Alef Science Fiction Magazine 005

by MoZarD

  što neće biti često. Drugi zakon će biti najtemeljnije modifikovan, jer svaki mogući postupak poslušnosti mora sadržati rasuđivanje. Robot će biti sporiji na usluzi, osim gde je Prvi zakon takode uključen, ali će postupiti racionalnije.«

  »Ali odluke koje se zahtevaju veoma su složene.«

  »Veoma. Neophodnost donošenja takvih odluka usporila je reakcije našeg prvog para modela toliko da su bili praktično paralisani. Poboljšali smo rešenja u novijim modelima po cenu uvođenja tolikog broja vijuga da je robotski mozak postao preterano glomazan. U našem poslednjem paru modela, međutim, mislim da imamo ono što nam

  treba. Robot ne mora da donese trenutnu odluku o vrednosti ljudskog bića i težini njegove naredbe. On počinje slušanjem svih ljudi — kao što bi učinio bilo koji običan robot — a zatim uči. Robot raste, uči i sazreva, u početku je sličan detetu i mora biti pod stalnim nadzorom. Međutim, kako raste, može sve više i više biti pušten bez nadzora u zemaljsko društvo. Naposletku on postaje punopravni član tog društva.«

  »Naravno, to je odgovor prigovoru protivnika robota.«

  »Ne«, reče Hariman, besno. »Sada oni nalaze i druge. Neće da prihvate robotovo

  rasuđivanje. Robot, kažu oni, nema prava da nekoga označi kao ličnost, a nekoga kao lice niže vrednosti. Prihvatanje naredbe osobe A sa prioritetom nad naredbom osobe B, B je označena kao manje značajna od A, i time su povređena ljudska prava.«

  »Šta je odgovor na to?«

  »Nema ga. Predajem se.«

  »Tako dakle.«

  »Što se mene lično tiče. Umesto toga, obraćam se tebi, Džordž.«

  »Meni?« Glas Džordža Deset nije promenio ton. Bilo je malo iznenađenja u njemu,

  ali to se nije odrazilo na njegovom licu. »Zašto meni?«

  »Zato što ti nisi čovek. reče Hariman, napeto. »Rekao sam ti da želim da roboti budu partneri ljudskih bića. Želim da ti budeš moj.«

  Džordž Deset podiže ruke i raširi ih, dlanovima napolje, čudnovato ljudskim gestom.

  »Šta ja tu mogu?«

  »Tebi se, možda, čini da ne možeš ništa, Džordž. Ti nisi stvoren tako davno, i još uvek si dete. Napravljen si tako da ne budeš prepunjen prvobitnim informacijama —

  zbog toga sam morao da ti objasnim situaciju do detalja — da bi stavio prostora za rast.

  Osim toga, tvoj um će se razvijati i možda ćeš biti u stanju da se približiš problemu sa neljudske tačke gledišta. Gde ja ne vidim rešenje, ti sa svog sopstvenog stanovišta, ćeš ga možda videti.«

  Džordž Deset, reče, »Moj mozak je izradio čovek. U kojem smislu on može biti 55

  neljudski?«

  »Ti si najnoviji model JG, Džordž. Tvoj mozak je najkomplikovanlji koji smo dosada

  izradili, u nekim stvarima suptilnije složen, nego onaj kod Džinovskih mašina. On je na neodređeno vreme, počiva na ljudskim osnovama, možda će— ne, sigurno će se razvijati u bilo kojem pravcu. Ostajući u neprikosnovenim granicama Tri zakona, ti ipak možeš postati potpuno neljudski u svojim mislima.«

  »Da li ja znam dovoljno o ljudima da bih se racionalno približio problemu? — O

  njihovoj istorlji? O njihovoj psihologiji?«

  »Naravno da ne. Ali naučičeš što brže možeš«

  »Da li ću dobiti pomoć, gospodine Harimane?«

  »Ne. Ovo je strogo među nama. Niko osim nas ne zna za ovo, i ti ne smeš da pomeneš ovaj projekt ni jednom ljudskom biću, bilo u »Američkim robotima« ili drugde.«

