Alef Science Fiction Magazine 002

by MoZarD

  Opet se rascvetala Polova slika. On je na dlanu žonglirao nečim, a zatim otvorio šaku i pokazao tri kuglice iz kugličnog ležaja. »Kad sam bio klinac imao sam običaj da napravim kratak spoj u školskom modulu i da se odšunjam u osovinsku sobu da se igram klikera.« Abigejl se nasmešila, sećajući se nekih sličnih poduhvata koje je ona nekada izvodila. »Da bi razumeli oni među nama koji su pauci, objasniću da su 'klikeri'

  jedna igra koja se igra u bestežinskom stanju da bi se razvila koordinacija i prostorna percepcija. U centar postavite šestokraku zvezdu od klikera...«

  Jedna loptica ispade iz njegove šake, tresnu bučno o podlogu, i kotrljajući se iziđe iz vidokruga kamere. »Pa, jasno se vidi da se to ne može ovde igrati. Ali poenta je da kad baciš kliker tačno kako treba, on pogada kraj jednog kraka zvezde, i njegova kinetička energija se prenosi sa klikera na kliker duž tog kraka. I tako bačeni kliker staje, a kliker na suprotnom kraju kraka odleće.« Čejni ju je sad milovao rasejano, zadubljen u to obrazlaganje.

  »E, naš plan je da pošaljemo jednog kurira u Ginungu tako da iziđe iz paučje crne

  jame. Bar mi kažemo da je to ono što ćemo učiniti. Ali ono što izlazi iz crne jame ne mora biti isto ono što je ušlo u neku drugu jamu, partnerku paučje. Mi ubacimo jedan elektron u Ginungu i drugi elektron iskoči na nekom drugom mestu. Identičan. Kauzalna veza je direktna. Ali to je kao kod klikera — identični su i imaju istu kinetičku energiju.

  Ali to jednostavno nije isti elektron.«

  Čejnijeva ruka je mirovala. Abigejl ga blago podgurnu, dodirujući unutrašnju stranu njegove butine. »Ko god je zainteresovan može da pogleda jednačine. E, kad šaljemo poruke, to nije važno. Važna je poruka, nije važan medijum. Međutim, kad mi pošaljemo ljudsko biće unutra... iz druge crne jame izroniće nešto što će biti identično od ćelije do ćelije, od gena do gena, od atoma do atoma. Ali to neće biti ista osoba.«

  Zastao je koliko za jedan otkucaj srca, nasmešio se.

  »Ja tvrdim, dakle, da je to ubistvo. I, dalje, da i ljudska i paučja rasa, ulazeći u zaveru da počine ubistvo, pokazuju apsolutno nepoštovanje prema razumnom životu.

  Ukratko, niko na splavu ne zaslužuje da živi. Ovim je moje izlaganje okončano.«

  »Gospodine Žirar!« Dominges je počeo da se protivi čak i pre nego što je njegova

  slika dostigla punu veličinu. »Najprostiji od svih matematičkih dokaza je jednakost: A jednako A. Pokušavate li vi da poričete to?«

  Pol podiže dve kuglice koje su mu preostale, tako da su se sad mogle videt.

  »Identični su i ovi klikeri. Ali to nije jedan isti kliker.«

  »Poznajemo fenomen o kome govorite«, reče pauk. »To je kao da nerazumljivo crna jama ispupči istovremeno. Ne postoji narušavanje kontinuiteta. Dva entiteta su isto. Nema smrti.«

  Abigejl povuče Čejnija nadole, tako da su sad oboje ležali na boku, ali i dalje u mogućnosti da gledaju slike. »Nema, ako si kojim slučajem onaj drugi kliker a ne prvi«, reče Pol. Abigejl eksperimentalno liznu Čejnijevo uvo.

  »Pa, u pravu je«, promrmlja Čejni.

  »Nije u pravu«, uzvrati Abigejl i gricnu ga za ušnu školjku.

  »Ti to ozbiljno?«

  »Naravno. On meša semantiku i realnost.« Posvetila se proučavanju zadnje strane

  njegovog vrata. »O‐kej.« Abigejl iznenada oseti da joj nešto promiče. »Zašto pitaš?«

  Izborila se da sedne.

  Čejni takođe sede.

  »Bez nekog određenog razloga.« Čejnijeve ruke opet počeše da je diraju. Ali Abigejl je bila sigurna da je nešto prokrijumčareno pored nje.

