Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

  — Uđi — ponovila je sveštenica. — I zatvori vrata.

  Geo je posluša.

  Otišla je iza stola, sela i sklopila ruke ispred svog velom zakriljenog lica.

  — Pesniče — rekla je, — imao si vremena da razmisliš. Šta si iz svega ovog saznao? Šta mi možeš reći o ovom putovanju na koje ćemo krenuti?

  — Mogu reći samo to da je ono od velike važnosti i značaja za Leptar.

  — Da li znaš koliko je velik taj značaj? — upitala je. — Dovoljno je velik da uznemiri svakog čoveka, ženu i dete u Leptaru... od najviše sveštenice do najgrđe nakaze. Tvoj svet, pesniče, bio je do sada svet reči, emocija i intelekta. Ali šta znaš o pravom svetu, izvan Leptara?

  — Da ima mnogo vode, nešto kopna i da je uglavnom nepoznat.

  — Kakve priče si čuo od tvog prijatelja Ursona? On je mnogo proputovao i trebalo

  bi da zna šta ima na Zemlji.

  — Te priče mornara — rekao je Geo — predstavljaju menažeriju zveri koje nikada

  niko nije video. To su priče o zemljama koje ne postoje na kartama i o ljudima koje niko nije video.

  Osmehnula se.

  — Od kako sam se ukrcala na ovaj brod, naslušala sam se raznih priča od mornara

  i od njih sam naučila više nego od svih mojih sveštenika. — Zamislila se malo, zatim dodala. — Šta znaš o draguljima koje si video večeras?

  — Ništa, gospođo.

  — Jedan je kod onog malog lopova, a drugi je kod mene, sveštenice Argoa. Kad bi

  18

  i ti imao jedan, verovatno bi ga dao nekoj kafanskoj devojčuri za poljubac. Šta znaš o bogu Hama?

  — Ne znam za takvog boga.

  — Ti — rekla je — koji znaš da recituješ sve ritualne litanije boginje Argo, ne znaš čak ni ime tamnog boga Hama. Šta znaš o ostrvu Aptor?

  — Ništa, gospodo.

  — Ovaj brod je bio jednom na Aptoru i sada će ponovo tamo. Zamoli svog glupog

  prijatelja, medveda, da ti ispriča priče o Aptoru. Smejaćeš se, mudri pesniče, a verovatno i on. Ali nešto ću ti reći: njegove priče, njegove legende i njegove izmišljotine ne predstavljaju ni deseti deo prave istine. Možda mi ipak nećeš biti ni od kakve koristi.

  Razmišljam o tome da te ne uzmem.

  — Ali, gospođo...

  Sveštenica je pogledala negde gore i izgledalo je da razmišlja o nečemu drugom...

  o poslu možda.

  — Gospođo, šta mi možete reći o ovim stvarima? Pokupili ste samo mrvice. Ja posedujem široko znanje iz oblasti verskih rituala, poezije i magije i znam da se to odnosi na vaš problem. Dajte mi podatke koje vi imate i biću u stanju da potpuno iskoristim svoje. Poznate su mi mnoge mornarske priče. Doduše, nijedna od njih nije o Aptoru ili o bogu Hama, ali mogao bih možda da sakupim fragmente. Poznate su mi legende i žargon lopova, a to je više nego što vaši sveštenici znaju. Imao sam učitelje koji su se plašili da dotaknu knjige koje sam ja pročitao. Ako je ceo Leptar u opasnosti, vaša je dužnost da date svakom građaninu pravo da pokuša da spase svoju braću. I ja

  tražim sada to pravo od vas.

  — Ne, ti se ne bojiš — priznala je sveštenica. — Pošten si i... lud, pesniče. Ipak, nešto ću ti reći. — Ustala je i raširila kartu.

  — Ovo je Leptar. — Pokazala je prstom na jedno ostrvo. Zatim je prstom prešla

  preko vode i pokazala na drugo ostrvo. — Ovo je Aptor. To je varvarska zemlja, necivilizovana. Ipak, povremeno pokazuju svoje lukavstvo. Reci mi, kakve si legende čuo o Velikom požaru?

  — Čuo sam da su neke zveri izronile iz mora i uništile luke i da su ptice bljuvale

  vatru sa neba.

