by MoZarD
Zaustavila se. Odbacila je štap, skinula ranac koji je pao u travu usred roja skakavaca ružičastih i plavih krila, skakavaca koji su nagoveštavali da se bliži jesen. Otkopčala je kaiš na pantalonama i spustila ih preko svojih mršavih, žilavih butina, potamnele kože.
Gaćice su u sredini imale tamnocrvenu mrlju, unutrašnji deo njene desne butine bio je
išaran tragovima tamne krvi. Zavukla je kažiprst i srednji prst svoje desne ruke među vlažne usne svoje školjke, pretraživala je, razdvojila unutrašnji deo, izvukla ruku na svetlost dana. Prsti su joj bili crveni, prinela ih je ustima, obliznula ih, ugurala ih u usta, osetila na svojim prstima opori i slani ukus sopstvene krvi.
Vratilo se! prošaputala je šištavim glasom, vratilo se. Ponovo je zavukla ruku među noge, podigla šaku crvenih prstiju prema jasnoplavom i blistavom
septembarskom nebu. Vratilo se! doviknula je opustošenom svetu oko sebe. Hvala, hvala... nasmejala se gledajući taj opustošeni svet. Ona: mala tamna prilika koja stoji usred polja na nizbrdici, usred meseca septembra, usred jednog opustošenog sveta.
Pritisnula je obarač, kundak ju je udario u rame, zaglušio ju je snažan prasak, kao
obično. Na udaljenosti od deset metara, zec se pretvorio u klupko pod kišom olova koja je usput otkinula glavicu mirisne mirodije i dve stabljike mirišljavke. Još je mrdao kada ga je pokupila, imao je crvene mrlje na belom i mrkom krznu. Dotukla ga je slomivši mu vratne pršljenove sigurnim pokretom svoje mršave, žilave ruke, potamnele kože. Bila je mršava, žilava od glave do pete, potamnele kože, a na glavi je imala pravu grivu grube, crne kose, u kojoj je već bilo na stotine sedih vlasi. Bilo je blago veče koje je nagoveštavalo istu takvu noć. Počela je da priprema zeca, odrala mu je kožu, izvadila drob. Ruke su joj bile pune krvi, nasmešila se. Napravila je ognjište, počela da peče zeca na ražnju, na tri komada drveta: imaće dva dana dobrog zdravog mesa, snage, mišića,
krvi, krvi.
U Gejaku je pregledala sve apoteke, ali nigde nije našla ono što je tražila. Apoteke
su već odavno bile pretražene, popisane, ispražnjene; iz njih je odneto sve što je moglo biti korisno, od vitamina do šampona, od lekova protiv gripa do morfijuma, sve. Ono što nije bilo odneto već je istrulilo. Ali nikad se ne zna; ipak je tražila i ništa nije našla. Sve četiri apoteke u Gejaku bile su sada nalik na pećine porušenih krovova, na čijim se progovima zelena Eskulapova zmija, nekada u obliku fluorescentne cevi, sada mešala s
drugačijim zmijama, sa izdancima bršljana i divlje loze, sa svim tim puzavicama koje su se svuda uvlačile i probijale, koje su se pojavile u gradovima da popune njihovu prazninu.
Želela je da nađe sredstva za podsticanje ovuiacije kao što su Klomid i Ondogin i
još neke druge proizvode koje joj je preporučio prošle godine stari doktor Floranten, pre nego što je umro usled prestanka rada creva. Naravno, nije našla ništa. Ništa i nikog: Gejak je bio pust kao što je pre njega našla puste i Vaur, i Montriku, i Sefon, i Kosad, i mnogo drugih sela, varošica, zaselaka kroz koje je prošla u vreme kada se leto bližilo kraju, a jesen nagoveštavala svoj dolazak. Gejak je bio pust, ali se čitava jedna kolonija pacova smestila u Kazino. Oni su trčali kroz galerije kao da ponavljaju zamršene pravce kojima su se nekada kretali njihovi preci u istraživačkim laboratorijama.
