by MoZarD
A van svega osećao je neizrecivu moć, osećao je da su udovi desetine hiljada tragača njegovi udovi, da je njihova snaga njegova snaga, kretao se na hiljadama mesta i video hiljadama očiju. Činilo se kao da je ta silina oduvek bila sa njim, kao da se sada upravo probudio iz beskrajnog sna i otkrio šta stvarno ume da čini; osećao je neizrecivo zadovoljstvo i lakoću dok je iskušavao svoje nove osobine.
Njegovim novoprobuđenim čulima nije bilo potrebno više od jednog trenutka da
pronađe prve uljeze. Bili su daleko, tamni i nakazni, na samoj granici oblasti koja mu je bila poverena. Jedan jedini treptaj njegovih misli bio je dovoljan da se deset tragača punom silinom obori na najbližeg napadača, da počnu da ga kidaju u komade, drobe u
lepljivu masu, gaze, razvlače desetinama metara unaokolo. Ostale tvorevine Vrtloga povukoše se natrag, besno skičeći.
Oseti kako mu se znoj sliva niz lice. Prejako, pomislio je. Ublaži dejstvo i pokušaj
ponovo.
Novi napadači, deformisane električne žabe sa zubima ajkula, pojaviše se oko njega — ne, ne oko njega, nego među tragačima sa kojima je bio povezan. Gledao je iz
neposredne blizine iscerene lobanje i demonske kandže tvorevina Vrtloga; na njegove
oči glava jednog grabljivca se rascepi i umesto jednog tu su bila dva stvorenja koja su grčevitim, padavičarskim pokretima pokušavala da dohvate dodoe iz lokve sluzi. Ris zgađeno aktivira svoje tragače, ovog puta sasvim oprezno, i metalne ptice sasekoše crne demone.
Krajičkom svesti hvatao je poruku da je napad istovremeno počeo i na ostalim mestima. Okruženi smo, pomisli, znači da su demoni najzad shvatili gde treba da napadnu. Gledao je tamna obličja koja su se kretala sumanuto brzim pokretima i obarala se na dodoe — ali nisu bila dovoljno brza da bi im se suprotstavila. Teren je ubrzo bio crn od krvi i rasutih komada tela napadača. Kada je video da tvorevina Vrtloga više nema, sakupio je tragače i sabrao gubitke — dva automata bila su uništena, a jedan toliko oštećen da je hramao. Na poprištu je ostalo nekoliko stotina napadača.
Sistem za međusobnu vezu branilaca saopsti mu da su i ostali odbili prvi talas. Tek
tada Ris dozvoli sebi da odahne.
»Nekako su saznali naš položaj«, reče glas Ane Ahale. »To znači da su imali vremena da se pripreme za napad. Biće mnogo teže nego što sam očekivala. Vermere,
izviđanje...«
Letelica Vermera Ahale suknu poput srebrne komete u nebo i Ris je za trenutak 44
imao priliku da vidi mladićevim očima...
... ogromnu, izdubljenu činiju veštačkog predela. Šumu Radio‐grada, skupinu
izvitoperenih crnih korala na dnu sasušenog mora. Letelica je lagano hvatala sve veću
visinu.
... a onda je udari vetar koji mora da je prelazio hiljadu kilometara na čas. Letelica odskoči kao da je naletela na čvrsti zid i zatim nastavi da se penje.
Luđače, pomisli Julijano Erdober Ris. Znao je da mladom Kerlanđaninu u tom
trenutku pomažu milioni ratnih mehanizama Oka, ali ono što je činio bilo je ravno letu kroz udarni talas nuklearne eksplozije.
Vidno polje branilaca bilo je sve šire.
»Dovoljno!« reče Ana Ahala.
»Vidim ih!« rekao je Vermer. »Ima ih vrlo mnogo.«
Ali nije bilo potrebno da to kaže, jer su i ostali imali prilike da vide poprište.
Risa najpre podsetiše na oluju koja se prikuplja u daljini. Bili su nalik crnom nepreglednom tepihu oblaka koji je polegao po veštačkom predelu, prostirući se unedogled. Nije znao da je tvorevina Vrtloga toliko mnogo.
