Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

— Da li misliš da je to hram boga Hama? — upitao je Urson. Glas mu je odzvanjao

  praznom prostorijom.

  — Ne verujem — prošaputao je Geo. — Siguran sam da nije onaj koji mi tražimo.

  — Možda je napušten hram — rekao je Iimi. — Možda nađemo ovde nešto što će

  nam biti od koristi.

  Nešto veliko i crno prolepršalo je iznad njihovih glava. Ustuknuli su sa isukanim 45

  mačevima. Nakon nekoliko minuta potpune tišine, Geo je pružio svoj dragulj Zmiji. —

  Osvetli malo. Brzo.

  Iz podignutog dragulja u Zmijinoj ruci potekla je plavo‐zelena svetlost. Stubovi su

  celom dužinom podupirali propalu tavanicu. Kad je dragulj osvetlio prostoriju, videli su gore na gredi jednu pticu i shvatili da im je ona malopre proletela iznad glava. Saginjući glavu, pogledala ih je, zatim zakreštala prodorno i odletela na drugu gredu. Lepet njenih krila odjekivao je još nekoliko trenutaka nakon što je odletela.

  Nisu mogli da vide oltar, ali postojalo je nekoliko vrata izmedu stubova i kada su

  im se oči privikle na polutamu, videli su da deo zida nije odoleo zubu vremena. Jedna velika pukotina bila je gotovo obrasla divljom lozom.

  Krenuli su napred niz veliku kapelu prema oltaru.

  Na velikom kamenom postolju sa uklesanim stepenicama stajali su ostaci ogromhe

  statue. Isklesan od crnog kamena i sa prekrštenim nogama, na postolju je sedeo čovek.

  Jedna ruka mu je bila slomljena i ležala rasuta u komadićima na stepenicama. Šaka i prsti, debljine Ursonove noge, ležali su iza oltara. Božanstvu je nedostajala glava. Obe ruke, i ona koja je još uvek postojala na telu i ona koja je ležala na stepenicama, delovale su tako kao da su nekada nešto držale, ali ma šta da su držale, to je iščezlo.

  Geo je hodao po postolju i zagledao.

  — Ovamo, Zmijo — doviknuo je. — Osvetli ovde. — Zmija ga je poslušao i uz Iimijevu i Ursonovu pomoć, pomerio poklopac na jednoj od niza kamenih kocaka.

  — Šta ima unutra? — upitao je Urson.

  — Knjige — odgovorio je Geo, vadeći jedan prašnjavi tom. Iimi se nagnuo preko

  Geovog ramena i svojim crnim prstima stao da prelistava stranice. — Stari rituali —

  objasnio je Geo. — Vidi ovo — zaustavio je Iimijevu ruku. — Može još uvek da se pročita.

  — Da vidim — rekao je Iimi. — Studirao sam na univerzitetu Olkse Olun.

  Geo ga pogleda i nasmeja se.

  — Neke tvoje ideje su mi delovale poznato. Ja sam bio Velisov učenik. Naši profesori ne bi nikada razgovarali jedni sa drugim. Kakvog li iznenađenja! Znači i ti si bio na Olkse Olunu?

  — Um‐hm — promrmljao je Iimi, listajući ponovo stranice. — Prijavio sam se na

  ovaj brod da bih zaradio nešto preko leta. Da sam znao gde ćemo završiti, mislim da se ne bih nikada ukrcao.

  Momentalno su zaboravili na glad dok su gledali rituale Hama.

  — Sasvim su drugačiji od onih Boginjinih — primetio je Iimi.

  — Potpuno — složio se Geo. —... Stani! Pogledaj ovo! — pokazao je prstom.

  — Šta je to? — upitao je Iimi,

  — Stihovi — objasnio je Geo. — Oni stihovi koje je recitovala Argo…

  46

  Pročitao je naglas:

  Zaboden u srce tamnog hrasta

  svojim prstenom

  uokvirio je mesto gde je oko Hama

  haralo vatrom, dimom i pepelom.

  Sledi kapljicu u ruci,

  uništi svet pevajući.

  46

  Veličaj slavu čoveka,

  kao i slavu žene.

  Iz mora uzmi

  so i alge i zlato,

  jer to je koplje mozga,

  staro koliko i užas.

  Sa solju u srcu.

