Alef Science Fiction Magazine 004

by MoZarD

  tako da je dugo zadržavanje napolju još uvek bilo opasno. A ja sam već dugo bio napolju. Podigao sam još jedan kamen i dodao ga humci. Po tome kako je stajala, shvatio sam da je već sve pretvoreno u led. Brzo sam dodao ostatak i podigao se.

  Vetar je bio jak. Zateturao sam i umalo pao na led, pored groba. Gledao sam pobesnelo more, pa kamenu humku, i umotao se u jaknu. Trebalo je nešto reći. Ne može se tek tako zakopati mrtvac, a onda otići na večeru. A šta da kažem. Ni ja ni Drak nismo verovali. Njegovo shvatanje smrti je bilo kao i moje neshvatanje islamskih zadovoljstava i paganskih Valhala‐sa. Smrt je smrt. Nema više. Kraj. Onda crvi ulaze i izlaze.

  Trebalo je nešto reći. Dohvatio sam zlatastu kockicu u kojoj je bio Talman. Kroz rukavicu sam joj osećao oštre ivice. Zatvorio sam oči i pustio da mi dođu neke njihove misli. Ali, tu za ovakav trenutak nije bilo ničega.

  Talman je knjiga o životu. Talman znači život. To je njihova filozofija. Ničega o smrti.

  Smrt je samo činjenica, kraj života. Za mene Talman nije imao reči. Šibao me je vetar i drhtao sam. Prsti su mi već bili ukočeni i u nogama su počeli bolovi. Trebalo je nešto da kažem A sve što sam mogao reći dolazilo mi je iz srca i bolelo. Trebalo je, ipak, reći nešto značajno.

  »Džeri, ja...«, dalje nisam znao. Okrenuh se. Suze su mi se topile sa snegom.

  Sedeo sam na krevetu, oslonjen o zid pećine, okružen toplotom i tišinom. Svoju senku sam pokušao da izgubim u mnoštvu drugih, koje je stvarala svetlost vatre trepereći na suprotnom zidu.

  Prilike i predstave su se prikazivale, i sve iščezavale pre nego bih pogodio šta su.

  Kao dete sam voleo da gledam oblake. Viđao sam u njima lica, zamkove, životinje, đavole, divove... To je bio svet u koji sam bežao, svet mašte —tamo gde je moguće da

  se u običan svet i život dečaka srednje klase, koji je vodio primeran život, unese malo čuda i avantura. Sve što sam na zidu video bile su slike pakla — vatra koja muči groteskne prikaze podmuklih duša osuđenih na propast. Pri ovoj pomisli sam se i nasmejao. Kada mislimo na pakao to je uvek vatra koju nadgleda neki cerekavi sadista u 23

  crvenom odelu. Fairin četiri me je naučila jednom drugom paklu. Pakao je usamljenost,

  glad, beskrajna hladnoća.

  Začuo sam jecaj i pogledao mali ležaj pri dnu pećine. Džeri je napravio malu vreću

  od zmijske kože za Zamisa i ispunio je mahunama.

  Dete je ponovo zaplakalo i ja sam se nagnuo nad njim, pitajući se treba li mu šta.

  Štrecnula me je pomisao na to da u stvari uopšte ne znam šta ovo dete može da jede.

  Drači nisu sisari, Jedino što su nas učili o njima bilo je na treningu —kako da ih ubijamo.

  Obuze me strah. A pelene?

  Opet se začuo jecaj. Skočio sam i prišao mu. Mali Zamis je, uvijen u Džerijevo pilotsko odelo, pružao svoje troprste punačke ručice uvis. Uzeo sam taj smotuljak, smestio ga pored vatre, a sam seo na kamen pored. Onda sam ga stavio u krilo pazeći

  da ne padne, i pažljivo odmotao. Video sam kako se Zamisove žute okice sjaje pod poluzatvorenim, teškim i pospanim žutim kapcima.

  Sve je na Zamisu podsećalo na Džerija. Lice mu je bilo gotovo bez nosa, uopšte, zubi isto onako sastavljeni, boja kose, sve osim što je bio mali i punačak. Zamis se, u stvari, valjao u debelim naslagama masti. Zagledao sam ga i primetio da još nije nuždio.

  Baš mi je bilo drago. Zagledah se u njegovo lice.

  »Hoćeš li da jedeš nešto?«

  »Guuu.«

  Sudeći po zubima, taj je već spreman da jede, pomislio sam.

