Alef Science Fiction Magazine 026
Page 3
mišljenja koja se tiče neizrečenih želja; ako „poznati zahtevi” nisu dubiozna terminologija, šta jeste? Takođe odlučno rekla sebi analiza osećanja krivice isto što i eliminacija. Skoro poverovala.
Nestrpljivo ustala, krenula ka vratima podruma. Teri prepoznao znake, uložio
protest protiv mogućnosti celovečernjeg napuštanja. Uzdahnula, vratila se, prebacila na rame. Bata trljao glavom obraz u znak zahvalnosti, nežno gricnuo vršak nosa, rekao
„Baš si gadna,” tonom olakšanja. Načas se zagrcnula; dah ptice koja jela kikiriki‐puter nije baš počast.
Spustila se dugim spiralnim stepenicama niz cev do skloništa. Obavila rutinu
uključivanja, aktivirala sisteme. Onda počela istraživanje.
Nastavila polako. Teriju prvi put dole; smatrao zabavnim. Govorio „Ma šta mi reče!” svakih deset sekundi. Takođe istezao vrat, ljuljao glavu, izražavao strasnu želju da proba svaku knjigu izvađenu iz police. Oštro upozorila na skoru budućnost u obliku
krilca u sosu ako samo takne i jednu stranu. Izgleda mislio dotična mogućnost zabavna,
udvostručio napore. Ali navikla na asocijalno ponašanje idiotskog brace; pokvarila mu
zabavu skoro bez svesnog napora dok nastavila sa istraživanjem.
10
Uskoro shvatila nasumično zavirivanje beskorisno; bila u položaju gladnog klinca ubačenog usred Vili Vonkine fabrike čokolade: prevelik izbor. Primer: ceo ormar pored
gledača mikrofilmova bio katalog!
Metar širok, dva i po visok; fioke metar duboke, petnaest centimetara široke (po
šest u redu); deset naslova po kartici (tankoj kartici) ‐ dva kubna metra čistog kataloga.
Oduzimalo dah pri pomisli. I bacalo u depresiju; verovatnoća za uspeh u planiranju
uredne kampanje za dopunu obrazovanja ne velika. Ne znala gde da počnem; koje knjige, filmovi odgovaraju trenutnom kapacitetu; gde krenuti dalje. Jedina stvar zamornija od biti sputani genije je biti ignorantni genije svestan svog stanja.
Odlučila se konsultujem sa Učiteljem; pokušam ga navesti da nabroji knjige koje smatra idealnim za najbrži nastavak obrazovanja, bez obzira na cenu. (Vodila računa o
Tatinoj ambiciji da me vidi kao doktora; ali bez obzira, nikakvo obrazovanje bačeno.
Znanje vredno samo po sebi.) Ne mislila da treba prijavim otkriće ‐ bilo bi kršenje poverenja ‐ ali mogla upotrebim indirektan pristup. Ne laž; samo ne spominjati da svaka predložena knjiga nesumnjivo raspoloživa istog trena. Bi trebalo ga zavara čitavih deset sekundi.
Krenula ka komandnoj tabli da isključim struju u skloništu. Ruka dotakla prvi pre‐
kidač u redu kad red crvenih svetala zatreptao, tri velika zvona na zidu do table otpo‐
čela prave zaglušujuću buku. Trgnula ruku natrag kao od vrele ringle; pomislila uključila alarm za provalnike (ako reakcija uopšte vezana za misao). Grozničavo razgledanje table ne otkrilo tako nešto, ali našla prekidač označen „Alarmna zvona, Uzbuna Severnoameričke komande vazdušne odbrane”. Brzo otvorila, s olakšanjem primetila prestanak buke, ali svetla nastavila trepću. Onda, dok gledala, drugi red, označen „Napad
otkriven”, počela treptanje.
Problem sa genijalnošću je tendencija da se misli duboko, razmatra skriveno
značenje, previdi očigledno. Vratila Terija (kao i uvek, krenuo po pomoć nakon prvog glasnijeg zvuka), češkala glavu da smirim nerve. Braca odgovorio „ To ne valja” nekoliko puta; zario kandže u rame, lepršao krilima da pokaže da se stvarno nije uplašio.
Zahtevala se smiri, umukne; želela razmotrim implikacije table.