  Džordž Deset reče, »Ne činimo li nešto loše gospodine Harimane, kad tražite da držim ovu stvar u tajnosti?«

  »Ne. Ali robotsko rešenje ne bude prihvaćeno, upravo zato što je robotskog porekla. Bilo koje predloženo rešenje koje imaš, prenećeš meni, i ako mi se učini vredno, ja ću ga predstaviti. Niko nikada neće saznati da je došlo od tebe.«

  »U svetlu onoga što ste ranije rekli,« reče Džordž Deset mirno, »to je korektan postupak. Kada počinjem?«

  »Ovog trenutka. Pogledaću da li imaš sve potrebne filmove za ispitivanje«.

  1a.

  Hariman je sedeo sam. U veštački osvetljenoj unutrašnjosti njegovog ureda nije bilo nagoveštaja da se napolju smračilo. Nije bio stvarno svestan da je prošlo tri sata od kada je odveo Džordža Deset u njegov odeljak i ostavio ga tamo da gleda prve filmove.

  Sada je bio sam sa duhom Suzane Kelvln, koja je praktično sama, razvila pozltronskog robota od masivne Igračke do čovekovog najosetljivijeg i

  najmnogostranijeg instrumenta, tako osetljivog i mnogostranog da se čovek nije usudio da ga koristi. Iz zavisti 1 straha.

  Prošlo je više od stoleća od njene smrti. Problem Frankenštajnovog kompleksa je postojao u njeno vreme, i ona ga nikad nije resila. Nikada nije pokušala da ga rešl, jer nije bilo potrebe. U njeno doba robotika se širila samo prema zahtevima svemirskih Istraživanja.

  To je bio veliki uspeh robota, koji je smanjio čovekovu potrebu za njima, i koji je ostavio Harimana, u ova potonja vremena... AH, da li bi se Suzan Kelvin obratila robotima za pomoć? Sigurno bi ona...

  I tako je sedeo do kasno u noć.

  2.

  Maksvel Robertson je bio predsednik i glavni akcionar »Američkih robota«. Nije bio

  osoba koja svojom pojavom ostavlja utisak. Dobro je zašao u srednje godine; prilično debeljuškast. Imao je naviku, kada je uznemiren, da grize desni kraj donje usne. Ali za dve decenije opštenja sa vladinim funkcionerima on je pronašao način da sa njima izađe na kraj. Nastojao je da koristi blagost, popuštanje, smeškanje, uvek je uspevao da dobije u vremenu. To je sada bilo sve teže. A Gunar Ajzenmut je bio glavni razlog što je to bilo sve teže. Od svih Svetskih čuvara sa kojima je Robertson imao posla — a njihova moć je bila manja samo od Svetskog izvršnog organa — Ajzenmut je bio najmanje spreman na kompromise. On je bio prvi Čuvar koji nije bio rođeni Amerikanac i, mada 56

  se nikako nije moglo dokazati da je arhaično ime »Američkih robota« kod njega izazivalo odbojnost, svi u »Američkim robotima« su u to verovali.

  Postojala je pretpostavka, ni u kom slučaju prva te godine — ili te generacije — da se ime firme promeni u »Svetski roboti«, ali Robertson to nikada ne bi dozvolio.

  Kompanija je u početku izgrađena američkim kapitalom, američkim mozgovima i američkim radom; iako je to već dugo kompanija svetskog značaja po obimu i prirodi poslova, ime će svedočiti o njenom poreklu sve dok on njome upravlja.

  Ajzenmut beše visok čovek izduženog tužnog lica, grubih tkiva i grubih crta. Govorio je globalnim jezikom sa američkim naglaskom, mada nikada ranije nije bio u Americi pre stupanja na dužnost.

