by MoZarD
Sada je napokon bio u svojim raskošno i udobno uređenim odajama i mogao je da
se opusti. Međutim, i dalje je bio napet. Razmišljao je o Ani.
Još od bitke na Prevoju Lobanje, Ana se povukla u sebe, a ta uzdržanost se još više
pojačavala posle događaja sa Harginim točkom. Hitnije stvari su tada čekale da budu rešene — povezivanje sa khaimskim gerilcima, uključivanje lojalnih kuća u borbu, onemogućavanje komunikacija između Nerta, hortorske prestonice i Hilsena... Anino držanje prihvatio je zdravo za gotovo. Ali sada je hteo to sa njom da raščisti, u toku mahnitog meseca, koji je prošao od njegovog dolaska u Arkam, Alfred je stekao nekoliko pravih prijatelja, odane religiozne sledbenike i čitavo carstvo. Ali ono što mu je sada, posle svega, postalo sasvim jasno bilo je da je beznadežno zaljubljen. A ironijom sudbine nalazio se u telu žene. O svemu tome bilo je teško raz‐mišljati racionalno i zato je sad nestrpljivo očekivao Anin dolazak. Tihe i hitre robinje su ga prethodno okupale, namirisale i odenule u skupocenu svilu, upalile mirišljave štapiće i ostavile ga da sedi sam i zamišljen. Trgao ga je šum. Vrata su se lagano otvorila.
Stajala je ćuteći, pogleda uprtog u pod, nestvarno lepa. Alfred oseti da mu se grlo
steže.
»Gospo, priđi«, izgovori on nekako.
Ana zatvori vrata i dođe do sredine prostorije ne dižući pogled, pa graciozno kleknu.
»Moja Gospodarica, Vladarka Svetog Carstva i Ona—Koja—Ujedinjuje, zvala me je.
Došla sam«.
Alfreda odjednom ražestiše njene reči i položaj. Ustao je sa kožnog divana, prišao
joj, sagnuo se i zgrabio je za ramena.
»Heta mu, Ana, diži se. Šta to izvodiš!«
»Kako god Plešuća Smrt naredi«, reče ona mirno i ustade.
»Alfred! Alfred Čester!« povika on besno. »Tako se zovem. Zar si zaboravila?«
Ćutanje. Alfred se okrenu nervozno lomeći prste, pa joj se tako obrati nesigurnim
glasom.
»Slušaj, Ana: ja drugačije objašnjenje za promenu tvog stava prema meni ne vidim
osim u nekakvom 'božanskom' oreolu koji me prati od kada je reč Korota počela da se
ispunjava. Zato hoću da znaš sledeće: ja nisam Onaj—Koji—Dolazi—Iznutra. Ja uopšte
36
nisam iz ovog sveta!«
Podigla je pogled; oči su joj bile vlažne. Alfred se okrenuo i primetio u njima neizgovoreno pitanje.
»Tako je. Nisam mogao to ranije da ti kažem, a tako mi svega, ni sada ne znam kako ću... Tamo, u mome svetu, bio sam muškarac, čovek kome je uspevalo da sve što
iole vredi upropasti i na kraju zbog svoje promašenosti postane zločinac. Jeste — ubio sam sopstvenu ženu, zaslužila je to, doduše, hiljadu puta, ali takve stvari se ne smeju...
Kaznili su me tako što su me nasumlce poslali na put, ne znajući ni sami da li ću se, i kada, vratiti. Prognan sam, razumeš?«
Ana je nemo zurila u njega.
»I zaista su me pošteno kaznili. Osvanuti u ženskom telu i potom upoznati tebe, nesposoban da... To je gore od svake kazne!«
Anini obrazi pocrveneše. Izgledala je zbunjeno. Ni sam ne znajući šta radi, Alfred
joj priđe i unese joj se u lice.
»Shvataš, Ana! Od prvog trenutka... čim sam te ugledao u onoj sobi, zaljubio sam
se. A zarobljen sam ovako i... i... ma, nek' ide sve dođavola!«
Ponesen njihovom blizinom i sopstvenim uskomešanim osećanjima, Alfred poljubi
te usne koje su ga progonile u snu. Ana se malo zanese, i posle nekoliko trenutaka oklevanja, njene se usne otvoriše i prihvatiše ga.