Impresivno. Tata mora da zaista visoki potajni budža kad mu se takvi podaci dos‐
tavljaju u kućno sklonište. Dok razmatrala to, još jedan red zasvetleo, ovaj označen
„Uzvraćanje otpočeto”. Zamislite ‐ detaljne informacije o toku nuklearnog rata dostav‐
ljene u vlastitu kuću! Divno biti tako važan. Čudesan čovek. A tako skroman ‐ sve ove
godine ne otkrivao. Zapitala se o stvarnom položaju u vladi. Sa takvom pameću bio verovatno na čelu supertajnog špijunskog biroa, zadužen za tuce džemsbondovskih tipova.
Ne znam koliko dugo bezumno preživanje trajalo; konačno nešto kvrcnulo u glavi:
Napad? Uzvraćanje? Hej. .!. Jurnula ka stepenicama. Teri ukopao kandže, glasno izrazio protest zbog naglih pokreta.
Stala kao ukopana. Tatin glas, sićušan, očigledno snimak: „Crvena uzbuna, prime‐
ćena radijacija. Nivo preko granice opasnog. Sklonište će se hermetički zatvoriti za 30
sekundi ‐ 29, 28, 27...” Stajala nepomično; slušala dok je poznati glas izvodio rekvijem za sve poznato i voljeno ‐ uključujući verovatno i sebe. Prekinuo brojanje jednom kod
petnaest sekundi da ponovi upozorenje o radijaciji, ponovo kod pet sekundi.
Onda došlo duboko zujanje; snažni motori postavili blokove betona, čelika,
azbesta preko vrha stepeništa, uradili isto sa tunelskim ulazom. Proces zatvaranja okončan čvrsto mehaničkim treskom, udarcem. Motori zacvileli zbog trenutnog preop-terećenja dok program brinuo da bude hermetičko.
Tada zaista sama. Stajala gledajući u ništa duge minute. Ne znala kad neme suze
11
počele; primetila lice vlažno kad Teri probao, ustanovio previše slano. Zatresao glavom; rekao tiho “Jaa‐dna maa‐la...”
Konačno se našla u stolici. Radio uključen; ne mogla se setiti kako okrenula prekidač, našla frekvenciju KONELRAD‐a. Samo sedela, slušala izveštaje. Jedini put pome‐
rila bilo kad dala hrane, vode Teriju; upotrebila WC. Stanica još emitovala, ali posade bilo samo prva tri dana.
Bilo dovoljno, čula priču: Covečanstvo eliminisano. Radijacija, veštački stvorena bolest. Međunarodno takmičenje u brzom potezanju okončano nerešeno.
Konačni glas na talasima slabašno protestovao situacija besmislena: Govorio iz komande odbrane blizu Denvera ‐ miljama pod zemljom, potpuno otporno na bombe,
hermetično; ima svoj vlastiti vazduh, vodu ‐ pa zašto umiru? Zašto poslednji živ u celoj ustanovi? Nije bilo jasno...
Slagala se, ali smatrala primedba previše ograničenog obima. Takođe se pitala otkud mi još živi. Isto toliko besmisleno.
Ako se neranjivost KONELRAD‐ovog štaba ‐ lociranog jedva s ove strane Zemljine
kore pod planinom Čejen ‐ pokazala neefikasnom, kako to luksuzna mišja rupa ispod provincijske kućice još drži stanare u životu? I koliko dugo? Računala bilo samo pitanje vremena.
Zato postala opsednuta brigom zbog sudbine zaostalog bate. Bili sigurni od radijacije (izgleda), ali zaraza druga stvar. Sumnjala da bi uticala na ptičju biohemiju; ubila mene, ostavila jadnu bebicu da crkava od gladi, žeđi. Danima bila u agoniji zbog dileme.
Konačno otišla dole; nadala mogla iskopati nešto u zalihama da upotrebim kao Terijevo
Skraćenje Muka.
Jesam. Našla arsenal. Pomisao šta možda morati da uradim skoro uzrokovala kata‐
toniju; ali znala bracino izbavljenje od patnje zavisi od mene, pa mehanički nastavila sa odabirom sačmare. Našla patrone, napunila pušku. Odnela gore, stavila na sto. Onda čekala na znak.