  Milovali su se ovlaš, a debata se dovukla do kraja. Ne obraćajući mnogo pažnje, 17

  Abigejl je glasala za Domingesa, a Čejni za Pola. Pošto su pauci glasali gotovo svi isto, pobedio je pauk. »Kazao sam ti da je Dominges odabrao pogrešan pristup«, reče Čejni.

  Skočio je sa ležaja na pod. »Čuj, moram da idem kod nekog zbog nečeg. Odmah se vraćam.

  »Ne odlaziš valjda sad?« protestovala je zapanjena Abigejl. Vrata se zatvoriše skupljajući se kao zenica.

  Ljuta i uvređena, ona doskoči na pod, rešena da ga prati. Nije pamtila da ju je iko ikad tako uvredio.

  Čejni se nije trudio da izmakne; činilo se da mu ni na pamet nije palo da bi ga ona mogla pratiti. Šunjala se za njim niz jedan hodnik, pa uz jednu pristupnu rampu, do jednih vrata koja su se kao zenica raširila za njega. Ta vrata je prepoznala.

  Čučnula je na pete iza jednog neokresanog boksvud drveta i čekala, zamišljena.

  Minut kasnije doluta Ispreturani, vide je, i zatraži njenu pažnju. »Beži!« zašišta ona. On poče da gura glavom njeno koleno. »Onda bar budi tih.« Uzela ga je u naručje. Njegov izraz bio je uobražen i zadovoljan.

  Raširi se zenica vrata, i Čejni izide, zviždućući. Abigejl je sačekala da on ode, ustala, otišla do tih vrata, i ušla. Ribe su se na mahove zaletale između dugih resa vodenog bilja ispod providnog poda. Bila je to asketska soba, gotovo prazna. Abigejl je tragala pogledom, ali nije uspela da nađe viseću ležaljku.

  »Znači, sad Čejni radi za tebe«, reče ona hladno. Pol diže pogled sa konzole u uglu.

  »Zapravo, upravo sam načinio permanentni ugovor sa njim da radi u dvorani za posadu. Dovoljno je pametan. Malo zelen. Trebalo bi da dobro postigne.«

  »Znači, priznaješ da si ga ti angažovao da me preslišava u vezi sa tvojim detinjastim tezama u debati?« U njenim rukama, Ispreturani se borio. Pomakla ga je u udobniji položaj. »I da si čitavu raspravu namestio, od početka, zbog mene?«

  »Aa«, reče Pol. »Znao sam da obuka daje izvesne rezultate. Za izuzetno kratko vreme postala si veoma podozriva.«

  »Ne izbegavaj pitanje.«

  »Bila mi je potrebna tvoja iskrena reakcija«, reče Pol. »Ne onaj odgovor koji bi mi dala znajući da tvoji izgledi za prolazak kroz Ginungu zavise od toga.«

  Ispreturani načini zvuk ljutnje. »Kaži mu, Ispreturani!« reče ona. »A to za mene važi duplo.« Iskoračila je kroz vrata. »U debati si izgubio«, reče odsečno.

  Još dugo pošto se zenica vrata stegla do zatvorenosti, osećala je kako se Polov vedri osmejak zabija u njena leđa kao plamen.

  Dva dana pošto se vratila i izritala Čejnija iz svog visećeg ležaja poslednji put, pozvaše je u salu za posadu. »Suva proba«, reče Pol. »Prisustvo obavezno.« Posle tih reči prekinuo je vezu.

  U sali za posadu bile su gomile tehničara, tri puta više ljudi nego radnih mesta.

  Grupice njih skupile su se ispred pojedinih ekrana, da gledaju. Pol joj je domahnuo da dođe kod njega.

  »Eno«, reče pokazujući jedan ekran pokretom ruke. »Ono je 'Kioto' — platforma,

  koju smo izgradili za transmisioni aparat. Udaljena je sto kilometara. Ja sam tražio veću distancu, ali je Dominges to sprečio korisleći se prednošću svog starešinstva. Ona skalamerija u sredini. to je aparat koji će te razmotati i sručiti dole, u Ginungu.« Kucnuo je po konzoli i slika se zumiranjem uvećala tako da je ispunila ekran. Video se prostor pokriven čistim, prozirnim mehurom. Unutra je jedna figura u skafandru stavljala nešto u mašinu koja je ponajviše ličila na gigantsku oklopnu ostrigu. Abigejl pogleda, žmirnu.

  ponovo pogleda.

