by MoZarD
trenutak ponovo oseti onespokojavajuću nemoć pred sudbinom koja ga je izabrala za svoju igračku. Nemajući izbora, on se spusti sa Hag‐gosa, pomilova ga po njušci i pogledom se oprosti s Anom. Zatim krenu teška koraka za malom grupom, koja je već
dosta bila odmakla, a mali prirodni amfiteatar iza njegovih leđa poče da se puni. Alfred oseti kako ga guši zloslutna tišina.
Dok je hodao, pokušavao je da ne misli na ambis i da se usredsredi na stazu i cilj do
kojeg treba da stigne. Samo izuzetnim naporom volje, i zahvaljujući smirenosti koju je njegov um svojevremeno uspevao da postigne i pri kraju najnapetijih utakmica, kad su
pobeda ili poraz zavisili isključivo od njega, uspeo je da potisne paniku. Za to vreme, ionako mračna planinska šupljina stala je da tamni zbog približavanja večeri. Stegao je zube i nastavio da korača, odstranivši iz svesti sve osim staze. Najzad, posle onog što je njemu izgledalo kao večnost, stupio je na proširenje nedaleko od kupole. Grupa varvara mrko ga je posmatrala dok je stajao ne verujući da je odoleo moćnom zovu provalije da
se otisne s njenog ruba i poleti. Najzad, Šaman nestrpljivo mahnu rukom u pravcu 31
velike pukotine u zidu kupole kroz koju se moglo ući. Jedan od pomoćnika mu u ruku
stavi upaljenu lojanicu. Sada već prazan i otupeo, Alfred se uputi ka ulazu a varvari otpočeše neobičan, grčevit ples praćen nerazgovetnim pojanjem. Pukotina ga proguta.
Čim se našao u unutrašnjosti. Alfredu sinu na šta ga je od prvog trena kupola podsećala: na sajamsku halu čudovišnih proporcija. Ogroman vašarski točak, koji se unutra nalazio, samo je potvrdio taj utisak. Tu već više nije mogao da se uzdrži već je prasnuo u neobuzdan, histeričan smeh. OVO je predstavljalo okove Harge Gromovnika?
Jer točak je, ma kako impozantno velik, bio upravo ono na šta je i ličio: uspravna vrteška sa okačenim kabinama, hirom sudbine od propasti sačuvan deo nekakvog luna—parka.
Alfred se zagrcnu i nekako prestade da se smeje. Napolju je ples prestao, čuo se
tihi začuđeni glas Šamana, a zatim se ritual, sudeći po zvucima, nastavio. On se prisili da se uozbilji i pođe dublje u halu čija je unutrašnjost bila u polumraku.
Pod je bio prekriven plastičnom materijom izlizanom koracima mnogobrojnih
pokolenja hodočasnika. Izgleda da je točak bio glavna atrakcija, jer se pod kupolom nisu nalazile nikakve druge sprave za zabavu. Koliko je mogao da proceni, prečnik ove grdosije prelazio je stotinu metara. Alfred nije imao pojma od kakvog su materijala sačinjene glavna i pomoćna konstrukcija kada su uspele da se održe čitav milenijum i ne sruše se pod sopstvenom težinom. Metal je svetlucao potmulim sjajem, a otvorene kabine, u kojima su se davno vrteli njihovi tvorci, visile su nemo sa tek ponegde oljuštenom bojom. Ovde, očigledno, nije sve imalo istu trajnost. Visoko gore, točak i kupola su se gubili u tami; nekad sigurno potpuno prozirni, zidovi od debele plastike sada su jedva propuštali sve slabiju svetlost dana.
»Pokrenuti točak«, mrmljao je Alfred tumarajući okolo. »Pih, sitnica...« Kako, do đavola, kada ne znam ni kakvom se energijom stavljao u pogon.
Energija! To je bilo ključno pitanje. Naći eventualno očuvan izvor energije koji bi pokrenuo masivnu konstrukciju i onda se nadati da će metal izdržati promenu iz nepokretnog u stanje kretanja... Ne, sve je to bilo besmisleno i beznadežno; čak ni savremeni građevinski postupci dvadeset prvog veka, u kome je (koliko davno?) Alfred
Čester živeo, nisu mogli sa sigurnošću da omoguće tako nešto. Tvorci točka morali su biti konstruktori—čarobnjaci da bi bilo izvodljivo.
