Geralt se napregnu. Bue je stenjao, ali nije pustio. Grbonja isceri zube i pritisnu obarač. Geralt se zgrči radi eskivaže, teška strela okrznu zakrilcima njegov bok i grunu u zid. Bue pusti mač, ležeći na stomaku, zgrabi vešca za noge i zaustavi ga. Paštor trijumfalno zakrešta i podiže samostrel.
Ali nije uspeo da opali.
U kavernu upade, poput sive granate, ogroman vuk. Udari Paštora na vučji način, u noge, otpozadi, pokidavši potkolenične tetive i arterije. Grbonja vrisnu, pade. Zakevta tetiva ispuštenog arbalesta, Bue zabrekta. Strela ga pogodi pravo u uvo i uđe sve do zakrilaca. A vrh izađe kroz drugo uvo.
Paštor zaurla. Vuk razjapi zastrašujuću vilicu i zgrabi ga za glavu. Urlanje se promeni u krkljanje.
Geralt odgurnu od nogu konačno mrtvog ogrotrola.
Dusart, već u ljudskom obliku, podiže se iznad Paštorovih ostataka, obrisa usne i bradu.
– Četrdeset dve godine sam vukodlak i – kaza, srevši veščev pogled – napokon mi je iskrslo da nekoga prosto zakoljem.
•
– Morao sam doći – opravda se Dusart. – Znao sam, gos’n Geralte, da moram da vas upozorim.
– Na njih? – Geralt obrisa sečivo i pokaza na nepokretna tela.
– Ne samo na njih.
Veštac uđe u prostoriju koju je vukodlak pokazivao. I refleksno se povuče.
Kameni pod bio je crn od skorele krvi. Nasred prostorije zjapila je crna ozidana rupa. Pored se uzdizala hrpa leševa. Nagih i osakaćenih, isečenih, raščerečenih, poneki oderane kože. Bilo je teško proceniti koliko.
Iz rupe, iz dubine, jasno se čulo, dopirali su zvuci krckanja, tresak drobljenja kostiju.
– Ranije to nisam mogao da osetim – promrmlja Dusart glasom punim gađenja. – Tek što su neka vrata otvorili, tamo dole, nanjušio sam... Bežimo odavde, gospodine. Dalje od ove mrtvačnice.
– Imam ovde još nešto da obavim. Ali ti idi. Hvala ti mnogo što si došao u pomoć.
– Ne zahvaljujte. Imao sam dug prema vama. Srećan sam što sam mogao da ga namirim.
•
Naviše su vodile kružne stepenice, uvijajući se kroz cilindrično okno probijeno u steni. Bilo je teško precizno oceniti, ali Geralt je otprilike izračunao da, kada bi to bile stepenice standardne kule, uspeo bi se na prvi, možda drugi sprat. Izbrojao je šezdeset dva stepenika, kad su ga najzad zaustavila vrata.
Slično kao ona dole, i ova su imala isečen prolaz za mačku. Slično kao i ona dole, bila su zakatančena, ali ipak nisu bila magična, lako su popustila kada je pritisnuo kvaku.
Prostorija u koju je ušao nije imala prozore i osvetljenje je bilo slabo. Pod tavanicom je visilo nekoliko magičnih kugli, ali samo je jedna bila aktivna. Grozno je smrdelo, na hemiju i svakojake moguće odvratnosti. Na prvi pogled je bilo očito šta se tu nalazi. Tegle, boce i flašice na policama, retorte, staklene kupice i cevčice, čelični instrumenti i oruđe, jednom rečju laboratorija, greška je isključena.
Na regalu tik kraj ulaza stajale su poredane velike tegle. Najbliža je bila puna ljudskih očiju koje su plivale u žutoj tečnosti poput trnovača u kompotu. U drugoj tegli bio je homunkul, malecni, ne veći od dve spojene pesnice. U trećoj...
U trećoj tegli u tečnosti podizala se ljudska glava. Možda ne bi prepoznao crte lica, izobličene ozledama, otocima i dekoloracijom, koje su se slabo videle kroz mutnu tekućinu i debelo staklo. Ali glava je bila potpuno ćelava. Samo je jedan čarobnjak brijao glavu.
Harlan Cara, kako se ispostavilo, nikada nije stigao u Povis.
U daljim teglama je takođe nešto plivalo, razne modre i blede gadosti. Ali u njima više nije bilo glava.
Centar prostorije zauzimao je sto. Čelični profilisan sto s odvodnim drenom.
