Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

  je stanica daleko prostranija nego što

  nadajući se da prema padu odredimo

  smo pretpostavljali. Stanicu okružuje ta‐

  dubinu, ali nikakav zvuk nam se nije

  nak sloj atmosfere, sastavljen od me‐

  vratio. Naši glasovi su odzvanjali u

  đuzvezdanih čestica koje je ona privukla

  beskrajnoj jami.

  svojom neobično jakom gravitacijom. Ova

  Možda su nasi drugovi izgubljeni daleko

  fina zavesa je prikrivala pravi obim

  od nas na nekom nižem nivou? Po veličini

  stanice i navela nas na zaključak da u njoj

  stanice, ostaje nada da se njena posada

  59

  nalazi na nekom znatno višem nivou i da i

  govori da su oni koji vode stanicu bili

  ne zna za našu prisutnost. Čim dođemo u

  naviknuti na pune putničke kapacitete. U

  kontakt sa njima, pomoći će nam da

  svakom slučaju, postoje nesumnjivi doka‐

  spasemo svoje drugove.

  zi da ovuda odavno niko nije prolazio.

  Ustanovljeni prečnik: 10 milja.

  Očigledno je da je onaj koji je stvorio

  stanicu bazirao tranzitni unutrašnji sistem

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 4

  na tablama ogromnih dimenzija.

  Još jednom će naša pretpostavka o

  Nastavljamo dalje, duž prolaza koji

  veličini stanice biti suštinski izmenjena.

  razdvaja dva spojena salonska hola.

  Stanica očito ima dimenzije većeg aste‐

  Kratko se odmaramo posle određenog

  roida ili čak manje planete. Naši instru‐

  vremena, all uprkos svom trudu osećamo

  menti pokazuju da postoje na hiljade

  da se uopšte ne pomeramo, i može lako

  paluba, od kojih se svaka prostire milja‐

  da se desi da smo uhvaćeni unutar male

  ma, kao neizdiferencirani putnički holovi,

  čekaonice čijim, očigledno neodredivim

  saloni i restorani. Kao i ranije, nema

  dimenzijama, kružimo kao mrav unutar

  znaka o prisutnosti posade ili čuvara. Pa

  lopte. Paradoksalno, naši instrumenti

  ipak je nekako ogroman broj putnika bio

  pokazuju da se probijamo u celinu koja

  prebačen kroz ovu svemirsku čekaonicu.

  naglo povećava masu.

  Dok smo se odmarali u foteljama, pod

  Da li se ceo univerzum sastoji od

  nepromenljivim osvetljenjem primetili

  beskrajnog svemirskog terminala?

  smo kako nam se ubrzano gubi moć

  Pretpostavljeni prečnik: 5000 milja.

  orijentacije. Svaki od nas je sedeo u

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 6

  jednoj tački prostora koja istovremeno

  nije bila precizno određena i mogla se

  Upravo smo došli do znacajnog otkrića!

  nalaziti

  svuda

  unutar

  beskrajnih

  Naši instrumenti su pronašli jedva vidljivu

  horizonata stolova i fotelja. Možemo

  zakrivljenost u podovima stanice. Plafoni

  samo da pretpostavimo da su putnici koji

  iza nas se spuštaju i tonu ka nižim

  su ovuda prolazili imali neki urođen

  palubama. dok se horizont pred nama

  smisao za pravac, možda model stanice u

  sastoji od nestajućih podova.

  mislima koji im je omogućavao da se

  Dakle, stanica ima merljivu zakrivljenu

  kreću unutar nje.

  formu. Mora da je moguće pronaći

  U cilju ustanovljavanja preciznih dimen‐

  meridijane koji će označiti njene konture,

  zija stanice i, ako bude mogućno,

  i ekvator koji će nas vratiti do tačke sa

  spašavanja naših drugova, odlučiii smo da

  koje smo krenuli. Svi osećamo kako nas

  napustimo rad na popravkama i produz‐

  obuzima nada. Možda smo već zakačili

  memo neograničeno istraživanje, ma

  ekvatorsku crtu, pa se možda, i pored

  koliko nas ono daleko odvelo.

  užasno dugog putovanja, u stvari već

  Ustanovljeni prečnik: 500 milja.

  vraćamo kući.