Ipak, tek da bi nešto radio, Alfred poče da istražuje, dok mu je u glavi tinjalo pitanje koliko je potrebno Harginom Narodu da shvati da ni ovaj pokušaj nije uspeo, i
dođe po njegovu glavu.
Iz dela konstrukcije koji je verovatno bio motor, čudno dizajniran ali prepoznatljive
namene, izlazila su četiri para debelih kablova i završavala se u podu. Motor je sigurno bio napajan energijom iz zajedničke mreže koja sada, naravno, više nije ni postojala; ali, ukoliko je ta energija bila slična električnoj, možda je u blizini bio smešten rezervni generator... Ma koliko mu se činilo neverovatnim da posle tolikog vremena neki stroj uopšte može da funkcioniše, Alfred se uputi ka omanjoj prostoriji ograđenoj plastičnim zidovima pred čijim se nezaprečenim ulazom nalazio mnogo deblji talog prašine nego drugde. Možda je to mesto bilo proglašeno za tabu ili tako nešto... Ma šta bilo, on se resi da ga istraži. Ušao je unutra sa lojanicom u ruci i zatekao potpuno praznu prostoriju sa jednim kapkom na podu označenim tamnijom bojom. Alfred ulazeći kinu od prašine
koju je podigao i zamalo ugasi svetiljku.
Uhvatio je kapak za ručku i pokušao da ga digne, ali bez uspeha. Onda je izvukao
bodež od kog se nije razdvajao i očistio skoreli sloj taloga oko ivica. Posle nekoliko minuta posla, on ponovo pokuša, i ovaj put kapak uz jedva čujan šum kliznu uvis. Kad
bih se sa sredstvom koje su ovi davno nestali ljudi koristili za podmazivanje, vratio u svoj svet, zgrnuo bih silne pare, pomisli on naginjući se nad otvorom Metalne lestvice spuštale su se u mrak.
32
Trenutak kasnije, već je bio dole, potiskujući rastući osećaj klaustrofobije. Plamen
lojanice obasjao je glomaznu valjkastu mašinu, splet mnogobrojnih kablova i neobične
oznake na metalnoj razvodnoj tabli. Alfred se približi i osmotri stroj pažljivo. Sa leve strane table bio je četvrtasti poklopac i on sa njega skide deo nataložene prašine.
Ispostavilo se da je poklopac proziran i da se pod njim nalaze dva manja valjka čiji su vrhovi zračili mutnim žutim svetlom. On oseti besomučan nalet nade: baterije? Polako i oprezno podigao je poklopac i na valjcima ugledao crveno označenu dugmad. Oklevao
je samo trenutak a onda zatvorivši iznenada oči, pritisnuo oba dugmeta.
Istog trena, materija pod njegovim prstima poče da vibrira i on otvori oči da bi ugledao kako valjci svetle jasnim žutim sjajem. Uzbuđen, prišao je tabli na kojoj je uočljivo izdvojen bio veliki preklopnik i zgrabio ručicu. Zastao je samo toliko koliko mu je trebalo da u mislima uputi brzu molitvu Stingi, Četvorostrukom Uništitelju, i onda s naporom povukao ručicu nadole.
Gotovo da je fizički osetio udar belog svetla koje ga je obasjalo sa svih strana.
Žmirkajući, osvrnuo se i sagledao prostoriju u jasnom, blagoslovenom veštačkom osvetljenju. Lojanica mu ispade iz ruke, i on glasno viknu, stapajući u tom uzviku i zahvalnost, i ushićenje i olakšanje. Tek tada primeti da svetlost ne dopire samo sa zidova već i odozgo, kroz otvor, iz unutrašnjosti kupole.
U euforičnom raspoloženju, on polete ka lestvicama i uzvera se, ne obazirući se na
najpre nesigurno, pa potom sve dublje zujanje generatora, ka točku. Dočekao ga je veličanstven prizor:
Jedna za drugom, počinjale su da svetle ploče raspoređene duž potporne
konstrukcije kupole i obasjavaju ogroman, nezamislivo, čudovišno velik točak koji je izgledao spreman da okrene koji krug. Zaboravivši na sav oprez, zaboravivši uopšte da
razmisli, Alfred pritrča motoru te skalamerije i baci se svom težinom na dugu polugu koja je pod oštrim uglom izlazila iz njega. Za trenutak, nije se desilo ništa, a onda metal stade da stenje i škripi.
