Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

  »Ne!« kričao je O'Beron. Zaklonio je oči obema rukama. »Ja moram ostati unutra.

  Takva su pravila.« Džejms ga je izvezao na pločnik. Kada ga je dodirnulo sunce, O'Beron je vrisnuo od straha i divlje se zakoprcao. Oblaci prašine su leteli sa njegovih jastuka a zavoji se razmotavali. Džejms je brzo otvorio vrata od kola, u zamahu podigao O'Beronovo telo i spustio ga na sedište. »Ne smete to učiniti!« vrištao je O'Beron, a noćna kapa mu je sletela sa glave. »Ja pripadam unutrašnjem svetu, ja ne smem napolje...«

  Džejms je zalupio vratima. Optrčao je oko kola i seo za volan. »Ovde je opasno«,

  drhtao je O'Beron dok je motor startovao. »Tamo sam bio na sigurnom...«

  Džejms je pritisnuo papučicu za gas. Kola su krenula. Pogledao je u retrovizor, i video gomilu džabalebaroša kako se smeje i zabavlja. »Kuda idemo?« Mekano je rekao

  O'Beron.

  Džejms je proleteo kroz žuto svetlo. Nagnuo se ka zadnjem sedištu i dohvatio konzervu iz kutije. »Gde se ovo punilo?«

  O'Beron je treptao nesigurno. »Bilo je to davno... Mislim na Floridi.«

  »Florida deluje baš dobro. Sunce, svež vazduh...« Džejms se spretno probijao kroz

  saobraćajnu gužvu, palcem skidajući otvarač. Ispio je dobar gutljaj, a onda dao O'Beronu konzervu. »Hajde matori. Dovrši je.«

  O'Beron je buljio, oblizujući Suva usta. »Ali ne smem. Ja sam vlasnik, ne kupac.

  Jednostavno, nije mi dopušteno da uradim tako nešto. Ja sam. vlasnik prodavnice čarolija, kada ti kažem.«

  Džejms je zavrteo glavom i nasmejao se.

  O'Beron se tresao. Obema kvrgavim rukama je podigao konzervu i počeo žedno da

  ispija. Zastao je jednom da izdahne vazduh, pa nastavio.

  Miris maja je ispunio kola.

  O'Beron je obrisao usne i zgnječio konzervu u šaci. Bacio ju je preko ramena.

  »Na zadnjem sedištu ima mesta i za te zavoje« reče mu Džejms. »A blizu smo auto‐

  puta.«

  76

  77

  Pakao nije pogodan za navigaciju: mapa može pomoći. Onaj pas je izgrizao prste

  na znaku koji je nekad oznacavao tri mutna pravca gde reka skreće i račva se onostran ulaza u pećinu. Nema drugih belega i nećete ih videti sve dok ne bude prekasno — ne sme vam se dogoditi da zalutate.

  Čaršavi su bili vlažni zamršaj oko mojih nogu. Sanjala sam oluju kako pokušava da razbije ovu tišteću uparenu noć u koalesciranje svežih kapi. Osetila sam kako kiša počinje da pljušti, praćena vetrom i grmljavinom. Nisam znala da je to san.

  Te noći probudih se sa osećajem da su njegova usta na mom vratu i da njegovi zubi zadiru u moju kožu. Odgurnula sam ga i opet zaspala, čvrsto zatvarajući oči protiv beline munja.

  Ujutru nije bilo tragova zuba na mojoj koži. Prozorski okvir bio je suv — kiša, ipak, nije padala. Čaršavi su bili lepljivi od znoja koji nije mogao sebi naći mesta u vazduhu.

  Leni — moj muž — već bejaše izišao.

  Kad stignete tamo, morate uvek imati na umu da treba postupati u skladu sa Hekatinim željama. Biće joj drago ako donesete nešto kostiju za Kerbera, i to je u prvi mah dovoljno — kosti treba da budu mesnate, sveže i krvave. Ako ste pošli uobičajenim putem, imate toga sa sobom. Ako nameravate i da se vratite, nastojte da se ne rastanete od nečega što bi vam moglo biti potrebno.

  Obukla sam se za posao. Lenijeve cipele bile su pod krevetom, ali kafa je bila pripremana, a neki odevni predmeti su nestali sa vrha gomile na stolici. U dnevnoj sobi, smrad duvana još uvek se lepio za debelu, klonulu fotelju. Prebačena preko jednog zaprljanog velurskog rukonaslona fotelje, licem nadole, prelomljenih leđa, ležala je jedna knjiga — Krivina energije vezivanja.