  Pretpostavljeni prečnik: 50.000 milja

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 5

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 7

  Ni traga našim drugovima. Tišina unu‐

  trašnjosti stanice se odrazila na naš osje‐

  Naše nade su bile kratkog daha Odu‐

  ćaj vremena. Putovali smo u pravoj liniji

  ševljeni pomišiju da smo savladali sta‐

  duž jedne od centralnih paluba neodre‐

  nicu, i ispleli mrežu oko njenog nevid‐

  divo dugo vremena. Istovetni pešački

  ljivog obima, preterali smo u svojoj vra‐

  holovi, istovetna stepeništa povezana s

  ćenoj samouverenosti. lpak, sada znamo

  odmorištima, i istovetni putnički saloni

  da, mada postoje zakrivljenosti, one se

  protežu se miljama pod ujednačenim

  pružaju u svim pravcima. Svaki zid je

  svetlom. Energija koja je potrebna da bi

  zakrivljen drugačije od susednih, pod

  se održao ovakav stepen osvetljenosti

  drugačije od plafona. Stanica je, u stvari;

  60

  rastuća struktura čije mere se izgleda

  arhitekturi. Negde u stanici mogte bi

  eksponencijalno uvećavaju. Što je duže

  postojati nastanjene enklave, čak celi gra‐

  putovanje koje se preduzima, veće je

  dovi, okruženi praznim putničkim hod‐

  uvećanje razdaljine koje putnik treba da

  nicima koji se protežu u beskraj poput

  pređe. Praktično neograničene prostorne

  praznog prostora. Možda postoje i narodi

  mogućnosti stanice govore da su putnici

  — države čije civilizacije nastaju i

  bili ukrcani na neobično dugačka, ako ne

  propadaju pri zaustavljaju u svojim

  večna, putovanja.

  večitim migracijama kroz stanicu.

  Ne treba ni naglašavati da je komplek‐

  Kuda idu? I šta ih tera dalje na tom

  snost arhitekture u nama probudila zlo‐

  besmislenom putu? Samo se nadamo da

  slutna predosećanja. Shvatamo da je

  ih vuče najveći od svih instinkata, potreba

  veličina stanice mera ne zbira broja

  da ustanove veličinu stanice.

  ukrcanih putnika — mada on mora da je

  Ustanovljeni prečnik: 5 svetlosnih go‐

  bio ogroman — već dužine putovanja

  dina.

  koja moraju da se preduzmu. To izgleda

  idealno za jednog putnika. Usamljeni

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 9

  putnik ukrcan na beskrajno putovanje

  Ushićeni smo! Među nama raste eufo‐

  zahtevao bi beskrajno mnogo salona za

  rija dok koračamo ogromnim hodnicima.

  tranzit. Međutim, kako nas na sreću ima

  Više nismo nailazili na tragove drugih

  više od jednog možemo pretpostaviti da

  putnika, i sada je izvesno da smo se

  stanica ima svoje krajnje mere mada

  kretali po nekoj unutrašnjoj krivulji sta‐

  deluje neizmerno. Stepen do kojeg

  nice i naišli na svoje tragove.

  postiže svoju nemerljivost je verovatno

  Ali taj mali neuspeh nam sada ne znači

&nbs
p; primeren volji i ambiciji putnika.

  ništa. Prihvatili smo beskrajnost veličine

  Pretpostavljeni prečnik: 1 milion milja.

  stanice, i ovo saznanje nas je ispunilo

  ISTRAŽIVAČKl IZVEŠTAJ 8

  skoro religijskim osećanjima. Naši in‐

  strumenti potvrđuju ono što već dugo

  Baš kada nam se moral spustio do nule,

  nagađamo, da je prazan prostor kojim

  došli smo do malog ali značajnog otkrića.