  »To mi izgleda sasvim jasno, gospodine Robertson. Nema problema. Proizvodi vaše

  kompanije su uvek iznajmljivani, nikad nisu prodavani. Ako zakupljeni roboti na Mesecu nisu više potrebni, na Vama je da ih primite natrag i da ih premestite.«

  »Da, Čuvaru, ali kuda? Bilo bi protivzakonito dovesti ih na Zemlju bez vladine dozvole, a to je odbijeno.«

  »Oni vam ovde neće biti ni od kakve koristi. Možete ih prebaciti na Merkur ili na asteroide.«

  »Šta bismo radili tamo sa njima?«

  Ajzenmut sleže ramenima. »Dovitljivi ljudi u vašoj kompaniji će već nešto smisliti.«

  Robertson zatrese glavom. »To bi predstavljalo ogroman gubitak za kompaniju.«

  »Na žalost, to je sasvim moguće,« reče Ajzenmut, nedirnut. »Ja shvatam da je kompanija već nekoliko godina u teškoj finansijskoj situaciji.«

  »Najviše zbog zabrana koje je vlada nametnula, Čuvaru.«

  »Morate biti realni, gospodine Robertson. Vi znate da je raspoloženje u javnosti protiv robota u porastu.«

  »Tako je. Čuvaru, ali to je pogrešno.«

  »Ali je ipak tako. Možda je ipak tako. Možda je pametnije likvidirati kompaniju. To je, naravno, samo predlog.«

  »Vaši predlozi imaju određenu težinu, Čuvaru.

  Neophodno je pomenuti da su naše Mašine, pre jednog veka, rešile ekološku krizu?«

  »Sigura
n sam da je čovečanstvo zahvalno, ali to je bilo odavno. Mi sada živimo u savezu sa prirodom, kako god to ponekad moglo biti neudobno, a prošlost je izbledela.«

  »Mislite na ono što smo uradili za čovečanstvo u poslednje vreme?«

  »Tako nekako.«

  »Sigurno se od nas ne može očekivati da trenutno nestanemo, bar ne bez

  ogromnih gubitaka. Treba nam vremena.«

  »Koliko?«

  »Koliko nam možete dati?«

  »To ne zavisi od mene«.

  Robertson meko reče: »Sami smo. Ne moramo se igrati. Koliko mi vremena možete

  dati?«

  Ajzenmutov izraz je odavao čoveka koji se udubio u potajne proračune.

  »Mislim da možete računati na dve godine. Biću otvoren, Svetska vlada namerava

  da preuzme preduzeće i postepeno ga isključuje ako vi to sami ne uradite, više ih manje. I ako ne bude velike promene u stavu javnosti, u šta duboko sumnjam...« On odmahnu glavom.

  »Dve godine znači,« reče Robertson, meko.

  2a.

  Robertson je sedeo sam. Njegovo razmišljanje nije imalo svrhe i ono se izrodilo u

  57

  retrospekciju. Četiri generacije Robertsona je vodilo preduzeće. Nijedan od njih nije bio robotičar. Bilo je ljudi poput Laninga, i Bogerta i, najviše od svih, NAJVIŠE od svih, Suzana Kelvin, koja je od »Američkih robota« stvorila ono što su bili. Ali sigurno su četiri Robertsona stvorila atmosferu koja im je omogućila da rade svoj posao.

  Bez »Američkih robota«, bez Mašina koje su generacijama vodile čovečanstvo kroz

  brzake i plićake istorije, dvadeset prvo stoleće bi napredovalo u rastuću katastrofu.

  A sada, za sve to, date su mu dve godine. Šta se može uraditi za dve godine da se

  savladaju nesavladive predrasude čovečanstva? Nije znao odgovor.

  Hariman je pun nade govorio o novim idejama, ali nije ulazio u detalje, isto tako Robertson ne bi razumeo ništa od toga.

  Ali šta Hariman ionako može da uradi? Šta je iko ikad uradio protiv čovekove snažne antipatije prema imitaciji čoveka? Ništa...

  Robertson zapade u polusan koji nije donosio inspiraciju.

  3.

  »Sada imaš sve to, Džordž Deset,« reče Hariman, »Sve čega sam se setio, što je

  primenljivo na problem. Što se tiče čiste mase informacija, ti imaš u tvojoj memoriji uskladišteno o ljudima i njihovim putevima, u prošlosti i sad, više nego ja, ili bilo koji čovek«.

