Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

  Onda vide onoga.

  Čovek je hodao preko krila, čvornovata forma nagnuta napred, sa kandžasto

  skvrčenim šakama željno ispruženim. Vilson izbaci riiku napred, opali. Ta eksplozija bila je kao neko sitno pućkanje urlajućoj silini vazduha. Čovek se zatetura, izmahnu rukom i Vilson oseti traku bola kako mu je sevnula po glavi. Opali ponovo iz neposredne blizine i vide kako mali čovek pada unazad, mlatarajući — a onda, nenadano, nestaje, ništa solidniji od papirne lutkice koju nosi oluja. Oseti kako mu se u mozgu raspraskava tupost. Oseti kako mu se pištolj istrže iz prstiju koji su popuštali.

  Onda je sve bilo izgubljeno u zimskoj tami.

  Pomakao se i zamumlao. Toplina mu je curila u venama, udovi kao da su mu bili

  drveni. U mraku je čuo neko kretanje, i delikatni vrtložić glasova. On to leži, licem nagore, na nečemu — što se pomiče, poskakuje. Neki hladan vetar ga poprska po licu,

  onda on oseti da se površina ispod njega naginje.

  Uzdahnuo je. Znači, avion je sleteo i njega iznose na nosilima. Rana na glavi, verovatno, plus injekcija za smirivanje.

  »Najluđi način da se pokuša samoubistvo za koji sam ja ikad čuo«, reče jedan glas

  negde.

  Vilson oseti zadovoljstvo razonođenosti. Ko god je to kazao, grešio je, dakako. A to

  će biti utvrdeno vrlo skoro, kad motor bude pregledan i kad njegovu ranu pogledaju pažljivije. Onda će shvatiti da je on spasao sve njih.

  Vilson zaspa bez snova.

  93

  94

  »Zamuti da bi se razbistrilo«

  — 'Oćete kasti da su Provalije manje

  Američka poslovica

  vredne od veliki' varoši? — u glasu seljaka

  se osetio preteći prizvuk.

  —... a sistem programirane akumulacije

  — Ne! Ne! Nikako! — požurio je da

  u predstojećem periodu privrednog

  objašnjava. — Samo mislim da bi za pro‐

  razvoja Jugoslavije bi se mogao opti‐

  speritet vašeg sela...

  malno koncipirati kao kombinacija objek‐

  Polako je počeo žaliti što je iznajmio

  tivizacije proporcija u raspodeli dohotka

  svoje usluge budućim graditeljima tako

  (između vasionske transportne radne or‐

  jeftino. Esnaf, sem diplomatskog imuni‐

  ganizacije »Jugovuča« i prometno‐usluž‐

  teta, nije davao nikakve garancije svojim

  no‐reproduktivno‐poslovne organizacije

  članovima. Pa čak ni prvo na besplatno

  »Jugorastur«, odnosno njene OUR »Jugo‐

  lečenje. A on se, u odsustvu sa posla

  pilićar«) i programiranje ukalkulisane

  ostalih Govornika zbog prolećnih radova

  dodatne akumulacije nastale u procesu

  na njihovim vikendicama, morao odvažiti

  korišćenja transportnih usluga spornog

  da sasvim sam dođe u Provaliju i u

  kosmodroma »Provalije II«, koja bi se

  Mesnoj kancelariji održi govor.

  koristila za određene prioritetne priv‐

  — Ta man'te se šale. Gradite vi to u

  redne sektore definisane društvenim

  blizini Nova Sada, a ne ovdi — okuražio se

  planovima privrednog razvoja...

  i drugi seljak da da svoj konstruktivni

  Uputstva su mu nalagala da ovakve i još

  doprinos ovoj diskusiji.

  duže tekstove izgovori u jednom dahu, te

  — Pričekajte malo sa ishitrenim

  ih proprati odlučnim izrazom lica na

  ocenama, da ne kažem diskvalifikacijama.

  kome se nikako ne bi smelo primetiti

  Vidite, vaše selo je jedno od poslednjih

  odsustvo kiseonika kao posledica pret‐

  naselja koje se bave prevazidenom

  hodne pretpostavke. Govornica je po

  poljoprivrednom delatnošću. Ali, ne mari.

  standardnim pravilima Besedničkog esna‐

  Bez obzira na to, u razvijenom savreme‐

  fa bila udaljena od slušališta dovoljno

  nom industrijalizovanom društvu (akce‐

  daleko da slušaoci ne primete ubrzano

  nat bacam na našu tešku industriju:

  disanje Govornika koji je nadoknadivao

  čeličane, valjaonice i visoke fabričke dim‐

  propušteno, a to prikrivao Izrazom Lica

  njake) ove 2084. godine, potrebno je

  Zvanične I Svečane Tišine Koja Podvlači

  ostvariti objektivizaciju formiranja aku‐

  Rečeno.

