by Unknown
Mekovima Džanila trebalo je dugo dok nisu otišli da se pridruže revoltu. Ostali su samo Fani, Kmetovi i Ptice, od kojih se oblikovalo ono što bi moglo biti parodija kaznene sile.
U početku je izgledalo kao da nema potrebe za takvom silom. Džanil je smatran neosvojivim. Zidovi, dve stotine stopa visoki, bili su od crnog istopljenog kamena u mrežama od srebrnoplave čelične legure. Solarne ćelije obezbedivale su energiju za sve potrebe zamka, a u slučaju nužde hrana je mogla biti sintetisana iz ugljendioksida i vodene pare, kao i sirup za Fane, Kmetove i Ptice. Potreba za tako nečim nije bila nezamisliva. Džanil je bio sam sebi dovoljan i bezbedan, iako bi neprijatnosti mogle nastati kad bi se mašinerija pokvarila, a ne bi bilo Mekova da je poprave. Situacija je 6
tada bila uznemirujuća, ali daleko od očaja. Tokom dana, gospoda su iznela energetske pištolje i sportske puške, te pobila toliko Mekova, koliko je krajnji domet dozvoljavao.
Po mraku, Mekovi su dovukli teretna kola snage i pokretače zemlje, i počeli dizati nasip oko Džanila.
Narod iz zamka je gledao ne shvatajući, sve dok nasip nije dostigao visinu od pedeset stopa i prljavština počela da se prosipa niz zidove. Tada je strašna namera Mekova postala očigledna i bezbrižnost je ustupila mesto turobnim slutnjama.
Sva gospoda Džanila bila su obrazovana u bar jednom području znanja. Neki su bili matematički teoretičari, drugi su se bavili detaljnim proučavanjem fizičkih nauka. Neki od njih, uz nekoliko Kmetova za puku fizičku upotrebu, nameravali su da dovedu energetski top u upotrebljivo stanje. Na nesreću, top nije bio održavan na pravi način.
Pojedini delovi su vidno korodirali ili bili oštećeni. Verovatno bi ti delovi mogli biti zamenjeni u mekovskim radionicama na drugom podnivou, ali niko iz grupe nije znao mekovsku nomenklaturu ili sistem skladištenja. Vorik Medensi Arban (što bi značilo Arban od Medensijevih iz Vorikovog klana) predložio je da radna snaga Kmetova istraži skladište. Ali, obzirom na ograničene mentalne kapacitete Kmetova, ništa nije bilo učinjeno i ceo plan o popravci energetskog topa je propao.
Plemstvo Džanila opčinjeno je posmatralo kako se blato gomila oko njih, u kružnom nasipu nalik na krater. Leto se bližilo kraju, i jednog oblačnog dana blato i kamenje pojaviše se iznad branika, i stade se prosipati preko na dvorišta i trgove. Džanil će uskoro biti pokopan, a sve u njemu ugušeno.
Tada je grupa impulsivnih mladih kadeta sa više elana nego dostojanstva, uzela oružje i pojurila na nasip. Mekovi su obrušili zemlju i stenje na njih, ali nekolicina ih je stigla do grebena, gde su se borili u zastrašujućem nadahnuću.
Petnaest minuta je borba besnela i zemlja se natopi krvlju. U jednom
veličanstvenom trenu, kadeti počistiše greben. Da većina njihovih drugova nije bila izgubljena pod kamenjem, sve bi bilo moguće. Ali Mekovi se pregrupisaše, navališe napred. Ostade deset ljudi, onda šest, pa četiri, pa jedan, pa nijedan. Mekovi umarširaše niz padinu, prikupiše se na bojištu, i s mračnom žestinom pobiše sve što zatekoše. Džanil, koji sedam stotina godina beše boravište plemenite gospode i otmenih dama, postade beživotna olupina.