Bojala se pacova koji nikad nisu napadali budnog čoveka, ali su mogli da vas ugrizu
dok spavate i da izazovu infekciju. Udaljila se od Kazina dok je njen štap odzvanjao udarajući po komadima ispucalog asfalta koji se još pojavljivao tu i tamo među stabljikama bokvice. Jedan pacov, skoro riđe boje, pratio ju je čitavih sto metara, a kad se okrenula da baci kamen na njega nije se ni pomerio, stajao je uspravno na zadnjim
73
nožicama nasred ulice, gledao ju je svojim narandžastim očicama i češkao se po njušci
tako poznatim pokretom jedne od svojih prednjih nožica čiji su prsti izgledali skoro kao ljudski. Ispustila je kamen, nije ga bacila na njega.
Provela je tu toplu noć na vrhu zvonika jedne romanske crkve, a noćni vetar ju je
probudio zanjihavši ono jedino zvono koje je još visilo na svom iskrzanom užetu. Zvono je bilo potpuno prekriveno zelenom bakarnom patinom, a svetlost meseca u poslednjoj
četvrti davala mu je bledi, neujednačen i plavičast odsjaj. Sa tog visokog mesta dugo je posmatrala svet prekriven noćnom tamom, ali nikakva svetlost nije probijala tminu, nikakva svetlost, nigde u toj noći.
Pre nego što je otišla na počinak, pojela je poslednje ostatke zeca.
Kupala se uz obalu Dadua, nizvodno od Brijateksta. Voda je bila mlaka, ali je struja
bila dosta jaka. Dok se polivala vodom, videla je senke riba kako joj promiču između nogu. Mesečno krvavljenje je prestalo prethodnog dana. Trajalo je tri dana, skoro tri i po dana. Nije bilo baš obilno, ali to je bilo mesečno pranje, njeno mesečno pranje koje se vratilo. Pre toga ga nije bilo četiri puna meseca. Mislila je da više neće krvariti, da više neće imati ovulaciju, da je s tim svršeno, svršeno. Ali nije bilo svršeno, još uvek je bila žena i kupala je svoje mršavo, žilavo telo, potamnele kože u plavoj vodi koja je klizila oko njenih nogu, dok su na gustim oštrim dlakama blistale zaostale kapi. Galebovi i vrane su nadletali reku, spuštali se nisko da bi ulovili sitnu ribu, okupljali se u bučnim ali odvojenim gomilama na peščanim sprudovima. Neke ptice su sedele na kabini jednog vojnog kamiona zarivenog u mulj do poklopca na motoru.
Vazduh je bio hladniji od vode; kada je izašla iz reke, snažno je protrljala svoje telo rukavicom koju je sama napravila od grubog platna napunjenog ostacima vinila. Zatim
je obukla zakrpljene pantalone od crnog somota marke Levis i majicu sa tamnoplavim i
crvenim prugama, i ispružila se u travi lica okrenutog ka poslepodnevnom suncu. S
vremena na vreme se češala po laktu ili potiljku kada bi je ugrizao neki mrav ili neki drugi insekt. Na jugu su se skupljah sitni oblaci, kao da se nebo ljušti skidajući sa sebe jednu po jednu krljušt. Možda će pasti kiša u toku noći ili sutradan.
Ležala je u travi poigravajući se nožnim prstima sa vlatima trave. Osećala se veoma
prijatno.
Kiša je dobovala po dobro očuvanom krovu od crepova. Vatra je bacala nemirne
senke po zidovima prostorije koja je nekada bila kuhinja, tu se nalazila još i veoma stara gvozdena peć koja više nije bila upotrebljiva jer je nešto zapušilo dimnjak; znala je to jer je pokušala da u njoj zapali vatru. Zato je vatru zapalila u uglu prostorije, ispod prozora, a žeravica je praštala pod kišnim kapima koje su padale unutra. Tog dana je ulovila još jednog zeca. Teško ju je pritiskao nedostatak hrane. Odavno na svom putu nije našla nikakve zalihe. Znala je da mora da štedi metke. Imala ih je još samo šesnaest, a kao i za sve ostalo i za metke je bilo sve neizvesnije kada će moći ponovo da ih nabavi.
U odavno napuštenoj kući nije našla ništa za jelo. Izvukla je beležnicu u kojoj je sve zapisivala olovkom zarezanom starim žiletom i unela povratak svog mesečnog
krvavljenja. Zapisala je urednim rukopisom okruglastih slova: Mesečno pranje!! sa dva znaka uzvika i datumom 18. septembar. Pored 21. septembra, a to je bio prethodni dan, zapisala je kraj krvarenja. Zaokružila je 1. i 2. oktobar, zapisala Ovulacija? Najpre je stavila znak pitanja, a zatim ga je precrtala.
