Alef Science Fiction Magazine 019

by MoZarD

  vaju u snovima ili kabalističkim sferama a

  o dečaku koji vozeći možda poslednji

  čitaoci i sami protagonisti, tumače sve u

  bicikl na svetu, podseća ljude kako je bilo

  okviru tradicije, na osnovu koje je storija

  napisana, ili kao magick, ili ih ne tumače

  dok su živeli zajedno. Tako se rodio ciklus

  uopšte i onda je to savremena literarna

  priča koji su drugi nazvali Kosovskim.

  fantastika ili »priče o okultnom« ili »novi

  Njemu pripada i priča Kad zlo spava gde

  nadrealizam« ali nikako F i SF! A

  Fipa dohvati YU‐SF izlizanu temu o

  najinteresantnije je da sve to niče,

  Balkancu i letećem tanjiru, samo što je

  uglavnom, na temelju iste, evropske

  ovde predstavnik Balkana poslednji

  romantičarske književnosti.

  Goranac sa Kosova i to izopšten iz svoje

  Zašto sve ovo mešam ovde? Ne mešam

  sredine, a »stranac« istina ima moći i

  niti volim »posesivnost« koju pokazuju

  izvesni teoretičari — istoričari SF‐žanra.

  jeste došao da uništi Zemlju, al' je ipak

  Jedino bih voleo da oni koji ne mogu

  običan ćata... a dalje ćete morati potražiti

  bez SF‐štiva (naročito oni ovisni o znan‐

  u »Tamnom vilajetu«.

  fanu) upoznaju Pavića, Filipa Davida, Al‐

  M

  baharija, Kremansku ružu (izd. »Stairos«

  ene je možda najviše oborila njegova

  Rad), Famu o biciklistima, pa i Kiša,

  priča Bežim u noć (ALEF 12) u kojoj se kao

  Borhesa, naravno i druge Latinoameri‐

  razlog za početnu vrtoglavu seriju izvrsnih

  kance, itd. A oni kojima je magija ovih

  vizija‐krokija sadašnjeg Beograda, koji

  autora poznata, nek isključe neverovanje

  menja svoje lice kako se menja i junak,

  i sumnjičavost, nek se uzdrže ako za tren

  ispostavlja suludi dvoboj modernih mago‐

  osete »odbacivanje stranog tkiva« i nek

  zarone u SF‐literaturu — bilo koji broj

  va debelo »uvučenih« u Kastanedu i

  almanaha MONOLIT (opet izdanje Boba‐

  magick‐a da l' su ti magovi ozbiljno

  na Kneževića) odlična je podmornica — i

  »napunjeni« kao dobro zezanje među

  biće bogato nagrađeni. A sad, pređimo na

  onima koji »znaju u čemu je štos«,

  dva pisca koji više‐manje uspešno rade

  pomoću skrivenih signala u tekstu, il' su

  sedeći na obe stolice i pokazujući da se te

  bogohulna sprdnja sa ozbiljnim stvarima‐

  dve stolice i onako polako spajaju.

  e, o tome Fipa neće ni da pisne.

  105

  I

  Oreska su mu 1987. objavile »Dečije

  najzad, o Zlatnoj knjizi. Prvo, recimo da

  novine«: u pripremi je drugi Dobro jutro,

  je to, zahvaljujući Fipinom prijateljstvu sa

  Kristina, koji se intenzivno prevodi za

  Igorom Kordejom (koji nema nikakvih

  američkog izdavača, a još dva čekaju na

  jugo‐balkanskih kompleksa), sigurno naj‐

  red!)

  bolje likovno opremljena SF‐knjiga kod

  d). e) i f)... E, to ćete morati da utvrdite

  nas. Igorovi crteži su više od ilustracija i

  uz pomoć Zlatne knjige naravno, skupa sa

  šteta je što su pomalo nasumice razba‐

  šašavim Markom Kraljevićem, Tarabićima

  cani po knjizi. Fipa uz smeh kaže da je to

  i ostalom bulumentom.

  jedna »nesvrstana knjiga« i dodaje:

  »Ulazeći u ovaj projekat, odbacio sam

  Dodajmo da je ovoliko reči posvećeno

  zakone SF‐žanra ili ijednog drugog. Imao

  Draganu Filipoviću i njegovoj Zlatnoj knjizi

  sam, jednostavno, priču koja najbolje

  (a na čitaocima je da dokažu da nije u

  funkcioniše smeštena u ovu našu svako‐

  pitanju još samo jedan samoubilački

  dnevnu fantastiku. To je svojevrsni balans

  izdavački potez Bobana Kneževića) ne

  između neke čiste fantastike, SF‐litera‐

  samo zbog dometa romana već i kao

  ture i »glavnog toka«. Nijednog momenta

  ohrabrenje drugim autorima, za koje

  ne pada u neku čvrstu kategoriju ili

  imam utisak da su na pragu eksplozije

  fioku!« I mora se dodati da odavno nije

  slične Fipinoj.