Odjednom sve stade da se menja: soba poče da pliva oko njih, zidovi da se lelujaju,
i Alfred oseti u sebi kovitlanje pripisujući ga najpre poljupcu koji je toliko priželjkivao.
Ali, vir u njemu bivao je sve jači i on u magnovenju shvati šta se dešava. Htede nešto da vikne, ali usne su mu čvrsto bile pripijene uz Anine i ponestajalo mu je daha. Najzad, poljubac se prekide i on se zatetura unazad pogleda fiksiranog za sve udaljenije Anine oči. Pružio je ruku u pokušaju da joj nešto kaže, ali brzina kojom se svet pred njim udaljavao i smanjivao postajala je sve veća. »Ana!« pokuša da vikne, ali oseti da mu otkazuju sva čula i da je zavitlan u duboki bezdan, tako prazan bez njenih očiju. »Ne!
Nije fer!« stiže da pomisli pre nego što ga je bezdan progutao.
U carskim odajama blesnu natprirodno jaka bela svetlost.
»Go...Gospo od Vervejna?« Devojčin glas bio je jedva čujan. »Budna sam...
Onaj—Koji—Dolazi—Iznutra... Nestao je... Ja ne...«
Leone se tromo podiže sa poda i sruči u široku naslonjaču. Izgledala je kao neko ko
se budi iz dubokog, opojnog sna. Okružila je pogledom prostoriju.
»Palata! Znači, to nije bio san? Proročanstvo... Bitke, varvari, krunisanje?«
Ana nemo odmahnu glavom.
»Hoće li se vratiti?« upita Leone. »Hoće li Onaj—Koji—Dolazi—Iznutra ponovo
doći?«
Ana slegnu ramenima i tiho reče:
»Alfred. Alfred Čester. To mu je ime, Gospodarice«.
Tek tada Leone u njenim očima primeti suze.
EPILOG: Rekvijem za jednu ljubav
Mladi namešenik nadzorne službe Državnog kažnjeničkog skladišta ispustio je od iznenađenja limenku s pivom. Na velikoj kontrolnoj tabli žmirkalo je crveno signalno svetio praćeno reskim elektronskim piskom.
»Majku mu, i ovo jednom da doživim!« uzviknuo je ustajući. Pritrčao je vratima, širom ih otvorio i odjurio niz hodnik do sledećih. Zapetljao se nešto oko džepa tražeći izbušenu plastičnu karticu; najzad ju je pronašao i gurnuo u prorez. Brava škljocnu i vrata centralnog spremišta, koje su službenici u šali zvali »Hladnjača«, kliznuše u stranu.
37
Mladić prođe između nekoliko redova komora ispunjenih nepokretnim telima i
zaustavi se ispred jedne.
»Broj 93! Da vidimo...«
Unutra je bilo opruženo krupno, mišićavo nago muško telo četrdesetih godina.
Diode na spoljnoj strani komore svetlucale su pokazujući pojačanje moždane aktivnosti.
Mladić podiže tablicu koja je visila sa strane o pročita utisnute podatke:
»Alfred R. Čester.,. Osuđen tridesetog aprila devedesetosme... Kazna izvršena
petnaestog maja iste godine«. Kucnuo je prstom o staklo ka nepomičnom telu. »Ovo je
prvi put otkad radim ovde da se neko vratio. Čoveče, ti stvarno imaš sreće!«
Na zidnom časovniku mogao se videti datum: 12. 09. 2105.
Alfred je sa zanimanjem posmatrao Entonijevo lice.
».... i ne možeš da shvatiš koliko sam se nadao ovome. Ne, pogrešno sam se izrazio
— bio sam ubeđen da ćeš se vratiti. Ti si tip koji opstaje!«
Izgledao je i dalje besprekorno, sveže obrijan, sa ponekom šarmantnom sedom
vlasi u kosi. Ali pogled mu je bio suviše nervozan, nekako nestalan, skakao je sa predmeta na predmet u Alfredovoj bolničkoj sobi i retko se susretao s njegovim. »Šta te to grize, Entoni?« pomislio je.