  smo prošli od našeg solarnog sistema u

  Kretali smo se po jednoj od neograni‐

  stvari deo unutrašnjosti stanice, kao jed‐

  čenih putničkih paluba, ophrvani sva‐

  na od mnogih praznina u njenim bes‐

  kakvim strahovima i špekulacijama, kada

  krajnim zakrivljenim zidovima. Naš solarni

  smo primetili tragove nečijeg skorog bo‐

  sistem sa svojim planetama, milioni dru‐

  ravka. Grupa putnika je na ovom mestu

  gih sunčevih sistema koji čine našu

  nedavno napravila pauzu. Stolice u cen‐

  galaksiju, i svi udaljeni univerzumi takođe

  tralnom holu su bile pomerene, lift na silu

  zajedno leže unutar ivica stanice. Stanica

  otvoren, i našli smo nepogrešive tragove

  se podudara sa kosmosom, ona sačinjava

  umora putnika. Van sumnje je da ih je

  kosmos. Dužnost nam je da putujemo po

  bilo više od dvoje, pa na žalost moramo

  njoj, na putu čiji početak počinjemo da

  isključiti mogućnost da su to bila naša dva

  zaboravljamo, a čiji je cilj sama stanica,

  druga.

  svaki sprat i hol unutar nje.

  Ali ima i drugih u stanici, možda

  Zato nastavljamo, napajani svojom

  ukrcanih na putovanje jednako beskrajno

  verom u stanicu, svesni da svaki korak

  kao što je naše.

  koji učinimo vodi bliže našem cilju. Ali

  Takođe smo primetili i jedva vidljive

  samo postojanje stanice nas održava i

  promene u opremi stanice, u rasporedu

  daje našim životima razlog za postojanje.

  svetla i podnim pločicama. To možda de‐

  Srećni smo što na to možemo odgovoriti

  luje nevažno, ali množeći te promene sa

  svojim obožavanjem stanice.

  skoro beskrajnom veličinom stanice mo‐

  Ustanovljeni prečnik: 15.000 svetlosnih

  žemo predvideti postepene promene u

  godina.

  61

  62

  Gospodin Spalner prekri lice rukama.

  Kretanje u prostoru, predivno izmučeni vrisak, prevrtanje i udar automobila o zid,

  kroz zid, preko i dole, poput igračke, i osećaj da je izbačen iz njega. Onda — tišina.

  Gomila je dotrčala. Na ivici nesvestice, tamo gde je ležao, čuo ih je kako trče.

  Mogao je da im odredi uzrast i veličinu prema zvuku njihovih mnogobrojnih stopala po

  letnjoj travi i oivičenom pločniku, preko asfaltirane ulice, dok su birali gde staju izmedu nagomilanih cigala, do mesta gde je njegov automobil napola visio u noćnom nebu, i dalje okrećući točkove besmislenom centrifugom.

  Nije znao odakle je gomila došla. Borio se da ostane svestan, a onda su ga lica gomile okružila, obesila se iznad njega poput velikog svetlucavog lišća pognutog drveća.

  Bili su prsten lica koja su se smenjivala, zbijala i menjala nad njim, koja su gledala dole, gledala dole, čitajući mu vreme života ili smrti na licu, pretvarajući mu lice u mesečev sat na kome je mesec bacao senku sa njegovog nosa na obraz kako bi pokazao vreme

  disanja ili večnog nedisanja.

  Kako brzo gomila dolazi, pomislio je, kao zenica oka koja se skuplja niotkuda.