Znala simptome; razni glasovi KONELRAD‐a opisali vlastite i svojih prijatelja. Bilo šest po sindromu. Red kojim se pojavljivali varirao; broj prisutnih početkom konačne nesvesti ne. Uvek četiri simptoma, onda peti; period jake vrtoglavice ‐ znak početka kraja. Bilo važno, kritično za određivanje vremena u pogledu Terija. Očajno se bojala ću možda predugo čekati; osuditi jadnog nesposobnjakovića na višednevnu agoniju. A skoro još uplašenija ću možda reagovati na lažnu uzbunu, obaviti eutanaziju, onda ne
umreti ‐morati se suočim sa raštrkanim, krvlju umrljanim perima, bezglavim telom najslađeg, najveselijeg, najodanijeg bezuslovno privrženog prijatelja kojeg ikad znala.
Što bilo u izgledu ukoliko delam prerano ‐ nameravala da stanem na tri metra, rasturim glavu dok bude zanct kikiriki‐puterom. Slika širenja sačme na
toj razdaljini dovoljna da obezbedi bukvalno trenutno uništenje čitave glave, trenutnu smrt pre mogućnosti oseta, bola. Bih radije pretrpela vlastito čerečenje, u kipućem ulju, nego vidim nevinu bebicu da pati, zna da ja uzrok.
Stoga, veoma važno precizno procenim vlastito stanje kad se zaraza pojavi.
Samo, nije još. Čekala tri nedelje, paralizovana žalošću, strahom, bojazni, neod-lučnošću. Ali takve emocije zamorne kad se razvuku; konačno ispuste žrtvu iz stiska.
Mislim možda jesu ‐ pogotovu sada kada zapis ažuran, katarza završena. Knjiga kaže terapija zahteva se dobro ispavam nakon prosipanja duše; onda se ujutro osećam bolje.
Mislim da moguće da u pravu; se osećam bolje.
U redu. Sutra ću se organizovati...!
Dobro jutro, Buduća Pokolenja! Srećna da izvestim da dobro provela noć. Spavala kao 12
da već mrtva ‐ prvi put otkad nevolja počela. Bez snova; ako se prevrtala, okretala ne
primetila. Izgleda pisac udžbenika psihologije znao posao (i trebao bi; više slova ispred imena nego u). Katarza funkcionisala ‐ barem izgleda; dobro se osećala po buđenju.
Rane očigledno još ne zaceljene, ali zatvorene. Početak‐kraste na duši mnogo bolje od
krvarenja.
Situacija neizmenjena; očigledno, ne srećna zbog toga (da jesam, znala bih mi fali
neka daska u glavi). Ali jutros mogu pogledam Terija a da ne provalim u plač; mogu se
suočim sa mogućnošću možda morati pošaljem plicoglavog bracu Bogu na istinu pre nego vlastito stanje učini nesposobnom. Pomisao izaziva sasvim razumljivo gnušanje, iskrenu nadu će se pokazati nepotrebnim ‐ ali ništa više.
Paraliza očajanja nestala; um ne više zatvoren u beznadežnu inverznu
logaritamsku spiralu, vijajući vlastiti rep uokolo u sve užim krugovima, obuzet strahom od gadne mogućnosti.
Izgleda povratila praktično gledište kojeg se držala pre Armagedona; tj. smatram
brigu za rasipničku, neproduktivnu stvar ukoliko nastavljena nakon definisanja, analize neizbežnih problema, pokrivanja svih tačaka do stepena koji mogućnosti na raspolaganju dopuste. Beskrajno razglabanje ne konstruktivna vcžba; ako ništa, eliminise šanse za povoljan rasplet jer ograničava obim operacija uma, ukida prilike da intuicija pripomogne. Osim toga, uklanja zabavu iz života ‐ posebno važno kad je ionako malo ima.
Vreme se vratim u svet živih (možda ne najprigodnija formulacija ‐ nadam se neću
ustanoviti ga činim samo ja). Prvi korak: razmotriti svoje stanje. Žalosno zanemarila zdravstveno stanje poslednje tri nedelje; većinom samo sedela u stolici, ležala u krevetu slušajući šum radio‐talasa.
Govoreći o fizičkom stanju ‐ upravo primetila: užasno sam gladna! Grickala povremeno, ne obraćajući pažnju na učestalost, sastojke ‐ većinom kad hranila, pojila Te‐
rija. (Bez obzira na sopstveno stanje, ne zanemarila veselog imbecila tokom depresije.