  Mali Drači verovatno još od prvog dana jedu čvrstu hranu.

  Posegao sam rukom preko vatre, za mesom, pa mu to meso, zmijsko i sušeno, pritisnuh na usta da vidim da li je uopšte voljan da jede. Okrenuo je glavu. »Ma ajde, jedi. Nema ovde ničeg boljeg za jelo.«

  Opet sam mu prineo meso, ali Zamis izvuče svoju debeljuškastu ručicu i odgurnu ga. Slegnuo sam ramenima.

  »Paa, ako ogladniš, tu je.«

  »Guuuu, neee!« On zanjiha glavom levo‐desno po mom krilu, uhvati svojom

  troprstom šačicom moj prst, pa zaplaka.

  »Šta je sad'? Nećeš da jedeš, ne treba da te brišem, šta je sad'? Kos va nu?«

  Zamis se namrštio malkice i povukao moj prst. Drugu ručicu zanjiše prma mojim grudima. Podigao sam ga da preuredim letačko odelo u kome je ležao. On se obema ručicama uhvati za moju jaknu, privi se telom uz mene, obraz priljubi uz moj te potom

  čvrsto zaspa. »Paa, proklet da sam!«

  Sve dok Džeri nije umro nisam znao koliko sam na ivici ludila. Usamljenost je bila

  moja bolest, i sve je više prerastala u ozbiljno oboljenje. Mrzeo sam ovu bezumno hladnu planetu, beskrajne vetrove i samoću. Mrzeo sam što se pored mene nalazilo neko bespomoćno dete žute kože, koje traži brigu, negu, hranu, ljubav koju nisam mogao da mu pružim. I sebe samog sam mrzeo. Otkrivao sam da me stvari koje činim

  plaše i da mi se gade. Samotni zid oko sebe sam razbijao pričom, a pričao sam sam sa

  sobom, vikao i psovao, govorio gluposti.

  Zamis otvori oči, zanjiše ručicama i poče da guče.

  Uzeo sam veliki kamen i, teturajući se, digao ga iznad njegove glave. »Ja ovo mogu i

  da ispustim, derle jedno! I šta bi onda od tebe ostalo?!«

  Luđački smeh sa mojih usana. Bacio sam kamen u stranu.

  »A što da prljam pećinu? Napolje! Samo tren na hladnoći i — umrećeš! Čuješ?!

  Umrećeš!«

  Dete zanjiše ručicama, zaklopi oči i zaplaka. »Što ne jedeš? Što ne nuždiš? Zašto ne

  radiš ono što treba, samo plačeš?!« Zamis zaplaka jače. »Aaaah, da sam bacio onaj 24

  kamen na tebe, i završio posao, eto šta je trebalo...« Trgao sam se i stao. Dohvatio sam kapu, šal i rukavice sa kreveta, i krenuo napolje. Mraz je još pre izlaska iz pećine nemilice štipao. Izašao sam napolje i video neumorno more i sumorno nebo —sivilo i

  zastrašujuće crnilo. Vetar me zatetura unazad.

  Ostao sam na nogama, prišao litici i pokazao pesnicu moru.

  »Hajde, samo napred! Duvaj, ti kizlodsko kopije jedno! Još me nisi ubilo!«

  Kapci su mi pucali od vetra. Pritisnuo sam ih a onda otvorio oči i pogledao dole. Do

  grebena je bilo četrdeset metara, ali ako se zaletim... uspeću. A odatle još stopedeset metara do sledećeg stenja. »Skočiti«? ustuknuli. »Skočiti, pa da, skočiti!«

  »A, ne,« vrteo sam glavom. »Ja to sam neću da uradim. Ako već želiš moju glavu,

  moraćeš da dođeš po nju!«

  Okrenuo sam se i pogledao oko ulaza u pećinu. Mrak je padao, za nekoliko sati noć

  će sve uviti u svoju tamu.

  Krenuo sam prema raspuklini koja je vodila do proređene šume iznad pećine...

  Šćućurio sam se do Drakovog groba i razgledao kamnje koje sam postavio tamo.

  Led je sve prekrio. »Džeri, šta treba da radim?«

  Dok je bio živ sedeli bismo kraj vatre, šili i pričali.

  »Znaš, Džeri, sve ovo,« ispružio sam Talman, »sve sam ja to već ranije čuo.

  Očekivao sam nešto novo, drugačije.«

  Drak spusti piće na krilo i zagleda se za tren u mene. Onda zavrte os‐glavom pa nastavi da šije.

