Alef Science Fiction Magazine 001

by MoZarD

  stihove izvode iz dela doktora Aseveda Dijasa.

  Dodao bih još dve primedbe: jednu o prirodi Alefa, drugu o njegovom imenu. Ono

  predstavlja, kao što je poznato, prvo slovo u alfabetu svetog jezika. Što sam ga upotrebio za svoju priču, nije slučajno. U kabali to slovo označava En Sof, bezgranično i čisto božanstvo; rečeno je i da je u obliku čoveka koji pokazuje na nebo i na zemlju da bi istakao kako je donji svet ogledalo i mapa gornjeg; Mengeleh, ono je simbol beskonačnih brojeva u kojima celina nije veća od pojedinih delova. Ja bih vo‐leo da znam: da li je Karlov Arhentino izabrao to ime ili ga je pročitao upotrebljeno za neku drugu tačku u kojoj se stiču sve tačke, u nekom od bezbrojnih tekstova koje mu je otkrio Alef u njegovoj kući? Ma kako zvučalo neverovatno, ja verujem da postoji (ili je postojao) drugi Alef, ja verujem da je Alef iz ulice Garaj lažni Alef.

  Evo mojih razloga. Negde 1867. kapetan Barton je u Brazilu vršio dužnost britan-skog konzula; u julu 1942. Pedro Enrikes Urenja je u jednoj biblioteci u Santosu pronašao njegov rukopis koji govori o ogledalu, na Istoku pripisanom Iskandaru Zu al-Kornajnu, ili Aleksandru Dvorogom Makedonskom. Na njegovoj površini ogledao se čitav univerzum. Barton pominje i druge slične naprave — sedmostruki pehar Kaja Hosrua, ogledalo koje je Tarik ibn‐Zaid pronašao u jednoj kuli (1001 noć, 272), ogledalo u koje je Lukijan Samosatski mogao da gleda samo po mesečini (Prava istorija, 1,26), ogledalasto koplje koje prva knjiga Kapelinog Satirikona pripisuje Jupiteru,

  sveobuhvatno Merlinovo ogledalo, »okruglo i šuplje i nalik na svet od stakla« (The Faerie Queene, III, 2, 19) — i dodaje ove zanimljive reči: »No ove su (pored mane što ne postoje) puki optički instrumenti. Vernici koji odlaze u džamiju Amr u Kairu vrlo dobro znaju da se univerzum nalazi unutar jednog od kamenih stubova uokolo središnjeg dvorišta. Niko ga, naravno, ne može videti, ali oni koji prislone uvo uz površinu izjavljuju da se ubrzo čuje njegov neumorni šum... Džamija potiče iz sedmog veka; stubovi su iz

  drugih hramova preislamskih religija jer, kako je napisao Ibn Haldun, u stvaranju nomadskih država moraju učestvovati stranci u svemu što se tiče zidarstva.«

  Postoji li Alef u srcu jednog kamena? Jesam li ja njega ugledao kad sam video sve

  stvari i jesam li ga zaboravio? Naš je um podložan zaboravu; i samom mi se pod tragičnim zubom godina iskrivljuje i gubi Beatrisin lik.

  Esteli Kanto

  __________

  2) »Primio sam tvoje žalosne čestitke«, pisao mi je. »Ropćeš, jadni moj prijatelju, od zavisti, ali priznaćeš — makar te gušilo! — da sam ovoga puta konačno zakitio svoj šešir najpurpurnijim perom, svoj turban najhalifskijim rubinom.«

  Prevela: DRAGANA BAJIĆ

  12

  UMRO JE TERI KAR

  7. aprila 1987. u Ouklendu, u američkoj saveznoj državi Kalifornija, umro je izdavač, fan i pisac naučne fantastike Teri Kar, jedan od retkih srećnih ljudi koji su od svoje detinje ljubavi uspeli da naprave uspešnu i plodonosnu karijeru.

  Teri Kar je rođen 1937. godine i već u dvanaestoj godini otkrio je svet naučne fantastike. Odmah se uključio u njen tako specifičan fanovski život koji pretpostavlja neprestano čitanje naučne fantastike i vrlo često isključivo naučne fantastike, sve do trenutka kad se u tebi rodi potreba da i ti nešto kažeš, da iskažeš svoje mišljenje o tome čime se isključivo baviš. Tako je i Teri Kar prošao taj isti put od pisanja pisama urednicima SF časopisa, uglavnom neuspešnih prvih priča, pa sve do pisanja članaka i izdavanja amaterskih časopisa

  — fanzina — čiji papir trpi sve što »zvanični« časopisi nisu spremni da objave.