  bilo tako »razbarušeno‐organizovane« i

  od A do Š kreativnom energijom nabijene

  MAGIJA ATLANTIDE

  knjige. Najlepše je što se može čitati na

  onoliko nivoa koliko želite. Recimo, kao:

  a) Čista, otkačena, povremeno bri‐

  Borislav Pekić je, prvenstveno Zlatnim

  ljantna sprdačina sa dobro doziranim

  runom, odavno dokazao da poznaje

  satiričnim žaokama.

  magick. Takođe se, s pravom, postavlja

  b) Može se shvatiti i kao oblik fantastike

  kao svetski pisac i zahteva da mu delo

  izuzetno popularan u USA — na filmu

  posmatramo u tom kontekstu. Pekić zna

  posebno. Savremeno doba kombinuje se

  šta se dešava u svetskoj literaturi. Kao što

  sa »starom magijom«, naročito u formi

  uz najnovija pomeranja SF‐stvaralaštva,

  pojavljivanja lokalnih običaja i/ili opštih

  takozvanu post‐modernu, gde se ekspe‐

  legendarnih i mitskih likova I pojava,

  rimentalni trendovi smenjuju sa utvrđe‐

  vrtoglavo, ali ipak jasno Ispričanih. Zlatna

  nim umetničkim humanim vrednostima,

  knjiga ima sve elemente savremene

  konačno plovi ka glavnim tokovima (ako

  filmske montaže prilagođene gradu Užicu

  smem da parafraziram R. Andelkovića) i

  u dva istorijska perioda — i sve to još ne

  to baš preko irealnog SF‐štiva, tako se i

  previše ozbiljno shvaćeno (bar ne na prvi

  autori »glavnog toka« okreću SF‐literaturi

  pogled), duhovito, sa pitoresknim liko‐

  kao pogodnom sredstvu izražavanja.

  vima, prštećim dijalozima, neočekivano

  Verujemo da je to slučaj i sa Pekićevim

  »otkačeno logičnim« hibridima — Musa

  poslednjim knjigama Besnilo, 1992,

  Kesadžija plus hevy metal! — i, naravno, s

  Atlantida, a tu delimično spada i zbirka

  povremenim štosovima, štosa radi.

  Novi Jerusalem. I gle čuda, »običnim«

  c) Reakcija relativno mladog čoveka na

  piscima se pokazalo mnogo težim da se

  socijalnu i duhovnu klimu koja ga ok‐

  »očešu« o SF‐teme nego SF‐piscima

  ružuje, čoveka kome su se upravo otvo‐

  obrnuto. U svetu ima mnoštvo primera

  rila »vrata ličnog kreativnog otkrovenja« i

  obe vrste: recimo, Brian Aldiss je sa

  sad je poput »pretis« lonca — šišti od

  lakoćom pisao bestselere »glavnog toka«,

  potrebe da ispriča što pre i što više i to se

  a mnogi pisci »sa druge strane« pisali su

  u Filipovićevom delu oseća. (Prvi roman

  SF‐gluposti: kod nas se kao primer može

  106

  pomenuti Kosti
ćevo mučenje sa Donjim

  poznatog iskrcavanja »očeva nacije« na

  svetovima (»Kentaur«).

  istočnoj obali.

  Pekić je veliki erudita i u određenoj

  Međutim, kada se skine »zlatno runo«

  meri poznaje SF‐žanr. Uglavnom mu se

  reči i podataka, ostaje prilično obična SF‐

  ne dešava da srlja u to ogromno polje

  priča sa »nevoljnim junakom« od koga

  oduševljavajući se, kako se obično kaže:

  jedinog zavisi sudbina svih ljudi i sa re‐

  »pisaćom mašinom koju je upravo

  šenjem, neverovatnim zaista, deux ex

  izmislio«. Ipak, već u uvodu Atlantide,

  machina, u vidu povlačenja obične

  svoje delo naziva, zajedno sa 1992,

  poluge.

