Alef Science Fiction Magazine 016

by MoZarD

  dobila sam da nosim svoj deo prtljaga (tek sam kasnije shvatila da su me malo opteretili u poređenju sa onim kako bi neka obična žena na zapadu bila natovarena). Andri i Džotan su nosili teške ruksake.

  Ipak, koračala sam relativno lako. Sada kada je postojala određena staza,

  putovanje u pratnji dva vodiča nije bilo tako loše. Te večeri digli smo pravi logor usred džungle koja mi se sada činila mnogo manje divlja i haotična.

  Hodanje u koloni nije pružalo mnogo mogućnosti za razgovor. Kada smo te večeri seli oko vatre, Andri i ja smo ponovo razgovarali, dok je Džotan bio zauzet kuvanjem supe.

  »Da li ti stvarno misliš da si lutka?« navaljivala sam na Andrija. »Marioneta, ili nešto slično?«

  105

  Počešao se po bradi. »Gledaj: naši preci nisu bili rođeni ovde, to je činjenica. Ako

  uroniš u vodu, da li ćeš postati riba? Isto tako, ako uroniš u strani svet, zašto bi, odjednom, bio kod kuće?«

  »Mi ovde ŽIVIMO. Tu smo kod kuće.«

  Pokazao je glavom na kazan. »Zašto smo u stanju da jedemo to što je unutra i od

  toga živimo?«

  »Eto, mi to radimo.«

  »To nije odgovor.«

  »Morali smo da donesemo sa sobom stvari za jelo. Kokoške, na primer. Neki

  drevni napisi pominju kokoške.«

  »Zar? Kako znaš da je baš ista vrsta kokošaka, a? I zašto bi kokoške bile u stanju da

  kljucaju okolo i žive ovde? Ukoliko, devojko, ukoliko svi mi — kokoške i ljudi — nismo stvoreni u telima koja mogu živeti ovde. Teoteoretičari kažu da, ako ostaviš čoveka iz Raaja na nekom stranom svetu, onakvom kakav je, on će za nekoliko dana umreti od

  gladi. On ne može da svari lokalnu hranu. Ili će ga ona otrovati. Isto se odnosi i na vazduh i na vodu.«

  »Ovde nije moglo biti SUVIŠE različito.«

  »Slučajno nije. Inače bi nam, možda bila potrebna krljušt ili kućice na leđima.«

  »To je glupo.«

  »Ne, nije. Mi smo stvoreni drukčiji. Kao što bi bile i kokoške, krastavci ili šta drugo što dolazi iz Raaja. Teoteoretičari kažu da sve vrste života koji postoji tumače različite reči. One nisu slične našim rečima kojima govorimo. To su vrlo dugačke, čarobne reći —

  toliko dugačke da bi trebalo deset hiljada stranica da napišeš samo jednu od njih. Te reči su ispisane u našem mesu. Ako izmeniš način pisanja, menjaš i životni oblik.«

  »Kada smo stigli ovde, bez obzira šta nas je donelo, ono je iščitalo sve reči OVOG

  sveta, natrag, Razum—Bogu. On je o njima razmišljao, naučio ovdašnji jezik života, a zatim promenio način pisanja naših sopstvenih reči kako bismo mogli da se prilagodimo

  ovoj sredini.«

  »A na stotinak drugih svetova, na drugim mestima, bile su čitane druge reči. I rođeni su drugi oblici.«

  »Samo Razum—Bog može da shvati ove reči i promeni naš izgovor. Za to su mu potrebni minuti. Najviše, sati. A nama bi bile potrebne stotine godina. Siguran sam da je On prilično izmenio naše stomake i krv. Ali ne baš i spoljni izgled. Mi izgledamo isto onako kako ćemo izgledati u Raaju.«

  Ako Razum—Bog nije izmenio naš izgled, čemu pretpostavka da nas je promenio

  na tajni, skriveni način? Činilo mi se da je to potpuno suvišna teorija kojoj je veoma potrebna »oštrica logike« da neke stvari izbaci iz nje. To sam i rekla.