  »Najverovatnije.«

  »Ima li još nešto, što ti po tvom mišljenju treba?«

  »Što se tiče informacija, ne nalazim stvarnih propusta. Možda postoje nepredviđene stvari na granicama. Ne mogu da kažem. Ali to u stvari neće biti važno, s obzirom na širok krug informacija koje sam usvojio«.

  »Istina, mi nemamo vremena da primamo informacije doveka. Robertson mi je dao

  samo dve godine, a četvrtina jedne od tih godina je već prošla. Imaš li kakav predlog?«

  »Gospodine Hariman, u ovom trenutku, ništa. Moram odmeriti informacije, i u tu

  svrhu treba mi pomoć«.

  »Od mene?«

  »Ne. Posebno ne od vas. Vi ste ljudsko biće, jakih ograničenja, i šta god vi kažete može posedovati delimično silu naređenja i kočiti moja razmatranja. Ni od bilo kog ljudskog bića iz istog razloga, posebno otkad ste mi zabranili da komuniciram sa njima«.

  »Ali u tom slučaju, Džordž, kakvu pomoć?«

  »Pomoć drugog robota, gospodine Hariman«.

  »Kakvog drugog robota?«

  »Postoje drugi iz moje serije«.

  »Raniji su bili beskorisni, eksperimentalni«.

  »Gospodine Hariman, Džordž Devet postoji«.

  »Dobro, ali od kakve koristi će on biti? On je veoma mnogo nalik tebi osim nekih

  nedostataka. Ti si znatno prilagodljiviji od njega«.

  »Siguran sam u to«, reče Džordž Deset. On ozbiljno klimnu glavom. »Bez obzira, čim stvorim tok misli, sama činjenica da sam ga ja stvorio preporučuje mi ga i ja nalazim da ga je teško napustiti. Ako, posle razvoja izvesnog toka misli, uspem da to objasnim Džordžu Devet, on će ga razmotriti a da ga nije prethodno stvorio. On će stoga na to gledati bez prethodne privrženosti. Moći će da uoči praznine i prečice koje ja možda ne mogu.«

  Hariman se nasmeši. »Drugim rečima, dve glave su bolje nego jedna, ha, Džordž«?

  »Gospodine Hariman, ako ste time mislili dve individue sa po jednom glavom svaka,

  da«. »Dobro. Da li ti još nešto treba?«

  »Da. Nešto više od filmova. Gledao sam mnogo toga što se odnosi na ljude i njihov

  58

  svet. Video sam ljude ovde u »Američkim robotima«, i mogu uporediti svoje tumačenje informacija koje sam razmotrio i direktno čulno opažanje. Ne toliko što se tiče fizičkog sveta. Nikad ga nisam video, i moje posmatranje je uglavnom dovoljno da bih znao kako moja ovdašnja okolina nije za njega tipična. Želeo bih da ga vidim..

  »Fizički svet?« Hariman je izgledao ošamućen — grozotom misli za trenutak.

  »Valjda ne misliš da te izvedem izvan teritorije »Američkih robota?«

  »Da, to je moj predlog«.

  »To je u svakom slučaju protlvzakonito. A s obzirom na raspoloženje koje sada vlada, bilo bi fatalno«,

  »Ako nas otkriju, da. Ne predlažem Vam da me odvedete u grad, pa čak ni u mesto

  naseljeno ljudima. Ja bih želeo da vidim neki otvoren predeo, bez ljudi«.

  »To je takode protiv zakona«.

  »Ako nas uhvate. Zar moraju?«

  Hariman reče: »Koliko je to bitno, Džordž?«

  »Ne znam tačno, ali čini mi se da bi bilo korisno«.

  »Imaš li nešto na umu?«

  Džordž Deset kao da je oklevao; »Nisam siguran. Čini mi se da bih mogao nešto smisliti ako svedem pojedine nesigurnosti na manju meru.

  »U redu, pusti me da razmislim o tome. A u međuvremenu ću proveriti Džordža Devet i srediću ti da imaš poseban odeljak. To barem, može da se uradi bez problema«.

  3a.

  Džordž Deset je sedeo sam.