  Tokom pedesetih godina, Teri Kar je bio jedan od najaktivnijih i najuspešnijih članova američkog fandoma. Neprestano je pokretao fanzine koji su trajali onoliko dugo koliko je bilo novaca za njihovo izdavanje, često ne više od nekoliko brojeva. Kao već »iskusan« fan, u svojoj dvadeset drugoj godini, dobio je za jedan od tih fanzina, FANAC, najpoz‐natiju američku nagradu koja se dodeljuje u oblasti naučne fantastike — nagradu HUGO. Kao fanovski pisac posebno se isticao kao vrlo uspešan organizator i pisac urnebesnih parodija na najpoznatije naučno‐fantastične price.

  Karijeru ozbiljnog pisca započeo je 1962. godine kada mu je u časopisu Fantasy and Science Fiction objavljena priča »Ko večerava s đavolom«. Međutim, pošto je karijeru pisca podredio onoj drugoj karijeri, karijeri izdavača, u životu nije objavio puno priča. Ipak, neke od njih pokazuju zavidan talenat i vrlo studiozan pristup, tako redak kod veći‐ne pisaca naučne fantastike toga doba. Najbolje su mu priče: »Braun Robert« koja pred‐stavlja jednu od zanimljivih varijanti putovanja kroz vreme, »Ozymandias« u kojoj je data efektna paralela između modernih kriogenih tehnika i umeća mumificiranja starih Egipćana, »Igra Menjača i Trojke« koja je vrlo ambiciozan i prilično uspešan pokušaj da se dočara svet i kultura jedne tuđinske rase putem iznošenja jednog od njenih motiva. Većina njegovih kratkih priča sakupljena je 1976. godine u zbirku pod nazivom »Svetlost na kraju svemira«.

  Romani koje je pisao nisu mu tako uspešni. Još kao mlad pisac objavio je romane Bog rata Kora 1963. godine i Invazija iz 2500. 1964. godine, ovaj drugi u saradnji sa Tedom Vajtom. Posle je prestao da ih piše sve do 1977. kada je objavio roman Krug, neku vrstu religijske alegorije smeštene u dalekoj budućnosti, koji je iako nije privukao neku veću pažnju, nominovan za nagradu NEBULA..

  Ipak, ono po čemu će Teri Kar biti upamćen jeste njegov rad na polju izdavaštva. Posle određene krize, koja je bila zahvatila naučnu fantastiku krajem pedeseti i početkom šezdesetih godina, ona se sredinom šezdesetih počela oporavljati ponajviše zbog sve većeg oslanjanja na objavljivanje knjiga i postepenog prelaženja od jednog prilično trivijalnog pristupa u SF časopisima (čast izuzecima) na jedan ipak ozbiljniji pristup koji nameće njeno izlaženje u obliku knjige.

  Teri Kar je 1964. godine pristupio izdavačkoj kući Ace Books kao asistent Donaldu Volhajmu. Međutim, ubrzo je pokrenuo novu ediciju Ace Specijals u kojoj je između ostalih objavio i čuvena dela: Leva ruka tame Ursule Le Gvin, Obred odrastanja Alekseja Panšina, Pokoriti Haos Džoane Ras i mnoga druga. Poseban kvalitet tih knjiga bili su omoti koje su radili Leo i Dajana Dilon.

  Godine 1971. Teri Kar se preselio u Kaliforniju i počeo da radi kao Slobodan izdavač. Od izuzetne vrednosti za naučnu fantastiku su njegove zbirke Najbolje naučnofantastične priče godine koje je izdavao od te godine pa sve do smrti. Svojim izuzetnim osećajem za kvalitetne, ali u isto vreme za komercijalne priče, Teri Kar je u tim antologijama pratio sve ono što je najbolje i najoriginalnije izdato u protekloj godini. Takođe je svake godine izdavao i antologiju originalnih priča Universe u kojoj su objavljena mnoga nagrađena dela.

  Poslednje priznanje za svoj izdavački rad dobio je 1985. godine kada je, kao prvi slobodni izdavač, dobio nagradu HUGO za svoje izuzetne zasluge za unapređenje naučne fantastike.

