by MoZarD
mu je stalo do sjedinjavanja sa ratnim kompjuterima, čim je bio spreman da žrtvuje toliko svojih tvorevina. Za onoga ko se bori za život bila je to užasna žrtva. Možda ga previše antropomorfizujem, razmišljala je Ana naglas, ali Vrtlog na kraju krajeva jeste nastao od ljudi i mislim da je njegove postupke utoliko moguće predvideti.
»Napadi će ponovo doći«, rekla je.
Napadi će ponovo doći. Mirno uverenje kojim je to Ana izgovorila predstavljalo je stvar zbog koje su Risovi košmari u budnom stanju postojali dvaput strašniji. Gde smo
to upali; pomišljao je, zar je ovo mesto sačinjeno od kvintesencije ludila i tame?
Prevrtao se po svom ležaju pokušavajući da zaspi, telo mu je vapilo za odmorom, ali uvek iznova pred očima su mu iskrsavali prizori rata protiv nakaza i, još više, slike bojnog polja neposredno nakon što ga je Ana izvukla iz kule — planine.
Tek nakon neznano koliko vremena ophrva ga grozničav, košmaran san, u kojem
su se prizori koje je video tokom dana mešali sa još groznijim snoviđenjima. Bacakao se pred prikazama strasnijim od najgorih košmara, utoliko pre što su bila vrlo slična onome što je video u stvarnosti. Ko zna koliko bi se tako mučio da ga ne probudi prodorni, piskavi signal alarmnog uređaja.
Napad je ponovo počinjao.
Psujući, bunovan, podiže se sa ležaja. Činilo mu se da ga boli svaki mišić. Oko njega
bila je tama, i on koraknu po prostoriji, sudarajući se sa stvarima. Izabrali su noć da napadnu, pomisli.
A onda se razbudi.
Noć! Na Oku nema noći!
Izleteo je kao oparen na plato kule muholovke i pogledao prema nebu.
Tamna, zelenkasta masa visila je daleko nad njegovom glavom, zaklanjajući sunce.
Video je pramičke svetlosti kako se kolutaju kroz nabore olujnih oblaka,
fosforescentnozelene i belokosne. Video je kako se kumulonimbusni nabori kovitlaju i
zastrašujućom brzinom pretapaju jedan u drugi. Video je kako tonu prema obzorju kao
da ih nešto usisava, pa ipak ih je, izgleda, bilo sve više.
A na obzorju, u sredini tamnog tunela oblaka, nalik na oko urgana u koje se stiču
svi rukavci besomučnog kovitlaca, video je otvor u nebu u koji su sumanutom brzinom
tonuli oblaci. Bio je nalik slivniku u koji lagano otiče čitav svet. Bio je poput halapljivih, mahnitih usta velikih poput kontinenta koja gutaju sve što im pide.
Bio je to Vrtlog.
Ris odjuri do prestola na središtu platoa. Tamo zateče Anu Ahalu, lica ledenog, kao
da je upravo ugledala smrt. Što zapravo, pomisli Ris, nije mnogo daleko od istine.
Ostalih članova grupe nije bilo nigde na vidiku.
»Šta da učinimo...?« poče Ris. Ali odgovor mu nije bio potreban. On stade pored
Ane i zagleda se u grabljivu čeljust neba koja je postajala sve veća.
»Uopšte ne obraća pažnju na nas«, reče Ana, »iako smo mu mi desetkovali vojsku.
Kreće se prema Terminalu«.
Sablasno fosforesciranje obuhvatalo je predeo pod gigantskim kovitlacem. Risu se
učini da delovi krajolika počinju da se miču i oživljavaju. Nismo imali šanse, pomislio je on. Kako možeš pobediti nesavladivog neprijatelja?
Gromoglasna eksplozija probijanja zvučnog zida odjeknu negde u neposrednoj
49
blizini i Zemljanin se zanese. Krajičkom oka ugleda srebrnu munju letelice Vermera Ahale koja suknu kraj kule i strmoglavi se prema Terminalu.
»Vermere! Ne!« kriknu Ana.
Ris je gledao kako bela tačka letelice postaje sve manja u daljini, poput galeba koji
leti nad uzburkanim, crnim morem. Zemljanin pokuša da dosegne um mladog
Kerlanđanina i dotače samo tamu i jezivu, smrtnu rešenost. Prestrašeno se povuče. Zar
je mladić poludeo?