Sedela je tako pri svetlosti vatre koja se gasila i gledala datume. Posle izvesnog vremena, dodala je ispod reči Ovulacija velikim slovima ispisanu reč OPLOĐENJE.
Podstakla je vatru koja se pucketajući ponovo razbuktala, a severni vetar je povio
plamen prema njoj, dok je dim punio prostoriju. Izvadila je iz ranca plastične vrećice sa lekovitim biljem koje je skupljala skoro cele godine. Suve biljke su šuškale pod prstima ispod plastičnog omota. Imala je još malo komorača, ali za njega je bilo lako, umesto njega je mogla uzeti nekoliko listova gloga i iglice čempresa, ali nije više imala 74
geranijuma koji, kažu, ima jako estrogeno dejstvo, a nije više imala ni anđeoskog korena.
Napolju je bila prostrla svoj pla
stični pokrivač i pričvrstila ga sa četiri kamena. Sada je odande zahvatila vode olupanom šerpom pocrnelog dna i zagrejala je do ključanja.
Prvo je napravila odvar od komorača, istovremeno slatkastog i gorkog ukusa, a na kraju je skuvala jako gorak čaj od ostatka gloga. Sve je to bilo dobro za uspostavljanje mesečnog ciklusa. Treba da pije što više, što više takvih čajeva. Možda će još uspeti da pronađe i anđeoski koren koji ima ista takva svojstva.
Posle toga je pojela dve glavice crnog luka jer je crnog luka uvek imala u svojoj torbi, i nešto belog luka. Kiša je padala, ona je sedela ispred vatre, upirala oči u plamen ali ga nije videla, negde u kući čulo se tapkanje malih nožica, sigurno su to kućni ili poljski miševi.
Naslonila se na usamljeni kesten na vrhu jednog brežuljka. Bilo je ponovo lepo i toplo vreme. Gledala je u pravcu jugoistoka lako ustalasani pejzaž zelene i narandžaste boje sa rekom Tarn koja je tu i tamo svetlucala između šumaraka. Skinula je prugastu majicu, opipavala svoje grudi, opipavala i milovala te dve kožne vrećice, suviše pljosnate, suviše pljosnate, samo jedan komad mesa iznad rebara i jasno ocrtani krugovi oko bradavica,
široki i tamnomrki, i vrh bradavice koji bi otvrdnuo kada bi ga uhvatila palcem i kažiprstom i valjala među prstima.
Kada bude trudna, da li će biti mleka u tim suviše pljosnatim vrećicama? Treba da
uzima anisa, kima i još više komorača da bi mleko nadošlo.
U podne je jela jabuke i orahe, jela je veoma mnogo, bila je otežala od hrane, dremljiva, osećala je žeđ. Napila se vode iz čuturice, a zatim se pomokrila s druge strane stabla i ponovo sela skinuvši pantalone. Uzela je svoj kratkotalasni radio‐prijemnik i odašiljač Soni i izvesno vreme pomerala kazaljku unapred i unazad, kao što je to često činila. Antena se uzdizala prema nebu, ali iz prijemnika su se čule samo slabe radio-smetnje. Baterije su bile skoro sasvim istrošene, čak i kad bi uspela da uhvati neki poziv, verovatno ne bi mogla da dobro razume poruku.
Pokušala je da uputi poziv i preko mreže F. S. U. ali niko nije odgovorio, niko.
Odašiljanje sigurno nije prelazilo granice njenog vidnog polja, a nije ni bilo nikog da je čuje, nikog, nikog. Baterije su bile skoro sasvim istrošene, više nisu bile nizašta. A gde sada da nađe nove baterije? Ove koje je imala dobila je za deset metaka pre šest meseci od poslednje osobe koju je srela, od Simone Bollvar. Deset metaka bilo je veoma mnogo. Trudila se da joj baterije potraju što duže. Sada su bile gotove. Radio je još uvek pucketao, ali sve slabije i slabije.
Ostavila ga je da i dalje pucketa. A ubrzo su struganje skakavaca, pesma poslednjih
letnjih cvrčaka i škripavi zvuci raznih drugih insekata nadjačali zvuk prijemnika. Zatim se potpuno ugasio. Bio je veoma težak da bi ga nosila u svom rancu na leđima.