Na stolu je ležao nag leš. Lešić. Telo deteta. Plavokose devojčice.
Telo je bilo rasporeno rezom u obliku slova Y. Izvađeni unutrašnji organi bili su postavljeni s obe strane tela, ravno, uredno i pregledno.
Izgledalo je to baš kao ilustracija u anatomskom atlasu. Samo su nedostajale oznake. Fig. 1, fig. 2 i tako dalje.
Krajičkom oka spazio je pokret. Velika crna mačka promače kraj zida, pogleda ga, zasikta i pobeže kroz odškrinuta vrata. Geralt krenu za njom.
– Gospodine...
Zaustavi se. I okrenu.
U uglu je stajao nizak kavez, podsećao je na kavez za kokoške. Ugledao je tanke prste stisnute na gvozdenim šipkama. A zatim oči.
– Gospodine... Spašavajte...
Momčić, najviše desetogodišnjak. Zgrčen i uzdrhtao.
– Spašavajte...
– Budi tih. Ništa ti više ne preti, ali izdrži još. Odmah ću se vratiti po tebe.
– Gospodine! Nemojte da idete!
– Tiho, kazao sam.
Najpre je naišao na biblioteku, gde mu je prašina dražila nos. Zatim tobože salon. A zatim spavaću sobu. Velik ležaj s crnim baldahinom na ebanovim nosačima.
Začuo je šum. Okrenuo se.
Na vratima je stajao Sorel Degerlund. Isfriziran, u ogrtaču s izvezenim zlatnim zvezdama. Pokraj Degerlunda stajalo je nešto ne previše veliko, sasvim sivo i naoružano zerikanskom sabljom.
– Imam pripremljenu teglu s formalinom – kaza čarobnjak. – Za tvoju glavu, čudaku. Ubij ga, Beta!
Degerlund je još dovršavao rečenicu, uživajući u sopstvenom glasu, kada je sivi stvor, strahovito brza siva utvara, okretan i bešuman sivi pacov, već napao uz fijuk i blesak sablje. Geralt izbeže dva udarca koje je zadao klasično, unakrst. Posle prvog puta oko uha je osetio kretanje vazduha nastalo pod pritiskom sečiva, posle drugog lak dodir po rukavu. Treći udarac odbio je mačem, neko vreme su bili u klinču. Video je lice sivog stvora, velike žute oči s uspravnom zenicom, uske proreze umesto nosa, špicaste uši. Stvor uopšte nije imao usta.
Razdvojile se. Stvor se vešto okrenu, smesta krenu u napad, lepršavim, plesnim korakom, ponovo unakrsno. Ponovo predvidljivo. Bio je neljudski pokretan, strahovito okretan, pakleno hitar. Ali glup.
Nije imao pojma koliko je veštac brz kada popije eliksire.
Geralt mu je dozvolio samo jedan udarac koji je izmanevrisao. Potom je on sam napao. Uvežbanim i stoput u praksi proverenim pokretom. Okruži sivog stvora brzim poluokretom, načini varljivu fintu i udari ga u ključnu kost. Krv nije ni stigla da šikne, a on okrenu mač i poseče ga ispod pazuha. I odskoči, spreman na više. Ali nije trebalo više.
Ispostavilo se da je stvor imao usta. Razjapiše se na sivom licu poput raspukle rane, široko, od uva do uva, ali ne više od pola cola. Ali stvor ne ispusti ni glasa ni zvuka. Pade na kolena, potom na bok. Neko vreme je drhtao, pomerao ruke i noge kao pas koji nešto sanja. Potom je umro. U tišini.
Degerlund načini grešku. Umesto da beži, podiže obe ruke i stade skandirati zaklinjalicu, besnim, štektavim glasom prepunim zlobe i mržnje. Oko njegovih ruku uskomeša se plamen, formirajući ognjenu kuglu. To je pomalo izgledalo kao proizvodnja šećerne vune. Čak je i slično smrdelo.
Degerlund nije uspeo da napravi punu kuglu. Nije imao pojma koliko je brz veštac kada popije eliksire.
Geralt doskoči, zaseče mačem po kugli i čarobnjakovim rukama. Huknu kao da se razbuktavala peć, poleteše varnice. Degerlund, urličući, ispusti ognjenu sferu iz okrvavljenih ruku. Kugla zgasnu, ispunivši prostoriju mirisom spaljene karamele.