  MIODRAG MILOVANOVIĆ

  13

  16

  17

  1

  Baret je bio nekrunisani kralj stanice Hoksbil. U njoj je proveo više godina nego iko

  drugi; pretrpeo je najviše; imao je najdublje unutrašnje rezerve snage.

  Pre nego što mu se dogodila nesreća, bio je sposoban da savlada svakog čoveka u

  stanici. Sad je bio bogalj, ali je još uvek imao onaj oreol moći koji mu je omogućavao komandovanje. Kad god bi se u stanici pojavljivali problemi, ljudi su ih iznosili pred Bareta. Bilo je to nešto aksiomatično. On je bio kralj.

  Imao je, svakako, popriličnu kraljevinu. Efektivno, celu planetu, od pola do pola, od

  prvog do poslednjeg meridijana. Raspolagao je celokupnom njenom vrednošću. Samo,

  ta vrednost je bila veoma mala.

  Opet je počela kiša. Jednim pokretom Baret je skliznuo na noge: lak pokret, brz, izveden tako da se ne primeti količina bola. Odhramao je do vrata svoje kolibe. Kiša je u njemu izazivala nestrpljenje: tupkanje tih velikih masnih kapljica po krovu od talasastog lima bilo je dovoljno da izludi čak i Džima Bareta. Ovlašno je gurnuo vrata, koja su se otv
orila. Stojeći unutar okvira vrata, Baret pogleda po svom kraljevstvu.

  Gole stene, maltene do samog horizonta. Štit od sirovog dolomita, koji se pružao u

  daljine i širine. Kišne kapi su plesale i skakutale po toj kontinentalnoj kamenoj ploči.

  Nigde nikakvog drveća. Ni trave. Iza Baretove kolibe širilo se more, sivo i ogromno.

  Nebo je takođe bilo sivo, čak i kad nije padala kiša.

  Izhramao je na kišu. Manipulisanje štakom nije mu više bilo komplikovano. Oslonio

  se udobno, puštajući da njegova zdrobljena noga visi. Prošle godine, tokom putovanja

  do Unutrašnjeg mora, priklještile su ga stene, koje su se survale na njega. Da je kod ku‐

  će, Baret bi dobio protezu, i stvari bi time bile okončane: novi skočni zglob, novi taban, popravljeni ligamenti i tetive. Ali dom je milijardu godina daleko; sem toga, povratak domu ne postoji.

  Kiša ga je zapljusnula silovito. Baret je bio krupan čovek, sto devedeset osam cen‐

  timetara visok, sa nadsvođenim tamnim očima, dugačkim nosem, vilicom koja je bila monarh među vilicama. U svojim najboljim godinama težio je sto trinaest kilograma.

  Bejaše to u onim dobrim starim vremenima agitacije, kada je nosio transparente i sas‐

  tavljao manifeste. Ali sad je premašio i šezdesetu, pa je počeo malčice da se sparušuje.

  Koža se obesila na mestima gde su nekada bili moćni mišići. Nije ni lako zadržati istu težinu kad dodeš na stanicu Hoksbil. Hrana je mogla da održi u životu, ali nije bila jaka.

  Počnu da ti nedostaju šnicle. Čorba od brahiopoda i seckano trilobitsko meso nisu uopšte prava zamena. Baret je, međutim, izašao iz faze ogorčenja zbog ma čega. To je

  bio još jedan razlog što su ga smatrali vođom. Nije pravio grimase. Nije čantrao.

  Rezignirano je prihvatio svoju sudbinu, prihvatio je večito izgnanstvo, pa je, prema tome, mogao pomoći drugima da izdrže taj teški, razdirući prelazni period.

  Pojavi se jedna figura, koja je naizmenično trčala i hodala kroz kišu: Norton. Pravo‐

  verni hruščovist sa trockističkim sklonostima. Sitan, uspaljiv čova, koji je često samom sebi davao ulogu glasnika ako bi se pojavila neka vest koju bi trebalo raznositi po stanici. Norton potrča sprintom ka Baretovoj kolibi, klizajući se i omičući po golim stenama.

  Baret uzdiže mesnatu šaku.