  Neumnoljiva vlažnost potrajala je čitav dan. Posao se nastavljao sporo — za mene

  je rad tada već bio samo dug, dosadan interval izmedu dve prigradske vožnje, vreme provedeno u hlađenom vazduhu. U popodnevnom satu gužve, podzemna železnica ja

  paklena. Stojim u jednom prepunom, usporenom vagonu trideset minuta, posle na platformi čekam sledećih četrdeset pet. Kad sam se vratila kući, Leni još nije bio tu.

  Knjiga je ležala nepomaknuta.

  Kad je konačno ušao, spavala sam. Sva svetla sam bila pogasila. Čula sam ključ u

  bravi, otvorila oči, videla liniju žutog ispod vrata spavaće sobe — svetlost one lampe kod fotelje. Ležala sam u mraku čekajući, onda se okrenula zidu kad su se koraci primakli vratima. Pre nego što je ušao u sobu počela sam da dišem duboko a sporo.

  Vrelina i miris njegovog tela počeli su da me guše; nisam se okrenula da se suočim s njim.

  Opet sam sanjala oluju. Probudila sam se i videla da je ulica ispod našeg prozora

  osvetljena, da sija sivo od kiše. Digla sam se u sedeći položaj, pritisnula lice na prohladni metalni zastor, osećajući oštri miris ostarelog aluminijuma, osluškujući kako voda udara po zidovima i krovu, čujući oštro zatvaranje vazduha iza munja. Kad sam opet legla dole, bio je budan a njegove šake našle su se na mom telu. Kasnije mi se učinilo da osećam njegove zube na vratu.

  Ponesite, ako možete, ponešto za svaku glavu, i za Lunu; Lovkinju; Uništiteljku (ona voli izvesne kamenove).. Ne škrtarite sa ponudama ako želite da imate iole ikakvu nadu u povratak, morate biti adekvatno pripremljeni.

  Kad stignete do rečne obale, tu zastanite radi razmišljanja o konturama obale, o 78

  njenom blatu, o krvavo tamnim tromim vodama. Ne žurite previše sa ulaskom u čamac.

  Rasklopite svoju mapu pažljivo, proučite je, onda glavom klimnite Haronu. Ovo bi bio trenutak kad treba da mu platite dajući mu svoja dva novčića, za jednosmernu vožnju; novčiće možete izvaditi iz svojih očiju. Ali vi koji ste naumili da načinite povratno putovanje Haronovom skelom; ne plaćajte mu tad, samo mu pokažite koliko vredite — a trebaće vam, za to, neka druga moneta, sem ako ste ukrali novčiće od nekog drugog.

  Kad sam se probudila, opet ga nije bilo. Moj vrat bio je bled i gladak kao uvek; nikakvih tragova nije bilo. Ipak, osećala sam ubod — gledala sam pažljivo u ogledalo, zatezala kožu, pipala bolno mesto. Ničeg. Pomislila sam da to, možda, neko perce postepeno izlazi iz jastuka, badrljicom napred, kao i igla, pa sam pažljivo tapkala sve jastuke. Ničeg.

  Vazduh je još uvek bio nepodnošljivo vruć i lepljiv, a mala spavaća soba počinjala

  je da smrdi na ustajali duvan i znoj. Umila sam se, odlutala do kuhinje, odlučila da ne odem na posao.

  Njegova knjiga je ležala na kuhinjskom radnom stolu, a u njoj nije bilo ni obeleživača za stranicu, ni podvijenih uglova na stranicama. Pokraj knjige ostavio je čašu sa sveže naceđenim sokom od pomorandže. Nekoliko sekundi sam posmatrala staklo izmrljano pulpom, onda se vratila u kupatilo i ispovraćala. Istuširala sam se, obukla šorts i T‐majicu.

  U stanu su uslovi bili maltene tropski. Ako se izuzme primetno odsustvo povetarca

  ili čiste sunčeve svetlosti, bili su tropski. Mlazevi svetlosti su krvarili kroz ogavno prljava okna — na pojedinim, nasumično odabranim mestima oprana, ali dekorisana dugim vertikalnim trakama golubijeg izmeta — i osvetljavali kovitlaje prašnog vazduha koji se kretao kao izmaglica kroz pravougaonu šumu. Uzela sam njegovu knjigu, sela na prohladne pločice kuhinjskog poda, i pokušala da čitam. Moje gole, oznojene noge lepile su se za hrapave pločice. Pomakla sam se, vratila se knjizi. Između druge i treće stranice bila je cedulja, meni namenjena.