  — Stariji mornari — rekla je sveštenica — reći će ti da su to bile zveri i ptice sa Aptora. Naravno, sve su to samo priče koje kruže petnaest stotina godina i možda je Aptor jednostavno postao sinonim za sve što je zlo, ali te priče još uvek golicaju čovečiju maštu. Hronike kažu da su snage Aptora pokušale pre pet stotina godina da osvoje Leptar. Svedočanstva o toj invaziji nisu dovoljno jasna. Ne znam koliko daleko su bili otišli i koliko uspeha su imali, ali metode su im bile mudre i nisu imale nikakve sličnosti sa invazijama o kojima pišu istorije. Toliko su se razlikovale da su zapisi o toj invaziji uništeni i ne spominju se u istorijama koje deca uče u školama.

  — Tek nedavno sam imala priliku da saznam koliko su čudni i nehumani bili. I imam dobar razlog da verujem da se snage Aptora ponovo zgrušavaju, obrazujući sporu, ali ogromnu amebu užasa. Jednom, kad se potpuno razbudi i krene, niko je neće

  zaustaviti. Pipci su doprli do nas u poslednjih nekoliko godina, ispitali teren i povukli se pre nego što ih je iko prepoznao. Ponekad su zadavali katastrofalne udarce centralnoj leptarskoj vladi i religiji. Sve to se, naravno, krilo od naroda. Jer da je to bilo obnarodovano, morali bismo da priznamo svoju nesposobnost i došlo bi do nacionalne

  paralizovanosti. Poslali su me da skinem još jedan veo sa te velike tajne. I, ako mi možeš u tome pomoći, biću ti duboko zahvalna.

  19

  — A šta je sa onim draguljima i sa bogom Hama? — upitao je Geo. Da li je on bog

  Aptora i vođa tih snaga? I da li su ti dragulji možda njemu posvećeni?

  — I jedno i drugo je tačno i nije sasvim tačno — odgovorila je sveštenica.

  — Kažete da je poslednji pokušaj invazije na Leptar bio pre pet stotina godina. Pre

  pet stotina godina došlo je u Leptaru do čišćenja svih rituala boginje Argo i zavedeni su novi. Postoji li neka veza između invazije i tog čišćenja?

  — Sigurna sam da postoji — izjavila je sveštenica. — Ali ne znam kakva. Ali da ti

  ispričam priču o draguljima. Ovaj što nosim o vratu zaplenjen je nekako od Aptora za

  vreme te prve invazije. To što smo ga zaplenili, možda je razlog što smo danas još uvek slobodna nacija. Od tada on je čuvan u hramu boginje Argo, zajedno sa onih nekoliko

  hronika koje spominju invaziju... koja se završila samo mesec dana pre čišćenja. A onda, pre otprilike godinu dana, jedna mala horda užasa stigla je sa Aptora do naših obala. Ne mogu da je opišem. Tako nešto nisam nikad videla. Uspeli su da prodru u unutrašnjost

  ostrva i ukrali su samu Argo.

  — Mislite na inkarnaciju boginje Argo? Vrhovnu sveštenicu?

  — Da. Kao što znaš, kćerka najviše sveštenice iz prethodne generacije bira se za

  živu inkarnaciju bele boginje Argo. Nju vaspitavaju i podučavaju najmudriji sveštenici i sveštenice. Ona predstavlja boginju Argo i na toj je dužnosti sve dotle dok se ne uda i izrodi kćeri. I tako se to prenosi sa majke na kćer. Kao što sam već rekla, nju su oteli.

  Jedan od pljačkaša je ranjen i pao je u holu hrama. Kod njega je nađen drugi dragulj Aptora. Pre nego što je izdahnuo, izgovorio je stihove koje sam ti ja odrecitovala ranije.

  I tada su me poslali na to neprijateljsko ostrvo da pronađem i, ako ikako mogu, spasem našu mladu Argo.

  — Učiniću sve što mogu,— obećao je Geo — da pomognem da spasem Leptar i pronadem vašu sestru sveštenicu.

  — Ne moju sestru — rekla je tiho — već moju rođenu kćerku, jer ja sam kćerka

  poslednje Argo. Zbog toga je meni poveren taj zadatak. I sve dotle dok je ne pronademo mrtvu ili živu — ustala je — ja sam ponovo inkarnacija boginje Argo.

