Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  — Ne smeta mi — odgovorila je.

  Jednog dana ću napisati članak za Semantički žurnal sa naslovom »Boja glasa: Nedovoljno svesna ironija«.

  Međutim, bio sam budan, pa sam uzeo svoje odelo.

  — Kakva je to životinja? — upitala je pokazujući na zmaja na svilenom rukavu mog

  ogrtača.

  — Mitska — odgovorio sam. — Slušaj, kasno je. Ja sam umoran. Imam mnogo posla ujutru. A M'Kvaji bi mogla da stekne pogrešan utisak, ako sazna da si ovde.

  — Pogrešan utisak?

  — Prokleto dobro znaš šta hoću da kažem! — to je bilo prvi put da imam priliku

  da upotrebim marsovske psovke i nije mi uspelo.

  — Ne — rekla je, — ne znam.

  17

  Izgledala je uplašeno, kao učenik kojeg grde, a on nema pojma zašto. Smekšao sam.

  Njen crveni ogrtač je savršeno isticao njenu kosu i usne, a te usne su drhtale.

  — Hej, čekaj malo, nisam hteo da te uznemirim. Na mom svetu postoje izvesna,

  uh, pravila, koja se tiču ljudi različitog pola koji se nalaze zajedno u istoj spavaćoj sobi, a nisu vezani brakom... Hm, ovaj, shvataš li šta hoću da kažem?

  — Ne.

  Bile su žad, njene oči.

  — Pa to je... to je seks, eto šta je to.

  Svetio se upalilo u tim lampama od žada.

  — Oh, misliš na pravljenje dece.

  — Da. Upravo to! Tačno.

  Nasmejala se. Bilo je to prvi put da sam čuo smeh u Tirelijanu. Zvučalo je kao kada bi violinista kratkim zamasima gudala udarao po visokim žicama. To nije bilo naročito prijatno za uho, naročito zato što se smejala predugo.

  Kada je završila, primakla se bliže.

  — Sada se sećam — rekla je. — I mi smo nekada imali takva pravila. Ali —

  izgledala je kao da je ponovo spremna na smeh, — nema više potrebe za njima. Pre pola Procesa, kada sam bila dete, imali smo takva pravila.

  Mozak mi je radio kao kasetofon podešen na trostruku brzinu.

  Pola Procesa! Pola Procesa — Procesa — Proces! Ne! Da! Pola Procesa je bilo dvesta četrdeset tri godine, grubo govoreći!

  Dovoljno vremena da se nauči 2224 plesa Lokara.

  Dovoljno vremena da se ostari, ako je u pitanju ljudsko biće. Zemaljsko ljudsko biće, hoću da kažem.

  Pogledao sam je ponovo, bledu kao belu kraljicu u šahovskom kompletu od

  slonovače.

  Ona je ljudsko biće. Dajem glavu da je tako zdrava, živa, normalna. Dajem glavu da

  je žena, jer moje telo...

  Ali bila je dva i po veka stara i to je činilo M'Kvaji Metuzalemovom babom. Laskalo mi je kada sam se setio njihovih komplimenata o mojim sposobnostima kao lingviste i kao pesnika. Od tih superiornih bića.

  Ali šta je značilo: »nema više potrebe za njima«? Zašto blizu histerije? Zašto svi oni smešni pogledi koje sam dobijao od M'Kvaji?

  Iznenada sam shvatio da sam blizu nečeg važnog, kraj ove predivne devojke.

  — Reci mi — počeo sam svojim uobičajenim tonom, — ima li to nekakve veze sa

  »kugom koja ne ubija« o kojoj piše Tamur?

  — Da — uzvratila je. — Deca rođena posle Kiše nisu mogla imati svoje dece, a...

  — A šta? — nagnuo sam se i podesio memoriju na »snimanje«.

  — ...a ni muškarci nisu imali želje da ih imaju.

  Naslonio sam se na naslon kreveta. Rasni sterilitet, muška impotencija, koji su usledili nakon meteorološkog fenomena. Da li je možda jednog dana neki oblak lutalica pun radioaktivnog otpada došao bog zna odakle i probio njihovu slabu atmosferu?

