Alef Science Fiction Magazine 019
Page 22
Konradov kapetan, a sem toga šalje je u
postoje svi razlozi za očajanje — a ipak, i
daleko manje neizvesnu budućnost.
šansa za nadu. Moramo čekati završetak
Za razliku od Konradove priče, koju
trilogije da vidimo da li se čovečanstvo
mnogi smatraju njegovom najboljom,
može iskupiti.
slaba je verovatnoća da će oni koji
poznaju i cene Silverbergovo stvaralaštvo
•
smatrati da je Tajni partner njegovo
Robert Silverberg, Tajni partner (The
najveće dostignuće. Ipak, Silverbergov
Secret Sharer). Izd. kuća »Andervud‐
centralni lik ovde otkriva duhovnu
Miler. (Underwood‐Miller). 0‐88733‐056‐
bliskost koja postoji između te dvojice
8. 107 stranica.
pisaca.
Možda
Silverberg
ide
za
Konradom, ali on takode nastavlja i
Dobro znani pisac preuzeo je ovde na
istraživanje tema koje je odavno odabrao
sebe veoma težak zadatak da prepriča
kao svoje. Silverbergov Tajni partner ima,
jednu od najzapaženijih priča svetske
bez obzira na Konradov doprinos, svoj
literature. Iako je već dobilo priznanja na
sopstveni integritet, a glatka snaga
osnovu sopstvene vrednosti, delo Rober‐
Silverbergove
proze
više
odgovara
ta Si1verberga Tajni partner (nominovano
modernom ukusu.
za Nebulu) ipak traži i da ga uporedimo sa
modelom na osnovu kojeg je pravljeno, a
(Preveo: A. B. Nedeljković)
to je jedna (mnogi kažu najbolja) priča
113
KNJIGE
Dragoš Kalajić:
malo da bi i programirani robot mogao
zauzeti njegovo mesto), dijalozi su ili
»KOSMOTVORAC«
totalno suvoparni ili nasilno, neprirodno
KUIZ »Beletra«. 1989.
žargonski a radnja se odvija neujed‐
načenim tokom nasuprot svim drama‐
turškim pravilima.
Sudeći po ovoj knjizi, Dragoš Kalajić, sli‐
Ako neko želi da svoje ideje iznese pred
kar i medijska ličnost, nema mnogo knji‐
čitaoce uobličene u beletrističku celinu,
ževnog talenta. To znači da bi u svakom
neka to ne radi putem SF‐žanra ili neka se
slučaju napisao loš roman, ali to što je
barem prethodno malo obavesti o stanju
napisao baš SF‐roman daje za pravo na‐
u tom žanru. SF‐stvaralaštvo je danas i
ma koji SF‐literaturu volimo (i poznaje‐
kod nas dovoljno jako i kvalitetno da
mo!) da ga merimo istim kriterijumima
nema mesta diletantima koji misle da se
kojima bismo merili roman P. Raosa, S.
u njega može utrpati sve i svašta.
Čurčića, D. Filipovića ili bilo kog drugog
P. S. Autor na početku romana kaže:
našeg SF‐stvaraoca.
»Potpisujem ovo delo da bih preuzeo na
Prosečnom SF‐čitaocu mnogi koncepti iz
sebe teret njegovih mana, jer ono što je u
ove knjige su odavno poznati, obrađeni (i
njemu možda vredno ne pripada meni
to bolje) u starim remek‐delima SF‐žanra.
već samo evropskoj tradiciji.« Donekle je
Ali to nije jedina mana ove knjige. Uz
u pravu — deo koji se odvija u Evropi je
zaplet o Vladimiru, jednom od poslednjih
najčitljiviji deo knjige, koji bi sam za sebe
redovnika zabranjenog Ordo explorarum,
mogao da stoji kao prosečna, ali ipak
koji lutajući antiutopijskim svetom buduć‐
čitljiva pripovetka. Sve ostalo, kao što
nosti (D. Kalajić je verovatno pročitao
sam kaže, ide njemu na dušu.
