– Nisam imala nikakvu nameru – brzo izgovori žena, slagavši sasvim očigledno. – A ovde nije vrela voda, nego boršč. Htela sam da te ugostim...
– Hvala. Ali nisam gladan. Stoga, ne diraj lonac i pomeri se od šporeta. Sedi onamo, kraj dece. I lepo ćemo sačekati gazdu.
Sedeli su u tišini koju je prekidalo samo zujanje muva. Medaljon je podrhtavao.
– U šporetu se dokuvava kotlić s kupusom – žena prekinu tešku tišinu. – Treba ga skloniti, promešati, inače će zagoreti.
– Neka to ona učini – Geralt pokaza na najmanju devojčicu.
Devojčica polako ustade, piljeći u njega ispod plave grive. Uze viljušku na dugoj dršci i sagnu se ka vratancima šporeta. I naglo skoči na Geralta kao mačka. Nameravala je da mu viljuškom prikuca vrat za zid, ali on se pognuo, trgnuo dršku i obalio je na glineni pod. Počela je da se preobražava, još pre nego što je pala.
Žena i druge dve devojčice već su stigle da se preobraze. Na vešca su u skoku letela tri vuka, siva vučica i dva mladunčeta, zakrvavljenih očiju i iskeženih očnjaka. U skoku su se razdvojile, doista na vučji način, napadajući sa svih strana. Odskočio je, na vučicu gurnuo klupu, mladunčad odbacio udarcima pesnica u rukavicama okovanim srebrom. Zacvileše, padoše na zemlju, iskezivši očnjake. Vučica zverski zaurla, ponovo skoči.
– Ne! Edvina! Ne!
Svalila se na njega, pribivši ga uza zid. Ali već u ljudskom obliku. Preobražene devojčice smesta otperjaše, šćućuriše se kod šporeta. Žena ostade, klečeći ispred njegovih kolena, posmatrajući postiđenim pogledom. Nije znao da li se stidi napada ili toga što nije uspeo.
– Edvina! Kako tako? – zagrme bradati muškarac kršne građe, podbočivši se. – Šta radiš?
– To je veštac! – frknu žena, još na kolenima. – Razbojnik s mačem! Došao je po tebe! Ubica! Miriše na krv!
– Ćuti, ženo. Ja ga poznajem. Oprostite, gos’n Geralte. Jeste li dobro? Oprostite. Nije znala... Mislila je, ako ste veštac...
Zastade, pogleda uznemireno. Žena i devojčice se okupiše oko šporeta. Geralt bi se zakleo da čuje tiho režanje.
– Ništa se nije desilo – kaza. – Ne uzimam za zlo. Ali pojavio si se u pravi čas. Nisi zakasnio ni sekundu.
– Znam – bradonja se primetno strese. – Znam, gos’n Geralte. Sedite, sedite za sto... Edvina! Daj pivo!
– Ne. Izađimo, Dusarte. Da prozborimo.
Nasred dvorišta sedela je riđa mačka koja, videvši Geralta, za tren oka šmugnu i sakri se u koprive.
– Neću da ti nerviram ženu i plašim decu – izjavi Geralt. – Osim toga, radije bih o tome u četiri oka. Vidiš, radi se o jednoj usluzi.
– Šta god poželite – ispravi se bradonja. – Samo recite. Ispuniću svaku vašu želju, samo ukoliko je u mojoj moći. Imam dug prema vama, veliki dug. Zahvaljujući vama po svetu hodam živ. Zato što ste me onda poštedeli. Vama dugujem...
– Ne meni. Sebi. Što si čak i u vučjem obliku ostao čovek i nikada nikoga nisi povredio.
– Nisam, istina je. I šta mi je to donelo? Postavši sumnjičavi, susedi su mi navukli vešca za vrat. Mada su bednici skupljali paru po paru kako bi vas unajmili protiv mene.
– Razmišljao sam o tome – prizna Geralt – da im vratim novac. Ali to bi moglo da probudi sumnje. Garantovao sam im veščevskom rečju da sam sa tebe skinuo vukodlački urok i da sam te u potpunosti izlečio od likantropije, da si sada najnormalniji na svetu. Takav podvig mora da košta. Ako za nešto plaćaju, ljudi onda u to veruju: ono što je plaćeno postaje istinito i legalno. Što je skuplje, to bolje.