  Jednog dana, mnogo pre nego što je Šiapareli video kanale, mitske, kao moj zmaj, pre nego što je nađeno logično objašnjenje za te »kanale« mimo svih nagađanja, da li je Braksa bila živa i igrala, ili je bila prokleta u materici, dok je slepi Milton pisao o još jednom raju?

  Pronašao sam cigaretu. Dobro je što sam se setio da ponesem pepeljaru. Mars nikada nije imao ni duvansku industriju, niti alkoholna pića. Askete koje sam sretao u 18

  Indiji bili su dionizijevci u poređenju sa ovim.

  — Kakav je to vatreni štapić?

  — Cigareta. Želiš li jednu?

  — Da, molim.

  Sela je kraj mene i ja sam joj pripalio jednu.

  — Nadražuje nos.

  — Da. Uvuci u pluća, zadrži tamo, pa lagano izdahni.

  Trenutak pauze.

  — Ooh — rekla je.

  — Je li to sveto? — upitala je nakon još jedne pauze.

  — Ne, to je nikotin — odgovorio sam. — Vrlo dobra zamena za božanstvenost.

  Još jedna pauza.

  — Ponekad imam ovaj osećaj kada igram.

  — Proći će za trenutak.

  — Reci mi sada svoju pesmu. Ideja me je oborila s nogu.

  — Čekaj malo — rekao sam. — Mislim da imam nešto bolje.

  Ustao sam i prekopao po svojim beleškama, a zatim se vratio, pa seo kraj nje.

  — Ovo su prva tri poglavlja Propovednikove knjige — objasnio sam. — Vrlo je slično vašim svetim knjigama.

  Počeo sam da čitam.

  Prošao sam jedanaest stihova pre nego što je viknula:

  — Molim te, prekini to da čitaš! Reci mi jednu svoju pesmu.

  Stao sam i bacio beležnicu na obližnji sto. Tresla se, ne kao tog dana kada je igrala poput vetra, već nervozno, na ivici suza. Držala je cigaretu nespretno, kao olovku.

  Trapavo, obgrlio sam joj ramena.

  — On je tako tužan — rekla je — kao i svi ostali.

  Dakle, stisnuo sam petlju i vezao je kao božićni čvor, koji toliko volim. Sa nemačkog na marsovski, s ljubavlju, napravio sam brz, parafrazalni prevod pesme o španskoj plesačici. Mislio sam da će time biti zadovoljna. Bio sam u pravu.

  — Ooh — rekla je ponovo. — Jesi li to ti napisao?

  — Ne, to je od boljeg čoveka nego što sam ja.

  — Ne verujem ti. Ti si je napisao.

  — Ne ja, već čovek po imenu Rilke.

  — Ali ti si je preveo na moj jezik. Upalio si još jedno svetlo, pa i ja mogu da vidim kako ona igra.

  Jesam.

  — Vatre večnosti — sanjarila je, — a ona ih je otiskivala svojim »malim, čvrstim

  stopalima«. Volela bih da mogu tako da igram.

  — Ti si bolja od svake Ciganke — nasmejao sam se.

  — Ne, nisam. Ne bih mogla to da uradim. Želiš li da igram za tebe?

  Cigareta joj je dogorela, pa sam joj je uzeo iz prstiju i ugasio zajedno sa mojom.

  — Ne — rekao sam. — Idi u postelju.

  Nasmešila se i, pre nego što sam toga bio svestan, otkopčala crvenu kopču na svom

  ramenu.

  I sve je palo.

  Progutao sam, teško.

  — U redu — rekla je.

  Poljubio sam je, a dah padajuće odeće ugasio je lampu.

  19

  III

  Dani su bili kao Šelijevo lišće: žuti, crveni, smeđi. Vitlali su pod naletima zapadnog vetra. Hujali su kraj mene brzinom mikrofilma. Sada su gotovo sve knjige bile snimljene.

  Biće potrebne školske godine da budu proučene i da im se pravilno proceni vrednost.

  Mars je bio zaključan u mom radnom stolu.

  Propovednik, kojeg sam više puta napuštao i vraćao mu se, bio je gotovo spreman

  da progovori visokim jezikom.