Komešanje Vrtloga postade jače. Iznenada letelica Vermera Ahale blesnu, kao da
je uhvaćena u unakrsne snopove desetine reflektora i Ris je ponovo ugleda dok se sunovraćivala ravno prema mestu na kome je trebalo da bude Terminal. Svetio ljubavi, pomisli Zemljanin. Vrtlog je prisustvo mladog Kerlanđanina shvatio kao daleko opasnije ugrožavanje nego što je bilo uništavanje devet desetina njegovih legija.
Ali letelica je već bila u slobodnom padu. Ona se zari u tlo u neposrednoj blizini Terminala i svetlost koja ju je obasjavala ugasi se.
Jedan trenutak se ništa nije dešavalo.
Zatim, gromoglasni urlik, kao da stotina hiljada vulkana eruptira zajedno. Ogroman
deo krajolika oko terminala pocrne i poče da se razliva.
Aspadem, pomisli preneraženo Ris. Upotrebio je aspadem.
Deset hiljada kvadratnih kilometara metalnog tla u okolini Terminala u sekundi se
sakupilo u jednu tačku kada je prostor podvrgnut razornoj deformaciji sa uređaja za samouništenje Vermerove letelice. Naprezanje materijala i difenzorske opne koja je štitila svet u jednom trenutku bilo je strašno — a onda je puklo!
Stvorio se otvor od preko stotinu kilometara u prečniku. Aspadem je progutao terminal, kiborele, vojsku demona, deo Vrtloga, Vermera Ahalu. Oni su se sada, deformisani i razneseni, nalazili u majušnoj sferi koju je stvorila bomba za razaranje tkiva prostora. Možda je, pomisli Ris, nastala crna rupa.
Zemljotres koji izbaci tlo ispod nogu Julijana Erdobera Risa bio je tako silovit da se činilo kao da se svet ruši. On vide kako je difenzorski oklop zablistao oko kule muholovke da bi je zaštitio od transoničnog uragana nastalog u istom trenutku kada su
milioni kubnih kilometara vazduha suknuli u bezvazdušni prostor.
Ris ugleda kako se oformio divovski crni točir, preokrenuta kupa čiji je centar bio u
otvoru na dnu sveta; po zidovima tvorevine su se komešali oblaci. Rika ranjene atmosfere bila je zaglušujuća i pored energetskog štita; bolni urlik sveta koji se cepao na dvoje.
A onda još jači krik, vrisak jarosti milijardi prevarenih duša. »Beži!« viknula je Ana kada se Vrtlog pokrenuo.
Plato preplavi plima svelosti. Ris sklopi oči i baci se naglavačke u otvor u središtu
zgrade, dubok možda pola kilometra. Krajičkom oka vide da je i Ana učinila isto.
Poginuo je od udarca u podnožje, smrskanih rebara i zdrobljene kičme. Ali Vrtlog
ga je posmatrao. Kada se ponovo probudio, osećao je u vazduhu slatkasti vonj, a Svetla ljubavi je nestalo. Digao je pogled prema kružnom isečku neba koji se video daleko nad njegovom glavom, ali je ono ponovo bilo plavo i vedro.
Ana mu priđe sa leđa, ćutke ga uhvati ispod mišica i vinu se s njim u vazduh.
Ponovo na platou, video je da je Vrtlog nestao. Pod platoa bio je prekriven sa nebrojeno mnogo malih obličja što su se micala i uvijala peristaltičkim pokretima, nalik sićušnim crvima koji su izrastali iz njega i Ris shvati da je to Svetio ljubavi transformisalo materijal podloge. Uragana više nije bilo, jer su se difenzori koji su štitili dno sveta ponovo uspostavili i zatvorili rupu na mestu nekadašnjeg terminala.
Ali se titanski otvor nepravilnih, krecavih ivica, procepljen u teškom metalu, još uvek video. A oko njega, tlo se komešalo kao oživelo, talasalo i poigravalo poput želatina. Aspademska bomba započela je lančanu reakciju koja će razoriti svet.
»Ne treba da brinemo«, rekla je Ana Ahala. »Reakcija se odvija geometrijskom 50
progresijom, ali je za sada još uvek spora. Imaćemo dovoljno vremena da odemo odavde«.
Ris se priseti Vermerovog mladog lica, koje će od sada viđati samo u svojim uspomenama. »Izabrao si spektakularan način da odeš, stari moj«, reče on u sebi.
Ali lice Ane Ahale bilo je svetio.
»Umro je kao ratnik«, rekla je ona. A potom tiše dodala — »Moj brat...«
Tamni obruč oko rupe u svetu jedva primetno se širio.