Mek, stojeći kao primerak u muzejskoj vitrini, beše stvorenje čoveku nalik, potičući, u svojoj prvobitnoj verziji, sa planete Etamina. Njegova čvrsta tamnobronzana koža svetlucala je metalnim sjajem, kao da je nauljena ili uglačana voskom. Bodlje koje su izbijale iz lobanje i vrata sijale su poput zlata i behu pokrivene zaštitnim bakarno-hromiranim slojem. Čulni organi bili su mu grupisani na mestu čovekovih ušiju. Njegovo lice beše nabrani mišić, sličan ljudskom mozgu. Njegov želudac, vertikalna nepravilna pukotina pri dnu »lica«, beše zastareli organ zbog kese za sirup koja je bila uvedena pod kožu ramena, te su organi za varenje, prvobitno korišćeni za izdvajanje hrane iz trule močvarne vegetacije i mekušaca, atrofirali. Mekovi obično nisu nosili odeću osim, možda, radnu pregaču ili pojas za alat, te bi na dnevnom svetlu njihova crvenkasto-bronzana koža pružala lepu sliku. To je bio Mek, stvorenje suštinski delotvorno kao i čovek, možda čak i više, zahvaljujući svom izvanrednom mozgu koji je funkcionisao i kao radio‐primopredajnik. Radeći u masama, na hiljade njih, delovao je manje zadivljujuće, manje sposobno; hibrid čoveka i bubašvabe.
Neki ljudi od znanja, posebno D. R. Žardin od Morninlajta i Salonson od Tuanga smatrahu Mekove blagim i flegmatičnim, no učeni Klaghorn iz zamka Hagedorn tvrdio 7
je drugačije. Emocije Mekova, govorio je Klaghorn, različite su od ljudskih, i samo nejasno shvatljive ljudima. Posle opsežnog istraživanja, Klaghorn je izdvojio desetak mekovskih emocija.
Uprkos takvim istraživanjima, revolt Mekova je došao kad potpuno iznenađenje, ne manje za Klaghorna, D. R. Žardina i Salonsona nego za sve ostale. Zašto, pitali su se svi.
Kako je do tada pokorna grupa mogla da skuje tako smrtonosnu zaveru?
Najrazumnija pretpostavka bila je takođe i najjednostavnija: Mekovi su mrzeli ropstvo i Zemljane koji su ih preselili iz njihove prirodne sredine. Oni koji ustaše protiv ove teorije tvrdili su da ona projektuje ljudske emocije i stavove na neljudske organizme, te da su Mekovi imali sve razloge da osećaju zahvalnost prema gospodi koja ih oslobodiše uslova koji su vladali na Etaminu Devet. Zato bi prva grupa pitala: »Ko sad projektuje ljudske stavove?«, odgovor njihovih protivnika bio bi: Pošto niko ne zna zasigurno, jedna projekcija nije apsurdnija od druge.«
2
Zamak Hagedorn zauzimao je vrh crne dioritne litice nadnoseći se nad širokom dolinom ka jugu. Veći i veličanstveniji od Džanila, Hagedorn je bio zaštićen zidovima prečnika jedne milje, tri stotine stopa visokim. Branici su bili punih devet stotina stopa iznad doline, a čak i više behu tornjevi, kule i osmatračka gnezda. Dve strane litice, istočna i zapadna, spuštale su se strmo u dolinu. Severna i južna strana, neznatno manje strme, bile su terasaste, sa sadnicama grožđa, artičoka, krušaka i narova. Drum koji se dizao iz doline vodio je u krug oko stene i prolazio kroz glavnu kapiju direktno na glavni trg. Prekoputa se nalazila velika Rotunda, a do nje sa svake strane behu visoke Kuće dvadeset osam porodica.
Prvobitni zamak, sagrađen odmah po povratku ljudi na Zemlju, nalazio se na mestu sadašnjeg trga. Deseti Hagedorn je prikupio svu silu Kmetova i Mekova da podignu nove zidove, posle čega je srušio stari zamak. Dvadeset osam Kuća poticalo je iz tog vremena, od pre petsto godina.
Ispod trga su se nalazila tri servisna nivoa: štale i garaže na dnu, zatim mekovske radnje i mekovske stambene četvrti, a na sledećem su bile različite ostave, magacini, i specijalizovane prodavnice i radionice: pekara, pivara, kamenorezac, arsenal, riznica i slično.
Sadašnji Hagedorn, dvadeset šesti po redu, beše Klaghorn od Overvilsa. Njegov izbor bio je povod opšteg iznenađenja, jer O. K. Čarli, kako su ga zvali pre njegovog uzdignuća beše gospodin ne baš izuzetnog društvenog statusa.
Njegova elegancija, ugladenost i obrazovanje behu sasvim obični; nije bio poznat ni po kakvoj znamenitoj originalnosti ili misli. Bio je skladno građen: lice mu je bilo četvrtasto i koščato, sa malim i pravim nosem, sa dobroćudnim, blizu smeštenim očima.
Obično je izgledao pomalo rasejano — njegovi protivnici bi upotrebili izraz »prazan«.
No, beše dovoljan samo mig, mali pokret markantnih svetlih obrva, pa da to lice postane tvrdoglavo i nabusito, detalj koga O.K. Čarli nije bio svestan.