Hakslija i Orvela), otkriva da se središtem
Galaksije širi praznina — Ginnungagap i,
SCIENCE FICTION
pokušavajući da je zaustavi, biva pre‐
bačen u prošlost, u Evropu kojom haraju
MONOLIT
ekipe uništavača umetničkih dela (ima li
nekog ko ne zna za Bredberijev »Faren‐
Priredio Boban
hajt 451«? autor pokušava da ubaci toliko
metafizičkih razmišljanja da to ovu knjigu
Knežević
čini skoro nečitljivom. Kada se tome doda
da su neki delovi romana bez ikakvog
Evo ga opet. Čovek taman pomisli da mu
vidljivog razloga napisani u drugom licu
je došao kraj, ali on je opet tu, debeo;
(literarni eksperiment eksperimenta radi,
deblji nego ikad, sa ružnom naslovnom
u ionako teško svarljivoj knjizi) i da su se
stranicom, takođe ružnijom no ikad. Hu‐
autoru potkrale takve SF‐infantilnosti kao
manoidi, reptiloidi, insektoidi, boboidi i
što je srednjoškolska ekskurzija na druge
ostala gamad, koji me svojim crnim, ze‐
planete (i to pored spominjanja galak‐
lenim, mačkastim, praznim očima fiksi‐
tičke ekonomije i planetarnih budžeta),
raju sa nje, nisu ni najmanje krivi što su
jasno je zašto ova knjiga ne zaslužuje da
svojom drečavošću potpuno poklopali
se na nju utroši vreme.
slova na beloj pozadini, tako da sada
Da ne ispadne da je ovo samo po
samo upućeni (prosvećeni) mogu da
kriterijumima SF‐žanra loš roman, treba
naslute šta tu piše. Oni drugi moraće da
napomenuti i da je karakterizacija
se preznoje okrećući knjigu da bi na po‐
nikakva (o glavnom liku saznajemo tako
114
leđini konačno pronašli šta drže u ruka‐
Alvinu Makeru. »Red Prophet‐u«, voljeni
ma. Mali Mocart u bezvazdušnoj sobi sa
nam pisac je našao dovoljno vremena
osam Itija sasvim sigurno bi bio mnogo
(nekoliko sati) da napiše storiju o puber‐
ubedljiviji na naslovnoj strani, ali
tetliji koji se od ostalih ljudi razlikuje po
MONOLIT ne bi bio MONOLIT da je nalik
sposobnosti da mrkim pogledom izazove
na normalnu knjigu.
rak i ostale bolesti kod onih koji su ga
Jedino što je u njemu sigurno to je da će
naljutili. Sve je tu na svom mestu: teško
posle reči urednika doći roman. Ovoga
detinjstvo po sirotištima, lepa neznanka i
puta to je Poštar Dejvida Brina, roman iz
buđenje nagona, opasnost koja se nadvija
1985. godine, koji je te iste godine bio
nad njim preteći da postane fatalna... sve
nominovan i za Huga i za Nebulu i koji je,
toliko poznato, toliko puta viđeno, ali
može se reći zasluženo, ostao bez ijedne
ipak neodoljivo. Kard ne samo da je bio
nagrade. Orson Skot Kard koji je te go‐
kod kuće, već izgleda da mu je kuća bila
dine osvojio oba priznanja romanom En‐
negde u brdima Grčke. »Oko za oko«
derova igra, objavljenim i kod nas, jedno‐
verovatno neće biti delo po kome ćemo
stavno je
bolji pisac nego što to Brin
pamtiti Orsona Skota Karda, ali bi bilo
ikada može postati. Čovek se s tim rađa, i
divno kada bi bilo više takvih dela.
tu nema pomoći. Međutim, bez obzira na
Džon Kesel je potpuno drugačiji pisac
to što Dejvid Brin očito nije bio kod kuće
od Orsona Skota Karda. Od svih pisaca
kada su muze pohodile njegov dom, on je
naučne fantastike, on je danas verovatno
ipak uspeo da sroči jedan sasvim dobar
najbliži savremenim kretanjima u knji‐
roman. Osnovna vrednost ovog romana
ževnoj »matici«. Kao i u »Velikom snu«, i
je fina razrada zanimljive ideje o preobra‐
ovde imamo priču koja kao okosnicu ima
žaju čoveka prostim oblačenjem jedne ta‐
jedno književno delo — Melvilovog Mobi
ko trivijalne uniforme kao što je
Dika — i koja upravo tim preplitanjem
poštarska.
nazovi‐stvarnosti priče i fikcije Melvilovog
Gordon Kranc sa početka romana vuk je
dela otvara ono osnovno pitanje priče:
samotnjak, cinični intelektualac koji luta
postoji li u životu sloboda izbora, ili smo
prerijama postkatastrofske Amerike ug‐
svi samo junaci jednog trodimenzional‐
lavnom gledajući svoja posla i kloneći se
nog dela kome se već unapred znaju
svake neprilike. Ova mu je konačno stigla
početak, razrada i kraj. Sjajna priča,
u obliku bande koja ga je prepala i
verovatno najbolja u čitavom MONOLITU.
oduzela mu skoro sve što je posedovao.