I još su pristizali, milijarde i milijarde njih.
Signal je dat, pomisli Julijano Ris. Nas petoro upravo počinjemo rat prema kome su
svi zemaljski svetski ratovi bili tek beznačajni okršaji.
SVETLO UNIŠTENJA
Čekao je sa mentalnim prstom na obaraču svog kibernetskog oružja dok su se legije Vrtloga polako približavale. Kada su već zašle duboko u njegovu teritoriju, aktivira gama‐zračne lasere tragača. Prvi redovi napadača rastočiše se u tamnim plamenovima,
crni dim ispuni nebesa, ali je napad i dalje trajao. Ris malo zastade, a onda udari dvostrukom žestinom. Gledao je kako se tela demona rasprskavaju pod kišom
nevidljivih snopova, kako se i sam vazduh usijava u paklu radioaktivnog uništenja, ali novopridošlice kao da nisu hajale. Na svakog sasečenog dolazila je desetina novih i on shvati da napad ne samo da ne jenjava, već iz časa u čas postaje sve jači.
Aktivirao je kiborele. Predeo iznad redova tvorevina Vrtloga u trenutku se zacrneo
kao da su ga prekrili nepregledni rojevi stršljenova. Minijaturni borbeni mehanizmi Oka izletali su iz građevina, iz otvora u zemlji, iz antena Radio‐grada i zaletali se u tela demona, kidajući sve na svome putu, tražeći put do vitalnih organa i glavnih snopova živaca. Veštačkim tlom slivale su se lokve krvi napadača, kiborele su uništavale nezasitom žestinom i krvožednošću.
Vermer Ahala se strmoglavi iz neba u redove tvorevina Vrtloga poput srebrnog čekića boga groma i Ris opazi da je Kernaldanin uključio difenzore. Svetlucajući kao kuglasta munja, Vermer poče da juri u brišućem letu najvećom mogućom brzinom, koseći jednim zamahom desetine hiljada napadača. Njegova letilica podiže se i zatim kao srebrna lavina ponovo obori na demone; jurio je kroz meso i kosti pripadnika crnih legija na izgled bez ikakvog otpora, brzinom od najmanje nekoliko stotina kilometara na čas. Oblaci krvi tvorevina Vrtloga prštali su stotinama metara uvis poput vodoskoka, otkinuti udovi i tela napravili su brazdu oko njega dok je poput kosačice smrti brisao kroz njih.
Starbola je preuzeo kontrolu nad pokretanjem servomotora antena Radio‐grada.
Divovske antene sada su se kretale punom brzinom, bez reda mašući čas ta‐mo, čas ovamo, i poput nezamislivih sekira obarale jednim udarcem stotine i stotine napadača.
Nestalan poput vetra, Starbola je mislima jurio od jedne komande do druge, patuljak iz bajke sa divovskom sekirom u rukama, klatnom strave koje je rasecalo tkivo
neprijatelja.
Olmine mehaničke ptice povlačile su se pred napadačima na izgled bez ikakvog 45
otpora. Dok se Julijano Erdober Ris čudio šta to Kernlađanka radi, ona aktivira uređaje za samouništenje na nekoliko cevovoda koji su se nalazili u njenoj zoni i odatle nahrupi zid molekularne kiseline visok nekoliko metara i u pravoj bujici preplavi crne legije. Iza talasa žućkaste tečnosti ništa nije ostajalo, otvarale su se ogromne rupe u tlu koje su se širile, razjedale i u kojima su nestajale čitave armije napadača.
Ali napad i pored toga nije jenjavao.
Neljudska je bila ravnodušnost sa kojom su se milioni i milioni demona bacali u sigurnu smrt. Ris aktivira ogromne difenzorske barijere i mnogi pogiboše pod stubovima plavičastog sjaja energetskog polja sila, ali još više njih stade da se provlači kroz otvore u tlu i da kulja na suprotnu stranu. Ris pokuša sa antimaterijskim udarima, narandžaste megatonske pečurke rascvetaše se svud po poprištu, ali nezamislivu silinu
neprijatelja čak ni to nije moglo zaustaviti. Mehanički dodoi bili su doslovce progutani pod talasima demona. Najzad, prvi napadači počeše da pristižu do Risovog grudobrana.