  Sa solju u svakoj vijugi mozga.

  Alge zasađene u zemlji,

  pretvoriće se ponovo u zlato.

  Oči su zarobile viziju.

  Sagorelo drvo kapa krv.

  Blatom su umrljane

  zatvorske kapije.

  — To je ona druga verzija te pesme koju sam našao u ritualima Argo pre čišćenja.

  Pitam se da li je bilo još pesama u ritualima Leptara koje su slične ovim aptorskim i od boga Hama?

  — Verovatno je bilo — rekao je Iimi. — Pogotovu ako se prva invazija sa Aptora

  odigrala pre i verovatno prouzrokovala to čišćenje.

  — Šta je sa našim jelom? — upitao je odjednom Urson. Sedeo je na oltarskim stepenicama. — Vas dvojica školaraca, imaćete kasnije vremena da raspravljate o tome.

  Ali mogli bismo da umremo od gladi dok ne dođete do nekog zaključka.

  — U pravu je — rekao je Iimi. — Osim toga, treba da krenemo.

  — Kako bi bilo da svojom pameću pokušate da nam obezbedite neku hranu? —

  upitao je Urson zajedljivo.

  — Čekaj — rekao je Geo. — Evo stiha koji opisuje kako se sahranjuju mrtvi. Da, tako sam i mislio. — Pročitao je naglas:

  »Sahrani telo presvetlo darujući mu sve ono sa čim je živeo...«

  Šta to znači? — upitao je Urson.

  — To znači da su mrtvi sahranjivani sa svim obeležjima živih. Bio sam skoro siguran u to, ali sam hteo da proverim. To znači da su stavljali i hranu u grobove.

  — Kao prvo, gde ćemo naći bilo kakav grob, a drugo, dosta mi je hrane od mrtvih i

  polumrtvih. — Urson se podigao.

  — Ovamo — uzviknuo je Geo. Stigli su do niza zapečaćenih vrata iza stubova i celom dužinom zida. Geo je pogledao u natpis. — Grobnice — izjavio je ushićeno.

  Uhvatio je dve velike karike i okrenuo ih u suprotnom pravcu. — U starom, zapuštenom

  hramu kao što je ovaj, mehanizam za otvaranje mora da je zarđao... ako je uopšte sličan mehanizmu starih grobnica na Leptaru.

  — Jesi li proučavao te stare grobnice? — upitao je Iimi zainteresovano. —

  Profesor Idne je to uvek smatrao gubljenjem vremena.

  — Isto je govorio i profesor Velis — nasmejao se Geo. — Hej, Ursone, dođi da mi

  pomogneš.

  Gunđajući, Urson je prišao, uhvatio karike i okrenuo ih svom svojom snagom.

  Jedna mu je pukla u ruci. Druga je popustila i čulo se prigušeno škljocanje u bravi.

  — Mislim da smo uspeli — rekao je Geo.

  47

  Sada su svi gurali. Vrata su se najpre malo otvorila, zatim potpuno.

  Zmija je prvi ušao u kamenu ćeliju.

  Na kamenom stolu, ležeći postrani, nalazilo se jedno nago, smežurano telo. Na podu, oko stola, stajale su zapečaćene tegle, hrpe pergamenta i hrpe ukrasa.

  Geo je zagledao tegle.

  — U ovoj je žito — rekao je. — Pomozi mi. — Iimi mu je pomogao da odnesu tešku teglu do vrata.

  Tada se prašnjavim vazduhom razlegao slab krik i oba studenta su se trgla. Tegla je

  tresnula o zemlju i žito se rasulo po podu. Ponovo se čuo krik.

  Na srušenom zidu hrama Geo ugleda pet majmunolikih zveri. Jedna je skočila i urlajući potrčala prema vratima grobnice. Za njom još dve, pa još dve.

  Tri takve zveri uleteše u grobnicu. Kandžama i zubima nasrnuše na smežurano telo. Ostale zveri su urlale na ulazu. Telo se prevrtalo pod pobesnelim šapama i halapljivim čeljustima. Jedna ruka je odletela u vazduh iznad njihovih glava, pala na pod i otkotrljala se.

  Ne odvajajući pogled od stravičnog prizora, oni su se povlačili prema izlazu. A onda

  su se okrenuli i pojurili niz stepenice. Nisu se zaustavili sve dok nisu stigli do reke. A onda su nastavili polako.