  »O‐hoo, Čarli. Malo lakše, slomićeš vrat.«

  Norton zastade ispred kolibe. Kiša je bila zalepila za njegovu lobanju jako razma-knute čuperke smede kose. Njegove oči imale su onaj ukočeni staklasti pogled fanatizma — ili možda samo astigmatizma. Hvatajući vazduh, ušao je teturavo u kolibu,

  i počeo da se stresa kao mokro kuče. Očigledno je bio išao najvećom brzinom od glavne

  zgrade naselja pa sve dovde — a to znači, tri stotine metara, što nije malo po toliko klizavom stenju.

  »A zašto ti stojiš na kiši?« upita ga Norton.

  16

  »Da se pokvasim«, reče Baret, ulazeći za njim. »Kako glasi vest?«

  »Čekić sija. Stiže nam društvo«.

  »Kako znaš da šalju nešto živo?«

  »Žari se već pola sata. To znači da hoće da budu sigurni. Šalju novog zatvorenika.

  Sem toga, nije vreme za pošiljku robe«.

  Baret klimnu glavom.

  »O‐kej. Dolazim. Ako bude novi, stavićemo ga da stanuje sa Latimerom«.

  Norton uspe de se promuklo nasmeje.

  »Možda je materialist. Latimer će ga izludeti tom svojom glupom mistikom. Mogli

  bismo ga strpati uz Altamana«.

  »Pa da ga Altman siluje u roku od pola sata«.

  »Altmana je to sad prošlo«, reče Norton. »Sad pokušava da napravi pravu ženu.

  Više ne traži drugorazredne zamene«.

  »Možda novi dasa nema nijedno rebro viška«.

  »Mnogo smešno, Džime«. Norton nije izgledao kao da ga išta osobito razonođuje.

  »A znaš šta bih ja želeo da taj novi čovek bude? Konzervativac, eto šta. Reakcionar

  crne duše, pravo iz Adama Smita. Bože, to hoću«.

  »Zar ne bi bio srećan da dobiješ kolegu boljševika?«

  »Ovde vrvi od boljševika«, reče Norton. »I to svih nijansi, od bledo‐ružičastog do sramno‐skerletnog. Ne pada ti na pamet misao da su mi se već smučili? Sedeti ovde, pecati trilobite, i diskutovati o tome da li Kerenski ima više ili manje zasluga nego Maljenkov? Treba mi neko s kim ću da razgovaram, Džime. Neko s kim se mogu boriti«.

  »U redu«, reče Baret, uvlačeći se glatko u svoj kišni ogrtač. »Videću mogu li po-moću nekog hokus‐pokusa da izvučem iz Čekića nekakvog debatnog partnera za tebe.

  Može li jedan raspomamljeni objektivist? A?« Nasmejao se. »Znaš šta, možda se na Gornjem frontu desila revolucija posle dolaska našeg poslednjeg čoveka ovde. Možda je

  levica uzela vlast, a desnica pala, pa će nam u tom slučaju slati jedino reakcionare. Šta bi ti tad? Pedeset ili stotinu pripadnika jurišnih odreda, a, Čarli? Obilje materijala za diskusiju. Onda oni počnu da stižu u sve većem i većem broju, najzad naprave puč i likvidiraju sve nas smrdljive levičare koje je ovamo bacio stari režim...«

  Baret zastade. Norton je zapanjeno zurio u njega, izbuljivši svoje izbledele oči; ša‐

  kom je mahinalno zagladio svoju istanjenu kosu, da bi prikrio koliko mu je neprijatno.

  Baret uvide da je upravo počinio jedan od najgroznijih zločina koji se mogu počiniti

  na stanici Hoksbil: počeo je da brblja. Niko nije od njega tražio ovakvo naglo malo ras-pričavanje. Još gore: on je sebi dopustio takav luksuz. A upravo od njega, Bareta, očekuje se da bude uzdanica, ovde, stabilizator, čovek koji ima apsolutni integritet, apsolutnu principijelnost i duševno zdravlje, tako da se drugi mogu osloniti na njega. I evo, baš on je iznenada izgubio kontrolu. Rđav je to znak. A u njegovoj mrtvoj nozi opet pulsira bol; možda je upravo zbog toga maločas načinio ovaj ispad.

  Stegnutim glasom Baret reče:

  »Idemo. Možda je novak već stigao«.