Zemljanin se okrete i potrča u osmatračku zgradu.
Jurio je kao bez daha. Za svojim leđima čuo je skičanje, groktanje, romor koji je pretio da preplavi čitav svet. Od samog početka bili smo osuđeni na neuspeh, pomisli,
napadača ima toliko mnogo. Crno telo demona Vrtloga ispreči se pred njim, ugledao je
sluzave otvore i izbočine svuda po njemu i osetio otužni zadah nalik na mokraću, a onda nešto silovito prasnu iza njega i on u magnovenju ugleda srebrnasto telo jednog dodoa.
Mehanička ptica preletela ga je jednim skokom i zarila kljun u napadača.
U neverici prepoznade troprugog dodoa koji ga je doneo do Ane Ahale.
Na ulazu u zgradu pojavi se još nekoliko demona i Ris ih saseče bacačem. Onda nanišani u sledećeg, povuče obarač i — ništa se ne dogodi. Energetski naboj oružja bio je prazan
. Ris grozno oposva i baci beskorisni bacač prema napadačima, a zatim nastavi da se penje prema vrhu zgrade.
Demoni su ga lagano i uporno stizali.
Troprugi dodo stade između Risa i napadača i zagradi prolaz svojim telom, a demoni se baciše na njega. Prvi koji ga je dotakao odlete u stranu otkinute glave. Drugi dokači dodoa i raspori mu oklop. Udar noge metalne ptice rascepi ga na pola. Još jedan udar demona i glava dodoa bila je uništena.
Napadači nastaviše hajku više ne obraćajući pažnju na metalnu pticu. Prva tri, koji
su pokušavali da preskoče ostatke dodoa, srušiše se odsečenih nogu. Risov branilac se
osovio na noge, bez glave i napola uništen, i nastavio da brani svog gospodara. Novi udarci ga zahvatiše svuda po oklopu, mehanizam se postepeno raspadao u komadiće.
Penjući se, Ris vide kako se otkinuti udovi dodoa kreću sami od sebe i pokušavaju još
uvek da dohvate napadače.
Nešto zablista u svetlu koje je dopiralo kroz vrata i pred Risa se spusti vitko telo u crvenoj odeći.
»Ana«, reče on.
Najbliži napadač pokuša da dohvati Kernlađanku. Nije se ni osvrnula kada su njegove kandže skliznule po difenzorskom oklopu koji joj je štitio telo. Samo se malo izvila, dograbila demona za ruku i ekspolzivnim pokretom istrgnula mu je iz ramena.
Onda se okrenu u polukrug, i zamahom rukom, silovitim poput topovske granate, probi
oklop na grudima demona.
Zaboga, prođe Risu kroz glavu. Pa njeno telo je prava električna centrala. Znao je
za teorijske performanse pojačivača koji su ugrađeni u Anu Ahalu, ali ih sve do sada nije video na delu.
Devojka se nasmeši. Nije se čak ni zadihala, pomisli Ris.
»Dobro si se borio, savetniče«, reče ona.
Skičanje je ispunjavalo vazduh zdanja. Ana priđe Julijanu Erdoberu Risu i obuhvati
ga oko pasa.
»Čvrsto se drži«, rekla je.
46
Obruč demona bio je sve uži oko njih. Ana duboko udahnu i polete sa Risom iznad
njihovih glava.
VRTLOG
Predeo pakla promicao je pod Risom i Kernlanđankom dok su leteli sve dalje od stražarske kule. Crne kandže preteći su se podizale prema njima, kao da pokušavaju da
ih dohvate, a čak i na toj visini dopirali su do njih dvoje gnevni krici tvorevina Vrtloga.
Čitav krajolik pretvorio se u tamni tepih smrti u kome su se živa i neozleđena tela demona preplitala sa raskomadanim i osakaćenim. Ris je video kako se stvorenje kome
nedostaje polovina glave podiže i teturavo nastavlja da hoda; demonski udovi i prepolovljena tela kretali su se sami od sebe, ponovo spajali jedno s drugim i naočigled Zemljanina srastali. Gledao je kako se raskomadane tvorevine Vrtloga još uvek pare između sebe u crnim orgijama koje smrt nije mogla da zaustavi. Predeo se kretao pod
njim, gmizao poput nezamislive mase tamnih crva.