  »Ti, Davidž, i nisi baš od onih koji mnogo razmišljaju.«

  »Kako to misliš?«

  Džeri ispruži troprstu šaku.

  »Postoji svemir, Davidž, kojeg čine tri sveta: svet živih bića, svet stvari i svet događaja. Ima razlike u njima, ali su svi deo jednog istog svemira. Svi svetovi poštuju zakon svemira. Jesi li ikada razmišljao o tome?«

  »Ne.«

  »Eto šta mislim kada kažem da baš i ne razmišljaš mnogo.«

  »Hm. Čuo sam nešto o tome ranije, što verovatno znači da ljudi razmišljaju bar toliko duboko koliko i Drači.«

  Džeri se zasmeja. »Sklon si da izvlačiš uopštene zaključke. To što sam rekao se odnosi na tebe, ne na ceo ljudski rod...«

&nb
sp; Pljunuo sam na smrznutu zemlju. »Vi, Drači, imate visoko mišljenje o sebi.«

  Vetar se digao noseći miris soli. Spremala se jaka oluja. Nebo se veoma brzo menjalo, dobilo je boju ponoćnog plavetnila, a ubrzo potom se prerušilo u čisto crnilo.

  Komadić leda mi zapadne za kragnu jakne.

  »Šta je loše u tome što sam onakav kakav jesam? Ne moraju baš svi na svetu da budu filozofi!«

  Ima miliona, biliona ljudi kao što sam ja. I više, možda. Kakve veze i sa čim ima razmišljam li ja o egzistenciji ili ne? Ona je jednostavno tu, i to je sve što treba o njoj da znam.

  »Davidž, ne samo što ne poznaješ istoriju svoje porodice, ti odbijaš čak da razmišljaš o egzistenciji. Kako ćeš znati ko si i šta si sam, ako te ne zanima istorija univerzuma?«

  Zavrteo sam glavom i zagledao se u Džerijev grob. Onda se okrenuh moru.

  Mrak će biti za manje od sata, neću moći da vidim vrhove talasa, penušave i bele.

  »Ja sam ja, eto ko sam.« Samo, da li je to ono isto 'ja' koje je držalo kamen iznad Zamisa, malog i nemoćnog, i pretilo mu smrću? Samoća je dizala pandže, osećao sam

  25

  kako ih zariva u ostatke razuma. Okrenuo sam se od Džerijevog groba i zatreptao. »Ja

  sam ratni pilot. Zar to nije dovoljno?«

  »To je ono čime se baviš, Davidž. Ne odnosi se na to šta si i ko si.«

  Kleknuo sam pored groba i počeo da ga otkopavam. »Ne obraćaj mi se, Drače!

  Mrtav si!«

  Prestao sam, iznenađen. Reči koje sam izgovorio su reči Talmana — malo drugačije

  radi prilike u kojoj sam se našao.

  Ležao sam na kamenju. Beznađe me savlada, ali samo na tren. Skočio sam.

  »Džeri, Zamis neće da jede! Ima već tri dana! Šta da radim?! Zašto mi ništa nisi rekao o deci pre nego što...?!«

  Pokrio sam lice rukama. »Čekaj, stani«, mislio sam. »Ako nastaviš ovako, ode u ludnicu«. Snažan vetar mi je duvao u leđa, spustio sam ruke i udaljio se od groba.

  Sedeo sam u pećini zureći u vatru. Zavijanje vetra među stenjem se ovde nije čulo,

  drvo je bilo suvo, vatra je tiho pucketala i širila prijatnu toplinu. Prstima sam tapkao kolena, pa sam i zabrundao. Zvuk, bilo kakav, činio je da lakše podnosim samoću.

  »Kurvin sine«, smejuljio sam se. »Daa, zaista, kizlod va nu, dutšaat.« Zasmejao sam se prisećajuci se svih psovki i prostota na dračkom kojima me je Džeri učio. Bilo ih je, bogami, podosta. Tapkao sam i nogom o pesak, pa opet brundao prisećajuci se jedne

  od pesama koje sam znao, i nabirajući čelo.

  »Veliki silni hriste naš

  Zaboga, gde, smo, gde,

  Zim zam, prokleti baš,

  U eskadri mi smo be. «

  Oslonio sam se leđima o zid pećine pokušavajući da se setim druge strofe.