»Pokrenuo se! Pokrenuo se!« povika on sa oduševljenjem i pojuri ka pukotini.
Šaman i pomoćnici zurili su razjapljenih usta u sjaj koji je sve jače dopirao iz kupole.
»Pokrenuo se! Točak se pokrenuo!« viknu ka njima.
I zaista, sa sablasnom elegancijom točak je, uz neku neobičnu, veselu muziku, koja
je došla niotkuda, počeo da opisuje spore krugove neprimetno povećavajući brzinu.
Alfred izjuri napolje, priđe stazi, podiže ruke i pobednički zaurla: »POKRENUO SE!«
Posle toga, sve se dešavalo kao u snu. Počeo je da hoda stazom ka publici koja ga
je čekala daleko na drugoj strani. Nije primetio kako Šaman i ostali sa
strahopoštovanjem puze prema kupoli; nije pri
metio da se muzika sve više ubrzava i da
je prati čudan, visok, škripav zvuk. Da je slučajno ostao unutra, mogao je da vidi kako se točak okreće sve brže, sve dok u sumanutom kovitlacu oko više nije moglo da razazna
pojedinosti. I naravno, da je ostao u kupoli, podelio bi sudbinu sa Šamanom i njegovim pomoćnicima. Ovako, tek ga je zvuk strahovite lomljave naterao da stane negde na pola
puta i okrene se.
Uz jezivu buku, točak čija potporna konstrukcija ipak nije izdržala, zavitlan neverovatnom brzinom, probi krov kupole i njeni delovi poleteše unaokolo; vinuo se visoko ka mračnom nebu praćen spektakularnim osvetljenjem, zastao jedan trenutak u
vazduhu kao da pokušava da dosegne zvezde, a onda beskrajno polako počeo da pada.
Ogromna kupola se obruši uništavajući sve pod sobom i silovite vibracije baciše Alfreda na tle. Priljubivši se uz usku površinu staze, uspeo je da vidi kako točak, još uvek se vrteći, nestaje u dubini poput neke umirene, upokojene aveti.
Kad je napokon stigao na drugu stranu, Hargin Narod bio je na kolenima. Poglavar
je nešto izgovorio sa dubokim zanosom, i Vulfven prevede njegove reči:
»Ti si Hargu oslobodila okova. Traži šta hoćeš, Hargin Narod će dati!«
33
U svetlu baklji, duboko dišući, sa gotovo sumanutim izrazom na licu, Plešuća Smrt
zabaci glavu i progovori glasno:
»Hargin Narode, na oružje: posao je pred nama. Najveće carstvo Arkarria čeka da
bude osvojeno!«
Vulfven prevede sa ushićenjem i složni krvožedni urlik zagluši poslednje zvuke rušenja građevine u kojoj je Gromovni bog bio zatočen, i gde je sada, poput svečane žrtve, ležalo zdrobljeno pet istetoviranih ljudskih tela.
Lord Sardon bio je žustar čovek, impozantne pojave i odlučnih zamisli. Sada je, međutim, nervozno hodao tamo‐amo po uglačanom mermernom podu palate u
Hilsenu, neodlučan i ogorčen na sudbinu. Toliko godina je čekao sutrašnji dan, toliko je o tome sanjao, a sada, kad je nadohvat uspeha, sve je dovedeno u pitanje.
»Prokleta mala kučka!« prasnuo je naglo i izazvao podozriv pogled generala Hozda
koji je tiho ušao u prostoriju. Budući vladar Khaima, naravno, samo produžena ruka Kralja Ezta, okrenuo se i spazio posetioca.