  Iskoračili su napolje. Kiša je počela da popušta; oluja se premeštala ka moru. Na istoku, nad onim što će jednog dana biti nazivano Atlantikom, nebo je bilo još uvek zagušeno grudvama sive izmaglice; međutim, na zapadu se pojavljivalo drugačije sivilo, jedna nijansa onog normalnog sivog koje znači da će nastupiti suvo vreme. Pre nego što je dospeo ovde, Baret je očekivao da će nebo biti gotovo sasvim crno, zbog toga što će biti manje čestica prašine, koje prisiljavaju svetlosne zrake da se odbijaju tamo‐amo zbog čega vazduh izgleda plav. Ali pokazalo se da je ovdašnje nebo nekakve umorne bež

  boje, žućkasto‐braonkaste. Eto koliko vredi teoretisanje pre stvarne prakse.

  Kroz kišu koja se proređivala hodali su ka glavnoj zgradi. Norton se prilagodio Baretovom sporom, hromom hodanju, a Baret je mlatarao štakom žestoko, zapinjući da

  bi pokazao da njegova invalidnost ne mora usporiti njihovo pešačenje. Dvaput je 17

  nedostajalo samo malo pa da padne; oba puta je učinio najviše što je mogao da Norton

  to ne primeti.

  Stanica Hoksbil prostirala se ispred njih.

  Stanica je pokrivala oko dve stotine hektara. U središtu svega bila je glavna zgrada,

  prostrana kupola ispod koje su čuvali glavninu svojih zaliha i opreme. Oko te zgrade bile su kuće za individualno stanovanje: načinjene od plastike, u obliku mehurova, postavljene na velikim međusobnim rastojanjima; uzdizale su se iz kamene površine kao kakve

  groteskne, ogromne zelene pečurke. Baretova kuća, i još neke, bejahu zaštićene tabla‐

  ma lima koji je sačuvan posle otvaranja pošiljki sa Gornjeg fronta. Druge kućice stajale su nezaštićene, iste onakve kakve su bile kad su izlazile iz tovora istiskivača.

  Kućica je bilo osamdesetak, a robijaša je u stanici Hoksbil već bilo sto četrdeset: broj maltene rekordan. Gornji front već odavno nije poslao nikakav materijal za izliva-nje kućica, pa je zato svaki novodošavši morao da se
useli kod nekog samca. Baret, i svi oni čije izgnanstvo je počelo pre 2114. godine, imali su privilegiju da koriste svako po jednu kućicu samo za sebe, ako su to želeli. (Neki nisu želeli da stanuju sami; Baret je smatrao da, radi očuvanja svog autoriteta, mora stanovati sam.) Kad su novi izgnanici

  pristizali, raspoređivani su da stanuju kod onih koji su dotad stanovali sami, i to po obrnutom redu starešinstva. Oni koji su prognani godine 2115. već su, gotovo do poslednjeg, bili prinuđeni da prime svaki po jednog stanara. Još desetak novih izgnanika, pa će i grupa iz 2114. početi da dobija sobne kolege. Dakako, umirali su i mlađi i stariji, a bilo je i mnogih koji su oduševljeno prihvatili društvo u svojim kućicama.

  Baret je, međutim, smatrao da čovek koji je osuđen na doživotnu robiju treba da

  ima privilegiju nezavisnosti, ako to želi. Jedan od njegovih najvećih problema bio je kako sprečiti da ljudi polude zbog nemogućnosti da dovoljno izdvoje svoj privatni život.

  Druženje, na ovakvom mestu, može biti nepodnošljivo.

  Norton pokaza prstom prema velikoj, zelenoj, svetlucavom kožom pokrivenoj

  kupoli glavne zgrade.

  »Vidi ko ulazi. Altman. I Rudiger. I Hačet. Nešto se dešava!«

  Baret ubrza kretanje. Neki od onih koji su ulazili u zgradu primetili kako se njegova

  zdepasta figura pojavljuje iza uzvišice od stena i mahnuli mu. Baret, u znak odgovora, diže svoju masivnu šaku. Osećao je sve veće uzbuđenje. U ovoj stanici, dolazak svakog

  novog kažnjenika bio je veliki događaj. Već šest meseci nije stigao niko. Duže pauze Baret se nije mogao setiti. Već je počeo da se stiče utisak da više niko nikada neće doći.

  To bi predstavljalo katastrofu.

  Jedino su novi ljudi stajali između starijih zatočenika i ludila. Novi ljudi donosili su nove vesti iz budućnosti, vesti iz sveta koji je, zanavek, ostao iza njih. Osvežavali su svojim ličnim osobinama grupu kojoj je uvek pretila ustajalost.