Čak sklepala priručni stalak od stolice, drvene drške za alatku; našla jake posude, učvrstila u mestu da onemogućim potencijalno šenlučenje. Svakako, ishrana ne idealna
‐ konzervisano povrće, voće, meso, itd. ‐ ali ne čula pritužbe od klijentele, sumnjam da ne bi, da ih bilo: Nezadovoljstvo ponudom obično prvo izraženo bacanjem na pod; ako
poboljšanje odmah ne stigne, odbacuje suptilnost.)
Takođe primetila da prljava! Nosila istu odeću u kojoj sišla dole pre tri nedelje. Ni veš ni smrdljiva plantaža bakterija pod njim izloženi vodi, sapunu, dezodoransu od tada.
(Može li ovo biti ista ona profinjena Kendi Smit‐Foster koja insistira na tuširanju, kom-pletnom presvlačenju nakon svakog nagoveštaja fizičkog napora, kontakta sa samo potencijalno prljavom okolinom? Nažalost jeste.) Sada kada sam u stanju da primetim ‐
i jesam! Crv sa imalo samopoštovanja bi potražio posao drugde.
Pa molim izvinite. Moram ispraviti odmah. Kupanje (verovatno će trebati tri, četiri
kompletne promene vode da obave posao); onda pravi obrok, čista odeća. Onda na posao. Vreme se ustanovi sadržaj skloništa ‐ raspoloživost resursa relevantnih za probleme.
Vraćam se kasnije...
Izvinjenje za zastoj, čekanje. Ali imala toliko posla! Kupanje, povratak pravilnoj ishrani kompletirali lečenje. Stanje duha povraćeno; takođe odlučnost, snalažljivost, znatiželja (intelektualne vrste, nisam njuškalo ‐ priča se suprotno). Takođe nastavila vežbe, dril (platila trenutnu kaznu za tronedeljno zanemarivanje Veštine ‐ prvi pokušaj uobičajenih kata skoro slomio važna mesta, ostavio mnoge bolne mišiće).
13
Sistematski napravila plan skloništa. Odnela olovku, blok dole do zaliha, napravila
inventar. Onda pregledala police polako, pedantno; zapisala naslove, mesto tomova relevantnih za probleme. Projekt zauzeo skoro tri dana. Vredno truda; asortiman, koli‐
čina opreme jednostavno zapanjujuća. Zajedno sa bibliotekom, verovatno predstavlja sve neophodno za svojeručno utemeljenje lepe nove civilizacije ‐ iz ničega, ako treba.
(Mada ne baš zagrejana za ono svojeručno; zvuči usamljenički. Osim toga, ne znam ništa o Primenjenoj Partenogenezi; nije baš predmet za koji se dobija izviđačka značka.
Jedino sećanje pominjanja predmeta je u kontekstu srodnih istraživanja ‐ bilo ne‐ne; četovoda tvrdio uzrokuje kratkovidnost, bubuljice, nenavedene psihoze. O, pa, s obzirom na uzrast, izglede za stizanje do funkcionalnog puberteta, izgleda ne mnogo hitno pitanje.)
Govoreći o hitnim pitanjima, ma kako ‐ našla hranu. Osnivač civilizacije će u međuvremenu i te kako dobro jesti. Zalihe mora da su dosta za pet godina ‐ smrznuto meso,
voće, sveže povrće u hladnjači koja se nalazi pored nižeg nivoa (poveća stvarčica ‐ oko pet kvadratnih metara). Naišla na nju slučajno; vrata ne označena. Otvorila tokom rutinskog istraživanja očekujući samo još jedno skladište. Svetio se upalilo osvetljavajući pejsaž ‐ skoro smrzla vrh nosa diveći se sadržaju pre nego shvatila stojim na promaji od minus četrdeset pet stepeni. Dobre vesti i za Terija: Tata predvideo prisustvo; u ćošku doživotna zaliha mešavine semena. Trajaće večno; previše hladno za gamad i sl.
Nije smetala ishrana iz konzervi; dovoljno raznovrsna ‐ ali zaista bilo fino spustiti
smrtonosno zapapren stek na skoro usijan roštilj, udisati dim dok se pekao; onda raseći viljuškom dok još krvari unutar zagorele spoljašnjosti. Naravno, morala se tući sa Terijem za svoj deo; možda ima nešto što više voli, ali se teško setiti.