Robert Silverberg, koji je početkom se‐
Spas dolazi sasvim slučajno u liku mrtvog
damdesetih pisao priče i romane duhom
poštara čiju odeću i torbu sa pismima
tako bliske Keselovom »Još jednom
uzima, ne sluteći kakvu će promenu to
siročetu«, danas radi potpuno druge stva‐
uneti u njegov život.
ri. »Gilgameš u pograničju« je prvi deo
Sve u svemu, jedan od boljih SF‐romana
serije novela i priča o epskom junaku,
koje smo u poslednje vreme imali pred
sumerskom kralju ogromne snage i, reci‐
sobom.
mo, drugačijeg načina razmišljanja, i nje‐
Ipak, kao i ranije, sjajne novele najveća
govim doživljajima u Pograničju — mestu
su vrednost MONOLITA. Ovog puta pot‐
o kome Gilgameš razmišlja kao o Paklu.
puno su potisnule kratku priču, a s ob‐
Gilgameš tu sreće H. P. Lavkrafta i
zirom da je MONOLIT jedno od retkih
Roberta E. Hauarda i s njima kreće u
glasila koja objavljuju ovu formu, po meni
fantastične, beskrajno zabavne pustolo‐
možda najprimereniju SF‐žanru, možda
vine. Silverberg se ovde pokazuje kao
ne bi bilo loše zadržati ovu politiku.
majstor detalja. Njegov mršavi Hauard,
Prva novela pruža ponovni susret sa već
koji se svim silama trudi da potisne ho‐
toliko puta pominjanim Orsonom Skotom
moseksualne nagone, i Gilgameš u večnoj
Kardom. Iako zauzet pisanjem fantasy‐
potrazi za svojim Enkiduom pružaju mno‐
Trilogije (tetra‐, penta‐, nta‐logije), o
go veselja čitaocu. A da ne pominjemo
115
Mao Ce Tunga, cara Marksističke
jeste činjenica da sam za Vječeslava
dinastije, vladara Nebeske Narodne
Nazarova, pisca kratkog romana »Silajska
Republike, ili Sveštenika Jovana (u
jabuka«, prvi put čuo u MONOLITU. A
Paklu!), Hemingveja (»Nikada nisam
»Silajska jabuka« je delo zrelog pisca,
podnosio njegove stvari. Blesavo sranje o
puno lepih aluzija na političku klimu u
gomili pijanih slabića«)...
zemlji, ipak svedenih na potrebnu meru
U sličnom tonu napisana je i priča
ne ugrožavajući ono najvažnije — priču,
Rodžera Zelaznija »Varijacija jednorog«.
umešno vođenu, sa finim razrešenjem na
U baru avetinjškog grada, mitski jednorog
kraju.
prilazi već pripitom Martinu i obaveštava
Tradicija da u svakom broju MONOLITA
ga da će čovek uskoro svoje mesto na
upoznamo nekog francuskog pisca nije ni
Zemlji prepustiti stvorenjima iz mašte.
ovog puta izneverena. Okosnicu novele
Martin je poslednja nada čovečanstva, jer
»Prometejev sin« Rene Suzana čini čuveni
ubeđuje jednoroga da odigraju partiju
susret lorda Bajrona, Šelija, njegove žene
šaha čiji je ulog sudbina čovečanstva. A
Meri — začetnice dragog nam žanra — i
pošto je poznato da su jednorozi odlični
još nekih manje poznatih ličnosti u Švaj‐
šahisti, a uz to i veoma tašta stvorenja,
carskoj, Ženevi, susret tako brilijantno
ovaj pristaje. Ono što sledi je mala lekcija
opisan u Raselovom filmu »Gotik«, susret
iz majstorstva vođenja veselih dijaloga i
kome u stvari dugujemo bezimeno čudo‐
građenja
nezaboravnih
duhovitih
vište i njegovog sirotog, po zlu upamće‐
situacija.
nog gospodara. Međutim, mašta Suzana
Noveleta Koni Vilis »Sidon u ogledalu«
odlazi još dalje, uplićući u taj stvarni
najkraća je u MONOLITU, a verovatno i
događaj jednu fantastičnu pretpostavku
najslabija. Relativno zanimljiva, dikovska
koju vam, naravno, nećemo otkriti.
ideja prilično je otupljena neveštim
Teorijski radovi koji uvek okončavaju
raspletom i lažnom pretencioznošću.
