Alef Science Fiction Magazine 024

by MoZarD

  Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,

  ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐

  njenoj veličini.

  H. L. BORHES

  Broj 24

  S A D R Ž A J

  Reč urednika: PREOBRAŽAJ ............................................................................ 2

  Gregori Benford i Gordon Eklund: AKO SU ZVEZDE BOGOVI ......................... 4

  Dejvid Brin: KUGA DAVANJA ........................................................................ 30

  Dragan R. Filipović: BJASKA .......................................................................... 46

  Robert Silverberg: U GRUPI .......................................................................... 59

  Frederik Pol: DAN KAD SU DOŠLI MARSOVCI ............................................... 70

  Kiril Buličov: ISKUŠENJE ................................................................................ 75

  Goran Skrobonja: SAMO TI MENI LEPO RUČKAJ .......................................... 85

  Norman Spinrad: TAMO DALEKO NAPOLJU ................................................. 94

  Ljubomir Damnjanović: L. RON HABARD .................................................... 104

  ČEKAJUĆI MILENIJUM: Razgovor s Džonom Varlijem ................................ 109

  Intervju: PREDRAG RAOS ............................................................................ 113

  Miodrag Milovanović: PRIČE DOMAĆIH AUTORA U 1990. GODINI ........... 122

  Odgovorni urednik: Milorad Predojević

  Urednik: Boban Knežević

  Likovni urednik: Dragoljub Stanković

  Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights

  Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST

  21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/XII

  1

  PREOBRAŽAJ

  Imamo dve vesti za vas, dragi malobrojni preostali čitaoci Alefa. Jedna je, kako to obično biva, loša a druga dobra. Bonton nalaže da se prvo krene sa lošim vestima, ali iz čisto humanitarnih razloga odstupićemo od tog pravila ovoga puta.

  Lepa vest je da Alef nastavlja sa izlaženjem i u ovoj 1991‐ godini. Planirano je da se učini krajnji napor svih raspoloživih snaga i uhvati čvrst mesečni ritam. Loša vest nije vezana za cenu, koja je mnogima postala drastična u poslednje vreme. Tiraž Alefa je iz mnogobrojnih razloga (cena je samo jedan, nikako presudan) opadao tokom cele prošle godine i dospeo je na granicu rentabiliteta jer se nikako ne isplati štampati časopis roto‐ofset tehnikom u tiražu od svega pet hiljada primeraka. Tako

  mali tiraž ne može da ima prođu ni na tržištu, jer su neka istraživanja pokazala da

  uspešan časopis u našoj zemlji mora imati minimum trideset hiljada primeraka. Pet

  hiljada Alefa kada se podeli na nekoliko hiljada kioska ispada da nigde ne stiže više od dva‐tri komada (najčešće samo jedan) koji se lako zature u sve raznovrsnijoj ponudi i posledica je da i to malo primeraka ne uspeva da se proda. Ljubitelji širom

  zemlje neprekidno se jadaju da nigde ne mogu da pronađu novi broj Alefa, a on se iz istih tih gradova redovno vraća kao remitenda. Bilo kako bilo, situacija je postala takva da su ostala praktično dva načina da Alef produži svoj život. Prvi, da mi se tiraž veštački podigne na trideset hiljada i njime zaspu svi kiosci u zemlji pa šta bude

  — ili da se ostane na tiražu od pet hiljada primeraka, pređe na ofeet tehniku i prodaja reorganizuje primarno na knjižarsku mrežu. U toj drugoj varijanti, zapravo,

  Alef bi prerastao u književni SF časopis koji bi se pojavljivao dvanaest puta godišnje, ličio na pravu knjigu, i kao takav pokušao da opstane.