– Podilaze me žmarci kad se setim tog dana. – Dusart poblede uprkos preplanulosti. – Samo što nisam onda umro od straha kada sam vas ugledao sa srebrnim sečivom. Pomislio sam, moj poslednji čas je otkucao. Malo li je što su kružile priče? O vešcima ubicama što uživaju u krvi i mučenju? A vi ste, pokazalo se, pošten čovek. I dobar.
– Ne preterujmo. Ali poslušao si moj savet, napustio si Gvamez.
– Morao sam – potmulo reče Dusart. – U Gvamezu su tobože poverovali da su s mene skinute čini, ali bili ste u pravu, bivšem vukodlaku nije lako među ljudima. Bilo je onako kako ste kazali: ono što si bio kod ljudi ima veći značaj nego ono što jesi. Morao sam da odem odande, da putujem u tuđinske krajeve, gde me niko nije poznavao. Tumarao sam, tumarao... Sve dok na kraju nisam ovamo dospeo. I ovde sam upoznao Edvinu...
– Retko se dešava – Geralt odmahnu glavom – da se dvoje terijantropa spoji. Još ređe je da takvi parovi imaju potomstvo. Ti si srećnik, Dusarte.
– E, da znate – vukodlak iskezi zube. – Dečurlija su kao sa slike, rastu u lepe gospođice. A Edvina i ja smo se našli kao dve kapi vode. S njom ću biti do kraja života.
– Odmah je u meni prepoznala vešca. I odmah je bila spremna za odbranu. Nećeš verovati, htela je da me sredi uzavrelim borščem. Sigurno se i ona naslušala vukodlačkih bajki o krvoločnim vešcima koji uživaju u mučenju.
– Oprostite joj, gos’n Geralte. A taj boršč ćemo uskoro probati. Edvina kuva izvanredan boršč.
– Možda je bolje – veštac odmahnu glavom – da se ne namećem. Ne želim da plašim decu, a kamoli da nerviram tvoju suprugu. Za nju sam i dalje razbojnik s mačem, ne mogu da očekujem da odmah stekne poverenje u mene. Kazala je da mirišem na krv. U prenesenom značenju, koliko sam shvatio.
– Ne baš. Bez uvrede, gos’n vešče, ali grozno zaudarate na krv.
– Nisam imao kontakt s krvlju već...
– Već nekih dve nedelje, rekao bih – dovrši vukodlak. – To je zgrušana krv, mrtva krv, dodirivali ste nekog okrvavljenog. Ima i ranije krvi, od pre mesec dana. Hladna krv. Krv priča. I sami ste krvavili. Iz rane, živom krvlju.
– Zadivljen sam.
– Mi, vukodlaci – Dusart se gordo ispravi – imamo njuh malčice osetljiviji od ljudskog.
– Znam – osmehnu se Geralt. – Znam da je vukodlačko čulo mirisa pravo čudo prirode. Zbog toga sam i došao kod tebe da te zamolim za uslugu.
•
– Rovčice – onjuši Dusart. – Rovčice, to jest rovke. I poljske voluharice. Mnogo voluharica. Izmet. Mnogo izmeta. Uglavnom kune. I lasice. Ništa više.
Veštac uzdahnu, potom pljunu. Nije krio razočaranje. Bila je to već četvrta pećina u kojoj Dusart nije nanjušio ništa osim glodara i predatora koji love glodare. I obilja izmeta i jednih i drugih.
Prešli su u naredni otvor koji je zjapio u stenovitom zidu. Kamenje se izmicalo ispod nogu, padalo na sipar. Bilo je strmo, teško su hodali. Geralt je već počinjao da oseća umor. Dusart se u zavisnosti od terena menjao u vuka ili ostajao u ljudskom obliku.
– Medvedica. – Zaviri u narednu špilju, onjuši. – S mladuncima. Bila je, ali je otišla, nema je više ovde. Ima mrmota. Rovčica. Žderonja. Mnogo izmeta.
Sledeća špilja.
– Tvorica. U teranju je. Tu je i žderonja... Ne, dva. Par žderonja.
– Podzemni izvor, voda malo sumporna. Gremlini, čitava grupa, možda deset komada. Neki gmizavci, možda salamanderi... Slepi miševi...
S negde visoko smeštenog ispusta u steni stuštio se ogroman orao, kružio je nad njima, krešteći. Vukodlak podiže glavu, pogleda u planinske vrhove. I tamne oblake koji su plovili iza njih.