»Čim sam saznao da si prešao u fazu osvešćivanja i da si počeo postepeno da primaš hranu, uredio sam sve za naplatu onog što ti je država dužna. Hah, po tvom iznenađenom licu vidim da nisi znao da povratnici iz Točka imaju pravo na godišnju penziju. Sredio sam da tvoja bude relativno pristojna. Za godinu dana bi trebalo da nađeš neko solidno zaposlenje...«
Advokat ustade sa stolice i priđe prozoru. Zagledao se u bolnički vrt.
»Osim toga, zadužio si i mene. Tvoj slučaj mi je doneo mnogo publiciteta. Posao je
za ovih sedam godina išao više nego sjajno. Nisam ti rekao da sam rešio da se bacim na politiku! Zbog svega toga...«
Okrenuo se i izvukao presavijeni plastificirani papir.
»... ćeš primiti ovaj ček na 50.000 dolara, naravno, kao pozajmicu. Ne bih želeo da
te uvredim terajući te da to primiš na poklon;
vratićeš mi kad ti bude krenulo.«
»Šta te to grize, Entoni?« upita Alfred glasno. Poner spusti ček na stolić, strpa ruke u džepove, uzdahnu i pogleda ga otvoreno.
»Ana. Napustila me je. Razveli smo se nekoliko godina posle tvog... odlaska.«
Alfred je ćutao. Čudio se zbog čega nije iznenađen.
»Verovatno će te potražiti... Ne znam. Ne održavamo neke naročite kontakte,
mada je ponekad pozovem... Eto. Šta se može, stvari se menjaju...«
Iz džepa njegovog sakoa začu se tihi pisak i on izvadi sićušnu spravicu. »Izvolite, Stefani?« Iz kristala, koji mu je stajao medu prstima, pojavi se holo mlade plavuše za uredskim stolom.
»Gospodine Poner«, reče slika, »tražili ste da vas pozovem kad se javi
gradonačelnik. Evo, upravo je zvao i kazao da vas čeka u jedanaest i dvadeset.«
»U redu, hvala«, odgovori Entoni i slika nestade. »Alfe, moram da idem, posao je u
pitanju. Slušaj, javićeš mi se kad se smestiš, sigurno? Nemoj da te tražim po čitavom gradu!«
Alfred siđe s kreveta i otprati prijatelja do vrata. Advokat zastade, okrenu se i zagleda mu se u oči.
»Nekako si se promenio«, rekao je tiho. »Kako je bilo... tamo?«
Alfredove usne se stisnuše i on spusti glavu.
»Dobro, druže, pričaćeš mi jednom kad budeš raspoložen, dobro?« Stegao mu je
ruku. »Entoni«, reče Alfred podigavši glavu. »Hvala ti.« Potom pažljivo, kao da se boji da nešto ne razbije, zatvori vrata i okrenu se da se suoči sa prazninom sobe.
38
Bilo mu je dosta tumaranja. Grad je bio isti kao i pre sedam godina. Možda su se za to vreme promenili milioni nepoznatih lica na ulicama, ali on to nije mogao da primeti. Sve mu je izgledalo isto: gužva, loš vazduh, još gora hrana, svuda stranci. Čak ga ni bejzbol više nije privlačio. Onih nekoliko utakmica je napustio sa otužnim ukusom u ustima.
Nije mogao dugo da izdrži napolju. Uzeo je taksi i rekao adresu hotela.
Hotel je bio osrednji. Mogao je sebi da priušti i nešto bolje, ali nije imao volje za
to. Ušao je u čistu malu sobu i bacio jaknu na krevet. Stakleni zid terase bio je otvoren i buka sa ulice bila je nepodnošljiva. Zatvorio ga je i navukao zavese. Izuo se nasred sobe i tu ostavio cipele, pa je iz malog hladnjaka izvukao pakovanje limenki. Potom je dugo sedeo u polumraku i pio pivo; iako rashlađeno, bilo mu je bljutavo. Ustao je da potraži cigarete i tek tada primetio da lampica na tele‐prijemniku svetli. Hotel nije imao holo-projektore, pa su gosti morali da primaju poruke gledajući dvodimenzionalnu sliku sa ekrana. Poruka? Ko to zna da je ovde? Pritisnuo je dugme.
Ekran se osvetli i pojavi se lice hotelskog portira. »Gospodine Čester, dve su poruke danas stigle za vas. Snimljene su, pa možete da ih pogledate kad se vratite.«
Portir iščeznu, za trenutak je ekran bio mračan, a onda se začu signal i Alfred ugleda dobro poznate oči.