  Kada nisam bio u Hramu, pisao sam poeziju koje bih se ranije stideo. Večerima bih

  šetao sa Braksom preko dina i u planine. Ponekad bi igrala za mene, a ja bih joj čitao nešto dugo u daktilskom heksametru. Još uvek je za mene mislila da sam Rilke i gotovo sam i sam sebe u to ubedio. Evo me, u njegovom dvorcu Duino, kako pišem njegove Elegije.

  ... Čudno je ne osećati više Zemlju,

  ne upotrebljavati više svete običaje,

  niti tumačiti ruže...

  Ne! Nikada ne tumači ruže! Nemoj. Miriši ih (šmrc, Kejne!), uberi ih, uživaj u njima.r />
  Uživaj u trenutku. Saživi se čvrsto. Ali ne traži od Boga da objasni. Tako brzo, lišće što prolazi, biva oduvano...

  I nikada nas niko ne primećuje. Niti računa.

  Laura. Laura i Braksa. Znaš, rimuju se, sa malo suprotnosti. Visoka, hladna i plava beše ona (mrzim plavuše!), a tata me je izvrnuo kao džep i ja sam mislio da me ona može ponovo napuniti. Ali njene oči sa Judinim izazovom i psećim poverenjem bile su samo dobra dekoracija. I to je bilo sve.

  Kako li me je mašina proklinjala dok me dovozila do Hrama! Bogohulila je i Malana i Galingera. A zapadni vetar je duvao i nešto je bilo blisko pred nama.

  Poslednji dani su bili iznad nas.

  Prošao je dan, a da nisam video Braksu. I noć.

  I druga. Treća.

  Bio sam polulud. Nisam do tada spoznao koliko smo postali bliski, koliko mi je ona

  bila važna. Sa tupim osećajem njene prisutnosti, borio sam se protiv pitanja.

  Morao sam da pitam. Nisam želeo, ali nisam imao izbora.

  — Gde je ona, M'Kvaji? Gde je Braksa?

  — Otišla je — rekla je.

  — Kuda?

  — Ne znam.

  Pogledao sam u te oči ptice‐đavola. Anatema maranata mi se popela na usne.

  — Moram da znam.

  Pogledala je kroz mene.

  — Napustila nas je. Otišla je. Pretpostavljam u brda. Ili u pustinju. Nije ni važno.

  Zar je išta važno? Ples se približio kraju. Hram će uskoro biti prazan.

  — Zašto? Zašto je otišla?

  — Ne znam.

  — Moram je videti. Naš odlazak je sada pitanje dana.

  — Žao mi je Galingere.

  — I meni — rekao sam i zalupio knjigu ne izgovorivši »m'nara«. Ustao sam.

  — Naći ću je.

  20

  Napustio sam Hram. M'Kvaji je bila sedeća statua. Moje čizme su još uvek bile tamo

  gde sam ih ostavio.

  Ceo dan sam tutnjao gore‐dole preko dina, idući nikuda. Posadi Aspika mora da sam izgledao kao peščana oluja. Na kraju, morao sam da se vratim po još goriva.

  Emori se pojavio niotkud.

  — U redu, lepo si to izveo. Izgledaš kao odvratni prašnjavi čovek. Čemu taj rodeo?

  — Zašto, ja, uh, izgubio sam nešto.

  — Usred pustinje? Da nije neki od tvojih soneta? Oni su jedina stvar, koju mogu

  da zamislim, zbog koje bi ti stvarao ovakvu frku.

  — Ne, do đavola! To je nešto lično.

  Džordž je završio sa punjenjem rezervoara i krenuo sam ka džipsteru..

  — Stani malo! — zgrabio me je za rukav. — Ne ideš ti nikuda dok mi ne kažeš o čemu se radi.

  Mogao sam da slomim njegov stisak, ali tada bi naredio da me odvuku unutra, a našlo bi se onih koji bi uživali da to urade. Primorao sam sebe da govorim, lagano i nežno:

  — Jednostavno, izgubio sam svoj sat. Majka mi ga je dala i to je nasledna porodična stvar. Želim da ga nađem pre nego što odemo.

  — Siguran si da nije u tvojoj kabini ili dole u Tirelijanu?

  — Već sam proverio.