– Ide oluja. To ti je leto, gotovo da nema dana bez oluje... Šta dalje, gos’n Geralte? Naredna rupa?
– Naredna rupa.
Kako bi dospeli do te naredne, morali su da se probiju kroz vodopad koji se svaljivao niz liticu i koji je bio ne prevelik, ali dovoljan da ih solidno pokvasi. Stene obrasle mahovinom bile su tu klizave kao sapun. Dusart se, da bi kako-tako išao, promeni u vuka. Geralt, okliznuvši se opasno nekoliko puta, primora sebe, opsova i četvoronoške savlada tešku deonicu. Dobro je da Neven nije ovde, pomisli, opisao bi to u baladi. Napred likantrop u vučjem obliku, iza njega veštac na sve četiri. Uživali bi ljudi.
– Idemo dalje. Do sledeće.
– Trolovi... Isti trolovi kao i malopre. Pećine su povezane.
– Medved. Meče. Bio je ovde, a
li je otišao. Nedavno.
– Mrmoti. Slepi miševi. Ljiljci.
Vukodlak odskoči od naredne pećine kao oparen.
– Gorgon – prošapta. – U dubini jame sedi veliki gorgon. Spava. Tamo nema ničega osim njega.
– Ne čudi me – progunđa veštac. – Hajdemo. Tiho. Samo što se nije probudio...
Otišli su, osvrćući se nespokojno. Sledećoj špilji, koja se srećom nalazila daleko od gorgonove loge, približavali su se vrlo polako, svesni da opreznost nije naodmet. Nije naodmet, ali se ispostavilo da je nepotrebna. Sledećih nekoliko pećina nije u svojim čeljustima krilo ništa osim šišmiša, mrmota, miševa, voluharica i rovčica. I čitavih slojeva izmeta.
Geralt je bio umoran i rezigniran. Sasvim očigledno i Dusart. Ali se, valja mu to priznati, držao samouvereno, nije ispoljio bezvoljnost ni rečju, ni gestom. Međutim, veštac se nije zanosio. Vukodlak je sumnjao u uspeh operacije. U skladu s onim što je Geralt jednom čuo, a što je potvrdila baba travarka, planina Kremora bila je šuplja kao sir sa istočne, strme strane, izbušena nebrojenim pećinama. Naravno, pronašli su bezbroj pećina. Ali Dusart uopšte nije verovao da će uspeti da nanjuši i pronađe onu pravu, koja je podzemni prolaz ka unutrašnjosti stenovitog kompleksa Citadele.
Da bude veće zlo, sevnu. Zagrme. I poče kiša. Geralt je imao iskrenu nameru da pljune, opsuje i proglasi kraj poduhvata. Savladao se.
– Krećemo, Dusarte. Sledeća rupa.
– Kako želite, gos’n Geralte.
I odjednom, kod narednog otvora koji je zjapio u steni, nastupi – baš kao u lošem romanu – preokret u radnji.
– Slepi miševi – obavesti vukodlak, njušeći. – Slepi miševi i... I mačka.
– Ris? Divlja mačka?
– Mačka – ispravi se Dusart. – Obična domaća mačka.
•
Oto Dusart je radoznalo zagledao buteljkice eliksira, posmatrao je kako ih veštac ispija. Gledao je promene koje se odvijaju u Geraltovom izgledu, a oči su mu se širile od čuđenja i straha.
– Nemojte mi tražiti – kaza – da uđem s vama u tu pećinu. Bez uvrede, ali neću poći. Od straha šta tamo može biti sve mi se krzno ježi...
– Nije mi ni palo na pamet da ti to tražim. Vrati se kući, Dusarte, ženi i deci. Učinio si mi uslugu, uradio si ono što sam te zamolio, više ne mogu da ti tražim.
– Sačekaću – usprotivi se vukodlak. – Sačekaću da izađete.
– Ne znam – Geralt popravi mač na leđima – kada ću odande izaći. I da li ću uopšte izaći.
– Ne govorite tako. Sačekaću... Sačekaću do sumraka.
•
Dno pećine pokrivao je debeo sloj guana slepih miševa. Sami slepi miševi – trbušasti šišmiši – u čitavim grozdovima su visili pod stropom, vrpoljeći se i popiskujući. Strop je u početku bio visoko iznad Geraltove glave, po ravnom dnu mogao je ići relativno brzo i komforno. Međutim, komoditet se okončao brzo – najpre je morao početi da se saginje, da se saginje sve niže i niže, dok napokon nije preostalo ništa drugo nego da se kreće četvoronoške. A na kraju da puzi.