»Shvataš li šta je Verm učinio?« reče Ana Ahala. » Aspadem će progutati Oko Zmije.
Vrtlog se nikada neće spojiti sa veštačkim mozgom koji ga je doneo na svet«.
LAĐARKA BRODA SMRTI
&n
bsp; »Ništa nam to ne vredi.«
»Zašto? Moći ćemo da idemo.«
Julijano Erdober Ris se namršti.
»Kada si rekla da su tvoji tragači uhvatili signal zemaljske letelice, mislio sam da je stigla nova ekspedicija«, reče on.
»Očigledno nije«, odvrati Ana Ahala. »Pa šta?«
Stajali su pred trupom letelice koja je pre izvesnog vremena doplovila sa Zemlje —
zdepastim telom u obliku čunka, sa tradicionalnim simbolom maslinove grančice naslikanim na oplati. Tragači su je pre izvesnog vremena dovukli do kule mu‐holovke i
ona je seda ležala ispred dvoje ljudi, poput kita izvučenog na suvo.
»Trebalo je da pretpostavim da će Zemlja poslati automatsku sondu radije nego da
rizikuje živote još jedne ekspedicije«, rekao je Ris gorko.
»Rise, ponekad te ne razumem. Zbog čega si tako namrgođen?«
»Zato što nam se ovaj svet upravo raspada pod nogama, a mi nemamo načina da
se vratimo na Zemlju.«
»Ali imamo. Iskoristićemo ovu sondu.«
»Ana, zaboga, to je najobičnija konzerva. Čak joj je i gravitacioni pogon otkazao!«
»Ali ima Galerkin‐Fikratinijeve prenosnike. A što se tiče motora, zar si zaboravio?
Ja sam pogon.«
On je odmeri, devojku‐električnu centralu, otvori usta, zatim ih ponovo zatvori.
»Dobro. Recimo da ti možeš da poslužiš kao tegljač za sondu sve do međusvetske
stanice na Mesecu«, rekao je. »Ali ta sonda nije čak ni hermetična. Ne bih rekao da imamo vremena da je opremimo sistemima za održavanje života.«
»Nisu nam ni potrebni.«
»Ana, čak i sa tvojim gravipterima, do Meseca ima dobrih šest i po sati leta. Ti ćeš
biti zaštićena svojim sistemom za preživljavanje, ali šta će biti sa nama ostalima?«
»Bićete mrtvi tokom čitavog puta. Nema veze. Ja ću upravljati sondom.«
Kernlanđanka se široko nasmeši. »Zar ne vidiš da sam sve isplanirala ?«
Zemaljska sonda ne samo što je bila nehermetična, u njoj od opreme gotovo da i nije bilo mesta za tri putnika. Morali su da izbacuju velike delove napolje da bi svi mogli da stanu. To je Ana Ahala učinila golim rukama, nimalo nežno počupavši savršene kibernetske i elektronske uređaje, na izgled ne obraćajući pažnju koliko će štete napraviti. Ali Ris vide da je vrlo pažljivo zaobilazila kola prenosnika i vodove za napajanje.
Tragači su javljali da je do nailaska fronta lančane reakcije ostalo još manje od pola sata. Ris je posmatrao usredsređeni izraz Ane Ahale dok je pravila mesta za putnike, čudeći se njenoj smirenosti pred pogibelji. Lađar lađe mrtvih, pomisli on, a ja ću u njoj biti putnik.
»Vreme je za polazak«, reče Ana Anala.
51
On, Starbola i Olma sklupčaše se među pokidanim zemaljskim uređajima, a
poklopac sonde zalupi se za njima i ostavi gotovo potpunu tamu. Ris se za trenutak uplaši da Ana neće imati dovoljno snage da podigne čitavu desetotonsku sondu zajedno
sa putnicima, a onda mu silovit trzaj i zatim razmazano ljuljanje, kao u liftu, pokazaše da je sonda u vazduhu.
Izlazak iz atmosfere usledio je možda pola sata nakon toga. Ris pogibe.
Čudno, ali nakon što je sve prošlo, period leta kroz vakuum sećao se kao kroz polusan. Nije bilo bola. Sistem za održanje života i ubistveni bezvazdušni prostor uspostavili su nekakvu ravnotežu u kojoj Zemljanin nije bio ni sasvim mrtav, ni potpuno živ. Okruživala ga je polutama kroz koju su se kovitlala poludovršena sećanja i nejasni simboli.