  »Ono je Ispreturani«. reče ona indignirano.

  »Žali se Domingesu. Ja sam želeo babuna.«

  Mašina‐školjka se zatvorila. Skafanderisani tehničar se udalji svojim tegljačem, a alfanumerici zatreperiše, indicirajući da je aparat počeo da radi. Dok su oni gledali, 18

  mašinerija izradena po paučjim planovima paralisala je Ispreturanog, transformisala njegove molekule u jedan dugi kontinuirani polimerni lanac, i taj lanac puštala kao kakvo vlakno, kroz jedan nevidljivi otvor, brzinom koja je bila bliska svetlosnoj. Voda je iz tela Ispreturanog bila izdvajana, vođena cevima u stranu, i čuvana. Elektrolitske ravnoteže bile su beležene i simultano transmitovane paralelnim mlazom elektrona. Taj će mlaz stići do paučjeg prijemnika zajedno sa početkom mačora‐polimera, i biće iskorišćen prilikom rekonstrukcije.

 
; Prošlo je trideset sekundi. Sad se još samo deo Ispreturanog nalazio u »Kiotou«.

  Polimerski lanac, nevidljiv i neverovatno dug, već je zalazio u crnu jamu Ginungu. A tamo daleko, na drugoj strani, pauci su počinjali da ga koriste za novo tkanje. Ako je sve dobro funkcionisalo...

  Dvadeset dve sekunde posle svog pojavljivanja, alfanumerici prestadoše da iskriče

  preko ekrana. Ispreturani više nije postojao na »Kiotou«. Školjka se otvorila i kamere, daljinski upravljane, pokazaše da je prazna. Ljudi se oglasiše klicanjem.

  Neko podiže Domingesa na jednu konzolu. Interkom‐kamere se okrenuše tamo, da

  snimaju. Dominges izvede jedno skraćeno razmahivanje rukama i poče: »Prijatelji moji...« posle čega je sledila govorancija. Abigejl nije slušala.

  Polova šaka se spusti na njeno rame. Bio je to prvi put da on nju dodirne posle onog njihovog početnog susreta. »On je samo naučnik«, reče Pol. »Pojma nije imao koliko si se ti bila žbližila s tim mačorom.«

  »Čuj, ja sam tražila da idem. Bila sam svesna rizika. Ali Ispreturani je samo životinja; nisu mu dali da bira.«

  Pol je tražio reči. »U izvesnom smislu, to je bila sadržina tvoje obuke — i razlog što ideš ti a ne neko kao Dominges. On svoje reakcije projektuje u druge ljude. Ako ...«

  Onda, videći da ga ona ne sluša, reče: »U svakom slučaju, kroz nekoliko sati imaćeš jednog mačora s kojim ćeš moći da se igraš. Oni će ga zadržati samo koliko je potrebno da testiraju sisteme za održavanje života.«

  Na drugom okupljanju atmosfera je bila festivalska. Pauci su javili da je Ispreturani translatiran besprekorno. Kratki vizuelni izveštaj pokazao je Ispreturanog kako se šeta po platformi sasvim sličnoj »Kiotou«, nervozan ali, činilo se, neozleđen.

  »Eno«, reče neko. Ekran je saopštavao da je prijemni aparat na ljudskoj strani prihvatio početak mačorovog polimernog lanca. Čekali su minut i po, a tad je operacija bila okončana.

  Ličilo je to na mađioničarski trik: školjka se zatvorila oko praznog prostora. Kroz cev je dovedena voda. Onda se školjka otvorila i nad njenim centrom je plovio Ispreturani i tiho lizao jednu svoju šapu.

  Abigejl se smeškala kućevnom izgledu tog prizora. »Dobrodošao nazad, Ispreturani«, reče ona tiho. »Srediću da momci iz biološkog umute neki šlag za tebe.«

  Polove oči su sevnule ka njoj. Ni trenutka nije zadržao pogled samo je u svoj arhiv strpao još jedan podatak za kasniju upotrebu i smesta posvetio svoju pažnju nečem drugom. Sačekala je da joj on okrene leđa, a onda mu se isplazila.

  Onaj tegljač je pristao uz »Kiotoa« i jedna tehničarka je uplovila unutra. Znajući da je posmatra publika, skinula je šlem samosvesnim pokretima. Pružajući jednu ruku, skakutala je ka mačoru, pozivajući ga tiho.