Položaj, u situacijama koje ne iziskuju upotrebu zvaničnog autoriteta, beše privlačna i poželjna stvar, te je svako želeo da bude gospodin Hagedorn. Stoga je izbor Hagedorna bilo pitanje od ne male važnosti, predmet stotinu razmatranja, i behu retki 8
oni koji su otpali zbog nekih starih ispada, povreda etikecije ili protokola, što bi bilo razmatrano sa vrlo neprijatnom otvorenošću. I dok bi se kandidat trudio da pobije sumnje, prijateljstva bi bila nepovratno prekinuta, ogorčenost narasla, reputacije uništene. Uspon O. K. Čarlija predstavljao je kompromis između dve klike u Overvilsima, klanu kome je pripala čast izbora.
Gospoda, između kojih je O. K. Čarli predstavljao kompromis, behu izuzetno cenjeni, ali su se razlikovali u potpuno suprotnim stavovima prema životu. Prvi
je bio plemeniti Gar iz porodice Zubeld. Predstavljao je tradicionalne vrline zamka Hagedorn; bio je izuzetno prefinjen čovek, oblačio se sa apsolutnom elegancijom, uvek ispeglan i sa tradicionalnom rozetom Overvilsa u savršenom položaju. Bio je mešavina nonšalantnosti i elegancije. Duhovitostima je potkrepljivao briljantne aluzije i igre reči.
Kad je bio uzbuđen postajao je potpuno sarkastičan. Mogao je citirati svako značajnije literarno delo, briljantno je svirao na lutnji sa devet žica, i bio nenadmašan u Prikazivanju Drvenih Tunika. Bio je proučavalac starina ogromnog znanja i mogao je označiti mesto svih glavnih gradova stare Zemlje, ili raspravljati satima o istoriji davnih vremena. Njegovoj vojnoj veštini nije bilo ravne u Hagedornu, i merio se samo sa D. K.
Megdehom iz zamka Delora, možda i sa Brušamom od Tuanga. Mane? Slabe tačke?
Moglo bi se naći nekoliko: sitničavost, usled koje bi često pravio oštre, čak neprijatne primedbe, i svojeglavost koja se graničila sa razumom.
Za O. Z. Gara se nije moglo reći da je dosadan ili neodlučan, a njegova hrabrost bila je iznad svake sumnje. Dve godine ranije, lutajuća banda Nomada upala je u dolinu Lusern, ubijala Kmetove, krala stoku, čak su se usudili da odapnu strelu u grudi jednom isetskom kadetu. O. Z. Gar je odmah sakupio kaznenu četu Mekova, ukrcao ih na tuce teretnih kola snage i krenuo u potragu za Nomadima, stigavši ih blizu Suve reke, pored ruševina vorsterove katedrale. Nomadi su bili neočekivano jaki i lukavi, nimalo raspoloženi da podviju rep. Za vreme bitke, O. Z. Gar je pokazao najprimernije ponašanje, komandujući napadom sa sedišta svojih kola, sa po jednim Mekom sa svake strane koji su štitovima odbijali strele.
Sukob se završio rasulom Nomada. Za sobom su ostavili dvadeset sedam
razbacanih trupina u crnim ogrtačima, dok je samo dvadeset Mekova izgubilo svoje živote.
O. Z. Garov protivnik na izborima bio je Klaghorn, starešina porodice Klaghorn. Kao i O.
Z. Gar, i Klaghorn je bio oličenje hegedornskog društva i tradicije. Nije bio manje obrazovan od O. Z. Gara, mada ne tako mnogostran. Njegovo glavno polje proučavanja bili su mekovi, njihova psihologija, govor i društveni obrasci. Klaghornovi govori su bili dublji, ali manje zabavni i ne tako jezgroviti kao O. Z. Garovi. Retko se koristio neuobičajenim frazama i aluzijama kojima su se odlikovale Garove diskusije, govoreći stilom lišenim kitnjastih ukrasa. Klaghorn nije držao Fane. O. Z. Gar je pak imao četiri nadopunjujuće Paučinaste Divote koje su bile čudo od lepote. Značajna razlika među njima bila je u njihovim filosofskim pogledima. O. Z. Gar, tradicionalista, pravi primerak svoga društva, usvajao je njegove principe bez rezerve. Nisu ga mučile ni krivica ni sumnja; nije želeo da menja uslove koji su priuštili život pun bogatstva za preko dve stotine dama i gospode. Klaghorn, iako nije bio Pokajnik, beše poznat po tome što nije bio zadovoljan opštim ustrojstvom života u zamku Hagedorn, i branio je svoje stavove tako uverljivo da su mnogi odbijali da ga slušaju, ne želeći da izgube osećaj lagodnosti.