Žalosno što ovo možda deo Poslednje Ispovesti; znači moram upražnjavati iskrenost u polaganju računa. Većina organizovanih teologija koje pročitala smatra umiranje
sa laži na usnama sluti na zlo u pogledu odredišta. Pošto ne može biti sumnje u pogledu Terijevog Konačnog odredišta, moram paziti barut bude suv. Braca bi bio usamljen se
pojavi Tamo bez mene ‐ osim toga, bez nadzora bi se najavio Svetom Petru konzu-miranjem rešetke na kapiji.
Zato i pored sebičnih poriva, moram verno zabeležiti sramne detalje poslednje faze monumentalnog inventara: napada na ormar sa karticama. Nameravala da obavim
pedantnu, kartica‐po‐karticu inspekciju kataloga mikrofilmova (enormno šireg od kolek‐
cije tomova), beležeći naslove koji sugerišu relevantnost u pogledu problema. Mrka kapa: dva i po kubna metra sadržavaju užasnu količinu kartica ‐ svaka sa deset naslova.
Uzevši u obzir i vlastitu popriličnu brzinu čitanja, upotrebu Pitmena za beleške, izgledalo verovatno će projekt pokriti pozamašno parče ostatka života ‐ čak i pretpostavivsi mogu računam sa normalnim trajanjem.
Međutim, ne videla drugi način; trebala informacije. Tako izvukla prvu fioku (prva
ispod plafona, naravno; ali promišljeni Tata obezbedio klizne lestvice kao u javnim bibliotekama), stavila na sto pored blokčeta. Uzdahnula, izvadila prvu karticu, pregledala ‐ zastala, ponovo pogledala. Izvadila sledećih dvadeset, trideset; brzo proverila.
Stavila nimalo damsku primedbu na račun sopstvenog mozga (genije, je li?)
. Razmotrila
(nakon iscrpljivanja samoopisnog talenta) kako opet potcenila Tatu.
Skromni lekar, nežni otac bio otelotvorenje strpljenja‐ali ga nije imao za nepotreb‐
nu neefikasnost. Očigledno bi smislio sistem da se određena stvar nađe u tolikoj kolek‐
ciji. Inače neupotrebljiva; istraživač može provesti većinu života tražeći podatke umesto koristeći.
Prvih dvesta kartica indeks indeksa. Alfabetno kategorizovan, brojne unakrsne reference na numerisana mesta u karticama. Odabereš kategoriju, pogledaš mesto u 14
glavnoj kartici; pogledaš u glavnoj kartici naslove, autore; nadeš filmove po posebnom
kataloškom broju na individualnoj kartici. Kao u centru.
Pa, nakon se oporavila od samonanesenih rana (deset dobrano zasluženih udaraca
oštrim jezikom), organizovala se. Odabrala kategorije koje se odnose na situaciju; potražila u glavnom indeksu; odabrala određene filmove, knjige. Ponovo upozorila Terija
na nestašicu krilca u sosu, izvadila odabrano. Krenula da postanem stručnjak za nukle‐
arni rat, virusni genocid; detalje konstrukcije, kompletnih operacija sistema skloništa.
Uradila. Sad znam tačno šta bilo. Svaki ružni detalj. Znam koji fisioni materijali upotrebljeni, trajanje poluživota; koje virusne, bakterijske vrste korišćene; kako korišće-ne, koliko dugo ostaju potencijalno opasni van odgovarajućih živih domaćina. Znam šta
oni koristili na nama ‐ i obrnuto. Našla Tatine papire koji govore o tajnom životu.
Ispostavilo se bio vladin savetnik teške kategorije. Specijalnost bila suprot‐
stavljanje biološkom ratu. Upućen u najveće tajne; znao sve o najgorim životinjicama na obe strane. Znao kako se koriste, koje protivmere najefikasnije ‐ lično odgovoran za programe razvoja koji obuhvatali etiotropske antiagense širokog spektra. Takođe znao
intimne detalje o nuklearnoj artiljeriji spremnoj na obe strane suočenja. Izgleda morao: Nivo radijacije često ključni faktor; u mnogim slučajevima benigni virusi, bakterije postaju trenutno štetni po izlaganju određenim talasnim dužinama. Jedina razlika između bezazlenog turiste i patogena: Smirujuće sredstvo se od miroljubivog gena u DNA spirali citoplazmatičnom arsenalu prenosi preko RNA kurira osetljivog na