  »Smesta tu famfulju da ste pozvali«, odreza Pol. »Tražim da vrati šlem na glavu.

  Aljkavo je to. Istinski alj...«

  U tom trenu je Ispreturani skočio.

  Ispreturani je bio crno‐bela linija koja je sevnula pokraj zapanjene tehničarke, kroz aerokomoru, i pravo u otvoreni tegljač. Mačor se bacio na pilotsku instrument‐tablu.

  Prednjim nogama već je pritiskao kontrole. Snažnim udarcem ulazni kapak tegljača se zatvori, a motori tegljača oživeše.

  Tehničari u sali za posadu divlje su grabili svoje kontrole. Ona tehničarka u

  »Kiotou« frenetično je pokušavala da vrati šlem sebi na glavu. A tegljač je poleteo, 19

  razarajući pola zaštitne kupole i time, ujedno, raznoseći po svemiru sav vazduh koji se ispod kupole dotad nalazio.

  Ekrani su prikazivali desetak različitih prizora, sočiva su zumirala i kontrazumirala tako da su stvari izgledale čas bliže, čas dalje. »Čejni«, reče Pol tiho. Dominges je bio skamenjen, sa izrazom zbunjenosti na licu. »Likvidiraj ga.«

  »Kreće pravo na nas!« povika neko.

  Čejnijevi prsti sevnuše: kuc‐kuc‐kuc.

  Razvi se blistavi nuklearni cvet.

  Tišina, mrtva i potpuna, zavlada u sali za posadu. Nešto ne kapiram, razmišljala je Abigejl. Mi smo upravo uništili pet procenata svoje tegljačke flote da bismo ubili jednog mačora.

  »Isključuj taj transmiter!« Pol je krupnim koracima grabio kroz salu za posadu, sipajući naredenja levo i desno od sebe. »Ništa ne sme izaći! Ti, ti i ti« — odvukao je trojicu tehničara sa njihovih konzola — »silazite sa toga. Zahtevam da se cela prokleta mreža isključi.«

  »Pole...« reče jedan operater.

  »Ali prijem nastavi.« Nije se trudio da pogleda na tu stranu. »Šta god žele da šalju.

  Sve to strpati u memoriju, i ništa ne integrisati sa našim podacima dok to novo ne proučimo.«

  Sam i beskoristan u centru sale, Dominges je mucao: »Šta — šta se desilo?«

  »Idiote jedan slepi!« Pol se okrete ka njemu ogorčeno. »Tvoji dragoceni vanzemaljci su upravo izveli svoj prvi neprijateljski potez. Mačka koja se vratila nije bila ni približno jednaka onoj koja je otišla. Oni su izveli promene. Retransmitovali su je sa instrukcijama organski ugrađenim u mozak.

  »Ali zašto bi hteli da ukradu tegljač?«

  »To ne znamo!« povika Pol. »Utuvi to u glavu. Ne znamo njihove motive i ne znamo

  kako razmišljaju. Ali o njihovim namerama bismo saznali daleko više nego što želimo, da ja u taj tegljač nisam namestio jednu spravicu za prekidanje misije.«

  »Pa nisi...« poče Dominges, ali odustade od dovršenja te rečenice.

  »... nisam imao ovlašćenje da to podmetnem«, završi Pol umesto njega. »Tačno.

  Nisam imao.« Njegov glas bio je prepun ironije.

  Dominges kao da se sav sparušio. Gledao je oko sebe sumorno, prazno, onda se krenuo i otišao, malčice poguren. Temeljito diskreditovan pred ljudima koji su radili a njega.

  Ovo je bilo hladno, razmišljala je Abigejl. Čudila se Polovoj surovosti. Ni za tren nije bila poverovala da je gnev u njegovom glasu bio istinski, da on uopšte može da izgubi kontrolu nad sobom.

  A to je značilo da je Pol sposoban da izvede, usred opšte konfuzije i potresenosti, oštru kombinaciju radi sticanja veće lične vlasti. Abigejlinom, odnedavna podozrivom umu činilo se da je ta kombinacija uspela.

  Pet dana je Pol postizao, čistom snagom volje i ličnosti, da mreža ostaje zatvorena.