Geralt odbaci mač. Udari Degerlunda u lice, iz širokog zamaha, otvorenim dlanom. Čarobnjak kriknu, savi se, okrenu se leđima. Veštac ga podiže, uhvati u klinč, obujmi mu vrat podlakticom. Degerlund dreknu i poče se ritati.
– Ne možeš! – zaurla. – Ne možeš da me ubiješ! Ne smeš... Ja sam... Ja sam čovek!
Geralt pritisnu podlakticu na njegovom vratu. Za početak ne prejako.
– Nisam ja! – zavijao je čarobnjak. – Ortolan je! Ortolan mi je naredio! Naterao me je! A Biruta Ikarti je sve znala! Ona! Biruta! To je bila njena ideja, taj medaljon! Ona mi je naredila da ga napravim!
Veštac pojača stisak.
– Spašavajteeee! Ljudiiiii! Spašavajteeee!
Geralt pojača stisak.
– Ljud... Pomoć... Neeeeee...
Degerlund je krkljao, iz usta su mu obilato curile bale. Geralt okrenu glavu. Pojača stisak.
Degerlund izgubi svest, oklembesi se. Jače. Raspuknu se jezična kost. Jače. Slomi se grkljan. Jače. Još jače.
Pukoše i pomeriše se vratni pršljenovi.
Geralt je još malo pridržavao Degerlunda. Zatim mu snažno cimnu glavu u stranu, potpune sigurnosti radi. Potom pusti. Čarobnjak se prosu po podu, meko, kao svilena tkanina.
Veštac obrisa obalavljen rukav o zavesu.
Velika crna mačka pojavi se niotkuda. Očeša se o Degerlundovo telo. Poliza nepokretnu ruku. Zamjauka i žalosno zaplaka. Leže pored leša, šćućuri se uz njegov bok. Posmatrala je vešca širom otvorenim zlatnim očima.
– Morao sam – kaza veštac. – Tako je moralo. Ne znam za druge, ali ti bi trebalo da razumeš.
Mačka zažmiri. Kao znak da razume.
Za ime Boga, sedimo, pričajmo
Žalosne priče o smrti kraljeva,
jedni svrgnuti, drugi u ratu poginuli,
Ti duhovima svrgnutih mučeni,
Oni otrovani od žena, a neki
Ubijeni u snu; svi mrtvi.
Vilijam Šekspir, Ričard II{11}
Osamnaesto poglavlje
Na dan kraljevskog venčanja vreme je bilo lepo još od ranog jutra, plavetnilo nad Kerakom nije kaljao nijedan oblak. Još od jutra je bilo vrlo toplo, žegu je ublažavao povetarac koji je pirkao s mora.
Od ranog jutra u Gornjem gradu vladalo je uzbuđenje. Marljivo su čistili ulice i skverove, frontove kuća ukrašavali su trakama i girlandama, na jarbole su podizali zastave. Put koji vodi ka kraljevskoj palati još od jutra su okupirali redovi dostavljača, natovarena kola i kolica mimoilazila su se s praznim koja su se vraćala, naviše su trčali nosači, zanatlije, trgovci, izaslanici i kuriri. Nešto kasnije put se zarojio od lektika kojima su svatovi putovali ka palati. Moja svadba nije mačiji kašalj, navodno je izjavio Belohun, moja svadba mora da se ureže ljudima u sećanje i mora se pročuti širom sveta. Prema tome, po kraljevoj naredbi, svečanosti su morale početi ujutro i trajati sve do kasnih noćnih časova. Sve to vreme goste su morale čekati apsolutno neviđene atrakcije.
Kerak je bio malo kraljevstvo i u suštini ne previše bitno, zato je Geralt sumnjao da se svet naročito potresa oko Belohunove svadbe, makar on odlučio da se veseli i čitavih nedelju dana i đavo će ga znati kakve atrakcije smislio, nikakve vesti o događaju nisu imale šansi da dospeju do ljudi iz krajeva udaljenih više od sto milja. Ali za Belohuna, što je bilo opšte poznato, Kerak je predstavljao centar sveta, a svet je bio oblast prečnika ne većeg od Keraka.
Obojica su se obukla najelegantnije što su umeli i mogli. Geralt je za tu priliku čak nabavio novu jaknu od teleće kože, plativši je, čini se, strašno skupo. Što se tiče Nevena, on je isprva izjavio da ga je baš briga za kraljevsku svadbu i da neće učestvovati u njoj. Našao se, naime, na spisku gostiju, ali kao rođak kraljevskog javnog tužioca, a ne kao pesnik i bard svetske slave. I nije mu ponuđeno da nastupi. Neven je to shvatio kao despekt i uvredio se. Uvreda, kao i obično, kod njega nije dugo trajala, svega nepunih pola dana.