»Ako ih uništavamo svakog dana na milione«, progunđa Ris, »bile bi nam potrebne
decenije da ih se otarasimo.«
»Bio si sjajan«, reče glas Ane Ahale odmah pored Risovog uva. »Zadržao si ih taman koliko treba.«
»Koliko treba za šta?« reče Ris. Prizor pod njihovim nogama izazivao mu je mučninu.
»Da bi naše najsnažnije oružje postalo u punoj meri aktivno.«
Ris se seti da Ana uopšte nije učestvovala u sukobu. Shvati da je svakako smatrala
nešto mnogo važnijim. Upita se o čemu se radi.
»Vidim da si radoznao«, reče ona. »Uskoro ćeš shvatiti.«
Sada su leteli iznad terena koji tvorevine Vrtloga još uvek nisu zaposele. Metalni pejsaž Oka monotono je promicao ispod njih. Jedna kula, čiji se vrh širio poput grabljive muholovke, izdvoji se iz slike i stade da raste. Oprezno, Ana uspori kada se našla na platou neposredno ispod vrha i slete lagano poput perceta.
U istom trenutku, između krakova muholovke nad njihovim glavama blesnu
difenzorsko polje. Po jačini plavog sjaja Ris shvati koliko je silno.
Na platou kraj sebe ugleda Starbolu i Olmu koji su ćutke posmatrali šta se dešava.
Ana priđe sedištu u sredini muholovke i poče sa svojim telom da spaja
mnogobrojne elektrode koje su ga okruživale sa svih strana.
Nešto poput plamena suknu kraj kule i strmoglavi se prema trupama Vrtloga.
Vermer Ahala. I njegovi difenzori bili su uključeni na najjače.
»Šta...« poče Ris.
»ššš«, reče Starbola. »Gledaj.«
U čudnovatoj višestrukoj viziji koju su mu davali ratni mehanizmi Oka on ugleda legije Vrtloga kroz oči Vermera Ahale. Nezadrživo su nadirale preko pejsaža koji je uljasto svetlucao i činilo se da im se više ništa ne može isprečiti na putu.
»Sada ćeš«, rekla je Ana glasom čudno zadihanim, »videti bar jedan deo onoga što
je Oko bilo u stanju da izvede dok je bilo u punoj snazi.«
Neki uređaj se uključi i vazduh oko njih zatreperi, zaigra kao živ.
»Danijci su ovo nazivali Mlin. Bio je to jedan od odbrambenih uređaja ugrađenih u
samo Oko.«
Hujanje kule muholovke se pojača. Ris vide kako legije još uvek nezadrživo
napreduju. A onda razaranje započe.
Činilo se kao da je metalni pejsaž najednom oživeo. Svaka pukotina, svaka pora u
tlu kao da poče da se raspada, preformira i oblikuje smrtonosno oružje. Delovi mehanizama i građevina rascvetavali su se poput semena maslačka, stvarali oblake smrtonosnih oružja koja su se kretala brzinom misli i razarala sve što im se nađe na putu. Sam predeo se micao, uvijao, rastvarao poput čeljusti demonskog mehanizma, 47
pretvarao u desetine hiljada usta koja su nezadrživom pomamom grizla sve što im se nađe u okolini, živo i neživo, prijateljsko i neprijateljsko. Zona oko Terminala pretvorila se u pokretnu smrt u kojoj su u svakom deliću sekunde stradali milioni napadača.
Poput čigre koja se okreće pod udarima biča i vrti sve brže, Mlin je pojačavao svoje
dejstvo. Ubilačke naprave Oka i dalje nisu birale šta će napasti i Ris shvati zbog čega su im bili potrebni moćni difenzorski oklopi. Stotine, hiljade mehanizama ubica zaletali su se u kulu muholovku i halapljivo pokušavale da razderu one koji su se nalazili iza štita.