  Informacije su pristizale, ali ni jedna nije izlazila. Administracija »Bel—Sendie« nije ga u tome podržavala; previše vremena i para bilo je uloženo u »Kioto« da bi se sad projekat napuštao. Medutim, Pol je imao podršku ekipe tehničara, podršku koju je znao da iskoristi.

  »Ništa tako veliko kao što je 'Bel—Sendia' ne funkcioniše na pogon popularnosti«,

  objasni Pol. »Ali ja odozgo dobijam dovoljno saosećanja, oklevanja, i službenog kuka-vičluka da održim ovo mesto zatvorenim onoliko dugo koliko je potrebno da bi jedna određena poruka bila time preneta.«

  Pridolazeći mlaz informacija pokazivao je velike fluktuacije i promene tema. Začeti nizovi prekidani su, napuštani. Stizale su i besmislice. Pauci su menjali strategiju tražeći ključ kojim bi postigli ponovno otvaranje dvosmerne veze.

  »Kad budu počeli da se ponavljaju«, nastavi Pol, »moći ćemo da pretpostavimo da

  20

  razumeju pretnju.«

  »Ali mi ne bismo stvarno prekinuli vezu zauvek«, reče Abigejl.

  »Zato je to naš blef«, reče Pol sležući ramenima.

  Otlšli su da zajedno popiju po jedno piće posle radnog vremena, u baru na petom

  nivou. Mali crveni gušteri hitali su tamo—amo po kamenom zidu iza barmena. »A ako

  tvoj blef ne uspe?« pitala je Abigejl. »Ako sve bude uzaludno — šta onda?«

  Polova pleća se malo spustiše: maleno premeštanje tenzija. »Onda ćemo se pouz‐

  dati u dobru volju paukova«, reče on. »Dopustićemo da se sve izvede kako su oni zamislili. A oni će prema nama postupiti možda dobronamerno, a možda ne. U oba ta

  slučaja«, njegov glas se smrači, »moći će se kazati da sam igrao mnoge igre, i manipulisao mnogim ljudima, sasvim uzaludno.« D
ohvatio ju je za ruku. »Ako tako bude, ja ću želeti da se izvinim.« Njegov stisak je bio čvrst, zglavci njegovih ruku beli.

  Te noći Abigejl je sanjala pad.

  Dugine boje lomljenja kostiju i cepanja mesa kovitlale su se oko nje. Razmahnula je rukom, koja je odskočila od nečeg toplog i mekog.

  »Abigejl.«

  Uvijala se, tumbala, nešto je tresnulo u njena rebra. Blistavi klinovi žutog poleteše uvis. »Abigejl!« Neko ju je drmao i glasno govorio pravo u njeno lice. Stene i nebo posiveše i prekriše se nejasnim slikama. Kapci njenih očiju nekako su uspeli da se otvore, zatim se opet sklopili, pa otvorili.

  »Oh«, reče ona.

  Pol je čučao na petama i ljuljao se napred—nazad. Ribe su strelile kroz vodu ispod

  njega. »Polako, polako«, reče on. Plavozelene svetlosti premeštale su se polako ispod vode, kretale se dugim lučnim putanjima. »San je završen?«

  Abigejl se stresla, stisnula njegovu mišicu, i odmah je pustila. Zatim je klimnula glavom.

  »Dobro. Ispričaj mi.«

  »Ja...« poče Abigejl. »Da li me ti to pitaš kao ljudsko biće ili kao službeno lice?«

  »Tu razliku ne pravim.«

  Ispružila je jednu nogu, počešala palac druge noge, da bi dobila vreme za razmiš‐

  ljanje. Nikakve odgovarajuće misli nisu joj pale na um. »O—kej«, reče ona, i ispriča mu ceo taj san.

  Pol je slušao pažljivo, a kad je završila, zamišljeno je prevlačio palcem po svojoj vilici. »Znaš, angažovali smo te baš na bazi tog incidenta«, reče on. »Hladnokrvnost pod stresom. Slaba slika tela. Bilo je na raspolaganju mnogo gravitaša, mogli smo da biramo. Ali ja sam računao da si ti malčice, samo malčice tvrđa, robusnija.«

  »Šta to pokušavaš da mi kažeš? Da sam zamenljiva?«

  Pol slegnu ramenima. »Svako je zamenljiv. Samo sam hteo da se uverim da ti znaš

  da možeš odstupiti, ako to želiš. Time naš projekat ne bi bio upropašćen.«