  48

  49

  Da li je čuo glas? Nije bio siguran. Rekonstruišući to trenutak kasnije, Džo Kolins je znao da leži na svom krevetu, suviše umoran čak i da skine vodom natopljene cipele sa ćebeta. Buljio je u mrežu pukotina na prljavo‐žutom plafonu, posmatrajući kako voda sporo i tužno kaplje.

  Mora da se tada dogodilo. Kolins je opazio metal pored svog kreveta. Prid
igao se.

  Na podu je bila mašina, gde je ranije nije bilo.

  U prvom momentu iznenadenja, Kolinsu se učinilo da čuje vrlo daleki glas koji kaže: »Evo! To je to!«

  Nije bio siguran da je čuo glas. Ali mašina je nesumnjivo bila tamo.

  Kolins je kleknuo da je ispita. Mašina je bila kvadrat od tri sa tri stope i nežno je zujala.

  Ispucala siva površina nije imala nikakvih obeležja, osim crvenog dugmeta u jednom uglu i mesingane pločice u sredini. Na pločici je stajalo Utilajzer A‐KLASE, SERIJA AA‐1256432. A ispod, UPOZORENJE! OVU MAŠINU MOGU KORISTITI SAMO RANGIRANI

  U KLASI A!

  To je bilo sve.

  Nije bilo dugmadi, ekrana, prekidača, niti kakvih drugih dodataka koje je Kolins povezivao sa mašinama. Samo mesingana pločica, crveno dugme i zujanje.

  »Odakle si došao?«, upita Kolins. Utilajzer A klase nastavi da zuji. Nije zapravo očekivao odgovor. Sedeći na ivici kreveta, buljio je zamišljeno u utilajzer. Pitao se — šta učiniti sa njim? Oprezno je dodirnuo crveno dugme, svestan da mu nedostaje iskustva

  sa mašinama koje padaju niotkuda. Kada bi ga uključio, bi li se pod otvorio? Da li bi mali zeleni ljudi padali sa plafona?

  Ali nije imao ništa, ili još malo manje, da izgubi. Blago je pritisnuo dugme.

  Ništa se nije desilo.

  »U redu učini nešto«, reče Kolins, osećajući se jako razočaranim. Utilajzer je samo nastavio nežno da zuji.

  Dobro, uvek ga može odneti u zalagaonicu. Pošteni Čarli će mu dati najmanje dolar

  za metal. Pokušao je da podigne utilajzer. Nije se dao podići. Pokušao je ponovo, ulažući svu svoju snagu, i uspeo da podigne jedan ugao za inč od poda. Pustio ga je i seo na krevet, teško dišući.

  »Trebalo je da mi pošalješ ljude da mi pomognu«, reče Kolins utilajzeru. Zujanje odmah postade glasnije i mašina poče da vibrira.

  Kolins ju je posmatrao, ali ništa se još nije dogodilo. Najednom se pruži i ubode crveno dugme.

  Odmah se pojaviše dva krupna čoveka, u grubim radnim odelima. Pogledali su utilajzer, procenjujući. Jedan od njih reče: »Hvala bogu, ovo je mali model. Veliki su strava za utovar.«

  Drugi čovek reče: »Gori su od kamenoloma, jel'da?«

  Pogledali su Kolinsa, koji je buljio u njih. Najzad, prvi čovek reče: »O kej, Mek, nemamo ceo dan. Kud ste 'teli s'ovim?«

  »Ko ste vi?«, uspe Kolins da zakrekeće.

  »Nosači. Zar izgledamo kao sestre Vanizadi?«

  »Ali, otkuda ste došli?«, upita Kolins. »I zašto?«

  Mi smo iz kompanije 'Poha Minil transport'«,reče čovek. »A došli smo zato što ste

  tražili nosače, eto zato. Sad, kud ćemo s'ovim?«

  »Odlazite«, reče Kolins. »Zvaću vas kasnije.«

  Nosači slegnuše ramenima i nestadoše. Nekoliko minuta, Kolins je piljio u mesto 50

  gde su bili. Onda se zagledao u utilajzer A klase, koji je nežno zujao.

  Utilajzer? Mogli su mu dati i bolje ime.

  Mašina želja.