  Geo obori pogled kad Argo podiže svoj veo. Ponovo je uhvatila onaj dragulj na vratu. — Postoje tri ovakva dragulja — rekla je. —Hamin simbol je crna pločica sa tri bela oka. Svako oko predstavlja jedan dragulj. Sa prvom invazijom, oni su verovatno poneli sva tri dragulja, jer dragulji su centar njihove moći. Bez njih oni bi bill odmah odbijeni. Sa njima, smatrali su sebe nepobedivim. Ali mi smo zaplenili jedan i ubrzo saznali njegovu tajnu. Nemam stražu oko sebe. Sa ovim draguljem ne treba mi nikakva

  straža. Bezbedna sam kao da imam uz sebe armiju i skoro sam isto toliko opasna.

  — Kada su pre godinu dana došli da otmu moju kćerku, verujem da su poneli sa

  sobom ona preostala dva dragulja, misleć
i ili da smo ga mi izgubili, ili da nismo otkrili tajnu njegove moći. U svakom slučaju, rezonovali su da oni imaju dva, a mi samo jedan.

  Pukom slučajnošću, onaj vaš mali lopov ukrao je jedan od mene kada sam se pre dva

  meseca ukrcavala na brod. Danas me je verovatno prepoznao i nameravao je da iznudi

  neku nagradu time što bi mi ga vratio. Ali sada će morati da obavi pravi lopovski zadatak. Moraće da mi ukrade treći i poslednji dragulj Hame. Tada ćemo imati Aptor i

  osloboditi se njihovog zla.

  — A gde je taj treći dragulj? — upitao je Geo.

  — Možda je — rekla je sveštenica, — možda je u čelu statue mračnog boga Hama

  koja se nalazi u dobro čuvanom dvorcu negde usred džungle na Aptoru. Šta misliš da li će to biti izazov za vašeg lopova?

  — Mislim da hoće — odgovorio je Geo.

  20

  — Negde u tom istom dvorcu nalazi se moja kćerka ili njeni ostaci. Treba da je nadeš, i ako je živa vratiš se s njom.

  — A dragulji? — upitao je Geo. — Kada ćete nam pokazati njihovu moć kako bismo ih iskoristili da prodremo u taj dvorac?

  — Pokazaću ti njihovu moć — rekla je Argo osmehujuci se. Jednom rukom podigla

  je kartu, a drugom dotakla beli dragulj na vratu. Karta se zacrnela na jednom kraju i zapalila. Argo je prišla posudi za žeravicu i bacila kartu u nju. A onda se okrenula prema Geu. — Mogu da pomutim čoveku um, kao što sam to uradila sa Zmijom, ili mogu da

  zbunim stotinu ljudi. Kao što mogu da spalim kartu, isto tako lako mogu da sravnim bilo koji grad.

  — Uz pomoć ovoga — osmehnuo se Geo, — mislim da imamo šansu da dopremo

  do tog Hama i da se vratimo.

  Ali osmeh sa kojim mu se obratila bio je čudan i iščeznuo je u momentu.

  — Zar misliš — rekla je — da bih ti dala u ruke takvo iskušenje? Mogli bi te zarobiti, a onda bi dragulji bili ponovo u rukama Aptora.

  — Ali sa njima bismo bili toliko moćni...

  — Dragulji su bili jednom u njihovim rukama; ne smemo rizikovati da ih se ponovo

  domognu. Ako uspeš da prodreš u zamak, ako ti pođe za rukom da ukradeš taj treći dragulj, ako je moja kći živa i ti uspeš da je spaseš, ona će znati kako da aktivira njegovu moć i pomogne ti u bekstvu. Međutim, ako ti i tvoji prijatelji ne ispunite sve ove zadatke, put do Aptora biće beskoristan i možda će biti bolje da umrete nego da se vratite i posmatrate srdžbu boginje Argo u njenim samrtničkim mukama, jer to će biti

  gore čak i od najmalicioznije torture Aptorovog zla.

  Geo je ćutao.

  — Zašto ćutiš? — upitala ga je Argo. — Ti imaš svoju poeziju, svoju magiju, svoje

  obrazovanje. Zar ne veruješ u njihovu moć? Vrati se u svoju kabinu. Pošalji mi onog malog lopova. — Te poslednje reči zvučale su kao oštro naređenje i Geo je izašao na mračnu palubu.