»Alfrede, zdravo«, rekla je Ana Poner nesigurno. Kamera joj je hvatala gornji deo
tela. Sedala je u nekakvoj fotelji, s visokom čašom u ruci. »Dugo mi je trebalo da te nađem, a sada, eto, nisi tu.« Usne su joj se čudno trzale dok je pričala. Kosa joj je bila visoko podignuta, ali ne onako brižljivo očešljana kao ranije. Oko očiju je imala fine borice, kao da nije imala vremena i volje za kozmetičke tretmane. Pogled joj je bio umoran i nekako mutan.
»Saznala sam da si uspeo da se vratiš pre nekoliko dana. To je divno, zar ne!« S
naporom je pokazivala ushićenje. »Znala sam da će se to desiti, bila sam sigurna!«
»I ti!« pomisli Alfred i odjednom oseti luđačku želju da se smeje. Slika na ekranu
otpi gutljaj i opet progovori:
»Alfrede, sigurno znaš da sam raskrstila s Entonijem. Htela sam da sačekam da se
malo središ i ponovo navikneš na ovu gungulu, pa tek onda da te pozovem...«
»Šta hoćeš od mene, zaboga!« povika on ka ekranu. Kao da ga je čuo, snimak odgovori:
»Želela bih da se vidimo i porazgovaramo... Ne mogu ti ovako, preko ove... sprave,
reći sve što imam. Ostaviću ti svoju novu adresu i broj, pa me pozovi kad stigneš, okej?
Zdravo.«
Uspela je da napući usne i nasmeši se. Izgledala je kao sopstvena karikatura. Sliku
zameni adresa, pa zatim natpis »Kraj poruke«.
Alfred je ostao nepomičan čitavu večnost zureći u dve svetlucave reči, a onda je najzad pružio ruku i pritisnuo dugme kako bi video i drugu poruku.
Ovog puta, pojavilo se nepoznato lice. Muškarac srednjih godina, visokih zalizaka,
s brkovima. Progovorio je mirnim, samouverenim glasom:
»Gospodine Čester, moje ime je Džerard Brokoli. Vi me ne poznajete, ali ja vas poznajem veoma dobro. Vidite, ja radim za jednu državnu agenciju koja se bavi istraživanjem fenomena koji ste vi lično upoznali. Da skratim, radi se o nekim modulacijama toh‐struje i istraživanju njenog uticaja ne samo na svest već i na materiju.«
Alfred je ćutao i posmatrao kako čovek na ekranu žvaće žvaku dok govori.
»Neki eksperimenti su nam potvrdili da smo na pravom putu. Neću vas zamarati
tehničkim pojedinostima, uostalom, one se za sad čuvaju kao tajna, ali vi svakako shvatate koliki bi značaj imalo otkriće načina da pomoću ton ‐struje svest i telo putuju zajedno. Pomislite samo: to bi značilo pravu revoluciju saobraćaja i otvorilo nam neslućene mogućnosti. Zato smo hteli da pozovemo vas, kao trenutno jedinog Čoveka u
39
zemlji koji sa tim ima iskustva, da sarađujete. Naravno, opasnost postoji, ali za progres nijedna cena nije previsoka. Osim toga, kako me naši operativci sa terena izveštavaju, ne izgledate naročito zadovoljni zbog povratka, zar ne?«
Gledao ga je smešeći se sa ekrana.
»Razmislite dobro. Ako ste zainteresovani, javite se na broj 270 — 79 — 97 —
1163. Do viđenja.«
Soba je utonula u mrak i muk. Čak ni avetinjsko zračenje praznog ekrana nije moglo da osvetli Alfredovo lice i misli.
Sedeo je tako spuštene glave, osluškujući tišinu uporno, sve dok u njoj nije počeo
da naslućuje glasove stopljene u pesmi i molitvi. Bilo ih je bezbroj, i bili su sve jači, dok najzad nisu stali da odjekuju Univerzumom slaveći Plešuću Smrt i dolazak gospodara svetla i Tame.
Izabrao je.