  »Život pilota jako je čudan,

  bez slatkih stvari mnogo je puta,

  za ženu generala uvek je budan —

  da kupi mrve s' njenoga skuta.«

  »Prokletstvo!« Lupnuo sam dlanom o koleno pokušavajući da se prisetim lica

  ostalih pilota iz sobe za odmor. Miris viskija me gotovo golicao u nosu. Vadik, Vuster, Arnold... onaj sa polomljenim nosom — Demerest, Dadik. Moj glas je opet brujao i ja

  podigoh zamišljenu čašu groga...

  »Ako mu baš i nije po volji

  Šta ćemo tad' čoveku tom?

  U dupe malo slomljenog stakla

  Pa zaliti sve lepkom!«

  Pesma se orila po pećini. Ustao sam, zamahao rukama i povikao iz sveg grla.

  »Jaaaaahhuuuuuu!!!«

  Zamis poče da plače. Ugrizao sam se za usnu i prišao zamotuljku na krevetu. »Jesi li

  gladan, a?«

  »Uhu, u, ueee!« Dete zavrte glavom levo‐desno. Otišao sam do vatre i uzeo sušeno

  zmijsko meso. Vratio sam se do Zamisa, kleknuo kraj njega i pružio mu to meso. Ovaj ga odgurnu. »Ma, hajde« Moraš jesti!« Pokušao sam bezuspešno opet, i opet. On je, nesumnjivo, gubio na težini, ali, začudo, ne i na snazi. Slegnuo sam ramenima, nanovo

  ga umotao i lagano se odšetao do svog kreveta.

  »Guh. Veeeh!«

  Okrenuo sam se. »Šta««

  »Ah, guh, veh.«

  Vratio sam mu se i podigao ga sa kreveta. On je otvorio oči, zagledao se u mene, pa

  26

  se nasmejao.

  »Šta je smešno, mali ružni? Kada bi samo mogao da se vidiš!«

  Zamis se kratko zasmejao, pa poče opet da guče. Vratio sam se na svoj krevet i smestio ga u krilo. »Guu, guu.« On je dohvatio moju bluzu i povukao je.

  »I ja tebi gu, guuu. Šta ćemo mi sada? Mogao bih da počnem da te učim o tvojoj

  porodici, ha? Porodici Džeriba. Ionako moraš sve to da naučiš, jednom. Što ne bismo počeli baš sada?« Pogledao sam mu u oči. »Kada te odvedem pred arhivare ovako ćeš

  reći: »Pred vama stojim ja, Zamis, iz porodice Džeriba, rođen od Šigana, ratnog pilota.«

  Bilo je smešno misliti na začuđena žuta lica i namrštena čela kada bi Zamis ovako

  nastavio svoju priču: »A bio je prokleto dobar pilot, jer mi jednom rekoše da mu je neki kizlod, kurvin sin, poznat pod imenom Vilis E. Davidž dobro potprašio rep ali mu je ovaj dooobro uzvratio...« Zavrteo sam glavom.

  »Neće baš biti dobro ako te učim na engleskom, Zamis.« Zato počeh priču na dračkom.

  »Naatha nu enta va Zamis zea dos Džeriba, estaj va Šigan, asaam naa denvadar...«

  Osam dugih noći i dana je prošlo u strahu da će dete umreti. Probao sam sve —

  korenje, sušene bobice, sušeno voće, zmijsko meso sušeno, kuvano, žvakano. Ništa od

  toga nije hteo da jede. Proveravao sam krpe u koje je bio umotan, ali su one ostajale

  čiste kao kada sam ih prvi put stavio. Izgubio je na težini, mada je, izgleda, ojačao.

  Devetog dana je počeo da puže po pećini. Unutar nje nije bilo naročito toplo iako je vatra gorela, pa sam se plašio da ne nazebe vukući se tako unaokolo. Oblačio sam mu

  odelce i kapu od zmijske kože, koje je još Džeri napravio. Uspravio sam ga i pogledao.

  Smeškao se nekako nestašno. U svemu onome što je bilo na njemu, očiju žutih i sjajnih, ličio je na đavolka. Na nogama je dobro stajao, polako sam ga puštao. Smejao se, njihao ručicama i pravio neodlučne korake prema meni. Pao je, zacikao. Podigao sam ga.

  Kroz dva dana je već šetao unaokolo ulazeći u sve u šta je mogao. Dešavalo mi se

  da uđem u pećinu i da ga ne nađem. Bez daha bih ga tada tražio po zadnjim prostorijama. Jednom se punom parom zaleteo prema izlazu pa sam ga jedva uhvatio.