9
Ali mutno nezadovoljstvo se širilo, i Klaghorn je imao mnogo uticajnih pomagača.
Kad je došlo vreme za otvaranje glasačkih kutija, ni O. Z. Gar ni Klaghorn nisu bili skupili dovoljno glasova. Na kraju je na položaj došao gospodin koji to, ni u svojim najoptimističkijim proračunima, nije očekivao: gospodin uljudan i ponosan, no bez preterane dubine; ozbiljan, tačnije bez živahnosti: društven ali ne i sposoban da iznudi saglasnost sa zaključkom sa kojim je teško složiti se: O. K. Čarli, novi Hagedorn.
Šest meseci kasnije, u tamnim časovima pre svitanja, Mekovi Hagedorna su ispraznili svoje četvrti i otišli, noseći sa sobom teretna kola snage, alat, oružje i električarsku opremu. Akcija je očito dugo bila pripremana, jer su istovremeno i na potpuno isti način otišli Mekovi iz osam drugih zamaka.
Prva reakcija u Hagedornu, kao i svuda uostalom, bila je neverica, zatim bes, a potom
— kad se razmislilo o posledicama — osećanje naslućivanja i nevolje.
Novopostavljeni Hagedorn, vode klanova, i nekoliko uglednika koje je odabrao Hagedorn našli su se u zvaničnoj dvorani za zasedanje Veća, da razmotre problem.
Sedeli su oko velikog stola prekrivenog crvenim somotom: Hagedorn na čelu; Ksanten i Izet sa njegove leve; Overvil, Ori i Bedri sa njegove desne strane; zatim ostali, uključujući O. Z. Gara, I. K. Lajnusa, A. G. Bernala, izuzetno sposobnog matematičkog teoretičara, B. F. Vajasa, vrlo sposobnog istraživača starina koji je utvrdio položaje mnogih gradova davnine: Palmire, Libeka, Eridua, Zanesvila, Bartona — na — Trentu i Masilije, između ostalih. Starešine porodica popuniše veće: Marun i Bodun od Orija; Kvaj, Rozet i Idelsea od Ksantena; Judžius od Izeta, Klaghorn od Overvilsa.
Sedeli su u tišini desetak minuta, sređujući svoje misli u nemom činu psihičkog prilagođavanja.
Napokon je Hagedorn progovorio: »Zamak je iznenada sluđen od svojih sopstvenih
Mekova. Nije potrebno reći da ova neprijatna situacija zahteva da bude rešena što je pre moguće. Ovde ćemo se, siguran sam, svi složiti.«
Pogledao je na sto. Svi gurnuše napred svoje pločice od slonovače da potvrde saglasnost — svi izuzev Klaghorna, koji nije mnogo držao do formalnosti.
Iset, ozbiljan sedokosi gospodin izuzetno lepe spoljašnosti, uprkos svojim sedam-desetim godinama, progovorio je mračnim glasom. »Ne vidim svrhu u umovanju i odlaganju. Jasno je šta moramo učiniti. Činjenica je da su Kmetovi slab materijal od koga bi se pravila oružana sila. Pa ipak, moramo ih okupiti, opremiti sandalama, odećom i oružjem tako da nas ne osramote, i dati im dobro vođstvo: O. Z. Gara ili Ksantena. Ptice bi mogle uočiti skitare, mi ćemo ih slediti dotle, narediti Kmetovima da ih dobro izmlate, pa poterati kući po još.«
Ksanten, tridesetpetogodišnjak, neuobičajeno mlad za starešinu klana, i notorni podbunjivač, zatresao je glavom: »ideja je privlačna, ali nepraktična. Kmetovi se, jednostavno ne mogu nositi sa Mekovima, bez obzira kako ih mi istrenirali.«
Tvrdnja je očito bila tačna. Kmetovi, mala andromorfna stvorenja poreklom sa Spike Deset, nisu bila toliko plašljiva, koliko nesposobna da nanesu zlo.