Duž čitavog puta, koji se uvijao padinom brda ka palati, postavljeni su jarboli, a na njima su, lenjo pomerane povetarcem, visile žute zastavice s grbom Keraka, plavim nageant delfinom s crvenim perajima i repom.
Ispred ulaza na dvorske terene čekao ih je Nevenov rođak, Ferant de Letenhov, u pratnji nekoliko kraljevskih gardista u bojama delfina s grba, to jest u plavoj i crvenoj boji. Tužilac se pozdravi s Nevenom i pozva paža koji je trebalo da Nevena prati i odvede ga na mesto zabave.
– A vi, gospodine Geralte, izvolite za mnom.
Prešli su bočnom alejom u parku, prošavši deo koji je evidentno bio ekonomski, naime odatle su dopirali zveket lonaca i kuhinjskog pribora, kao i ogavne uvrede kojima su šefovi kuhinje obasipali pomoćnike. A uz to je prijatno i ukusno mirisalo na hranu. Geralt je poznavao jelovnik, znao je čime će se častiti svatovi tokom zabave. Pre nekoliko dana je zajedno s Nevenom posetio gostionicu „Natura Rerum“. Febus Ravenga se, ne krijući ponos, pohvalio da skupa s nekoliko drugih restoratera organizuje gozbu i sastavlja spisak jela, na pripremi kojih će raditi elita lokalnih šefova kuhinje. Ispričao je da će za doručak poslužiti ostrige, morske ježeve, kozice i sotirane krabe. Za drugi doručak pihtije od mesa i raznorazne paštete, dimljenog i mariniranog lososa, patku u aspiku, ovčije i kozije sireve. Za ručak će biti ad libitum supa s mesom ili ribom, uz to mesne ili riblje ćufte, škembići s ćufticama od džigerice, grdobine s roštilja glazirane medom kao i morski grgeč sa šafranom i karanfilićem.
Zatim će, recitovao je Ravenga modulirajući dah kao školovani orator, biti posluženi komad mesa s belim sosom s kaprom, jajima i senfom, labudovo koleno s medom, kopuni rolovani slaninom, jarebice sa slatkom od dunja, pečeni golubovi kao i torta od ovčije džigerice i ječmene kaše. Najrazličitije salate i variva. Potom karamele, nugati, filovani kolači, prženo kestenje, slatka i marmelade. Vina iz Tusena, razume se, biće servirana bez pauze i sve vreme.
Ravenga je slikovito opisivao, da mu je čak bala curila. Geralt je ipak sumnjao da će moći da okusi bilo šta s tog opširnog menija. On uopšte nije bio gost na toj svadbi. Bio je u goroj situaciji nego užurbani paževi, kojima je uvek polazilo za rukom da čapnu nešto s nošenih tanjira, ili barem da umoče prst u krem, sos ili paštetu.
Glavni teren svečanosti bio je dvorski park, nekada vrt hrama koji su kraljevi Keraka prepravili i proširili, uglavnom kolonadama, altanima i letnjikovcima. Danas su među drveće i građevine dodatno postavili brojne šarene paviljone, a zaštitu od žarkog sunca i žege osiguravala su platna razapeta na motkama. Već se tu okupila gomila gostiju. Nije trebalo da ih bude previše, sve u svemu nekih dve stotine. Sudeći po glasinama, spisak je sastavio sam kralj, pozivnice je trebalo da dobije isključivo grupa odabranih, sama elita. Kako se ispostavilo, Belohun je u elitu ubrajao uglavnom rođake i svojtu. Osim njih, pozvano je i lokalno plemstvo i krem društva, ključni administrativni činovnici, najbogatiji lokalni i strani poslovni ljudi kao i diplomate, to jest oni što se prave da su trgovački atašei špijuni iz susednih zemalja. Spisak je dopunjavala vrlo brojna grupa laskavaca, udvorica i prvaka u uvlačenju u monarhovu zadnjicu bez sapuna.