  Kolins nije bio naročito, šokiran. Kada se čuda pojave, samo tupi, svakodnevni mentaliteti nisu sposobni da ih prihvate. Kolins sigurno nije bio jedan od takvih. Imao je izvrsnu osnovu da to prihvati.

  Najveći deo svog života proveo je priželjkujući nadajući se, moleći da mu se nešto

  čudno desi. Na fakultetu je sanjao o tome da se probudi jednog jutra sa sposobnošću

  da zna domaći zadatak bez mrske neophodnosti učenja. U vojsci, priželjkivao je neku vešticu ili genija da promeni naređenja, da ga postavi za intendanta, umesto da bude

  prisiljen da radi vežbe po komandi, kao i svi ostali.

  Kad je izašao iz vojske, Kolins je izbegavao posao, za koji nije bio psihički podoban.

  Lutao je unaokolo, nadajući se da bi se neka basnoslovno bogata osoba mogla navesti

  da promeni testament, ostavljajući mu sve.

  Nikad nije zaista očekivao da će se išta desiti, ali bio je spreman kada je do toga

  došlo.

  »Želeo bih hiljadu dolara u malim neobeleženim novčanicama«, reče Kolins oprez‐

  no. Kada je zujanje postalo glasnije, pritisnuo je dugme. Pred njim se pojavila velika gomila zaprljanih novčanica od jednog, pet i deset dolara. Nisu bile nove, ali su sigurno bile novac.

  Kolins ih je bacio punu šaku u vazduh i posmatrao kako se divno smeštaju na pod.

  Legao je na krevet i počeo da pravi planove.

  Prvo, trebalo bi da iznese mašinu izvan Njujorka — na sever, možda — na neko mesto gde mu ne bi smetali njuškavi susedi. Porez na dohodak može biti zapetljan kod

  ovakvih stvari. Možda bi, pošto se organizuje, trebalo da ode u Centralnu Ameriku ili...

  U sobi je bilo sumnjivih zvukova.

  Kolins skoči na noge. Rupa se otvarala u zidu, i neko se na silu probijao kroz nju.

  » Hej, nisam ništa tražio!«, reče Kolins mašihi.

  Rupa se povećavala. Krupan čovek crvenog lica već je bio napola prošao kroz nju,

  gurajući besno dalje.

  U tom trenutku, Kolins se setio da mašine obično imaju vlasnike. Nijedan vlasnik

  mašine želja ne bi se lako pomirio s tim da mu je odnesu. Išao bi na sve, samo da je povrati. Verovatno ne bi prezao ni—

  »Zaštiti me!«, povika Kolins utilajzeru, i ubode crveno dugme.

  Zevajući pospano, pojavio se mali, ćelavi čovek u mekoj pidžami. »Sanisa Lik, iz

  'Servisa za zaštitu vremenskim zidom'«, reče on, trljajući oči. »Ja sam Lik. Šta želite?«

  »Izbacite ga odavde!«, urlao je Kolins. Čovek crvenog lica skoro je prošao kroz rupu, divlje mlateći rukama.

  Lik je pronašao komad sjajnog metala u džepu svoje pidžame. Čovek crvenog lica

  povika: »Čekajte! Ne razumete! Taj čovek«.

  Lik uperi svoj komad metala na njega. Čovek crvenog lica zaurla i nestade.

  Trenutak kasnije nestalo je i rupe.

  »Jeste ga ubili?«, upita Kolins.

  »Naravno da nisam«, reče Lik, sklanjajući komad metala. »Samo sam ga vratio kroz

  njegov glommatch. Neće više pokušati na taj način.«

  »Mislite da će pokušati nešto drugo?«, upita Kolins.

  »Moguće je«, reče Lik. »Može pokušati mikrotransfer, ili čak animaciju.« On pogleda oštro Kolinsa: »Ovo je vaš utilajzer, zar ne?« .

  »Naravno«, reče Kolins, počevši da se znoji.

  51

  »A vi ste sa A‐liste?«

  »Prirodno«, reče mu Kolins. »Da nisam, šta bih radio sa utilajzerom?«

  »Bez uvrede«, reče Lik pospano, »Pitam prijateljski«, polako klimnu glavom.

  »Kako vama sa A‐liste dobro ide! Pretpostavljam da ste se vratili ovamo da napišete istorijsku studiju?«

  Kolins se samo zagonetno nasmeši.