MONOLIT ovoga puta svedeni su na dva
Međutim, komplikovanost Koni Vilis
zanimljiva, ali ipak ne toliko vredna eseja
nije ništa prema domašajima Grega Bera
Normana Spinrada: o »hard« SF‐literaturi
u noveli »Teško izboreno«, koja je ovde
i takozvanom »Imperatoru svega.«
uvrštena verovatno zbog činjenice da je
Miodrag Milovanović
relativno skore 1983. godine dobila nag‐
radu Nebula. Potomci ljudi možda će se
Stephen King:
jednoga dana stvarno toliko razlikovati od
današnjeg čoveka koliko to Ber prikazuje,
POTPALjIVAČICA
ali to nimalo ne teši čitaoca koji se
teškom mukom probija kroz nepoznate
»Dečje novine«, 1987.
pojmove i čudnovate odnose sve do same
granice čitljivosti.
U jednom intervjuu, Fric Lajber, pisac
»Stakleni oblak« nam pruža priliku da se
SF‐literature i horora, rekao je ovo: »King
upoznamo sa još jednim iz generacije
je veoma mnogo radio da stvori, način
koja dolazi — Džejmsom Patrikom
pisanja koji bi emocionalno zaokupio
Kelijem. Iako ovo nije tipična Kelijeva
čitaoca. Svrstavam ga odmah uz Džona
priča (Keli je u svojim delima obično
Mekdonalda, koji je napisao pre
dgovor za
žešći), iz nje se mogu sagledati osnovne
Kingovu zbirku kratkih priča, u kojem
karakteristike njegove proze: brižljiva
kaže da su stvari koje se zbivaju u noći
prostudiranost teme o kojoj piše i
najmanje važne u pisanju Stivena Kinga i
odsustvo jezičkog egzibicionizma.
da očekuje da će se ono što King piše na
Dokaz koliko malo poznajemo sovjetsku
kraju smatrati glavnim književnim tokom
naučnu fantastiku (sa izuzetkom legen‐
u ovoj oblasti. Izgleda da se upravo to i
darne braće, čiji se pijačni spisak uskoro
dešava.«
očekuje u našim prodavnicama knjiga)
O Kingu, kralju horora, nećemo ovom
prilikom. Za nas je zanimljiv utoliko što
116
povremeno u svojim romanima dodiruje
veze ima neverovatnu intuiciju — i dar
naučnu fantastiku. Upravo to je slučaj i sa
pirokineze. A kad su naručioci ekspe‐
jednim od njegovih novijih romana —
rimenta to shvatili, žele da dete detaljno
»Potpaljivačica«.
ispitaju, jer je ono potencijalno moćno
Ideja na kojoj počiva roman, u stvari je
oružje, idealno za »odbranu demokra‐
pravi SF: sredovečni Endi, telepata velike
tije«. Štaviše, na vidiku je masovna
moći, i njegova sedmogodišnja kćerka
proizvodnja ovakvih mutanata, koji su za
beže dok ih progone pripadnici ultra‐
vojsku dar s neba. Ali da bi ih imali
tajnog ogranka američke obaveštajne
masovno — ovaj prvi primerak se mora
službe (»Radionica«), policija i ko sve ne.
detaljno ispitati: ispitivanjem do destruk‐
Ali razlog za ovo nisu očeve sposobnosti ‐
cije uzorka... Otac shvata igru, spašava
naprotiv, njihov cilj je sedmogodišnja
kćerku i počinje potera, bez milosti i bez
Čarli koja ima jedinstven dar — sposob‐
kraja. Obaveštajci iz »Radionice« imaju
nost pirokineze — izazivanje požara na
mogućnost da pokrenu sve službe, i
daljinu, usmeravajući snagom volje
koriste se svim sredstvima... Naravno,
neverovatnu energiju.
kraj neću ispričati.
Ujedno, tu se prekida veza sa naučnom
Ako volite prenapete romane, koje ćete
fantastikom, i dalje je u pitanju najčistiji
progutati za jednu noć, da biste videli šta