»Ah, generale! Ima li vesti?«
»Mnogo, moj Lorde«, odgovori Hozd smirenog lica. »Ali ne možemo još da
ustanovimo koje su tačne, a koje nisu. Samo je jedno sigurno: zastave kuće Renza pobodene su u ravnici na desetak liga od zidova Hilsena.«
»ŠTAAA« Sardonove izbuljene oči odavale su potpunu nevericu. »Kada su pri‐
mećene?«
»Rano jutros. Smesta sam poslao nekoliko uhoda da izvide stvar. Dosad je već trebalo da se vrate.«
Sardon udari besno pesnicom o dlan. »Kako to malo kopile uspeva da mi kvari planove. Najpre sam morao ući u prestonicu bez dokaza da je mrtva i tako, praktično,
sebe proglasio uzurpatorom. Misteriozni pokolj na Prevoju Lobanje, Gezdova smrt i njen nestanak...«
»Imamo indicija, Lorde, da su se u igru umešali i varvari.«
Sardon pogleda generala iznenađeno i zastade da razmisli. Potom odmahnu
rukom.
»To je besmislica. Varvari su se vekovima držali po strani od političkih razmirica i
borbi medu državama Arkama. Zadovoljavali su se time da terorišu pogranične oblasti.
Zbog čega bi sada...«
»Ne znamo«, prekide ga general suvo. »Ali činjenica da su u toku poslednjih petnaest dana naše jedinice, poslate kao pojačanje iz Hortora, jednostavno nestale na
putu, kao i organizovanje odmetnutih vojnika i podizanje na oružje, pod steg Renza, privatnih armija kuća koje su ostale verne prestolonaslednici, ukazuju na pojavu neke treće, moćne strane kao pokretača... I što je najgore, nemamo nijednog vojnika koji je uspeo da sazna šta se zbiva i vrati se živ.«
»I sada su pred zidinama Hilsena...« prošaputa Sardon.
»Da, a mi nemamo pojma protiv koga ili čega sve treba da se borimo.«
Sardon je hodao kao zarobljena zver. »Ako zatvorimo prilaze i spremimo se za opsadu?«
»Isključeno. Stanovnici prestonice, ma koliko zastrašeni, neprijateljski su
nastrojeni i učiniće sve da nam onemoguće uspešnu odbranu. Našli bismo se između dva neprijatelja. Ne; moramo izaći i sukobiti se sa napadačima u ravnici. To je jedina nada da nekako zadobijemo krunu i uspemo da je sačuvamo.«
»Taj pacov Selt! Zatvorio se u hram i izmislio komplikovane rituale i slične koještarije samo da bi izbegao da me kruniše pre predviđenog dana. Mogao bih da srušim taj Stingin Dom da od njega ne ostane kamen na kamenu!«
»To ne bi bilo naročito politički mudro.«
Sardon pijunu. »Dvadeset godina! Dvadeset beskrajnih godina...«
34
Odjeknuše koraci i uđe oklopnik ogrnut sivim plastom, zveckajući oružjem. Obratio
se Hozdu uzbuđenim glasom:
»Generale, krenuli su! Sa ove daljine još ne možemo da razaznamo tačan broj i raspored snaga, ali vide se visoke zastave u pokretu i čuje udaljena buka ratnih bubnjeva.«
»Jesu li naše čete raspoređene ispred grada onako kako sam naredio?«
»Napravno, generale!«
»U redu, kapetane. Pridružiću vam se za koji trenutak«. Kapetan se okrenu i izađe
napolje.
»Pa, moj Lorde? Šta još čekate«? upita Hozd Sardona.
»Kako? Ne razumem...«
»Vreme je. Gde vam je oklop, oružje? Ne mislite valjda da ćete sedeti skriveni u palati dok mi bijemo vašu bitku?«
»Ezt mi ne bi pomogao da mu to ne ide u račun!« povika Sardon.
»Svakako, svakako. Ali i sami shvatate da je vaše prisustvo u bici neophodno za postizanje... obostranog cilja. Čekaću vas sa spremnim konjem pred kapijom palate.
Požurite.«
I tako je bitka za Hilsen otpočela u neobično vreme — u predvečerje. Snage Hortora, predvođene generalom Hozdom i uzurpatorom Sardonom, izjahale su u susret
protivnicima, a stanovnici prestonice su malobrojnu posadu, ostavljenu na zidinama, odmah onesposobili i zatvorili masivna gradska vrata, pokazujući jasno na čijoj su strani.
Ravnica pred prestonicom Khaima bila je tek tu i tamo prošarana pokojim
uzvišenjem. Kako su se trupe približavale, Sardon je sve jasnije mogao da vidi ogroman broj neprijateljskih konjanika, a na krilima njihovih redova i nepoznate jahače na čudnim životinjama. Zapištaše trube i zalupaše silovito bubnjevi. Iznad ravnice se razleže ratni urlik praćen grmljavinom dve konjice koje su iz kasa prešle u galop, pa zatim u bezglavi let. Sa obe strane sunuše oblaci strela, uzimajući prve žrtve.