  mulacije u decentralizovanoj institucio‐

  Pošto se oporavio i lice mu poprimilo

  nalnoj bazi... — znao je da sve ovo

  koliko‐toliko normalnu boju, ovaj službe‐

  podseća na suvoparne političke govore,

  nik sedme klase, petog ogranka (iz koga

  ali je utoliko bolje delovalo. Osetio je

  je po svaku cenu hteo da prede u četvrti

  čvrsto tle ispod nogu.

  sve se nadajući da je Esnafski kontrolor,

  — ?

  obavezno prisutan negde u publici, pri‐

  — ... a seoska domaćinstva nastoje da

  metio njegov teoretski doprinos Veštini

  premoste jaz između raspoložive realne

  Vrbovanja i Pridobijanja produženjem pa‐

  aktive i željenog iznosa te aktive putem

  uze za tri sekunde ukradene name‐

  formiranja akumulacije kao dohodovnog

  štanjem naočara i kravate) spremio se da

  toka...

  nastavi govor, ali...

  — ? ? ?

  — I zato bi vi 'teli da u našem selu gra‐

  — ... što znači... — nastavio je mleti nji‐

  dite i drugi jerodrom? — usudio se da

  hovu inicijativu. —... da ruralna domaćin‐

  razbije pedantno pripremanu svečanu

  stva žele, u stvari, da povećavaju svoj

  tišinu najkuražniji provalijski seljak. Ostali

  životni standard kroz povećanje holdinga

  su još uvek ćutali.

  realne aktive koja je sadržana u zemlji i

  — Kosmodrom... Kosmodrom, a ne ae‐

  ostaloj pasivi, dok ovi — grabio je

  rodrom, dragi druže. Osetite li kvali‐

  nezaustavljivo ka cilju — holdinzi u obliku

  tativnu razliku? Vojvodina se pokazala

  gotovog novca, prema tome, niveliraju

  nekako kao najperspektivnija i najpogod‐

  neku oportunitetnu cenu, tj. cenu koja se

  nija za infrastrukturne projekte priori‐

  implicitno plaća time što se gubi kamata

  tetnog tipa. Sem toga, ako kosmički

  koja se dobija na holdinge kamatonosnih

  transportni objekat mimoiđe sletnu stazu

  finansijskih aktiva, što opet samo znači...

  (što se, na žalost, sve češće dešava zbog

  — Da će nama dati novce, iseliti nas iz

  zastarele tehnike) pašće na njive, a to je,

  naši' kuća i oduzeti nam zemlju — ovaj

  složićete se, ipak manje šteta od prisilnog

  seljak je pokazivao opasno visok stepen

  ateriranja na neki propulzivniji stambeno‐

  pronicljivosti.

  industrijski kompleks.

  95

  — Nemojte tako... — pokušavao je Go‐

  petom ogranku Esnafa. Kada se kasnije

  vornik da ublaži ovaj “zaključak” koji baš i

  prisećao ove situacije, teško je sebi

  nije bio daleko od istine.

  priznavao da se u tim trenucima panika

  »Da bi verovao u ono što govoriš, ne

  u
vlačila u njega upravo zbog takve

  smeš verovati ni u šta«, ponavljao je u

  mogućnosti. Neverovatno.

  sebi uporno esnafsku krilaticu za prvu

  — Znači, to nam je — šta nam je... —

  pomoć pre no što je ponovo sa dosadom

  javio se neko iz pozadine.

  počeo da koristi već klasične govorničke

  Možda je baš Esnafski kontrolor

  gestove.

  provocirao?! Postojalo mu je sve više

  Stvarno je svašta radio.

  svejedno i znao je zašto. Trebalo je što

  Podizao je i spuštao prvo jednu pa

  pre otići odatle na čist vazduh.

  drugu obrvu odražavajući time, navodno,

  — Tako nekako ispada... Sagnuo je

  svoj uzdržani humorni skepticizam prema

  glavu, premda je to »Kodeks nagovara‐

  svakom pokušaju suprotstavljanja njego‐

  nja« izričito zabranjivao u ovakvim situ‐

  vim argumentima. Kad ih je obe isto‐

  acijama. Zavladala je tišina. Svi prisutni su

  vremeno spuštao, činio je to naglo, glu‐

  ga još uvek gledali. Sa kakvim osećanjima,

  meći namrštenost, mrgodnost, raspolo‐

  to nije znao.