  Duga je ta priča oko posrtanja Alefa, duga i bolna, ponekad groteskna, češće neverovatna a redovno tipična na jugoslovenski način. Nema sada potrebe

  detaljnije razmatrati razloge koji su poslednji SF časopis u Jugoslaviji doveli na rub opstanka ‐ krajnje sporadično pojavljivanje i potpuni gubitak kontinuiteta sabili su

  gotovo sve SF ljubitelje u našoj zemlji u zonu očaja. Taj spori, onespokojavajući ritam Alefa imao je za posledicu da je malo ko verovao da broj Alefa koji tog trenutka kupuje na kiosku nije upravo poslednji. I svi su odmah okretali reč urednika u nadi da će zateći otimistički ton, ali iznova i iznova su mogli da čitaju o sve crnjim i crnjim nadolazećim vremenima

  Međutim, DNEVNIK je rekao “Da!” za dalji život Alefa. Rekao je “Da!” i za dalji život Supernove i “Da!” za dalji život biblioteke “A‐Z”, ali o tome nešto kasnije. Što se Alefa tiče, zapravo, sve je već jasno. Ovaj broj koji trenutno čitate poslednji je u Alefovom životu preko kioska. Moguće je da će i naredni brojevi biti ponegde prodavani preko kioska, ali primarno ga treba tražiti u knjižarama. Kasnije, ako se pokaže da će se Alef održati u svom novom okruženju, nastojaćemo da u svakom mestu u Jugoslaviji obezbedimo prodaju na određenim punktovima i spiskove tih knjižara objavljujemo na stranicama časopisa, da bi svi zainteresovani znali gde će

  uvek moći da nađu kako novi, tako i prethodne brojeve.

  2

  Zbog prelaska na drugi način štampe, neminovna je i promena formata, jer

  sadašnje dimenzije Alefa ne odgovaraju standardima ofset papira. Da li će to biti neznatno manji format (14x20 cm) ili nešto veći (17x24 cm) u ovom trenutku još nije definitivno odlučeno, tako da vam i ne možemo dati preciznu informaciju u vezi

  s tim. Naslovna strana će ostati kolorna, logo se neće menjati, numeracija će ići od

  25 nadalje. Prvi takav broj možete početi da tražite u knjižarama početkom meseca

  aprila. Svi koji dobijaju časopis Perpetuum mobile imaće priliku da u broju 3

  pročitaju nešto više o sudbini i novom izgledu Alefa, sa preciznijim uputstvima kako se može nabaviti.

  Biblioteka A‐Z nastavlja dalje, a sledeća knjiga je “Obred prelaska” Alekseja Panšina, roman koji je 1968. godine dobio nagradu Nebula. Kao četvrta knjiga u ovoj seriji trebalo bi da bude megaroman Nivena i Parnela “Trun u božjem oku”. O

  uslovima i mogućnostima kupovine bićete blagovremeno obavešteni. Kao treća

  knjiga u ovoj ediciji bio je predviđen Kardov roman “Ender izdajnik” koji se pre par

  godina uveliko najavljivao i u SAD. Tokom cele protekle godine zasipate nas pitanjima kada će konačno izaći ta treća knjiga, ali problem je u tome što taj roman

  do sada nije ni napisan. Izgleda da su Karda malo uzdrmale određene negativne kritike koje je pokupio “Govornik za mrtve” i da je odlučio da još malo preispita svoj koncept za treću knjigu o Enderu. U međuvremenu započeo je seriju o Alvinu i trenutno izbacuje knjigu za knjigom. Veliki uspeh kod čitalačke publike, praćen vrlo

  povoljnim kritikama, potakao nas je da zatražimo autorska prava za objavljivanje ove serije u okviru biblioteke “A‐Z”. Nema sumnje da će se Kard jednog dana vratiti

  svom Enderu koji ga je proslavio i da će napisati najmanje jedan nastavak njegovih

  doživljaja, koji će automatski biti i pred vama. Ali, ponavljamo, najavljeni “Ender izdajnik” još uvek ne postoji i to je jedini razlog zbog koga ga ne možemo štampati.

  Edicija Supernova preživela je velike transformacije od svog postanka do danas.

  Prvih šest svezaka sadržale su samo jedan pravi roman, a ostatak su bile novele i priče. Počevši od broja 7 Supernova objavljuje kompletne romane i tako će ostati.