  Primao je prethodne iskaze, sklapao ih, i izvlačio zaključke — mnogo puta — i od

  zaključaka gradio nove iskaze koje je prihvatao i testirao i pronalazio protivrečnosti i odbacivao; ili nije, pa je nadalje primao prethodne.

  Ni kod jednog zaključka nije osetio čuđenje, iznenađenje, ili zadovoljstvo; samo je registrovao plus ili minus.

  4.

  Harimanova napetost nije se primetno smanjila, čak ni kada su se tiho spustili na

  Robertsonov posed.

  Robertson je overio naređenje o stavljanju dina‐folije na raspolaganje, a tihi vazduhoplov, koji se kretao vertikalno i horizontalno sa istom lakoćom, bio je dovoljno prostran da ponese težinu Harimana, Džordža Deset, i naravno, pilota.

  (Sama dina‐folija bila je jedan od rezultata mašinski katalizovanog pronalaska protonskog mikročipa koji se snabdevao nezagađenom energijom u malim dozama. Od

  tada nije urađeno ništa što bi bilo od jednake važnosti za čovekovu udobnost —

  Harimanove usne su se stisnule pri toj pomisli — a ipak »Američki roboti« nisu time zaslužili zahvalnost.)

  Let između terena »Američkih robota« i Robertsonovog poseda bio je skopčan sa

  teškoćama, i biće isti u povratku. Sam posed, moglo bi se reći — štaviše, to će sigurno i reći — bio je deo poseda »Američkih robota«, i na tom posedu su roboti, uz odgovarajući nadzor, mogli ostati.

  Pilot je pogledao unazad, i njegove su se oči na trenutak pažljivo zadržale na Džordžu Deset.

  »Dr Harimane, da li Vi uopšte mislite da izađete?«

  »Da«.

  »Ovo, takođe?«

  59

  »O, da«. Tada, pomalo pakosno: »Neću vas ostaviti nasamo s njim«.

  Džordž Deset je prvi sišao, a Hariman ga je sledio. Spustili su se na platformu.

  Nedaleko odatle bila je bašta, znamenito mesto gde je, kako
je Hariman pretpostavljao, bez poštovanja ekoloških formula, koristio dečije hormone za suzbijanje insekata.

  »Dodi, Džordž«, reče Hariman. »Dozvoli mi da ti pokažem. Pošli su zajedno ka bašti.

  Džordž reče: »To Je otprilike kao što sam i zamišljao. Moje oči nisu pravilno napravljene prvenstveno za to da otkrivaju razlike u talasnoj dužini, tako da možda ne prepoznajem različite objekte samo po tome«.

  »Verujem da nisi ožalošćen time što si slep za boje. Ubuduće — ako bude budućnosti...«

  »Razumem, gospodine Hariman. Ima dovoljno razloga da mi pokažu da ovde ima mnogo različitih oblika biljnog života«.

  »Bez sumnje. Desetine«.

  »I svaki je biološki jednak čoveku«.

  »I svaki je posebna vrsta, da. Postoje milioni vrsta živih stvorenja«.

  »Od kojih čovek predstavlja samo jednu«.

  »Daleko najvažniju za ljude, svakako«.

  »I za mene, dr Harimane. Samo, ja mislim u biološkom smislu«.

  »Shvatam«.

  »Dakle, život je, posmatran kroz sve svoje oblike, neverovatno složen«.

  »Da, Džordž, u tom je suština problema. Ono što čovek čini da zadovolji svoje čežnje i potrebe, utiče na složeni život u celini — na ekologiju; njegovi kratkoročni uspesi mogu dovesti do dugoročnih smetnji. Mašine su nas naučile da podignemo ljudsko društvo koje će to svesti na minimum, ali jedva izbegnuta katastrofa prvih godina dvadeset prvog veka ostavila je čovečanstvo nepoverljivim prema inovacijama.

  To pored njegovog posebnog straha od robota...«

  »Shvatam, gospodine Hariman. To tamo je primer životinjskog sveta, siguran sam«.

  »To je veverica — jedna od mnogih vrsta veverica.