  antropološkim eposom i dodaje da je

  Dodajemo da Pekić pravi malu pomet‐

  takav dosledan epos nemoguć jer je

  nju koristeći se rečima robot, android,

  nemoguć čovek kao takav, bar u

  humanoid u nešto drugačijem smislu od

  literaturi, već on mora biti lik. Na njegovu

  onog koji je uobičajen. On, naravno,

  žalost, čuveni romani Olafa Stapledona

  detaljno objašnjava njihova značenja, ali

  Poslednji i prvi ljudi i Zvezdotvorac,

  na kraju pojmovi mrtav i živ, čovek i robot

  napisani još pre rata, upravo su to! U

  postaju nejasni. Moram priznati da me

  Poslednjim i prvim ljudima Stapledon

  nije impresionirao dosta korišćenom

  dosledno prati upravo zastrašujući uzlet

  pričom o progonjenoj skupini ljudi među

  mašte, vodeći čitaoca bukvalno bilione

  mllionima drugačijih. Atlantida pomalo

  godina u budućnost gde je čovek u

  liči na jako pojednostavljenu i uštogljenu

  sedamnaest inkarnacija‐vrsta jedini lik. Tu

  varijaciju na kult‐knjigu Illuminatus

  Stapledon detaljno razrađuje ideju koja je

  Roberta Shea i Roberta Antona Wilsona

  u pozadini obe Pekićeve knjige —

  gde, pored mnogo čega drugog, postoje

  posebno 1992‐da jedna čovečanstva

  ne dva nego desetine tajnih društava koja

  »prave« druga a zatim im brišu spoznaju

  se bore već eonima.

  o tome. Srećom, Pekićevi razlozi bavljenja

  Možda je nezahvalno porediti dela

  ovom temom prvenstveno su filozofski

  Filipovića i Pekića ali, kada je to već

  (»...umetnička analiza naše indomašinske

  učinilo društvo »Lazar Komarčić«, ravno‐

  civilizacije koja mi se ne čini ljudskom...«)

  pravno im dodelivši nagradu za roman,

  iz osnova drugačiji od Stapledonovih.

  moram da kažem da ovde Fipa sa svojom

  R

  razbarušenošću nosi šnjur bez ostatka,

  omani su povezani i, mada se mogu

  mada ne verujem da nagrade ijednom od

  čitati nezavisno, Atlantida deluje kao

  ova dva autora mnogo znače. (Naravno,

  epizoda 1992 i postaje jasna tek kad se

  Zlatna knjiga je dobila i sasvim drugačije

  pročita prva knjiga. Iz ŠF‐ugla gledanja,

  kritike, pogodite odakle!)

  1992 je interesantnija, mada je nepo‐

  I, da, ako slučajno sretnete Turčina —

  trebno artificijelna i pomalo izgleda kao

  utvaru sa zapečaćenim krčagom, samo

  tri i po filozofska salta unazad. Atlantida

  »'ladno«... pozovite Eliota Nesa i uživajte

  (izd. »Znanje«, Zagreb, edicija »Hit«)

  u zabavi, ali dalje od krčaga sa tri crte.

  linearna je, eruditski ispričana — mada je

  Zlatna knjiga se i onako ne može uništiti. I

  pitanje, ako je to svetska knjiga, koliko bi

  poćeće, sa vama ili bez vas.

  Amerikancima zaista bilo interesantno

  tako detaljno razmatranje i objašnjavanje

  107

  ŽALIM,

  zašto jure, ali nema veze, to je SF‐žanr!« I

  tako su, čini se, unapred odbacili nešto

  ALI ONI SU TU ‐

  što sa one strane našeg jezičkog

  IPAK I KONAČNO

  nerazumevanja buja sve više i više, me‐

  njajući i prodirući u ono što podrazume‐

  vamo pod SF‐žanrom. Na toj strani je

  Nekada davno, čitaoci SF‐literature, bili Fantasy (samo fantastika, da se ne su često ispraćani sažaljivim pogledima

  uplićem u definicije, koje su bolno mesto

  kad bi rekli šta čitaju. Poneko bi čak

  našeg SF‐stvaralaštva) osvojio polovinu

  prokomentarisao: »Jel' to ono o malim

  tržišta i dalje uporno prodire, očigledno

  zelenim i letećim tanjirima? Nemam

  nudeći nešto, sve više zauzimajući police

  vremena za te gluposti!« Ostali bi slegli

  na kojima piše SF‐literatura.

  ramenima i u sebi pomislili — svašta!

  Ali mi se ne damo, mada smo se dali i to

  Godine su prolazile i stvari su se malko,

  vrlo davno, jedino što to još nismo

  ali samo malko, izmenile. Sad bi dodali:

  primetili. Još 1021. smo dobili knjigu

  »Ah, da, Deniken.« I tu se malo toga

  »Burleska Gospodina Peruna Boga Gro‐

  može uraditi, no ja verujem da može.

  ma« i zaboravili je. Ni novo izdanje nam

  Mada bi se moglo pomisliti da će takav

  nije pomoglo da primetimo nagoveštaje

  odnos one koji su tako prošli učiniti

  onoga što srećemo u savremenim Fan‐

  tolerantnijim prema nečemu što ne

  tasy romanima. Kasnije nam je mnogo

  poznaju dovoljno, da neće poput onih

  toga promaklo što nismo prepoznali i

  prvih unapred odbaciti nešto što

  prisvojili, a svaka nam je knjiga dragocena

  pokušava da se probije na ovo naše

  ako hoćemo i želimo da dokažemo da je

  podneblje, stvarnost je sasvim drugačija.