  Sirena. Glas policije. Kretanje. Krv mu je curila sa usana i unosili su ga u ambulantna kola. Neko reče: »Je li mrtav?« A neko drugi reče: »Ne, nije mrtav.« A treća osoba reče: »Neće umreti, neće taj umreti.« I video je lica gomile iza sebe u noći, i po njihovim izrazima znao je da neće umreti. A to je bilo čudno. Video je lice čoveka, mršavo, svetlo, bledo; čovek je progutao i ugrizao se za usnu, kao da mu je jako muka.

  Bila je tu i mala žena, riđe kose i sa suviše rumenila na obrazima i usnama. I mali dečak sa pegavim licem. Lica drugih. Starac sa smežuranom gornjom usnom, starica, sa madežom na bradi. Svi su oni došli — odakle? Iz kuća, automobila, uličica, iz neposrednog sveta šokiranog nesrećama. Došli su iz uličica, hotela, tramvaja, a izgledalo je kao da su došli niotkuda.

  Gomila ga je posmatrala, i on je posmatrao njih i nimalo mu se nisu dopadali.

  Postojalo je nešto veoma pogrešno u vezi s njima. Nije mogao na to da ukaže prstom.

  Bili su mnogo gori od ove stvari koja mu se sada dogodila zbog mašine.

  Vrata ambulantnih kola se zalupiše. Video je kroz prozore kako gomila gleda unutra. Ta gomila koja je uvek dolazila brzo, tako neobično brzo, da formira krug, da viri, isprobava, bude trapava, ispituje, ukazuje, uznemirava, i kvari privatnost ljudske agonije svojom iskrenom radoznalošću.

  Ambulantna kola se odvezoše. Potonuo je nazad a njihova lica su i dalje zurila u njegovo, čak i kad je zatvorio oči.

  Točkovi automobila su se okretali danima u njegovim mislima. Jedan točak, četiri točka, vrteći se, vrteći se, i zujeći, ukrug i ukrug.

  Znao je da je to pogrešno. Nešto pogrešno sa točkovima i čitavom nesrećom i žurbom stopala i radoznalošću. Lica gomile su se mešala i upredala u divlju rotaciju točkova.

  Probudio se.

  Sunce, bolnička soba, ruka koja mu meri puis.

  »Kako se osećate?« upitao je doktor.

  Točkovi izbledeše. Gospodin Spalner pogleda oko sebe.

  »Dobro — čini mi se.«

  Pokušao je da nađe reči. O nesreći. »Doktore?«

  »Da?«

  »Ta gomila — je li to bilo sinoć?«

  63

  »Pre dva dana. Ovde ste od četvrtka. Ipak, dobro ste. Dobro se oporavljate. Ne pokušavajte da ustanete.«

  »Ta gomila. Takođe nešto u vezi točkova. Da li nesreće čine da ljudi, pa — malo skrenu?«

  »Ponekad, privremeno.«

  Ležao je zureći u doktora. »Da li to može da povredi osećaj za vreme?«

  »Panika može ponekad.«

  »Čini da minut izgleda kao sat, ili možda da sat izgleda kao minut?«

  »Da.«

  »Onda da vam kažem.« Osećao je krevet pod sobom, sunce na licu. »Pomislićete

  da sam lud. Vozio sam prebrzo, znam. Sada mi je žao. Preskočio sam ivičnjak i udario o taj zid. Bio sam povređen i otupeo, znam, ali još uvek mogu da se setim stvari. Najviše

  — gomile«. Sačekao je trenutak a onda odlučio da nastavi, jer je odjednom znao šta je bilo to što mu je smetalo. »Gomila je stigla tamo previše brzo. Trideset sekundi posle udarca svi su stajali iznad i zurili u mene... nije u redu da oni mogu da trče tako brzo, tako kasno noću...«

  »Vi to samo mislite da je bilo trideset sekundi« reče doktor. »Verovatno je bilo tri

  ili četiri minuta. Vaša čula...«

  »Da, znam — moja čula, nesreća. Ali bio sam svestan! Sećam se jedne stvari koja

  sve to povezuje i čini čudnim, Bože, tako prokleto čudnim. Točkovi mog automobila, naopačke. Točkovi su se još okretali kada je gomila stigla tamo!«

  Doktor se nasmešio.