  III

  Geo se vratio u malu kabinu u potpalublju broda.

  — I? — upitao je Urson sedajući na ivicu svog ležaja. — Šta ti je rekla?

  — Zašto ne spavaš? — upitao je Geo sa teškim uzdahom. Dodirnuo je Zmiju po ramenu. — Sada hoće tebe da vidi.

  Zmija je ustao, krenuo prema vratima; potom se okrenuo.

  — Šta je? — upitao je Geo.

  Zmija je zavukao ruku u svoje prnje i izvukao onaj dragulj na kožnom lančiću.

  Prišao je Geu, oklevao malo, zatim stavio ogrlicu oko pesnikovog vrata.

  — Hoćeš da ti ga ja čuvam? — upitao je Geo.

  Ali Zmija se okrenuo i otišao.

  — Sada i ti imaš jedan dragulj — promrmljao je Urson. — Pitam se kakva je njihova moć. Ili si ti to već otkrio? Hajde, Geo, reci mi šta ti je ispričala.

  — Da li ti je Zmija nešto rekao dok sam bio kod nje?

  — Nije izgovorio ni jednu jedinu reč — odgovorio je Urson. — Pokušao sam da spavam, ali nisam uspeo. A sada mi reci šta ti je ispričala?

  I Geo mu je sve ispričao. Kad je završio, Urson je rekao:

  — Ti si lud. I ti i ona. Oboje ste ludi.

  21

  — Mislim da nismo — odgovorio je Geo. Završio je svoju priču tako što mu je ispričao kako je Argo demonstrirala moć dragulja.

  Urson je dotakao prstom dragulj na Geovim grudima i zagledao ga.

  — Tolika moć u ovom malom kamenu? Reci mi, da li misliš da bi znao da ga upotrebiš kad zatreba?

  — Ne bih to uradio i kad bih znao — odgovorio je Geo. — Ne bi bilo pošteno.

  — Vraga ne bi bilo pošteno — ponovio je Urson. — Ima li svrhe da nas šalju tamo

  bez ikakve zaštite i očekuju da uradimo ono što ni cela armija ne bi bila u stanju da učini? Šta ona ima protiv nas?

  — Nema ona ništa protiv nas — rekao je Geo. — Ursone, šta znaš o Aptoru? Rekla

  je da bi ti mogao možda da mi ispričaš nešto o Aptoru.

  — Znam da niko ne trguje sa njima... svi ih zaobilaze. Ostalo su gluposti koje nisu

  vredne pričanja.

  — Kao na primer, šta?

  — Sve su to besmislice, veruj mi — bio je uporan Urson. — Šta misliš da li bi mogao da upotrebiš moć tog malog kamena, naravno pod pretpostavkom da je tvoj?

  Rekla je da su sveštenici pre pet stotina godina umeli, a izgleda da ona misli da si ti pametan koliko i oni. Ne sumnjam da bi i ti mogao.

  — Prvo mi ispričaj neke priče — rekao je Geo.

  — U pričama se spominju kanibali, žene koje piju krv, stvorenja koja ne liče ni na

  čoveka, ni na životinje i gradovi u kojima živi samo smrt.

  — Znaš li još nešto?

  — Mislim da je to dovoljno. — Urson je slegnuo ramenima. — Priča se da svako

  zlo dolazi sa Aptora... i da je onaj Veliki požar bio delo njihovih čudovišta. Nikada nisam bio tamo i nikada nisam ni želeo da odem tamo. Ali radujem se prilici što ću ga videti i moći konačno da opovrgnem sve te lažne priče.

  — Rekla je da sve te priče nisu ni deseti deo istine.

  — Verovatno je mislila da u njima nema ni deset procenata istine. Siguran sam da

  je u pravu. Nisi je dobro shvatio.

  — Dobro sam je shvatio — uveravao ga je Geo.

  — Onda ja u to ne verujem. Ima pola tuceta stvari koje se ne uklapaju u sve to.

  Kao prvo, kako se ta mala nakaza sa četiri ruke baš zadesila na pristaništu kad se ona ukrcavala na brod? I da još uvek ima taj dragulj... da ga nije već trampio za nešto drugo ili prodao...