  »Ako je nepotrebna, zašto se toliko proširila?« upitao je Andri.

  »Zato što daje Bratstvu izgovor da vlada ovim kokošarnikom.«

  Široko se nasmejao: »A, ti si u trenu sve rešila. Sušta jednostavnost!« Nagnuo se

  bliže. »Isto onako jednostavno kao kad neki momak ostavi svoje seme u ženi i napravljeno dete ispada napolje devet meseci kasnije. Da li bi htela da objasniš kako je to dete stvoreno, a? Ili kako iz semena nastaje biljka? Hajde, kaži mi taj recept.«

  »Biljka se stvara iz zemlje i vode. Dete se stvara od svoje majke i hrane koju ona

  jede.«

  »Kako? Kako se stvara?«

  Ja sam znala kako da SPREČIM nastanak bebe gutljajem »sigurnice«. U stvari, spetljala sam se. Palo mi je na um da su možda Andrijeve »dugačke reči« u stvari

  »geni«, ali su i sami »geni« bili samo reč, bez velikog značenja. »Počinje kao sićušno, a zatim raste«, rekoh.

  »Znači, onaj momak uštrcava sićušne bebe u ženu, zar ne? Suviše sitne da bi se 106

  videle golim okom? Pre svega, kako ih ON pravi?«

  »Ne, žena u sebi ima malo jaje...«

  »Kako jaje postaje čovek? Šta to govoriš?« Andri se zacenio od smeha. »Gledaj devojko: REČI — vrlo dugačke reći, napisane veoma sitno, a svaka reč od milion slova —

  to stvara decu. Božja reč. Stvara telo. »Netremice me je posmatrsto.« O tome nisi imala ni pojma, zar ne? Nisi čak ni pomislila. Jednostavno, živiš finim životom,..«

  »Hej, to već vređa. Rad na brodu nije baš odmor.«

  »Kao životinja koja ne postavlja pitanja«.

  »Mi smo životinje, zar ne? Dolazimo, dakle, na suštinu. Koliku li mržnju vi mora da

  osećate prema ženama. Koliko breme straha. Da, rekoh STRAHA. Da ja tebi kažem nešto, gospodine: nisi ti ništa bolji od ostalih Sinova. Verovatno si i gori. Bez obzira šta si TI smerao, dvostruko ćeš se prevariti«.

  »Možda je u prirodi muškarca da se muči zbog istine. Da joj teži«.

  Frknula sam: »A ne i u prirodi žene, pretpostavljam«.

  »Ti se izuzimaš. Prirodno«.

  Ova razmena mišljenja počela je da uzima prilično loš obrt. Priznajem da sam i ja

  pomalo bila kriva za to.

  U tom trenutku se umešao Džotan: »Propala bi, devojko. Ne bi se održala ni deset

  minuta. Završila bi u stolici za mučenje. Rospija. Opajdara. Jezičara. Jeretik.

  Neposlušna«. Mirno je promešao supu. »Pa ti čak ni ne kuvaš«.

  Andri mi namignu. »Istina — to što kaže. Moraćeš da pripaziš na svoj jezik. Ili ćeš i

  sama završiti ukiseljena ili skuvana. Bratstvo ne podnosi ženske osobe koje imaju mišljenje o nečemu. Mi, naravno, mi smo širokog srca. A još smo duboko u ničijoj zemlji.

  »Moraćeš da budeš mirnija«, reče Džotan. »Tako mi prave zemlje, najbolje bi bilo

  da uopšte ne govoriš«.

  »U redu, shvatila sam«, rekoh. »Međutim, ovde nas niko ne prisluškuje. Dakle, Andri, veruješ li ti ili ne veruješ da si veštačka osoba, lutka? Reci mi; gorim od nestrpljenja«.

  »Bilo u šta da počneš da veruješ, Jalin, verovaćeš do svog poslednjeg dana — čak

  ako i ubediš sebe da si deset puta promenila mišljenje i sve svoje misli potpuno izmenila. Istina. Ne možeš isprati boju u koju si prvi put bila umočena. Najbolje što može da se dogodi je da budeš svesna toga. Tada ćeš, bar, znati koje si zauvek boje —

  čak i onda kada ideš uz dlaku«.