  ženje i tihu pretnju. Njima je ličio na

  — Pa dobro, ja onda idem... — počeo je

  olujni oblak, sebi na naduveni balon.

  da pakuje poslovnu torbu, primećujući da

  Svejedno, letelo se i ovako i onako.

  niko za to ne mari. Setno je slagao u nju

  Povremeno je, da bi svom egu razbio

  prvo preklopnu čašu, pa bokal sa vodom,

  monotoniju stezao vilice u znak odluč‐

  pa svoj podsetnik... Umalo da zaboravi u

  nosti. Brzo je odustao jer se tako ipak

  žurbi sklopiti montažnu govornicu, ali

  teže govorilo, a i pljuvao je po prvim

  uslovni refleksi su učinili svoje. Nespretno

  redovima govoreći ovako kroz zube.

  je čučeći zatvorio torbu, pa je gajtan od

  Pri svetu tome, naravno, najmanje je

  mikrofona virio napolje. Ne mari. Samo

  bilo važno šta je pričao.

  što pre i što dalje otići odavde. Dakle, još

  Strah ga je bilo samo od onih koji su u

  neko vreme će morati da ostane u petom

  ovako napetoj situaciji mogli nekontro‐

  ogranku.

  lisanim i glasnim puštanjem vetrova izra‐

  Polako je ustao.

  žavati nemi bojkot i suptilno razbijati

  — Odoh ja... Do videnja... — izbegavali

  Autoritativnost Rečenog, pa možda i

  su njegov pogled. To je samo naslućivao,

  navesti ostale na konkretnija ispoljavanja

  ne i video, pošto se i sam tako ponašao.

  revolta.

  — Zbogom... doprlo je iz dna sale.

  Sa zadovoljstvom je primetio da, iako je

  Niko više nije imao šta da kaže.

  to bila zdrava seljačka sredina, nije bilo

  T

  nijednog vetropira.

  ek kada je selo porušeno, nadležni su

  Znači, još uvek se na selu poštovao

  odlučili da se kosmodrom ne gradi na

  gradski čovek, a strepnja da se pred njim

  tom mestu pošto su prioriteti ipak bili

  ne ispadne prost bila je jača od želje za

  drugačije koncipirani, a fleksibilna orijen‐

  inatom i samopotvrđivanjem.

  tacija je...

  — Je l' imamo pravo da se žalimo? —

  Seljaci?

  doprlo je do njega čim se prvi put mašio

  Oni su, opet, sa svojim »kvantumima

  za čašu sa vodom.

  realne aktive« kupili zemljište negde na

  — Čini mi se da ste se žalili i kod

  Titanu.

  izgradnje prvog kosmodroma, pa...

  Ili je to možda bila Evropa?

  — Jeste. Prošli put su nas uputili na

  Eventualno Ganimed...

  vodovod, ali su nam ovi odbili žalbu zbog

  Niko više danas ne može sa sigurnošću

  pogrešnog taksiranja...

  tvrditi gde se izgubila ta kolonija seljaka.

  — Samo se nemojte dekuražirati. Treba

  Možda su neki od Jupiterovih ili

  uvek iznova pokušavati. Ima načina, kom‐

  Saturnovih satelita prozvali »Provalije«..

  pentetnih institucija... I ja vam savetu‐

  Možda.

  jem... — do vraga, nije više znao šta da ih

  Ko će ih, uostalom, znati...

  »posavetuje«. Muk.

  U svakom slučaju je izvesno da još i

  Teoretski se u priručniku »Ubedi ih

  danas negde oru nebeske njive.

  sam« dopuštala mogućnost da Govornik

  Sombor, Beograd (1982—1987)

  iscrpi mogućnosti za besedu i ućuti. Prak‐

  tično je to bilo skoro nemoguće. Bar u

  96

  97

  Sutra će mi biti uručena nagrada. Moje ime upisat će se zlatnim slovima pored šesnaest imena na ploči koja dominira na ulazu u Akademiju. Postat ću sedamnaesta osoba na svijetu — svijetu od skoro jedanaest milijardi ljudi — koja je zaslužila ovo visoko priznanje.

  Sutrašnjoj svečanosti prisustvovat će najuglednije ličnosti iz cijelog svijeta. Primit ću čestitke od najvećih ljudi našeg vremena, i bit će mi uručena diploma na kojoj će kićenim starinskim slovima s mnoštvom kvačica biti upisano moje ime.

  Sutra će se moj račun na banci povećati za ne mali iznos — to je onaj opipljivi dio

  nagrade o kojem se uvijek najmanje govori. Bankovni kompjuter napisat će moje ime i

  pretvoriti ga u karticu, a i ta je kartica dio počasti koju ću sutra primiti.

  Godine — decenije — posvetio sam radu na razvitku ideje čovjekoljublja. Moje ime upisalo se nevidljivim ali trajnim slovima u misli svih onih koji teže ka istom, ali su imali manje sposobnosti ili manje energije da učine onoliko koliko sam ja učinio.