  Najčešća vaša primedba na sveske ove edicije (pored neredovnog izlaženja,

  naravno) odnosila se na neugledno mali format drugog i trećeg kola. Primedba stoji

  i odlučili smo da ubuduće knjige (postaće to prave knjige) Supernove budu formata normalne dž
epne knjige, slično ediciji A‐Z. Detaljnu informaciju o četvrtom kolu očekujte u našim narednim izdanjima, a za sada samo nekoliko natuknica: “Trkač”

  Stivena Kinga, “Direktna veza Ofijuks” Džona Varlija, “Predvorje” Ursule Legvin,

  “Feniks bez pepela” dueta Elison‐Brajant... Više nego dovoljno razloga da i dalje ostanete sa nama.

  Boban KNEŽEVIĆ

  3

  4

  Bio je varljivo ogroman i masivan, taj zvezdani brod svemiraca, i nekako se činilo da mu je mesto u svakom drugom delu vasione, sem ovde.

  Rejnolds je hodao pažljivo uzanim hodnikom tog broda, a u njegovom duhu još uvek su se ponavljale slike približavanja vazdušnoj komori, trenutak kad ga je brod progutao. Plafoni su bili visoki, svetio slabo, zidovi od nekog uglačanog metala ugasite boje.

  Misli o tim i drugim detaljima proletale su mu kroz glavu dok je hodao. Rej‐nolds je

  bio jedan od onih ljudi koji cene fina isprepletana zadovoljstva pažljivog razmišljanja, ali ovog puta je imao i drugi razlog, naime, detaljno razmišljanje o tim stvarima angažovalo je njegovu pažnju i pomagalo mu da zaboravi smrad. Bio je to čudni gusti miris, koji ga je izbacivao iz pažljivo sticane ravnoteže. Lepio se za njega kao pacifička magla. Dobro odstajalo stajsko đubrivo, zaključio je Rejnolds onog časa kad je prošao kroz vazdušnu komoru. Okrenuo se ka svojoj koleginici Keli koja je ostala hermetički zatvorena u svom skafanderu. Objasnio joj je kakav miris oseća. — Svakako smrdi — reče ona mirno, možda u šali a možda i ne, i odgurnu ga, pri ovoj lakoj gravitaciji centrifugalnog porekla.

  Napred, u lavirint uzanih prolaza koji će ga na kraju odvesti do prvog susreta oči u oči sa dokazano inteligentnim vasioncima. Ako imaju oči.

  Bilo mu je smešno što je ova privilegija pripala baš njemu. Bilo bi pravičnije da je ta čast pripala nekom drugom, mlađem, čiji se majušni pasus u budućim istorijama ljudskog roda još nije odigrao. Sa pedeset i osam godina, Rejnolds je već proživeo čitav jedan pun i zamršen ljudski život. I prepun, pomišljao je nekad, za jednog čoveka. Pa onda, šta će mu ovaj dan? Šta mu znači današnji dan? Zapravo ništa, sem što potiskuje punoću njegovog životnog iskustva preko razumne granice, u oblast čistog apsurda.

  Hodnik se opet razgranao. Rejnolds se pitao gde se tačno nalazi, ispod bujno oblikovane, izuvijane kože broda. Trudio se da zapamti sve što je video, ali nije bilo baš ničeg sem metala sa tankim šavovima, pojedinih mesta gde je morao da se sagne ili da

  puzi, i istog odvratnog mirisa. Sad je shvatio zašto mu je ovaj brod bio toliko antipatičan još od prvog trenutka kad ga je video, teleskopom, sa Meseca. Podsećao ga je veličinom i oblikom na jednu zgradu gde je Rejnolds ne tako davno stanovao, 1987. i '88. godine, za vreme svog poslednjeg kratkog penzionisanja; bila je u gradu Sao Paolo, u Brazilu: ogroman ultramoderan uzdignuti kompleks apartmana, arhi‐tektonski veoma radikalno

  rešen. Nigde na Zemlji ne postoji nešto ovakvo, oglašavale su reklame; a kad je tu zgradu video, i momentalno je omrznuo, Rejnolds se složio da, zaista, takvog nečeg nigde na svetu nema. Sad se, evo, pojavilo nešto odista nalik na tu građevinu, ali ne na Zemlji.