  — Možda je — razmišljao je Geo glasno — kad ga je prvi put ukrao, pročitao i njene misli kao što je i naše.

  — Ako jeste, možda zna kako se operiše tim draguljima. Čuj, hajde da ga

  nateramo da nam to pokaže kad se vrati. Pitam se ko mu je odsekao jezik.

  — Kad već govorimo o tome — počeo je Geo, — zar se ne sećaš? Rekao je da ti

  poznaješ tog čoveka.

  — Poznajem ja puno ljudi — obrecnuo se Urson — ali koji je od tih mnogih taj?

  — Zaista ne znaš? — upitao je Geo tiho.

  — Pitas me tako čudno — promrmljao je Urson mršteći se.

  — Postaviću ti isto pitanje koje ti je i on postavio — nastavio je Geo. — Kojeg čoveka si ubio?

  Urson je zurio u svoje ruke, zatim rekao, ne podižući pogled:

  — Bilo je to davno, prijatelju, ali još uvek se jasno sećam. Da, trebalo je da ti kažem.

  22

  — Savijali smo jedra po užasnoj kiši kad je to počelo. Zvao se Mačak. Nas dvojica

  smo bili najveći i najsnažniji u celoj posadi, što potvrđuje činjenica da smo nas dvojica bili odredeni da obavimo taj važan posao. Kiša nam je lila u oči, ruke su nam klizile po vlažnim konopcima. Nije bilo nikakvo čudo što mi je vetar istrgnuo jedro i upleo ga među užad, pokidavši dva manja konopa.

  »Huljo nespretna«, zaurlao je Mejt sa komandnog mosta. »Koji si ti kučkin sin?«

  — I kroz urlik vetra čuo sam Mačkov urnebesan smeh.

/>   »Sreća je prevrtljiva«, uzviknuo je hvatajući svoje jedro koje je pretilo da će odleteti. Povukao sam svoje jedro i uvezao ga čvrsto. lako sam kipteo od srdžbe, ćuteći sam obavio svoj posao. Naravno, poslednji sam sišao sa jarbola i dok sam silazio... na palubi je bilo još ljudi... video sam zašto mi se jedro odvezalo. Jedna stara karika na jarbolu je pukla i glavno uže je popustilo. Ali ta karika je držala i raskol na celoj dužini jarbola koji se od vetra raskolio i počeo da puca. U blizini je bilo jedno debelo uže.

  Držeći se grčevito nožnim prstima, uhvatio sam uže i vezao ga oko jarbola.

  Te noći, za večerom, smejao sam se nekoj šali kad je Mejt ušao unutra.

  »Hej, druškani« — uzviknuo je. Zavladala je tišina. »Koji je od vas učvrstio raskol

  na jarbolu?«

  — Taman sam hteo da viknem da sam to bio ja kad me preduhitri jedan drugi mornar.

  »Veliki Mornar, gospodine!« Tim imenom su često zvali i mene i Mačka.

  »Kapetan kaže da tog mornara treba nagraditi«. Mejt je izvadio iz džepa jedan zlatnik i bacio ga na sto pred Mačka. »Evo ti, Veliki Mornaru.

  Okrenuo se i izašao. Uz poklike odobravanja Mačak je uzeo zlatnik i stavio ga u svoj džep. Nisam mogao da mu vidim lice.

  — I tada me je obuzeo neopisiv gnev. Zar Mačku da pripadne ta slava i taj zlatnik?

  Ali Mačak se već digao od stola i krenuo napolje.

  — Sledećeg jutra gnev me nije napustio; naprotiv, postao je još jači. Jedan mornar

  dobacio mi je nešto u prolazu i ja sam odjednom pobesneo i nasrnuo na njega. Udarali

  smo jedan drugoga, psovali i valjali se po podu. Valjali smo se pod Mejtovim nogama,

  jer se on pojavio baš u torn trenutku na stepenicama. Psujući strašno, šutnuo je obojicu i kad je prepoznao mene, podsmehnuo se: »O, to si ti, nespretnjakoviću.«

  — Retko koji kapetan dozvoljava tuče na brodovima. Meni je to bila već treća tuča, a to je značilo da sam preterao. I Mejt je, naravno, prijavio to kapetanu koji je odmah izdao naredenje da budem išiban