Teška tišina se spustila na sto. Konačno je progovorio O. Z. Gar: »Psi su ukrali naša teretna kola snage, inače bih se izvezao i tu bagru pojurio s bičem kući.«
»Ono što me brine«, rekao je Hagedorn, »je sirup. Prirodno, poneli su ga sa sobom koliko su mogli. Kad se to iscrpe — šta onda? Hoće li umreti od gladi? Njima je nemoguće da se vrate na svoju prirodnu hranu — šta to beše, močvarno blato? E, 10
Klaghorne, vi ste stručnjak za te stvari. Mogu li Mekovi da se vrate na ishranu blatom?«
»Ne«, rekao je Klaghorn. »Organi starijih su atrofirali. Ako bi mladunče počelo sa takvim režimom ishrane, verovatno bi preživelo.«
»Baš kao što sam i pretpostavljao«. Hagedorn je natmureno pogledao u svoje sklopljene ruke, ne bi li time prikrio potpuni nedostatak bilo kakvih konstruktivnih predloga.
Gospodin u tamnoplavoj odeći Bedrijevih pojavio se na ulazu, stao, podigao visoko svoju desnu ruku, i naklonio.
Hagedorn je ustao. »Pridi, B. F. Robarte, kakve nam vesti donosiš?« To beše značenje naklona pridošlice.
»Vest je poruka emitovana iz Halikona. Mekovi su napali; zapalili su grad i ubijaju.
Radio je prekinuo pre jednog minuta.«
Svi su se pokrenuli, neki skočiše na noge. »Ubijaju?« hrapavim glasom upita Klaghorn.
»Siguran sam da sada Halikona nema više«.
Klaghorn je sedeo buljeći u prazno. Drugi su komentarisali strašne vesti glasovima punim užasa.
Hagedorn je još jednom doveo veće u red. »Svakako, ovo je ekstremna situacija; najozbiljnija, verovatno, u celoj našoj istoriji. Biću iskren da kažem kako ne mogu predložiti neki odlučujući protivkorak«.
Overvil je zapitao: »Šta je sa ostalim zamkovima? Jesu li bezbedni?«
Hagedorn se okrenuo ka B. F. Robartu: »Hoćete li, molim vas, da putem radija pozovete sve ostale zamkove i obavestite nas o njihovom stanju?«
Ksanten je rekao: »Drugi su ranjivi isto kao i Halikon; posebno Morsko Os
trvo i Delora, možda i Marival.«
Klegorn se prenu iz zamišljenosti: »Gospodo, po mom mišljenju, trebalo bi razmotriti primanje izbeglica u Džanil ili ovde dok se ta pobuna ne obuzda.«
Ostali za stolom ga pogledaše iznenađeno i zbunjeno. O. Z. Gar je upitao najmekšim mogućim glasom: »Vi zamišljate plemstvo ovih zamkova kako juri u zbeg pred tim smešnim šepurenjem nižih slojeva?«
»Svakako, ukoliko uspeju da prežive«, odgovorio je Klaghorn učtivo. Gospodin u poznim srednjim godinama, Klaghorn je bio krupan, snažan, prosede crne kose, upečatljivih zelenih očiju, izgleda koji je sugerisao veliku unutrašnju snagu pod čvrstom kontrolom. »Bežanje po definiciji zahteva izvesno smanjenje dostojanstva. Ukoliko O. Z.
Gar može izložiti elegantan način za bežaniju, biće mi drago da ga naučim, i svi ostali bi trebalo da budu tako obazrivi, jer bi nam to u danima koji dolaze moglo biti od velike koristi.«
Hagedorn se umešao pre no što je O. Z. Gar mogao uzvratiti. »Ne skrećimo sa teme. Priznajem da ne vidim kraja svemu ovome. Mekovi su se pokazali kao ubice. Kako možemo ponovo uzeti ubice u svoju službu? Ali, ukoliko to ne učinimo, da tako kažem, uslovi će biti asketski sve dok ne pronađemo i obučimo novu radnu snagu za tehničare.«
»Svemirski brodovi!«, dreknuo je Ksanten. »Moramo se odmah postarati za njih.«
»Šta, kako?«, počeo je Bedri, gospodin tvrdih crta lica. »Kako to misliš 'da se postaramo'?«
»Moraju biti zaštićeni od oštećenja. Šta bi drugo bilo? Oni su naša veza sa zavičajnim svetovima. Mekovi iz održavanja verovatno nisu napustili hangare, stoga, 11
ukoliko reše da nas istrebe, hteće da nas liše svemirskih brodova.«
»Možda želite da odmarširate sa skrpljenom vojskom Kmetova i stavite hangare pod čvrstu kontrolu?« pitao je O. Z. Gar nadmenim glasom. Duga istorija rivalstva i obostrane mržnje postojala je između njega i Ksantena.