  »Draga Bes«, pročitah reči ispisane njegovim preciznim kaligrafskim rukopisom,

  »morao sam da odem. Nisam siguran kad ću se vratiti — imam problem na poslu i moram ga rešiti. Znam da ni tebi nije išlo dobro, ali pokušaj da izdržiš još malo — kad ovo bude raščišćeno biću u mogućnosti da izdvojim više vremena za nas.« Bilo je potpisano sa »Leni«, bez »voli te«. Pamtim da sam pomislila da je trebalo ovo i da očekujem... Presavila sam tu cedulju napola, pa opet napola, i tako dalje, sve dok nije bila suviše debela da bi se mogla dalje presavijati uredno, a onda sam je bacila u đubre.

  Nije to bio prvi slučaj da on nestane. K
ad je radio na modelacionom programu za

  najnoviju transformaciju koju je otkrio, dva meseca ga nigde nije bilo. Novac se materijalizovao na našem računu, ali u njegovoj kancelariji su izjavljivali da pojma nemaju gde je. Bilo je sasvim mogućno da je to istina. Ali vratio se.

  Onda smo neko vreme bili bliskiji. Razgovarali smo, jeli smo zajedno — sve one aktivnosti koje obični ljudi dele.

  U poslednje vreme živeli smo udaljenim, nepovezanim životima. Od kad je počeo

  taj njegov novi projekat, jedva da sam ga uopšte i videla. Noću, kad me je budio da vodimo ljubav, nisam mogla jasno da se setim njegovog lica. Svetlo nikad nije palio.

  Kad jednom prođete pored psa i ukrcate se u dugu crnu skelu, biće potrebno da oštro pazite na zaokrete. Dok putujete, pravite oznake na mapi. Ako želite da razgovarate sa staricom, morate se iskrcati znatno pre drugih — a vaše je da znate tačno na kojoj stanici.

  Motrite i na Harona; ako ima drugih putnika koji su platili prevoz, on će morati da 79

  opere njihove novčiće. Slatko ga pitajte možete li mu dati zdelu za ovo — time ćete mu postati dragi. Može se desiti da vam voda, koja ostane u zdeli, bude korisna ako uspete da iziđete kroz istu kapiju. Držite tu zdelu uz sebe i ne prosipajte je.

  Moja jutarnja povraćanja su se nastavila. Mislila sam da je to zbog nečeg u mojoj

  hrani. Posle prvih sedam dana, dala sam ostavku — bilo je nemoguće opravdati prigradsku vožnju, dosadu, beskrajni podgrizajući zamor, kad u banci ima dovoljno para. A para je, iznenada, bilo dovoljno. Leni je sigurno dobio neku povišicu ili višak.

  Nije bilo objašnjavajućih napomena.

  Onaj san o oluji ponovio mi se još nekoliko puta.

  U početku mi je bilo dosadno. Čitala sam, malo sam šila, očistila sam stan. Nisu mi

  nedostajali znaci njegovog prisustva. Najzad sam počela da se pitam kada je, zapravo, otišao, koliko dugo je ona beleška provela u knjizi — to je lako moglo biti i duže nego što sam mislila. Danima, nedeljama duže. Sećala sam se onih rupica na mom vratu — to

  nije ni ličilo na Lenija.

  Pitala sam se ko me je to dirao, tih poslednjih noći; ko je došao sa prvim snom o

  oluji. Lice mu nisam videla. Nije mi bilo stalo da pogledam.

  Jedino je oluja bila važna.

  I dalje mi je pripadala muka pre doručka. Posle nekog vremena znala sam da to nije zbog hrane. Često sam se vozila metroom: u muzej, u kupovinu, pa i jednostavno

  zato da bih izlazila iz apartmana. Noću mi je bilo teško da zaspim. Spavaća soba je uvek bila zagušljivo vruća, a i prazna; čula sam podzemne vozove kako, uz zveket, brzo prolaze ispod uličnih rešetaka, napolju.