»... jer okrenute nadi čak i zvezde
blistaju jače.«
— iz Velike Pesme o Arkamu
40
41
Nije mogla da se seti kada je prvi put shvatila da je ubijaju. Bili su to mali fini znaci, sitne sumnje u toku prethodnog meseca; stvari duboke kao morske struje u njoj, kao pogled na savršeno miran pojas tropskih voda, želja da se u njima okupamo i spoznaja,
baš kada nas struja ponese, da pod samom površinom obitavaju čudovišta, stvari skrivene, izobličene, mnogoruke, oštrih peraja, zlokobne i neizbežne
Soba je plovila oko nje u delirijumskoj izmaglici. Oštri instrumenti su lebdeli i bilo je glasova i ljudi sa sterilnim belim maskama.
Moje ime, pomislila je, kako ono beše?
Alisa Lejber. Vratilo joj se. Žena Dejvida Lejbera. Ali to je nije umirilo. Bila je sama sa tim tihim belim ljudima što šapuću i bio je jak bol i mučnina i smrtni strah u njoj.
Ubijaju me pred njihovim očima. Ti lekari, te bolničarke ne shvataju kakva mi se skrivena stvar dogodila. Dejvid ne zna. Ne zna niko osim mene i — počinitelja, sićušnog dželata, malog ubice.
Umirem, i više ne mogu da im kažem. Nasmejali bi se i nazvali me histeričnom.
Videće ubicu i nosiće ga u naručju i nikada ga neće kriviti za moju smrt. A ja sam ipak tu, pred Bogom i ljudima, i umirem, i nikoga nema da poveruje u moju priču, svi će sumnjati, tešiti me lažima, sahraniti me ne saznavši, oplakati me i poštedeti mog uništitelja.
Gde je Dejvid?, pitala se. U čekaonici, puši cigaretu za cigaretom, sluša duge otkucaje užasno sporog sata?
Znoj joj je odjednom izbio po celom telu, i
sa njim jedan očajnički krik. Sada. Sada.
Probaj da me ubiješ, vrisnula je. Probaj, probaj, ali ja neću da umrem! Neću!
Zatim nastade praznina. Vakuum. Iznenada bola više nije bilo. Iscrpljenost dođe, i
sumrak. Bilo je svršeno. O, Bože! Strmoglavila se dole i našla crno ništavilo koje ustupi mesto novom ništavilu i opet ništavilu i još jednom i još jednom...
Koraci. Tihi koraci, koji prilaze.
U daljini, glas je rekao: »Spava. Nemojte je uznemiravati.«
Miris tvida, lula, izvestan losion posle brijanja. Dejvid je stajao iznad nje. A iza njega bezgrešni miris dr Džefersa.
Nije otvorila oči. »Budna sam«, rekla je, tiho. Bilo je to iznenađenje, olakšanje moći govoriti, ne biti mrtav.
»Alisa«, neko reče, i Dejvid je bio tu iza njenih sklopljenih očiju, držeći je za umorne ruke.
Da li bi voleo da upoznaš ubicu, Dejvide, pomislila je. Već čujem tvoj glas kako traži da ga vidiš, tako da nemam izbora, moram da ti ga pokažem.
Dejvid je stajao iznad nje. Ona otvori oči. Soba dođe u fokus. Jednim pokretom slabe ruke, ona pomeri pokrivač.
Ubica je gledao gore u Dejvida svojim sićušnim, rumenim, plavookim spokojstvom.
Oči su mu bile duboke i iskrile su se.
»Hej!« uzviknu Dejvid Lajber, smešeći se. »Pa to je sjajna beba!«
Dr Džefers je čekao Dejvida Lejbera onog dana kada je ovaj došao da povede svoju ženu i novorođeno dete kući. Pokaza mu stolicu u svom uredu, ponudi mu cigaretu, sam pripali jednu, sede na ivicu stola, svečano odbijajući dimove jedan dug trenutak.
Zatim je pročistio grlo, pogledao pravo u Dejvida i rekao, »Tvoja žena ne voli svoje dete, Dejv.«
»Šta!«
»Ovo je bilo teško iskustvo za nju. Biće joj potrebno mnogo ljubavi sledećih godinu
42
dana. Tada ti to nisam rekao, ali bila je histerična u porodilištu. Govorila je čudne stvari
— neću ih ponavljati. Reći ću samo da se oseća kao stranac prema detetu. I sada, to može jednostavno biti stvar koju ćemo moći razjasniti sa jednim ili dva pitanja.«