  Naravno, ova zgrada nije ličila na svemirski brod, ali ni ovo ovde nije ličilo na svemirski brod. Jedan kraj bio je komplikovano izgrađen, u vidu cilindra sa intere-santnim modifikacijama. Zatim je sledila duga, sasvim obična cev, a onda nešto stvarno apsurdno: levak, koji se polazeći od broda širio prema svemiru, i bio apso‐lutno prazan.

  Dok ne shvatite čemu služi, stvarno je apsurdno.

  Ovaj brod pokretale su, bukvalno, hidrogenske bombe. Središnja cev sadrža‐vala je, očigledno, ogroman broj fuzionih uređaja. Bombe su otpuštane jedna po jed‐na, lebdele su sve do grlića levka, i tu su detonirane. Levak je funkcionisao kao džinovski apsorber udaraca: udar eksplozije svaki put je potiskivao brod napred. Sli‐čan zvezdani pogon smislio je Rub Goldberg...

  Neposredno pred njim, hodnik se cepa na dva kraka, kao viljuška za nabada‐nje pečenja. To mu je probudilo jednu uspomenu; viljuška za pečenje, odista, iz onih dana kad je još jeo meso. Skrenuo je levo, kako je i trebalo. Uputstva bejahu sasvim jasna.

  Još uvek se osećao vrlo nelagodno. Možda mu je zbog načina kako je bio obu‐čen,

  sve izgledalo pogrešno. Pa, zar je to u redu, šetati kroz lavirint vasionaca u obič‐noj 5

  košulji i običnim pantalonama. Pešak.

  Međutim, vazduh se mogao disati, kao što su i obećali. Jesu li i oni disali baš ovu

  kombinaciju kiseonika i azota? I uživali u mirisu?

  Pred njim, hodnik se još jednom račvao. Ovde je smrad bio silan, i Rejnolds, sagnute glave, skoro se gušeći, projuri kroz okrugli ulazni otvor.

  Našao se u velikoj sobi. Kao i u hodniku, i ovde je plafon bio dobrih sedam metara

  iznad poda, ali su zidovi bili u smirenim pastelnim nijansama crvenog, oranž i žutog. Na svim zidovima bile su ove boje, izmešane u nasumičnim šarama, bez ikakvog reda.

  Izgleda lepo, pomisli Rejnolds, i nimalo čudno. A pored zadnjeg zida stajali su u savršenoj ravnoteži dvojica vasionaca.

  Kad je ugledao ove stvorove, Rejnolds je stao i uspravio se. Podižući pogled, ujedno se i malo protegao uvis da bi izgledao jednako visok kao oni. Za to vreme, već je osećao reakciju. Njegova je prva reakcija bio šok. Zatim golicavo osećanje iz‐nenađenja.

  Zatim zadovoljstva i olakšanja. Dopao mu se izgled ova dva bića. Mnogo je bio prijatniji za oči nego što je on očekivao.

  Koraknuvši napred, Rejnolds stade pred dvojicom vasionaca; prebacivao je pogled

  sa jednog na drugog. Koji je bio starešina? Ili su obojica bili starešine? Ili ni‐jedan?

  Odlučio je da čeka. Ali vasionci nisu davali ni glasa od sebe, niti učinili nika‐kav pokret.

  Zato je Rejnolds i dalje čekao.

  Šta je i očekivao da može naći? Ljude? Drugim rečima, nešto nalik na čoveka, nešto

  sa dve ruke, dve noge, glavom na pravom mestu, kakvim‐takvim nosem, oči‐ma i parom

  klempavih ušiju? Keli je mislila da će Rejnolds tako što naći (sad ju je čekalo razočaranje) ali sam Rejnolds ni za tren nije verovao u tako nešto. Keli je smatrala da sve ono što govori engleski mora biti ljudsko biće, ali Rejnolds je imao više mašte. Bio je bliži istini; jer, nije očekivao da sretne čoveka, čak ni čoveka sa četiri ruke i tri noge i četrnaest prstiju ili pet ušiju. Očekivao je da naiđe na nešto istinski nezemaljsko. Ljigavu grudvu, u najgorem slučaju, a u najboljem nešto pre nalik na ajkulu ili zmiju ili vuka nego na čoveka. Čim mu je Keli saopštila da vasionci žele da ga vide (»Vašeg čoveka koji najbolje poznaje vašu zvezdu«) predvideo je tako nešto.