  Tako se više nije moglo, pa sam napravio kaiševe od zmijske kože. Njima sam vezivao Zamisa za stenu.

  On je i dalje hvatao sve što mu je bilo pod rukom, ali sam bar znao u svakom trenutku gde je.

  Četvrtog dana otkad je prohodao tražio je da jede.

  Dračke bebe su, izgleda, najrazumnije i najzahvalnije bebe u svemiru. Od masnih naslaga žive oko tri‐četiri zemaljske nedelje, i za to vreme ne nužde. Čim nauče da hodaju traže hranu, tek potom nužde. Samo sam mu jednom pokazao nošu koju sam

  sam napravio, razumeo je i nikada nije grešio. Posle pet ili šest pouka već se sam brinuo o svojim gaćicama.

  Posmatrajući ga tako malog kako uči i raste, setio sam se onih pilota u eskadri i najzad ih razumeo. Dosađivali su jedan drugom i nama ostalima pokazujući bezbrojne

  fotografije svoje ružnjikave dece, svaku scenu prateći pričom.

  Zamis je počeo da govori pre nego što se i poslednji sneg istopio. Naučio sam ga da

  me zove »čika«.

  Doba kada se led topi je nastupilo, i za njega nije bilo prikladnijeg naziva osim

  »proleće«. Tako sam ga i zvao.

  Ali još dugo će potrajati dok retke šume ne pokažu svoje zelenilo i dok se zmije ne

  usude da izađu iz svojih ledenih rupa. Nebo je i dalje čuvalo boju beskrajne tame i svoje ljutite oblake, povremeno je padala
susnežica pretvarajući sve u led. Već sledećeg dana 27

  ničega od ovoga ne bi bilo, topli vazduh bi napredovao topeći sve što dohvati.

  Došlo je vreme za skupljanje drva. Pre ove zime Džeri i ja smo to zajedno radili. Nije ga više bilo i znao sam da će mi kratko leto proći u spremanju ogreva i hrane za sledeću zimu. Hteo sam bolja vrata za ulaz u pećinu i smišljao sam nešto. Svaki izlazak napolje, na poledicu, pa i najbezazleniji, predstavljao je opasnost. Sve mi se to vrzmalo po glavi dok bih, ležeći na svojoj postelji, zamišljeno posmatrao dim kako vijugavo pronalazi put do pukotine u vrhu pećine. Zamis se u uglu pećine igrao kamenjem koje sam našao, a ja

  sam, mora biti, zaspao. Prodrmao me je i probudio.

  »Čiko?«

  »Uuuh. Šta je, Zamis?«

  »Čiko, vidi!« Zamis je podigao desnu ruku i raširio prste.

  »Vidi: jedan, dva, tri.«

  »Vidim. Pa?«

  »Vidi:« Zamis dohvati moju desnu ruku i raširi mi prste, »jedan, dva, tri... četiri, pet!«

  Klimnuo sam glavom. »Umeš da brojiš do pet.«

  Namrštio se nervozno mičući rukom. Položio je svoju ručicu na moju i počeo uporedo da broji prste: »Jedan, jedan.«

  Mali Drak se svojim žutim očima zagledao u moje, prateći shvatam li šta želi da mi

  kaže.

  »Da?«

  Ponovo je počeo da pokazuje. »Dva, dva. Tri, tri.« Onda uze moja dva ostala prsta.

  »Četiri! Pet!«

  Pustio je moju ruku pa pokazao na svoju. »Četiri? Pet?«

  Nisam mogao da verujem. Nije imao ni četiri zemaljska meseca a uočio je razliku između Draka i Zemljana. Na Zemlji bi detetu trebalo bar pet ili šest godina da počne sa ovakvim pitanjima. Uzdahnuo sam. »Zamis...«

  »Da, čiko?«

  »Zamis. Ti si Drak. Drači imaju samo po tri prsta na svakoj ruci.« Podigao sam svoju

  ruku i pokrenuo prste.

  »Ja sam čovek i imam ih pet.«

  Smeo bih se zakleti da su mu oči bile pune suza. Ispružio je svoju ručicu, zagledao

  se u svoje prste, i rekao: »Raste četiri, pet?« Uspravio sam se i zagledao u njega. Čudio se gde su mu ostala četiri prsta.

  »Gledaj, Zamis. Ti i ja smo različiti... bića različite vrste. Razumeš?«