  Počela sam da silazim sve kasnije. Nikad nisam razgovarala sa pijancima, sa kradljivim damama i klincima, sa pank‐džankijima: vozila sam se sve dok ne bih našla neki prazan prednji vagon sa nedostajućim prozorom, odakle je memljivi, prašni vetar

  nadirao iz mraka napred i bičevao moju kosu. Stajala sam tada leđima okrenuta ka dugim redovima prljavih plastičnih klupa, i stubova i opreme od blistavog nerđajućeg metala. Ignorisala sam blistave kriptične poruke nabrljane po umornom emajlu oko prozora. Posmatrala sam kako se signalne svetiljke pretvaraju u trake. Vidala sam crvene iskrice pacovskih očiju u pobočnim tunelima i izmedu tupo sijajućih šina. Još uvek mi je želudac bio nemiran ujutru, ali to sam često uspevala da prespavam.

  Pored psa Kerbera proći ćete dvaput tokom vašeg putovanja — a on će se možda

  dvoumiti da li da vam dopusti izlazak. Ako silazite samo da biste vratili neki Hekatin poklon, možete očekivati da će pas nezahvalno besneti, zatežući svoje crne usne preko požutelih zuba, kad budete pokušavali da napustite njegov domen. Samo se prisetite, kad krećete natrag, da pokupite jednu ili dve fine mesnate kosti; biće toga toliko da ćete moći i da birate.

  Nikakvih vesti od Lenija nisam imala. Letnje vrućine su konačno prošle, prelazeći u vetrovitu prljavštinu jeseni, a mučnine u stomaku su konačno nestale, mada umor i iscrpljenost ostadoše. Izbegavala sam naše prijatelje. Ni sa kim nisam razgovarala.

  Isprva zato što sam bila tako letargična, tako apatična — a kasnije, tako udaljena. Oni bi pitali gde je Leni. Oni bi bili srećni zbog ovog mog.

  I dalje sam se vozala metroom noću, i polako počela da se javljam, klimanjem glave, jednom ogromnom mrkom propalitetu od čoveka, mršavom, četvrtastog lica, ravnih bademastih očiju i masne kose. I on je najviše voleo prvi vagon, čak i kad je zima osvojila tunele i uduvavala ledeni šrapnel mračnog vetra kroz razlabavljenu tkaninu njegovog kaputa.

  80

  Pričao je sam sa sobom,šaputao i monotono, zguren na krutom sivom plastičnom

  sedištu, zureći u nevidljive užase — taj jezik tada još nisam znala. Ponekad je pojačavao glas i činilo se da govori u mom pravcu. Ponekad je na moje klimanje glavom uzvraćao

  takođe klimnućem.

  U osmom mesecu Leni je jednom zvao. Pozno u noći; tek što sam potonula u spavanje sa snovima. Bio je to grmljavinski san. Kroz urlikanje i treskanje čula sam telefon, prodorno zvonjenje je sletalo kružeći kroz kišu. Kad sam se odazvala, još u polusnu, pitao je da li je sve dobro sa mnom — rekla sam mu da sam trudna. Nije bio

  iznenađen. Nije zvučao kao da je srećan, ili uznemiren; niti kao da je to uopšte važno.

  Nije zvučao kao da je išta uopšte važno.

  Rekla sam mu da mi treba više para. Nije mi mogao reći kad će se vratiti, ali je rekao da će pokušati da sredi da se mesečni depozit poveća. Onda mi je rekao da pazim na sebe i bebu, i spustio slušalicu. Ne znam zašto je zvao. Vratila sam se spavanju.

  U sledećem snu, Leni je pitao o tragovima na mom vratu. Nisam mogla da mu dam

  odgovor. Padala je kiša, i on je, takode, bio ljut što su prozori ostavljeni otvorenim.

  Probudila sam se tresući se.

  … Skela se zanosi, ciči po šinama jer je naišla na široku krivinu, juri u dublji lavirint.

  Zbunjena sam...

  Ako postupate po mojim uputstvima, stići ćete na vreme za audijenciju (a upamtili ste ono za poklone, za plaćanje Haronu pri povratku, i za zdelu vode, što sam već pomenuo). Saberite se. Objasnite Hekati da ste zahvalni, ali da ne možete da prihvatite njenu velikodušnost. Nastojte da je ne naljutite.

  Početkom aprila bila sam manje‐više spremna. Gospođa Falkus, komšinica iz stana do mog, nekoliko puta me je prekorevala što u ovom stanju silazim u podzemnu železnicu

  sama, noću. Rekla sam joj, kad je poslednji put izvirila iza svojih vrata i obratila mi se, da ne treba da brine — ovo neće još dugo biti problem. Pogledala me je čudno.