  Sad reče:

  — Ja sam taj koga ste želeli da vidite. Onaj koji poznaje zvezde.

  Dok je govorio, pažljivo je raspoređivao svoje poglede sad na jednog, sad na drugog, ne dajući prednost nijednome, još uvek tražeći vođu. Jedan (onaj manji) trznuo je nozdrvom na Rejnoldsovu reč »zvezde«; drugi se ne pomače.

  Rejnolds je bio zadovoljan i miran zato što je ipak postojala na Zemlji jedna životinja nalik na ove stvorove. Nezemaljci su odista bili nezemaljski, tu zabune nije moglo biti. Ljudi nikako. Ali nisu podsećali na ljigave grudve, ni na vukove, morske pse ili zmije. Bili su žirafe. Fine, ljubazne, prijateljski nastrojene, nasmešene, ćutljive žirafe.

  Razlika je naravno bilo. Koža vasionaca bila je sva u bojama, kao duga posle kiše: bile su tu pastelne nijanse purpurnog, zelenog, crvenog i žutog, svojom nasu‐mičnom

  raspoređenošću slične boji na zidovima. Trup im se nalazio na većoj visini od tla nego kod zemaljskih žirafa, a vratovi su im bili puniji nego kod normalnih žirafa. Nisu imali repove. Niti kopita. Umesto kopita, sve četiri noge su im se završa‐vale sa po pet tupih kratkih prstiju i palcem okrenutim na suprotnu stranu.

  — Zovem se Bredli Rejnolds — reče Rejnolds. — Poznajem zvezde. — I protiv svoje volje postajao je, zbog njihovog neprekinutog ćutanja, nervozan. — Zar nešto nije u redu?

  Niži vasionac saže svoj vrat pr
ema njemu. I tada, oštrim visokim glasom koji je Rejnoldsa podsetio na dečji glas, reče:

  — Ne. — Kao uzbuđeno i nervozno dete. — Ovo je ne — dodade.

  — Ovo? — Rejnolds podiže ruku; već je bio skoro zaboravio šta u njoj ima. Keli mu

  6

  je naredila da ponese taj kasetofon. Sad je ipak mogao iskreno da kaže:

  — Nisam ga još uključio.

  — Razbijte ga, molim — reče vasionac.

  Rejnolds se nije bunio niti se raspravljao. Pustio je da mašina padne na pod. Zatim

  je skočio i dočekao se obema nogama na kasetaš. Laki aluminijumski omotač puče kao

  kora smrvljene jabuke. Još jednom je Rejnolds skočio. Onda, stojeći smireno, šutnuo je polomljene delove stakla i metala prema jednom praznom uglu sobe.

  — Je li sad u redu? — upita.

  Tek sad se drugi vasionac po prvi put pokrenuo. Nozdrve su mu se uvijale elegantno, a zatim pokrete noge gore‐dole.

  — Dobrodošli — reče iznenada, i prestade da se kreće. — Moje ime je Džonatan.

  — Vaše ime? — reče Rejnolds.

  — A ovo je Ričard.

  — Aha — reče Rejnolds, ne suprotstavljajući se. Sad je razumeo. Pošto su naučili

  jezik čoveka, ovi stvorovi su naučili i ljudska imena.

  — Želimo da upoznamo vašu zvezdu — reče Džonatan sa puno poštovanja.

  Njegov glas bio je sasvim isti kao glas drugoga. Da li činjenica da je on progovorio tek posle uništenja kasetofona nagoveštava da je on u odnosu na drugoga starešina?

  Rejnolds se skoro nasmeja ovoj svojoj misli. Ne on, podsetio je sebe; to.

  — Voljan sam da vam kažem sve što želite da znate — reče Rejnolds.

  — Vi ste... sveštenik... sveti čovek Sunca?

  — Ja sam astronom — ispravi ga Rejnolds.