A onda je, u nozdrvama, osetio miris sveže trave.
Poklopac sonde uz cviljenje se podiže i unutra nahrupi pepeljava svetlost. Dve vitke, bele ruke istrgoše ga iz utrobe sonde kao da je dete i on ugleda lice Ane Ahala.
Udahnuo je sa uživanjem i obazro se oko sebe. Travnati bregovi teraformiranog Meseca pružali su se na sve strane oko njega. Kada je podigao glavu, nebo nad njime
bilo je siva metalna ploča. Potražio je po gvozdenoj površini i našao, gotovo vertikalno nad sobom, sićušnu, gotovo nevidljivu mrlju svetlosti, tanušnu zvezdu obrubljenu pojasom tame — mesto na kome je počela lančana reakcija koja će progutati Oko. Za
trenutak se ponada da će pri tom stradati i sam Vrtlog.
Ana raširi ruke.
»Na posao«, reča. »Treba da spremimo ovaj nered. Vreme je da se ide kući.«
52
53
Aredhela Ar‐Feiniel, Bijela Gospa Noldora, kćerka Fingolfinova obitavala je u Nevrastu sa Turgonom, svojim bratom i s njim je otišla u Skriveno Kraljevstvo. Ali umorila se od zaštićenog grada Gondolina žudeći sve više da jaše divljinama i šeta šumama kao što joj bijaše navada u Valinoru; i kad je prošlo dvije stotine godina od potpune izgradnje Gondolina, razgovarala je sa Turgonom i zamolila dozvolu za odlazak. Turgonu ne bijaše drago da joj to odobri i dugo je odbijaše; ipak, naposlijetku popusti govoreći: »Tad idi, ako želiš, mada je to protivno mom znanju, i slutim da će zlo proisteći i za me i za te. Ali ići ćeš tek da potražiš Fingona, našeg brata; a oni koje šaljem s tobom vratiće se amo u Gondolin što brže mogu.«
Ali Aredhela reče; »Ja sam tvoja sestra a ne služavka i izvan tvojih granica iću ću
koliko mi se to čini dobrim. A ako mi nerado daješ pratnju, ići ću sama.«
Tad Turgon odgovori: »Ne uskraćujem ti ništa svoje. A ipak ne želim da itko tko zna
put amo obitava u mojim zidinama, a ako tebi vjerujem, sestro moja, ne vjerujem da drugi mogu držati jezik za zubima.«
I Turgon odredi trojicu gospode iz svoje kuće da jašu sa Aredhelom i zapovijedi im
da je vode Fingonu u Hithlum, ako je na to mogu privoljeti. »I pazite«, reče, »jer, mada je Morgoth još uvijek opkoljen na sjeveru, postoje mnoge opasnosti u Srednjem svijetu
o kojima Gospa ništa ne zna.« Tad Aredhela napusti Gondolin, a Turgonu bješe teško oko srca dok je odlazila. Ali kad dođoše do gaza Brithiach na rijeci Sirion, ona reče svojim pratiocima: »Krenite sad put juga a ne sjevera, jer neću jahati za Hithlum; moje srce sve više žudi da pronađe sinove Feanorove, moje prijatelje od davnina.« I pošto je nisu mogli odvratiti, krenuše put juga kako ona zapovijedi, i zatražiše pristup u Doriath.
Ali graničari ih odbiše; jer Thingol nije dopuštao nikom od Noldora da prođe pojas, osim svojim rođacima iz kuće Finarfinove, a pogotovu ne onima koji prijateljevahu sa sinovima Feanorovim. Zato graničari rekoše Aredheli: »Do zemlje Celegormove koju tražite, Gospo, ne možete nikako doći prolazeći kroz carstvo kralja Thingola; morate jahati s druge strane Melianinog pojasa, na jug ili sjever. Najbrži je put stazama koje vode istočno od Brithiacha kroz Dimbar i duž sjeverne međe ovog kraljevstva, dok ne
prođete most Esgalduin i Gazove Arosa i dođete do zemlje koja se prostire iza brda Himring. Tamo obitavaju, tako vjeru‐jemo, Celegorm i Curufin, i možda ćete ih pronaći; ali put je opasan.«
Tad se Aredhela vrati i poče tražiti opasni put međ duhovima opsjednutim
dolinama Ered Gorgortha i sjevernih oboda Doriatha; i što se bliže primicahu zloj oblasti Nan Durgortheba, jahači postadoše umreženi u sjeni, i Aredhela se udalji od svojih pratitelja i izgubi se. Dugo su je uzalud tražili plašeći se da je uhvaćena u zamku ili da se napila iz otrovnih riječnih tokova te zemlje; ali svirepa bića Ungolianta koja obitavahu u klisurama bijahu probuđena i progoniše ih, i oni jedva spasiše živote. Kad su se konačno vratili i kazali svoju priču, bijaše velika tuga u Gondolinu; a Turgon je dugo sjedio sam trpeći bol i srdžbu u tišini.