  Čovek u postelji nastavi. »Siguran sam! Točkovi su se okretali i okretali brzo —

  prednji točkovi. Točkovi se ne okreću jako dugo, trenje ih usporava. A ovi su se baš okretali.«

  »Zbunjeni ste«, reče doktor.

  »Nisam zbunjen. Ulica je bila prazna. Ni žive duše na vidiku. A onda nesreća i točkovi koji se još okreću i sva ta lica iznad mene, brzo, začas. I način na koji su me gled
ali, znao sam da neću umreti...«

  »Običan šok«, reče doktor odlazeći na svetlost sunca.

  Otpustili su ga iz bolnice dve nedelje kasnije. Dovezao se do kuće taksijem. Ljudi su došli da ga posete u toku dve nedelje koje je proveo ležeći, i svima je ispricao svoju priču, o nesreći, točkovima koji se okreću, o gomili. Svi su se smejali sa njim dok su to razmatrali, i potom zaboravill.

  Nagnuo se napred i kucnuo o prozor taksija.

  »Šta nije u redu?«

  Taksista se osvrnu. »Žalim, gazda. Ovo je pakleni grad za vožnju. Nesreća tamo napred. Hoćete da zaobidem?«

  »Da. Ne, ne! Čekaj. Nastavi. Daj‐daj da pogledamo.«

  Taksi krenu napred, trubeći.

  »Prokleto čudna stvar,« reče taksista. »Hej, t i! Sklanjaj tu buvolovku s puta!« Tiše:

  »Čudna stvar — još više prokletnih ljudi. Radoznalaca«

  Gospodin Spalner je spustio pogled i posmatrao kako mu prsti drhte na kolenu. »I

  vi ste to primetili?«

  »Naravno«, reče taksista. »Stalno. Uvek je tu gomila. Pomislili biste da im je rođena majka poginula.«

  »Dotrče užasno brzo«, reče Čovek u zadnjem delu taksija.

  »Isto kao kod požara ili eksplozije. Nikoga nema. Bum. Mnogo ljudi. Nemam

  64

  pojma«

  »Jeste li ikad videli nesreću — noću?«

  Taksista klimnu glavorh. »Naravno. Ne razlikuje se mnogo. Uvek je tu gomila «

  Olupina je bila na vidiku. Telo je ležalo na pločniku. Znali ste da je tu telo iako niste mogli da ga vidite. Zbog gomile. Gomile koja mu je bila okrenuta leđima dok je sedeo u zadnjem delu taksija. Sa leđima okrenutim njemu. Otvorio je prozor i gotovo počeo da

  viče. Ali nije imao hrabrosti. Ako bi povikao, mogli bi da se okrenu.

  A on se plašio da im vidi lica.

  »Izgleda da imam pik na nesreće«, rekao je u svojoj kancelariji. Bilo je kasno popodne.

  Njegov prijatelj je sedeo s druge strane stola i slušao.

  »Jutros sam izašao iz bolnice i prva stvar na putu kući, prošli smo pored jedne olupine.«

  »Stvari se kreću u ciklusima«, reče Morgan.

  »Da ti ispričam o mojoj nesreći.«

  »Čuo sam. Čuo sam sve.«

  »Ali bilo je čudno, moraš to da priznaš.«

  »Moram da priznam. A sada, jesi li za piće?«

  Razgovarali su pola sata ili duže. Sve vreme dok su razgovarali, pozadi u Spalnerovom mozgu otkucavao je mali časovnik, sat kome nikad nije bilo potrebno navijanje. Bilo je to sećanje na nekoliko malih stvari. Na točkove i lica.

  Oko pola šest začuo se teški metalni prasak na ulici. Morgan klimnu glavom i pogleda napolje. »Šta sam ti rekao? Ciklusi. Kamion i kadilak krem boje. Da, da.«