  — Možda ga je neko sakrio da te iznervira, znaš da nisi baš najomiljeniji momak u

  okolini.

  Zatresao sam glavom.

  — Pomislio sam i na to, ali uvek ga nosim u desnom džepu Mislim da mi je ispao

  negde, dok sam se vozio preko dina.

  Namrštio se.

  — Ako se dobro sećam, tvoja majka je umrla kada si ti rođen.

  — Tačno — rekao sam, ugrizavši se za jezik. — Sat je pripadao njenom ocu i želela

  je da ga ja nasledim. Moj otac ga je sačuvao za mene.

  — Hmpf! — frknuo je. — Prilično čudan način za traženje sata, vozeći se okolo u

  džipsteru.

  — Mogu videti odsjaj — rekao sam smeteno.

  — Pa, ionako se smrkava — izjavio je. — Nema smisla da danas nastavljaš potragu. Prebaci prekrivač preko džipstera — rekao je mehaničaru.

  Potapšao me je po ruci.

  — Hajde uđi, istuširaj se i pojedi nešto. Izgleda da ti je oboje potrebno.

  Male, okrugle fleke ispod bledih očiju, tršava kosa i irski nos; glas za decibel glasniji od ičijeg...

  Njegove jedine kvalifikacije za mesto vođe.

  Stajao sam tamo, mrzeći ga. Klaudije! Kad bi ovo barem bio peti čin.

  Ali iznenada, misao o tuširanju i hrani prošla je kroz moju svest. Oboje mi je bilo neophodno potrebno. Ako budem insistirao da nastavim, mogao bih izazvati još veću sumnju.

  Otresao sam nešto peska sa rukava.

  — Imate pravo. To mi zvuči kao dobra ideja.

  — Hajde, ješćemo u mojoj kabini.

  Tuš je bio blagoslov, koji me je očistio od svega, a hrana je imala rajski miris.

  21

  — Lepo miriše — rekao sam.

  Proždirali smo odreske u tišini. Kada smo prešli na kafu i desert, predložio je:

  — Zašto ne uzmeš jednu slobodnu noć? Ostani ovde i ispavaj se malo.

  Zatresao sam glavom.

  — Prilično sam zaposlen. Završavam. Nema još mnogo vremena.

  — Pre neki dan si rekao da si gotovo završio.

  — Gotovo, ali ne sasvim.

  — Takode si rekao da će noćas u Hramu biti služba.

  — Tako je. Ja ću raditi u svojoj sobi.

  Slegnuo je ramenima. Na kraju je rekao:

  — Galingere — pa je pogledao uvis, jer moje ime je značilo nevolju.

  — Možda to nije moja stvar — rekao je, — ali ipak jeste. Beti kaže da tamo dole

  imaš devojku.

  Nije bilo znaka pitanja. Bila je to činjenica koja visi u vazduhu. Čekanje.

  Beti, ti si kučka. Ti si jedna krava i kučka. I pri tome i ljubomorna. Zašto nisi držala nos tamo gde mu je mesto, zatvorila oči? I usta?

  — Pa? — rekao sam činjenicu sa znakom pitanja.

  — Pa, — odgovorio je, — moja je dužnost kao vođe ove ekspedicije da vodim računa i o tome da odnosi sa domorocima budu izgrađeni na prijateljskim i diplomatskim osnovama.

  — Govorite o njima kao da su urođenici. Ništa ne može biti dalje od istine.

  Ustao sam.

  — Kada moj rad bude objavljen, svako na Zemlji će znati tu istinu. Reći ću im stvari koje doktor Mur nije ni nagađao. Reći ću im istinu o rasi osuđenoj na propast, koja čeka smrt, rezignirana i nezainteresovana. Reći ću i zašto, a to će slomiti njihova tvrda srca. Pisaću o tome, a oni će mi dati još nagrada, samo što ih ja ovog puta neću želeti.

  — Gospode! — uzviknuo sam, — oni su imali kulturu kada su naši preci pravili noževe od kostiju i otkrivali vatru!

  — Imaš li ti devojku tamo dole?