  »Odoh ja«, reče Lik, široko zevajući. »Zauzet, noć i dan. Bolje da krenem u kamenolom«.

  I nestade usred zeva.

  Kiša je još uvek dobovala po krovu. Kroz otvor za ventilaciju, hrkanje se nastavilo,

  neometano. Kolins je ponovo bio sam, sa mašinom.

  I sa hiljadu dolara u sitnim novčanicama raštrkanim po podu. Potapšao je utilajzer

  s ljubavlju. Onima sa A‐liste je prilično dobro. Želiš nešto? Samo zatraži i pritisni dugme.

  Nesumnjivo, nedostajao je pravom vlasniku.

  Lik je rekao da onaj čovek može pokušati da ga povrati na neki drugi način. Koji način?

  Pa šta s tim? Kolins je skupio novčanice blago zviždućući. Dokle god ima mašinu želja, može se uspešno brinuti o sebi.

  Nekoliko sledećih dana obeležili su veliku promenu u Kolinsovoj sudbini. Uz pomoć

  »Poha Minil transporta« preneo je utilajzer na sever države Njujork. Tamo je kupio planinu srednje veličine u zabačenom kutku Adajrondeka. Kada je dobio papire u ruke,

  odšetao je do središta svog imanja, nekoliko milja od auto‐puta. Dva nosača, znojeći se obilno, teglili su utilajzer za njim, jednoli
čno proklinjući život dok su se probijali kroz gusto rastinje.

  »Ostavite to ovde i nestanite«, reče Kolins. Poslednjih nekoliko dana veoma se učvrstilo njegovo samopouzdanje.

  Nosači uzdahnuše umorno i nestadoše. Kolins pogleda okolo. Na sve strane, dokle

  je pogled dopirao, bila je gusta brezova i borova šuma. Vazduh je bio prijatan i vlažan.

  Ptice su veselo cvrkutale u krošnjama, a promakla je i jedna zalutala veverica.

  Priroda! Oduvek je voleo prirodu. Ovo bi bilo savršeno mesto da se podigne velika,

  impozantna kuća sa bazenom, teniskim igralištem i možda malim aerodromom.

  »Hoću kuću«, izgovori Kolins snažno i pritisnu crveno dugme.

  Pojavio se čovek u urednom sivom poslovnom odelu i naočarima. »Da, gospodine«, reče razroko gledajući u drveće, »ali zaista morate biti malo odredeniji. Da li želite nešto klasično, kao prizemnu kuću, ranč, na više nivoa, dvorac, zamak ili palatu? Ili nešto primitivno, kao iglo ili koliba? Pošto ste sa A‐liste, mogli biste uzeti nešto najnajnovije, kao polufasadu, novi prošireni tip ili potopljenu minijaturu«.

  »Ha?«, reče Kolins. »Ne znam, šta biste vi preporučili?«

  »Mali dvorac«, reče čovek hitro. »Obično počinju s tim.«

  »Zaista?«

  »O, da. Kasnije se sele u toplu klimu i grade palate.«

  Kolins je hteo da postavi još neka pitanja, ali se predomislio. Sve je išlo glatko. Ovi ljudi su mislili da je on sa A‐liste, i pravi vlasnik utilajzera. Bilo bi besmisleno da ih razočara.

  »Vi se pobrinite za sve«, reče čoveku.

  »Da, gospodine«, reče čovek. »Obično to i činim«.

  Ostatak dana Kolins je ležao na kauču i pio ledene napitke, dok je građevinsko 52

  preduzeće »Maksima Olf« odnekud dovuklo opremu i podiglo mu kuću.

  Bio je to nizak objekat od dvadesetak soba, koji je Kolins smatrao prilično skromnim pod ovim okolnostima. Bio je izgraden od najboljeg materijala po projektu Miga iz Degme, enterijer od Tovidža, bazen od Mjule i geometrijski vrtovi od Virijena.

  Do večeri je bila završena, i mala armija radnika spakovala je svoju opremu i nestala.

  Kolins je dozvolio svom glavnom kuvaru da mu pripremi laku večeru. Posle toga je seo u svoju veliku, prohladnu dnevnu sobu da promisli o celoj stvari. Pred njim je, zujeći nežno, stajao utilajzer.