  »Umočena u boju, je 1'? A ja sam bila uronjena u crnu struju...«

  Koliko sam samo bila zadovoljna što sam rođena na istoku, gde su ljudi mogli da

  budu srećni. Na ovoj drugoj obali niko srećan ne može biti. Mora da su ludi kada se predaju takvoj bedi, iako bi mogli da koriste reku kao najbolji put ka blagostanju, različitosti, civilizovanom životu. U trenutku kada sam na to pomislila, nešto se u meni, duboko ispod površine, slomilo i preplavilo me nekom izopačenom euforijom.

  »Supa je gotova«, objavio je Džotan.

  Hodali smo skoro čitav sledeći dan sve dok nismo stigli do nekog lošeg druma koji se pružao pravcem sever‐jug. Staza kojom smo došli prestajala je pre njega, a žbunje ju je sakrivalo tako da se sa druma nije mogla videti. Mora da smo skrenuli prilično duboko u unutrašnjost, daleko od reke.

  Andri je palcem pokazao na jug. »Kraj Sveta je na tu stranu. Mi idemo na sever. Za

  nekoliko sati stići ćemo u Molbog. Ti ćeš sa Džotanom da se skloniš dok ti ne nađem pristojnu odeću. Ako pre toga sretnemo nekog... «

  »Znam. Uskačem u najbli
že žbunje«.

  »To bi moglo da izgleda sumnjivo. Samo drži jezik za zubima. Gledaj smerno u zemlju«.

  107

  I zaista, uskoro smo naišli na neobičan prizor: kola natovarena nekim paketima vukla su dva velika, rundava psa. Slične nikada ranije nisam videla. Iza njih je kaskao mršavko obučen u gunj i pantalone, s nakrivljenim šeširom i drvenim klompama, puckajući bičem kroz vazduh. Jedva da je obratio, pažnju na nas, izuzev što je klimnuo glavom i

  brzo, me ispitivački, pogledao. Odvraćajući pogled od mačeta mojih saputnika, nastavio je putem šibajući pse.

  »Nije izgledao suviše radoznao«, rekoh kada je već prošao.

  Džotan je progundao: »Nije valjda tolika budala da pomisli da ćemo ga opljačkati

  na glavnom drumu. Ne želim da mi istegnu vrat«.

  »Šta je to?«

  »Vešala, devojko, vešala. Visiš gore dok ne istruneš. Božji Mirotvorci nadziru glavni

  drum. A ako pobegneš, uloviće te Adamovi Sinovi«.

  »Isto kao što love veštice? Koliko je STVARNO neposlušnih žena?«

  »Ne mnogo. Nekoliko. Njih reka zavodi, kao da im peva pesmu. U većini mesta, dovoljno za zabavu jednom ili dva puta godišnje«.

  »Spaljivanje žena zoveš zabavom?«

  »Mene to ne zabavlja. Ali gomilu da. Mi smo svi prokleti primitivni divljaci u poredenju s tobom, pametnom, superiornom, uobraženom Jalin. Izuzev kod izvesnih stvari koje je pomenuo Andri. Kao što su: zašto smo i uopšte ovde — i kako«.

  Sat kasnije približili smo se natovarenim kolicima koja je gurala neka snažna žena u

  crnom ogrtaču. Muškarac je koračao pored nje s jednim jedinim paketom koji je nosio

  ispod ruke. Verovatno je pao s kolica i nije mogao da se vrati natrag. Žena me je pakosno pogledala, bez sumnje zbog moje muške odeće.

  »Ooo«, reče čovek zaustavljajući se. Oko vrata je nosio neku bronzanu medalju sa

  urezanim krugom i strelom. Za pojasom mu je bila zadenuta nekakva šuplja metalna cev sa drškom — pretpostavljam neka vrsta batine. »Mir bogu, neka vas spase od Satane!«

  »Budi spašen«, odgovorio je Andri sa osmehom.