  — Da! — rekao sam. Da, Klaudije! Da, tata! Da, Emori! — Imam. A nemam ni nameru da od tebe krijem vest za naučnike. Oni su već mrtvi. Sterilni su. Još jedna generacija i neće više biti Marsovaca — zastao sam, pa zatim nastavio:

  — Osim u mojim delima, osim na nekoliko komada trake i mikrofilma. I u pesmama, o devojci koju jeste briga i koja se protiv sve te nepravde bori jedino plesom.

  — Oh — rekao je.

  Trenutak potom:

  — Ti se jesi ponašao drugačije poslednjih meseci. Čak si ponekad bio i uljudan, znaš. Nisam mogao da se načudim šta se događa. Nisam znao da ti se dešava nešto tako snažno i upečatljivo.

  Sagnuo sam glavu.

  — Je li ona jedini razlog što voziš kros po pustinji?

  Klimnuo sam glavom.

  — Zašto?

  Podigao sam oči.

  — Zato što je ona tamo negde, napolju. Ne znam ni gde, ni zašto. A to moram da

  saznam pre nego što odemo.

  — Oh — rekao je ponovo.

  22

  Zatim se nagnuo unazad, otvorio ladicu i izvukao nešto umotano u tkaninu.

  Odmotao je. Izbledela fotografija žene ležala je na stolu.

  — Moja žena — rekao je.

  Bilo j
e to privlačno lice sa krupnim, bademastim očima.

  — Znaš, ja sam vojnik — počeo je — nekada mlad oficir. Sreli smo se u Japanu.

  Tamo, odakle ja potičem, nije se smatralo ispravnim oženiti se pripadnicom druge rase, pa se nikada nismo ni venčali. Ali ona je bila moja žena. Kada je umrla, bio sam na drugoj strani sveta. Uzeli su mi decu i nikada ih više nisam video. Nisam mogao da saznam u kakvo su sirotište ili dom smešteni. To je bilo jako davno. Vrlo malo ljudi zna o tome.

  — Žao mi je — rekao sam.

  — Nemoj da ti bude. Zaboravi to. Ali — uspravio se u stolici i pogledao me — ako

  zaista želiš da je povedeš sa sobom, učini to. To će značiti »ode mi glava«, ali ja sam ionako prestar da bih otišao na još jednu ekspediciju poput ove. Zato, samo napred.

  Progutao je svoju hladnu kafu.

  — Uzmi svoj džipster. Okrenuo je stolicu.

  Pokušao sam dvaput da kažem »hvala«, ali nisam mogao. Ustao sam i izišao napolje.

  — Sajonara, i tako to — promrmljao je iza mene.

  Evo je, Galingere! — začuo sam uzvik.

  Okrenuo sam se na peti i pogledao ka ulaznoj rampi.

  — Kejn!

  Bio je na ulazu, senka spram svetla, ali čuo sam ga kako šmrca. Vratio sam se nekoliko koraka.

  — Evo je, šta?

  — Tvoja ruža.

  Izvukao je plastični kontejner, iznutra podeljen. Donja polovina je bila ispunjena tečnošću. Koren je bio uronjen u nju. Druga polovina je bila staklo boje crvenog vina i sadržavao je veliku, tek procvetalu ružu.

  — Hvala ti — rekao sam i tutnuo je u svoju jaknu.

  — Ideš nazad, do Tirelijana, a?

  — Da.

  — Video sam te da dolaziš, pa sam je pripremio. Zamalo sam te mimoišao kod kapetana u kancelariji. Kada sam izlazio, doviknuo mi je da ću te verovatno uhvatiti kod voznog parka.

  — Hvala ti još jednom.

  — Hemijski je obrađena. Ostaće u cvetu nedeljama.

  Klimnuo sam glavom. Otišao sam.

  A sada, gore u planine. Daleko. Daleko. Nebo je bilo ledena ploča po kojoj nisu klizili meseci. Put je postajao sve strmiji i mali magarac je protestovao. Ošinuo sam ga papučicom za gas i nastavio. Gore, gore. Ugledao sam zelenu zvezdu, koja nije treperila, i osetio knedlu u grlu. Umotana ruža mi je lupala o grudi kao još jedno srce. Magarac je zanjakao, dugo i glasno, a zatim je počeo da kašlje. Mamuznuo sam ga malo jače i on je umro.