  SF‐stvaralaštvo književnost (bar ovde, jer

  Bilo je dovoljno da se samo najavi da će

  »tamo preko« to je davno završen poso).

  se »povremeno pojaviti i poneka priča

  »Legende Vamove zemlje« Vladimira

  epske fantastike« i hor je zapevao. »Ne‐

  Kolina osvanule su 1963. Tu bar stvari

  ćemo Konana i hobite. Nećemo mačeve i

  stoje nešto bolje, sadržaj većina zna

  magije. Hoćemo naše drage svemirske

  preko stripa. No šta je tu je. Ko će sad da

  brodiće i smotane kibere, koji stalno

  gleda knjige izašle u »Lastavici« — pa to

  nešto jure; često nam nije jasno šta i

  je dečija biblioteka!

  108

  A ko je čuo za »Gral Gusarski« Robera

  Na kraju je utrčao princ Ambera i sa

  Fenžea i dolinu Šanšez, u kojoj je hram

  Saskindovim »Parfem«‐om kompletirao

  Gral Gusarski i majmun, leptiri i ostala

  malu porodicu Fantasy literature.

  čuda, i koju su davnih pedesetih godina

  Prema tome, pre nego što viknete

  nazvali jednom od najoriginalnijih knjiga

  »Nećemo Konana i hobite!«, pogledajte

  posle ovog rata?

  malo te knjige. Mogli biste uzeti usput i

  Zat
im je došlo sušno doba koje su načeli

  sedmu knjigu Pekićevog »Zlatnog runa«,

  1975‐e Tolkin i »Hobit«. Sedamdeset

  možda vas malo iznenadi, a mogli biste je

  pete je iskrsnuo »Brežuljak Voteršip«, a

  podvaliti i nekom od onih koji na SF‐

  Elrik od Melinbona započeo svoj pohod.

  literaturu reaguju sa pitanjima o malim

  Da li treba reći da je sve to izdato u okviru

  zelenim i letećim tanjirima.

  dečijih biblioteka? Elriku je pojačanje

  A, ako nastavite da budete protiv,

  stiglo u liku Viteza sudbine (SF‐ovci su bili

  možda nikad nećete upoznati mnoge

  malo umireni: tu je bila laka šminka SF‐

  dobre i izvrsne knjige, koje se ne uklapaju

  žanra, tako da su ga progutali, a da

  u ono što smatrate SF‐žanrom. Usput,

  verovatno nisu ni primetili da se radi o

  Amerikanci sve više nameću Speculative

  Fantasy romanu). Utrčao je i ozloglašeni

  Fiction (isti inicijali, ali na mnogo više

  Konan, istina u roto‐sveskama. A Nolit je

  prostora). Šteta bi bilo propustiti »Utkani

  sa romanom »Gospodar prstenova«

  svet« Klajva Barkera i Donaldsonove

  pružio šansu »pravim ljubiteljima SF‐stva‐

  »Hronike Tomasa Konvenanta — Never‐

  ralaštva, da popljuju Tolkina i ne proči‐

  nika« Ili, pak Roberta Holdstoga »Mitago

  tavši ga. Suviše velik za čitanje, kažu mi.

  šuma« (pisan na način tvrde SF‐literature,

  Ursula Le Guin je dočekala da se knjige

  ali Fantasy), Džek Vansa »Lajones«. Kao

  o Zemljomorju objave tek kad su samo

  desert, možda, Teri Pratčet »Pljosnati

  one i još jedan njen Fantasy roman ostali

  svet« (može se uporediti jedino sa

  neobjavljeni kod nas. (»Uvek vraćajući se

  Samom Lundvalom) i...

  kući« izgleda još uvek uspeva da izbegne

  A ako ste pročitali »Mač od Šanare« —

  pažnju naših oštrookih izdavača). Na

  zaboravite ga. To je Ch. A. Bell prenesen

  žalost, Asimov i Klark nisu dovoljno vešti.

  u američku fantastiku.

  Uzgred, protivnici fantastike, kako je

  Ljubomir Damnjanović

  prijao Rokanonov svet?

  109

  Iako se čini da je nadograđena na Eon,

  ova knjiga podmuklo ruši ono što je Bear

  ranije izgradio. Ima mnogo raznih uvida,