Nastupio je trenutak kada se zaustavio, odlučan da se vrati, tesan prostor ozbiljno je pretio zaglavljivanjem. Ali začuo je šum vode, a na licu kao da je osetio dašak hladnog vazduha. Svestan da rizikuje, progurao se kroz pukotinu i odahnuo s olakšanjem kada je počela da se širi. Hodnik je iznenada postao kosina niz koju je sišao dole, pravo u korito podzemnog potoka koji je izvirao ispod jedne stene, a nestajao ispod naspramne. Negde odozgo probijalo se slabo svetlo i odatle su – s velike visine – dopirali dašci hladnoće.
Ponor u kojem je nestajao potok izgledao je kao potpuno preliven vodom, a veštac, iako je nagađao da je tamo sifon, nije goreo od želje da zaroni. Izabrao je put uzvodno uz potok, uz brzu struju, po kosini koja je vodila uvis. Pre nego što se s kosine dokopao velike sale bio je mokar do gole kože i zamazan muljem krečnjačkog taloga.
Sala je bila ogromna, sva u majestetičnim muzgama, glazurama, stalagmitima, stalaktitima i stalagnatima. Potok je tekao po dnu, duboko izdubljenim meandrom. I odozgo se takođe probijala svetlost i osećala slaba promaja. Osećalo se još nešto. Veščevo čulo mirisa nije moglo da se takmiči s vukodlakovim njuhom, ali sada je i veštac osetio isto što i vukodlak pre toga – slab vonj mačije mokraće.
Stajao je malo, pogledao oko sebe. Vazdušna struja ukazala mu je na izlaz, otvor, nešto kao dvorski portal s bočnim stubovima moćnih stalagmita. Odmah pored ugledao je korito ispunjeno sitnim peskom. Upravo je od tog korita zaudaralo na mačku. Na pesku su se videli brojni otisci mačijih šapa.
Okačio je preko leđa mač, koji je morao da skine zbog tesnih pukotina. I zakoračio među stalagmite.
Hodnik koji je lagano vodio naviše bio je visoko zasvođen i suv. Dno je prekrivalo kamenje, ali moglo se ići. Išao je. Do trenutka kada su mu put preprečila vrata. Solidna i zakatančena.
Do tog trenutka uopšte nije bio siguran da li je išao za pravim tragom, nimalo nije bio uveren da li je bar ušao u pravu pećinu. Činilo se da vrata potvrđuju da jeste.
U vratima, kraj samog praga, bio je mali, sasvim nedavno isečen otvor. Prolaz za mačku.
Gurnuo je vrata – nisu ni zadrhtala. Međutim, zadrhtao je – neznatno – veščev amulet. Vrata su bila magična, osigurana činima. Slabo podrhtavanje medaljona ipak je signalizovalo da to nisu bile jake čini. Približio je lice vratima.
– Prijatelj.
Vrata su se bešumno otvorila na podmazanim šarkama. Kao što je precizno pogodio, standardno su ih opremili slabom magijskom zaštitom i fabričkom šifrom; kod serijske produkcije niko – na njegovu sreću – nije hteo u njih da instalira nešto rafiniranije. Trebalo je da razdvoje od kompleksa pećina i od bića nesposobnih da se posluže čak i tako prostom magijom.
Iza vrata – koje je radi sigurnosti obezbedio kamenom – završavale su se prirodne pećine. Počinjao je hodnik trnokopima uklesan u steni.
Uprkos svim okolnostima, i dalje nije bio siguran. Sve do trenutka kada je pred sobom ugledao svetlo. Trepćuće svetlo baklje ili uljanice. A ubrzo je začuo dobro mu poznat smeh. Kikotanje.
– Buaah-hhhrrr-aaaahhh-buaaaah!
Kako se ispostavilo, svetlo i kikotanje dopirali su iz velike prostorije osvetljene lučem zadenutim u gvozdeni stalak. Uza zidove su se uznosile škrinje, kutije i burad. Kraj jedne od škrinja, imajući burad kao stolice, sedeli su Bue i Bang. Kockali su se. Kikotao se Bang, očigledno bacivši više okaca.
Na škrinji pored stajao je balon votke. A pored njega zakuska.
Ispečena ljudska noga.
Veštac izvuče mač iz korica.
– Dobar dan, momci.