Kasnije se obukla i sišla s brežuljka. Išla je prema Tarnu; senka joj je poskakivala s leve strane kroz visoku travu. Možda će ipak naći neki most da pređe reku. Kroz jedan
dan, ili kroz dva dana, ako bude išla polako, stići će u Albi. To je velik grad.
Prijemnik je ostao ispod kestena.
Ostala je u Albiju do 6. oktobra. Tog dana je bio kraj njenog plodnog perioda prema metodi Ožino. U Albiju nije srela nikog; našla je samo tragove nečijeg nedavnog
boravka u ruševinama jedne sale za priredbe, pepeo od zapaljene vatre, prazne konzerve, osušeni izmet i tome slično.
Ali poruku nije našla. Lutajuće grupe su uglavnom uvek ostavljale poruke. Ali ove
koje su prošle kroz Albi pre mesec dana ili pre ko zna koliko meseci, nišu ostavile poruku.
U Albiju je ponovo pretraživala apoteke, ali nije našla ništa od onog što je tražila.
75
Ipak je otkrila neke zalihe koje su bile označene strelicom. Nalazile su se na prvom spratu Opštinske zgrade, u nekadašnjoj sali za prijeme. Među zalihama nije bilo bogzna šta, osim nešto zimske odeće i naravno, konzervi. Bilo je tu dosta svinjskog mesa i nekoliko tegli sa šparglama. Oni koji su tuda prošli pre nje sigurno su pokupili ono što je bilo bolje, teletinu, spanać, šargarepu. Hranila se iz zaliha čitave te sedmice koju je provela u Albiju. Kada je krenula dalje, stavila je u svoj ranac što je više mogla. Ali nije našla ni baterije ni metke. Želela je da nešto ostavi, ali nije znala šta bi to moglo biti.
Tako nije ostavila ništa.
Napustila je Albi 6. oktobra ujutro; dok je tu boravila, kiša je padala dvaput, ali tog dana je opet bilo lepo i toplo, bila je to teška i skoro nezdrava vrućina, potočići znoja curili su joj ispod majice od pazuha sve do struka.
Išla je prema jugu, kroz Realmon, Kastr, sledeći put broj 118. Nije srela nikog i nije našla nikakvu poruku. Ali ni ona nije za sobom ostavljala poruke, misleći neprestano da možda greši.
Ponekad bi hodajući stala da peva. U očevom vrtu, Cveta jorgovan, Cveta
jorgovan… Grlica i prepelica tu prave svoja gnezda, i moja lepa golubica koja dan i noć peva. Nije mogla da se seti kako pesma ide dalje. Zato je ponavljala deset puta, dvadeset puta: I moja lepa golubica što dan i noć peva, i moja lepa golubica što dan i noć peva. A pesma je dalje glasila: Koja peva za devojke koje nemaju muža, ali ona tog dela nije mogla da se seti, uopšte nije mogla da se seti.
Oko podne je ulovila ženku fazana. Potrošila je dva metka, prvi put je promašila.
Ptica je čudno kriknula kada je bila pogođena. Rekla je sebi: Moraću najzad da napravim luk i strele.
Mesečni ciklus joj se opet uspostavio 13. oktobra, dvadeset šest dana posle početka onog prethodnog krvavljenja. Imala je dosta uredan ciklus, ali kratak, dvadeset pet do dvadeset šest dana.
Sve je bilo normalno, kao i pre. Ona četiri meseca bez krvavljenja su bila čista slučajnost, zbog umora, teške letnje vrućine, nekih poremećaja, ništa više.
Sada je svakog dana pripremala svoje lekovite čajeve.
Sve se ponovilo kao i prethodnog puta, prokrvarila je dok je hodala. Kao i prethodnog puta zavukla je ruku u svoju vaginu, gurnula prste što je mogla dublje u svoj trbuh i gledala tamnu krv na svojim prstima kako blista na suncu. Ciklus joj se uspostavio dosta kasno, oko trinaeste godine ili čak malo kasnije, a uvek su joj govorili da takve žene mogu imati ranu menopauzu. Ali njoj je bilo tek četrdeset devet godina,
četrdeset devet.
Nastavila je put pevajući: Svaki kilometar koji pređeš pešice, troši ti cipele...