  Mnoštvo djela o etici čovječanstva nosi moje ime. Napisao sam ih ne žaleći truda i

  vremena, i kada vidim da ih je netko primijetio, da je netko u njima našao nešto toliko vrijedno da me za to želi nagraditi, onda je moj život potpun.

  Nisam na kraju životnog a ni radnog vijeka. Preda mnom još stoje godine koje me

  pozivaju na daljnji rad, koje mi kažu: »Nisi još učinio sve što možeš«, i koje za mene predstavljaju izazov. Ne, nisam na kraju radnog vijeka.

  Ali nisam niti na početku. Sedamdeset mi je godina. Godine su to kada gledanje unaprijed ima smisla samo ako se čovjek može osvrnuti za sobom i reći: »Eto, to sam

  učinio. Preostale godine utrošit ću na upotpunjavanje i zaokruživanje svega što sam do danas napravio.« A ja uistinu mogu reći — neka se to ne shvati neskromno — da sam

  mnogo napravio. Ne postoji niti jedna iole vrijedna biblioteka na čijim se policama ne nalazi barem nekoliko mojih djela pisanih s ciljem da ljudima usade ideju o ljubavi prema bližnjem.

  Ne znam koliko sam uspio da tu ideju uistinu usadim među suvremenike, ali nema

  sumnje da sam svojim djelima snažno privukao pažnju javnosti. Rezultat te pažnje zaista je izuzetno značajan, jer — sutra ću primiti nagradu, sutra će moje ime zablistati kao kruna cijelom mojem dosadašnjem životu. Sutra je moj dan.

  Da, sretan sam — sretan, raznježen, i pomalo uznemiren. Bez razloga uznemiren,

  naravno, jer što bi se moglo dogoditi? Danima — tjednima — ispitivala je komisija moj rad i moju savjest. Moj život je tako čist i tako pun i tako plodonosan da mi je Komisija odala i posebno neformalno priznanje.

  A ipak sam uznemiren. Znam ono š
to Komisija ne zna. Znam ono što nitko ne zna i

  bojim se — bojim se unatoč tome što za to samo ja znam i što očito nema nikakvih svjedoka. Punih pedeset godina nisam osjećao tako jak i tako paralizirajući strah, a sada

  — bojim se da se ne odam. Budem li stalno mislio na to, napokon ću se zaista i odati. A ne budem li mislio, možda ću se odati iz neopreznosti.

  Osjećam strah — grozan strah. Jer, ako netko sazna za ovo, ja neću dobiti nagradu.

  A nagrada — to nije samo ime na ploči, ime na diplomi i nešto novca. Ili — nagrada jeste upravo to — onda kad je dobijete ili onda kad je niste niti trebali dobiti. Ali kad je trebate dobiti pa to onda netko pokvari — kad cijeli svijet sazna da ste je trebali dobiti a nećete je dobiti zato što činjenice iz vašeg života nisu onakve kakvima ste tu nagradu navodno zaslužili — što je onda nagrada? Pretvara se u sve ili ništa, u čast ili propast.

  Jer, meni je sedamdeset godina. U ovim godinama kad se treba prije svega osvrtati

  za sobom a tek onda gledati ispred sebe, ja sebi ne mogu dopustiti da stisnem zube i

  počnem iz početka. Sa dvadeset sam godina to sebi mogao dopustiti — sa dvadeset sam godina to i učinio; ubio sam čovjeka, i iskoristivši okolnost da za to nitko nije saznao, odbacio sam ovu činjenicu kao nevažeću i nastavio sam živjeti pogleda uprtog

  unaprijed, opreznije nego do tada ali ne manje samouvjereno.

  98

  A sada moje samouvjerenosti nestaje. Moj unaprijed uprti pogled okrenuo se

  unazad i s užasom se zaustavio na činjenici da sam ubojica.

  Svjedoka nema — barem još uvijek ne. Ali postoji nešto što mi stvara punu i posve

  opravdanu nesigurnost. Postoji vremeplov.

  Ne tvrdim da je jako vjerojatno da će netko otići baš tamo — na ono mjesto i u ono vrijeme gdje sam ubio čovjeka — i da će pri torn ostati nezamijećen te ću unatoč

  njegovom prisustvu počiniti to djelo, ali mogućnost ipak postoji.

  Međutim, postoji i druga mogućnost. Odem li ja upravo tamo — na ono mjesto i u

  ono vrijeme, zar ne bih mogao spriječiti ubojstvo? Riješio bih se tada ne samo svjedoka već i same činjenice da se to ikad dogodilo. I tada, kad bude puna istina da u mojoj prošlosti nema mrlje, bit će nagrada ne samo komisijski već i istinski zaslužena. I više neće biti mjesta strahu.