Ali Aredhela, uzalud tražeći prijatelje, nastavi jahati, budući neustrašiva i tvrda srca, kao i sva djeca Finweova; držaše se svog puta, i prelazeći Esgalduin i Aros dođe do zemlje Himlad između Arosa i Celona gdje obitavahu u tim danima Celegorm i Curufin,
prije proboja opsade Angbanda. U to vrijeme ne bjehu kod kuće jer su jahali sa Caranthirom na istoku u Thargelionu; ali Celegormovi joj ljudi poželješe dobrodošlicu i pozvaše je da s počastima ostane među nj
ima do povratka njihovih gospodara. Tamo
bijaše izvjesno vrijeme zadovoljna nalazeći veliki užitak lutajući slobodna po šumovitim predjelima; ali kako se godina dužiše, a Celegorm se nije vraćao, ponovo je obuze nemir i jahaše sve dalje, tražeći nove staze i neugažene proplanke. Tako se u smiraj godine zbi da Aredhela ode na jug Himlada i prođe Celon; i prije no što postade toga svjesna uhvati se u mrežu Nan Elmotha.
Tom je šumom u prošlim vremenima šetala Mehana u sumrak Srednjeg svijeta kad
54
je drveće bilo mlado, a čarolije su ga još pritiskivale. Ali sad je drveće Nan Elmotha bilo najviše i najmračnije u Beleriandu, a sunce nije nikad tamo dopiralo; i tamo je obitavao Eöl, koga su zvali Mračni Elf. Po starini je bio rod Thingolov, ali je bio nemiran i nezadovoljan u Doriathu, i kad Melianin Pojas bi postavljen oko Šumske oblasti, gdje je obitavao, odbjegao je u Nan Elmoth. Tamo je živio u dubokoj sjeni, voleći noć i sumrak pod zvijezdama. Izbjegavao je Noldore okrivljujući ih zbog povratka Morgotha, koji je uznemirio tišinu Belerianda; ali Patuljke je volio više no itko od Elfa od starine. Od njega su Patuljci naučili mnogo od onoga što se zbivalo u zemljama Eldara.
Sada je trgovački put Patuljaka ispod Plavih planina slijedio dvije ceste preko istočnog Belerianda, a sjeverni je put, koji je vodio ka Gazovima Arosa, prolazio blizu Nan Elmotha; i tamo bi Eöl sretao Naugrime (1) i s njima se družio. I kako je njihovo prijateljstvo raslo, odlazio bi povremeno i obitavao kao gost u kućama u velikim dubinama Nogroda ili Belegosta. Tamo je naučio mnogo o obradi metala, i stekao veliku
vještinu; i izumio je metal tvrd kao čelik Patuljaka, ali tako kovan da ga je mogao učiniti tankim i savitljivim; a ipak je ostajao otporan na sve oštrice i strijele. Nazvao ga je galvorn jer je bio crn i sjajan kao smolac i oblačio ga je kad god je išao na put. Ali Eöl, mada poguren od kovačkog posla, nije bio Patuljak, već visoki Elf uglednog roda Telerija, plemenit, mada strašna lica; a oči su mu mogle prodrijeti duboko u sjenke i tamna mjesta. I zbi se da je vidio Aredhelu Ar‐Feiniel dok je lutala između visokog drveća u blizini Nan Elmotha: bljesak bjeline u tamnom predjelu. Vrlo lijepa mu je izgledala i on je poželje, i obuze je čarolijama, tako da nije mogla pronaći izlaz, već je prilazila sve bliže njegovom obitavalištu u dubini šume. Tamo bijaše njegova kovačnica, i tamne dvorane, i sluge kakve je mogao imati, tihe i tajnovite kao i gospodar im. I kad Aredhela umorna od lutanja konačno dođe do njegovih vrata, on joj se otkri i poželi joj dobrodošlicu i povede je u kuću. I tamo ona ostade; jer Eöl je uze za ženu, i prođe mnogo vremena prije no što itko od njenih ponovo ču za nju.