Smejala se pevajući tu pesmu.
Neko vreme pratila ju je jedna lisica, idući na razdaljini od desetak metara iza nje.
Izašla je iz šume, nije pokazivala strah. Bila je to mlada lisica, od proleća ove godine.
Nije osećala strah, a to je značilo da još nikad nije srela ljudsko biće.
Primetila je izdaleka jata vrana i gavrana koji su kružili iznad utvrđene farme.
Provukla se između krila teških drvenih vrata obojenih žutom i crvenom bojom. Prešla
je preko dvorišta, a vrane i gavrani, lepe, crne, smele ptice, okupljali su se ispred otvorenih vrata glavne zgrade. Videla je u mislima prizore iz nekog filma koji je gledala na televiziji kad je bila još mala devojčica, pre kataklizme.
Ptice su se jedva pomerile kada je prošla kroz njihovu kreštavu gomilu. Ušla je u
kuhinju koja je zaudarala na smrt. Prislonila je svoj štap uz zid, spustila ranac na zemlju.
Stavila je na nos maramicu koja joj je uvek bila namirisana lavandom. Kuhinja je bila čista i uredna. U sredini je stajao veliki i dugačak sto prekriven narandžastim plastičnim stolnjakom. Dopola pun bokal s vodom bio je postavljen na stolu i korpica sa pola vekne 76
hleba. Dodirnula je sredinu hleba; bila je suva ali ne potpuno tvrda. U kuhinji se još nalazio i kredenac, beli štednjak, zidni sat sa nepomičnim klatnom, na kome su se kazaljke zaustavile u podne i dvadeset minuta, ili u ponoć i dvadeset minuta.
Ali smrt koja je zaudarala nije se nalazila u kuhinji. Bila je u sobi prekoputa, kada se pređe hodnik sa fotografijama okačenim po zidovima, fotografijama dece što se smeju i
odraslih koji su goli, pocrnelog tela, uspravnih grudi, dok im kosa le
prša na vetru. Ali zašto ste to učinili? U sobi čistih i okrečenih zidova, muškarac i žena su ležali na krevetu, na velikom krevetu sa stranicama od uglačanog drveta. Bili su obučeni, haljina, pantalone, košulja, ali to više nisu bili pravi muškarac i žena, bili su to užasni leševi koji su zaudarali (koliko je tu bilo muva, koliko muva!), leševi koji su krvarili, crvenih očnih duplji, crvenih iscerenih usta. Gavrani su ušli kroz otvoren prozor. Na prozorskoj dasci su sedele tri ptice klateći se s jedne noge na drugu, neodlučno, povremeno bi udarale
krilima, kao tiho šuštanje suvog lista papira.
Bilo je nemoguće otkriti starost muškarca i žene koji su ležali na krevetu.
Na prvom spratu se nalazilo dvoje dece u jednoj sobi, bile su to dve devojčice, oko
deset ili dvanaest godina, obe na istom krevetu, jedna u ružičastoj, druga u plavoj haljini. Činilo se da spavaju: ovde su prozori bili zatvoreni, gavrani nisu mogli ući. Ali bilo je muva i zaudaralo je. Zašto ste to učinili? Jeste li poludeli?
U drugoj sobi je još videla jednu stariju ženu, a posle nije više želela da vidi ništa drugo. Nije htela da sazna da li ima još ljudi, nije videla nikakvu poruku, nikad neće saznati zašto su to učinili. Sišla je trčeći niz stepenice, prešla je trčeći preko praga, kroz crni oblak ptica, presavila se nadvoje usred dvorišta i povraćala.
Nije više ulazila na farmu, ali je ipak ostala u blizini tri dana, zbog krava. U štali su se nalazile tri krave, mukale su, čula ih je odmah. Bilo im je loše, vimena su im bila naduvena, nije bilo nekog da ih pomuze. Ona je to učinila i u toku ta tri dana pila je mnogo mleka, tu je bar bilo kalcijuma. Ono što nije mogla da popije, sipala je u kante.
Ali kad je primetila da se na njima skupljaju muve, prosula je mleko u potok koji je tekao iza farme.
Posle tri dana bilo joj je svega toga dosta i otišla je. Bilo joj je dosta krava, i te farme, i blizine te besmislene smrti. Zašto ste to učinili? Sad kada nas ima još tako malo...