Bue i Bang su neko vreme zurili u njega otvorenih ustiju. Potom zarikaše, poskakaše, obalivši burad, i uhvatiše se za oružje. Bue za kosu, Bang za široki handžar. I baciše se na vešca.
Iznenadiše ga, premda je računao da to neće biti šala. Ali nije očekivao da će nezgrapne grdosije biti tako hitre.
Bue nisko mahnu kosom, da nije skočio uvis izgubio bi nogu. Jedva je izbegao Bangov udarac, handžar iskresa varnicu iz kamene stene.
Veštac je umeo da izađe na kraj s hitrim tipovima. S velikim takođe. Hitri ili spori, veliki ili mali, svi su imali mesta osetljiva na bol.
I nisu imali pojma koliko je brz veštac nakon što popije eliksire.
Bue zaurla, uboden u lakat, a Bang, uboden u koleno, zaurla još glasnije. Veštac ga zavara brzom voltom, preskoči iznad oštrice kose i samim vrhom sečiva poseče Bua po uvu. Bue zariča, tresući glavom, zavrte kosom i napade. Geralt namesti prste u Znak Ard. Pogođen činima, Bue klepi zadnjicom o pod, a zubi mu čujno zazvoniše.
Bang se široko razmaha handžarom. Geralt okretno zagnjuri pod oštricu, usput šljisnu džina u drugo koleno, zavrte se, doskoči do Bua koji je pokušavao da ustane i udari ga preko očiju. Bue ipak stiže da izmakne glavu, udarac promaši, pogodi u lukove obrva, a krv momentalno obli lice ogrotrola. Bue zariča, skoči, baci se na Geralta naslepo, Geralt odskoči, Bue pade na Banga i sudari se s njim. Bang ga odgurnu i, besno ri�
�eći, jurnu na vešca, sleva udarivši handžarom. Geralt izbegnu oštricu brzom fintom i poluokretom, poseče ogrotrola dva puta, u oba lakta. Bang zaurla, ali handžar nije ispustio, ponovo se razmaha i udari široko i haotično. Geralt se izvi iz dometa oštrice. Finta ga odnese iza Bangovih leđa, nije mogao da ne iskoristi takvu šansu. Okrenu mač i fiknu odozdo, vertikalno, ravno između guzova. Bang se uhvati za stražnjicu, zaurla, zaskviča, zatapka nogama, savi kolena i upiša se.
Oslepljeni Bue razmaha se kosom. Pogodi. Ali ne vešca, koji se izvinuo u pirueti. Pogodi svog druga koji se i dalje držao za stražnjicu. I počisti mu glavu sa ramena. Iz posečenog dušnika s glasnim siktanjem iziđe vazduh, krv iz arterije briznu poput lave iz kratera vulkana, visoko, sve do tavanice.
Bang je stajao, štrckajući krvlju, poput bezglave statue u fontani, stabilizovane vertikalno na ogromnim ravnim stopalima. Ali napokon se presavi i pade poput klade.
Bue protrlja oči oblivene krvlju. Zarika kao bivo kada je najzad do njega doprlo šta se zbilo. Zatopta nogama, zavrte kosom. Okrenu se u mestu, tražeći vešca. Nije ga pronašao. Zato što je veštac bio iza njegovih leđa. Posečen ispod pazuha, ispusti kosu iz ruku, baci se na Geralta golim rukama, krv mu opet obli oči, te se sudari sa zidom. Geralt doskoči i zaseče.
Bue najverovatnije nije znao da mu je presečena arterija. I da je već odavno trebalo da umre. Rikao je, vrteo se u mestu, mahao rukama. Sve dok se pod njim ne slomiše kolena, i ne kleknu u kaljugu krvi. I dalje je klečeći rikao i mahao, ali sve tiše i tromije. Kako bi završio, Geralt priđe i probode ga ispod grudne kosti. To je bila greška.
Ogrotrol zastenja i ščepa sečivo, nakrsnicu i veščevu ruku. Oči su mu se već zamagljivale, ali stisak nije popuštao. Geralt mu prisloni čizmu na grudi, odupre se, trgnu. Iako mu je krv šikljala iz ruke, Bue nije pustio.
– Ti glupi kurvin sine – Paštor procedi, ulazeći u kavernu i odmerivši vešca svojim dvolučnim arbalestom. – Dopuzao si ovde po smrt. Gotov si, vražije kopile. Drži ga, Bue!
Sezona Oluja Page 25