Ispred jednog od bočnih ulaza u palatu čekao je knez Egmund, odeven u crni kaftan s bogatim srebrno-zlatnim vezom. Društvo mu je pravilo nekoliko mladih muškaraca. Svi su imali dugu i ukovrdžanu kosu, svi su nosili najmodernije vatirane dublete i tesne pantalone s preterano naboranim kesicama na genitalijama. Nisu se dopali Geraltu. Ne samo zbog podrugljivih pogleda kojima su obasuli njegovu odeću. Previše su ga podsećali na Sorela Degerlunda.
Videvši tužioca i vešca, knez smesta otpusti svitu. Ostao je samo jedan tip. On je imao kratku kosu i nosio je normalne pantalone. Uprkos tome, nije se dopadao Geraltu. Imao je čudne oči. Koje su neprijatno posmatrale.
Geralt se nakloni knezu. Razume se, knez nije uzvratio naklonom.
– Predaj mi mač – kaza Geraltu odmah nakon pozdravljanja. – Ne možeš ovde paradirati s oružjem. Ne brini se, iako mač nećeš videti, stalno ćeš ga imati nadohvat ruke. Izdao sam naredbe. Ukoliko se nešto dogodi, odmah će ti dati mač. Time će se pozabaviti ovde prisutni kapetan Rop.
– A koja je verovatnoća da će se nešto dogoditi?
– Da je nikakva ili neznatna, da li bih ti skretao pažnju? Oho! – Egmund se zagleda u korice i sečivo. – Mač iz Virolede! Ne mač, nego umetničko delo. Znam, jer sam i sâm nekada imao sličan. Ukrao mi ga je moj polubrat, Viraksas. Kada ga je otac isterao, pred odlazak je prisvojio mnoštvo čudnih stvari. Sigurno za uspomenu.
Ferant de Letenhov se nakašlja. Geralt se setio Nevenovih reči. Na dvoru nije bilo dozvoljeno izgovarati ime prognanog prvorođenog sina. Ali Egmund je očigledno zanemarivao zabrane.
– Umetničko delo – ponovi knez, i dalje posmatrajući mač. – Neću ispitivati na koji način si ga nabavio, čestitam na nabavci. Jer ne želim da veru
jem da su oni ukradeni bili bolji od ovog ovde.
– Pitanje gušta, ukusa i preferencije. Ja bih više voleo da vratim one ukradene. Knez i gospodin tužilac su mi dali reč da će otkriti vinovnika. Dozvoliću sebi da vas podsetim, bio je to uslov pod kojim sam se prihvatio zadatka da štitim kralja. Uslov očigledno nije ispunjen.
– Očigledno nije – Egmund prizna hladno, prosleđujući mač kapetanu Ropu, tipu neprijatnog pogleda. – Zbog toga osećam obavezu da ti to nadoknadim. Umesto trista korona kojima sam nameravao da platim tvoje usluge, dobićeš petsto. Dodaću i to da istraga u slučaju tvojih mačeva nije obustavljena i da još uvek možeš da ih povratiš. Ferant navodno ima osumnjičenog. Zar ne, Ferante?
– Istraga je – izjavi suvo Ferant de Letenhov – nedvosmisleno ukazala na Nikifora Muusa, magistratskog i sudskog činovnika. Pobegao je, ali samo je pitanje vremena kada će biti uhvaćen.
– Kratkog, pretpostavljam – frknu knez. – Nije neka umetnost uhvatiti činovničića umazanog mastilom. Koji je pritom sigurno navukao hemoroide za radnim stolom, a oni otežavaju bežanje, kako pešice, tako i na konju. Kako je on uopšte uspeo da umakne?
– Imamo posla – nakašlja se tužilac – s teško predvidivim čovekom. I verovatno umno zaostalim. Pre nego što je nestao, izazvao je neki odvratan skandal u Ravenginom lokalu, radilo se, oprostite, o ljudskom izmetu... Morali su na neko vreme da zatvore lokal, jer... Poštedeću vas drastičnih detalja. Tokom revizije izvršene u Muusovom stanu, nisu otkriveni ukradeni mačevi, međutim pronađen je... Oprostite... Kožni ranac, dupke pun...
– Ne govori, ne govori, pretpostavljam čime – iskrivi se Egmund. – Da, to zaista mnogo govori o psihičkom stanju te individue. U tom slučaju, vešče, tvoji mačevi su po svoj prilici izgubljeni. Čak i ako ga Ferant uhvati, ništa neće saznati od tog luđaka. Takve ne vredi ni bacati na muke, kada ih muče oni samo buncaju bez ikakvog smisla. A sada me izvinite, obaveze zovu.
Sezona Oluja Page 26