Letelica Vermera Ahale bila je prekrivena grozdovima smrtonosnih naprava tako da se
nije video ni jedan deo energetskog oklopa — čudno, ali deo mladićevih misli koji je Ris uhvatio u tom trenutku iskazivao je spokoj i čak — zadovoljstvo? Zemljanin se okrenu
Ani Ahali.
Oči su joj bile sklopljene, lice napregnuto u orgazmu sjedinjavanja s metalnim univerzumom, imala je milion očiju i isto toliko ubojitih ruku. Ris shvati da u tom trenutku ona ima manje ljudskog od ajkule koja krstari tamnim dubinama nekog okeana u potrazi za živim mesom koje će razderati. Rušila je, kidala, cepala sve što je živo u kovitlacu opšteg uništenja. Svaka njena misao, pojačana milionima puta, bila je ubilačko oružje. Bila je kibernetsko božanstvo, multi‐šiva sa bezbroj ruku i opakih pogleda smrti.
Činilo se da se čitavo Oko rastače u mećavi smrtonosne pomame. Nije bilo ni jednog kvadratnog milimetra, daleko u krug, koji dejstvo mlina nije preoralo u potrazi za neprijateljem. Takve udare ništa nije moglo izdržati.
I onda sve poče da slabi, jenjava, mehanizmi su se vraćali u svoja kućišta da možda
više nikada ne budu upotrebljeni. Iza njih je ostao prizor uništenja, pokidani uređaji i instalacije između kojih su tekle doslovce reke krvi.
Napad tvorevina Vrtloga bio je odbijen.
Ali Ana je i dalje ostala na svome prestolu smrti. Otvorila je oči, oznojenog čela, i
mirnim glasom rekla: »Mislim da smo u ovom krugu uspeli.«
U ovom krugu? preneraženo se upita Ris.
Vrata podzemnih skloništa se otvoriše i iz njih nahrupiše mehanički dodoi, kretali
su se po polju mrtvih i ranjenih demona i ubijali povređene.
»Naila
zi novi talas«, saopštio je mirni glas Vermera Ahale.
Prve redove demona koji ponovo stadoše da navaljuju kao da im je potpuno
svejedno šta se dogodilo sa prethodnicama sasekoše laseri. Onda Ris u daljini ugleda nešto ogromno, činilo se kao da su se čitave planine pokrenule i pridružile napadu tvorevina Vrtloga.
Krakeni!
Bilo ih je na stotine hiljada. Ris shvati da je onaj koga su prvog sreli i koji im je desetkovao ekspediciju bio, zapravo, sasvim mali primerak. Poput gradova na nogama,
koračali su po gvozdenom bojnom polju, ravnodušno gazili i demone i dodoe, ne vodeći
računa o tome šta je njihovo a šta tuđe. Baraž lasera obori se na njih, snopovi kristalne svetlosti odsecali su ogromne komade sa njihovih tela, ali oni su se svejedno kretali, ne hajući za užasne povrede.
Laserski baraž se udesetostruči. Goreo je metal i vazduh, predeo se obavi zidovima
plamena, preobrazi u pakleno snoviđenje kroz koje su se kretale kilometarske buba Švabe. Krakeni su padali, ali su i dalje navaljivali, sve dok se i poslednji ne sruši pod snopovima vatre sa neba.
Krajolik Oka bio je posut gigantskim telesima koja su se još uvek refleksno micala,
gorele su površine veće od kontinenata, ali više nije bilo novih napadača.
»Odbili smo ih«, reče Ana Ahala i poče da skida elektrode.
PAKAO JE STVARAN I NALAZI SE OVDE
48
Ris je ponovo bez uspeha pokušavao da zaspi. Pred očima su mu se kretali prizori jučerašnje borbe i razarali živce koji su već desetinama sati bezuspešno vapili za odmorom. Napadi se tokom tog perioda više nisu ponavljali i Ris se nadao da je sumanutoj klanici u koju se pretvorilo Oko najzad došao kraj.
Ali Ana je smatrala da je ovo samo kratkotrajni predah. Silina napada, govorila je
ona, pokazuje da je Vrtlog znao šta i gde treba da traži, kako god da je došao do tog saznanja. A žestina odbrane uverila ga je da je na pravom putu. Već je pokazao koliko