  Starica će biti nezadovoljna što se njen rad omalovažava. Recite joj, tada, da je ovo jedno doneto olujom. Recite joj da ga ne možete zadržati uz sebe zato što se plašite njegovog oca, i da smatrate da će ono dobiti bolju negu u svom elementu. Zamolite je da vam pomogne — najzad, to su njena područja. Rodenje i smrt. Trebalo bi da vam ona sa zadovoljstvom objasni puteve jednog i drugog, ako je zamolite na pravi način.

  Ona će vam pomoći da odaberete, ako ste u stanju da platite cenu.

  Haron, čije su tamne bademaste oči ukočeno usmerene na bele mlazeve signalnih svetiljki, poteže kočnicu u pravom času.

  »Stigli smo«, kaže. Vrištim, osećajući krv i vodu između nogu. Bol popušta i ja prihvatam njegovu ruku i idem do zadnjeg dela vagona, otvaram vrata, silazim između

  vozova, onda preko prljavog mrkog šljunka...

  Kad ste završili svoj posao sa boginjom — Uništiteljkom — podignite svoju zdelu tiho i idite. Haronu neće smetati čekanje; on ima tako malo onih koji mu prave društvo na dugoj vožnji natrag. I sada mu morate dati ono što traži, dogovorenu cenu; može se desiti da tek po odlasku saznate šta vam je uzeo.

  Doplovila sam rekom Stiks do mesta gde dugi tupi čelik svetluca, a vazduh leži trom i vlažan; šištanje kiše i grmljavina, samo zvuci, odlaze, pa se vrate, pa izblede. Puzim 81

  izmedu metalnih šina, preko oštrog drobljenog granita, zastajući kad se bolovi ponovo
jave. Okrećem glavu, i iza okrugle bele lampe skele vidim kako se Haron ponovo penje

  na svoje mesto blizu krme. Zidovi tunela, rebrasti i sa poprečnim tamnim linijama, nestaju iza njega, osvetljeni mutnim žutim sjajem prozora. Preko ove svetlosti dolazi vozač ovog voza, konačno, da oslobodi kočnicu; umesto toga, Haron oslobađa njega; mlitava ljuštura mašinovođinog tela pada, postaje mrlja pored svetlucanja točkova.

  Njemu neće trebati nikakva moneta za povratno putovanje.

  Čujem pacove, tiho grebucanje u blizini. Osmehujem se: njene glasnike sam baš i

  čekala.

  Najzad je bolovima kraj. Tu je nešto klizavo, maleno; mrda se malčice. Zubima razdirem vrpcu, osećajući ukus gvožda i neke druge gadosti — onda se odmaram.

  Pacovi prilaze, pomažu mi da gurnem ovo što bliže, što bliže onoj pokrivenoj šini koja nosi munju.

  Već sam vam ispričao kako da prođete pored Kerbera po drugi put. Sa čamdžijom

  ste već morali srediti pitanje plaćanja — dakle, šta preostaje?

  A, zdela. Zdela spore, krvavo tamne vode upotrebljene za ispiranje novčića iz očiju mrtvih ljudi. Postojao je razlog da tu zdelu čuvamo: kaže se da ovu vodu možete upotrebiti da sperete sumnje svog dragog ili drage. Ili možda da se umijete i zaboravite da ste bili u Paklu.

  Zidovi su ovde od pločica, tamne oker boje koja je možda nekad bila bela. Pod izgleda da je od prefarbanog betona. Plafon je visoki svod, sa njega vise gole fluorescentne svetiljke, ali mesto nije dobro osvetljeno. Vrlo je tiho — grupe ljudi stoje, ćuteći, čekajući. Neki sede na klupama, na velikim međusobnim rastojanjima, gledajući pravo

  napred. Nema se šta raditi.

  Neki od njih su u dugim belim mantilima sa svetlucanjem čelika i cevi po džepovima. Mislim da sam ih već viđala. Jedan od njih, zdepasti čovek sa bradicom, prelazi preko širokog poda, oštro lupkajući petama po tvrdoj površini — sklanjam pisaljku u jednu od mojih torbi i dižem pogled.

  »Izvinite«, kaže on, »mogu li videti tu vašu vodič‐knjigu? Pokušavam da nađem jednu određenu stanicu... a možda mi možete i kazati?«