovali su mu, veštac se suzdrža od konstatacije.

  – Poverovali su mu. Na to je uticao Ortolan, koji se iznenada, odišući đubrivom, pojavio pred komisijom. Nazvao je Degerlunda voljenim mladićem koji je, doduše, dopustio sebi greške, ali ko je još bez grešaka. Nije sumnjao da će se mladić popraviti i on je za to garantovao. Molio je komisiju da ublaži svoj gnev, pokaže kompasiju i ne osuđuje mladića. Na kraju je proglasio Degerlunda svojim naslednikom i sukcesorom, u potpunosti mu je ustupio Citadelu, svoju privatnu laboratoriju. On sam je izjavio da mu laboratorija ne treba, budući da je rešio da radi i egzercira pod otvorenim nebom, na poljima i lejama. Biruti, Rošavom i ostalima se svidela ideja. Citadela, imajući u vidu njenu nepristupačnost, mogla je uspešno poslužiti kao kaznena ustanova. Degerlund je upao u sopstvenu zamku. Našao se u kućnom pritvoru.

  A afera je gurnuta pod tepih, veštac se suzdrža.

  – Pretpostavljam da je – Pineti ga brzo pogleda – uticaj na to imao i odnos prema tebi, prema tvojoj ličnosti i reputaciji.

  Geralt podiže obrve.

  – Vaš veščevski kodeks – nastavi čarobnjak – navodno zabranjuje ubijanje ljudi. Ali za tebe kažu da se prema tom kodeksu ophodiš bez preteranog poštovanja. Da se svašta dešavalo, da se najmanje nekoliko osoba rastalo sa životom zbog tebe. Birutu i ostale je obuzeo strah. Da ćeš se vratiti u Risberg i završiti posao, a da će usput i oni dobiti svoje. A Citadela je sto posto bezbedno sklonište, stara gnomska planinska tvrđava preinačena u laboratoriju, danas magijski zaštićena. Niko ne može da dopre do Citadele, ne postoji način za to. Prema tome, Degerlund ne samo što je izolovan, već je i bezbedan.

  Risberg je takođe bezbedan, veštac se suzdrža. Zaštićen od skandala i kompromitacije. Degerlund u izolaciji, afere nema. Niko neće saznati da je prevejanac i karijerista prevario i nasankao čarobnjake iz Risberga, koji sebe smatraju elitom magijskog bratstva i izdaju se za nju. Da je, koristeći se naivnošću i glupošću te elite, degenerik i psihopata mogao bez prepreka da ubije četrdeset i nešto ljudi.

  – U Citadeli će – čarobnjak i dalje nije spuštao pogled s njega – Degerlund biti pod kontrolom i opservacijom. Više neće izazvati nijednog demona.

  Nikada nije bilo nijednog demona. I ti, Pineti, to dobro znaš.

  – Citadela je – čarobnjak skrene pogled, pogleda u brodove u sidrištu – smeštena u steni kompleksa planine Kremora, u podnožju koje leži Risberg. Pokušaj da se probije do tamo bio bi jednak samoubistvu. Ne samo zbog magijske zaštite. Sećaš li se o čemu si nam onda pričao? O opsednutom čoveku što si ga nekoć ubio? U uslovima krajnje nužde, spasavajući
jedno dobro na račun drugog, samim tim isključivši nezakonitost zabranjenog dela? No, valjda shvataš da su sada okolnosti potpuno drugačije. Izolovani Degerlund ne predstavlja stvarnu i direktnu pretnju. Ako ga makar prstom dotakneš, počinićeš zabranjeno i nezakonito delo. Ako pokušaš da ga ubiješ, ići ćeš pred sud za pokušaj ubistva. Neki od naših se, znam to, nadaju da ćeš pokušati. I da ćeš završiti na gubilištu. Zato ti savetujem: ostavi se toga. Zaboravi na Degerlunda. Pusti stvari da idu svojim tokom.

  – Ćutiš – Pineti potvrdi činjenicu. – Suzdržavaš se od komentara.

  – Zato što i nemam šta da komentarišem. Samo me jedno interesuje. Ti i Cara. Ostaćete u Risbergu?

  Pineti se zasmeja. Suvo i neiskreno.

  – Obojici su nam, i meni i Harlanu, zatražili ostavke, na sopstveni zahtev, zbog zdravstvenog stanja. Napustili smo Risberg, nikada se više tamo nećemo vratiti. Harlan namerava da ide u Povis, u službu kod kralja Rida. Ja se ipak odlučujem za još dalji put, U Carstvo Nilfgarda, čuo sam da tretiraju volšebnike utilitarno i bez preteranog poštovanja. Ali da im dobro plaćaju. A kada je već o Nilfgardu reč... Zaboravio bih. Imam za tebe oproštajni poklon, vešče.

  Otkopča remen, obavi njime korice i uruči Geraltu mač.

  – To je za tebe – predupredi ga, pre no što je veštac stigao da progovori. – Dobio sam ga za šesnaesti rođendan. Od oca koji nije mogao da preboli što sam se odlučio za školu magije. Računao je da će poklon uticati na mene, da ću se, ako posedujem takav mač, osetiti obaveznim da održim porodičnu tradiciju i izaberem vojnu karijeru. Šta ćeš, izneverio sam oca. U svemu. Nisam voleo da lovim, više sam voleo da pecam. Nisam se oženio jedinom kćerkom njegovog srdačnog prijatelja. Nisam postao ratnik, mač je skupljao prašinu na polici. Ne treba mi. Tebi će bolje poslužiti.

  – Ali... Pineti...