Sudar je bio strašan: prvi redovi su upotrebili svoja koplja i odmah isukali mačeve i
ostalo oružje za blisku borbu. Hozd je od svojih snaga formirao strahoviti klin i njegov vrh se useče u prvi talas protivnika koji se povi i malo razredi. U sjajnom oklopu i u punoj snazi Zoir je izvikivao naredbe i sekao oko sebe. Sa levog i desnog krila, u luku nagrnu Hargin Narod na Šad‐medvedima zabadajući se u bokove hortorske formacije.
Nad poljem zamirisa smrt.
Sardon se ćutke probijao napred, izbegavajući napade i povremeno s konja
zadajući udarac, prema mestu gde se nalazio najveći crveni steg Renza izvezen zlatom.
Posle košmarnog plivanja kroz talase boraca zaokupljenih bitkom, on konačno stiže do
male čistine i zauzda konja. Princeza Leone sedela je na leđima čudovišne zveri koja je, iako načičkana kopljima i strelama, neštedimice oko sebe sejala smrt. Krvareći iz mnogobrojnih dubokih rana, Hag‐gos se iznenada zateturao i kleknuo uz tužan urlik.
Leone se pridrža za njegovu dugu dlaku, skliznu na tle i brižno se zagleda u oči čudovišta koje su se polako gasile, milujući ga po njušci.
Njen stric pobedonosno zareža, podiže veliki mač i obode konja urlajući. Životinja
se ustremi ka čistini, ali
njen iznenadan pad izbaci Sardona iz sedla. On se spretno dočeka na noge i vide da iz glave mrtvog ždrepca izviruje duboko zaboden uzani projektil. Nije bilo važno: ionako ga je samo nekoliko koraka delilo od princeze, i od krune. On koraknu napred, ali tada se iz haosa zvukova izdvoji jasan, zvonak glas prepun mržnje: »Lorde Sardone!«
On skrenu pogled ka mestu odakle je glas došao i ugleda vitku lepoticu ogrnutu tkaninom sa znacima koji mu se učiniše maglovito poznatim. Njene sledeće reći podsetiše ga čiji su to simboli bili:
»Pozdravi od kuće Vervejna!«
35
Projektil iz Aninog samostrela zari se Sardonu u desno oko, probi mu lobanju i izlete na drugu stranu praćen krvavim mlazom. Uzurpator i ubica, Veliki Lord Sardon, sruči se na zemlju i ostade nepokretan. Ana baci oružje u travu, priđe lešu i pljunu.
Do večeri borba je bila završena. Zoir je, kad se sve stišalo, dojahao do prestolonaslednice sa Hozdovom glavom nataknutom na koplje i uverio se da je Plešuća
Smrt netaknuta prošla kroz borbu, ukoliko se ne računa bol za Hodajućim Užasom koji
je uginuo prethodno poslavši u smrt na desetine neprijatelja. Pri kraju bitke, hortorski vojnici su ponudili predaju ali, na njihovu žalost, varvari nisu mnogo marili za zarobljenike.
U daljini su se mogle nazreti vatre baklji na zidinama Hilsena. Prestonica je ponovo
raskrilila kapije, ovog puta da dočeka pobednike.
Ceremonija krunisanja bila je zamorna i dosadna i Alfred je sa olakšanjem dočekao njen kraj. Potom je usledio prijem u palati, gde je morao da sasluša zakletve koje su mu redom izgovarali predstavnici svih vazalskih kuća, i da primi ambasadore Ibie, Ozguna, Abisa, Zidrana i Kesa — država koje su ostale neutralne za vreme khaimskog dinastičkog sukoba. Potom je usledilo poverljivo savetovanje sa Zoirom, Atenom i vrhovnim sveštenikom Seltom o merama koje treba preduzeti prema Hortoru i o načinu na koji
varvari treba da budu nagrađeni za savezništvo. Tu su pokrenuta mnoga pitanja i Alfred je morao da ih ostavi otvorenim što zbog umora, što zbog drugih stvari kojima je bio zaokupljen.