  »Ko vam je ta? Neki posao Bratstva?«

  »Ne, ne. Nema problema, Brate«. Andri htede da nastavi put.

  »Čekaj malo. Pitao sam ko je ona«.

  »O, mi smo tragači za rudama, Brate. Poveli smo je da nam kuva, nosi i za zabavu.

  Odeću su joj pojeli pirana‐miševi. Morali smo nešto da joj damo da obuče«. Andri mi je već bio rekao da se tako zovu ona proždrljiva mala stvorenja.

  »Pirana miševi? Blizu?« Upita čovek sumnjičavo.

  »Prilično blizu. Bolje ti je da požuriš. Ubrzo će da padne mrak, zar ne?«

  »Dovoljno sam se osigurao«.

  »Ne i od miševa«.

  Čovek me je ispitivački posmatrao. Setivši se saveta koji sam dobila, brzo sam oborila pogled«. Kakva vam je to kuvarica — ova mršava nesrećnica bez grama sala?

  Kakvu ona zabavu može da pruži?«

  Andri se zlobno nasmejao. »Lopovska kuvarica. Morao sam da joj dam lekciju«.

  »Kuvarica krade, kad joj niš'ne rade«.

  »Dok je ne uhvate«.

  »Nema veze. Vi kuvate sami a nju držite pritegnutu?

  »O, ovaj je rođeni šaljivdžija«. Džotan je laktom gurnuo Andrija. Iznenada se uozbiljio i načuljio jedno uvo. »Slušaj... kao da sam čuo neko šuškanje«.

  »Miševi, tako duboko na severu?«

  »Sve ima svoj početak, Brate!« Džotan me gurnu. »Kreći nevaljalice, dok još ima mesa na tim kostima. Bog te požurio, nazvao je preko ramena. I tako smo nastavili, mada je onaj čovek stajao i gledao za nama sve dok nismo zamakli za prvu krivinu.

  108

  »Njuškalo«, promrmlja Andri kada nas onaj više nije mogao videti, »Ovde bar nema ničeg sličnog onom tvom ogledalu i signalnim lampama. Međutim, ono što Sinovi

  stvarno imaju to su pištolji«.

  Ponovila sam: »Pištolji?«

  Zavukao je prst za pojas gde je onaj čovek držao svoju cev, izvukao ga i rekao:

  »Bum! Ubiće te na sto koraka. Nadajmo se. Košta prilično jer su potrebne nedelje da se napravi«.

  »Oh«.

  »Verujem da bih pre bacio nož. Razmetljive stvari, ti pištolji. Ili ti raznese šaku ili ubije neprijatelja. Bar tako ja mislim«. Namrštio se. »Ne znaš šta je pištolj, hmm? Nisi nijedan pomenula u tvojim pričama o istoku«.

  »Nisi nikada ni pitao«, rekoh brzo. »Ne mogu baš sve da pomenem«.

  Dohvatio me je i prodrmao. »Nemoj da lažeš, Jalin. Ne umeš to!«

  Uskoro, s prvim mrakom, stigli smo u predgrađe Molboga. Ostala sam skrivena sa

  Džotanom, Andri se spustio u grad i vratio posle pola sata s jednim zavežljajem za mene: nekom jezivom haljinom do članaka, koja je imala kapuljaču, sve to uvijeno oko

  para sandala od kanapa. Već se bilo prilično smračilo, ali ne toliko da ne bih mogla da vidim kako je užasna ta odeća bila. Predajući, iza nekog žbuna, moje sjajne, izdržljive čizme i pantalone, gledala sam kako nestaju u Andrijevom ruksaku. Nikada ih više nisam videla.

  Pošto sam sada bila prerušena u pokajnicu, žensko roblje, nisam privlačila ničiju pažnju u Molbogu gde smo proveli tu noć — u Gledfer krčmi. U početku me je zbunila

  njena veličina, a zatim sam shvatila da ovde muškarci moraju stalno da su u središtu gužve. Naše istočne kafane su jednostavno mesto gde se ide da se nešto popije. Mnoge

  od putnica na istoku su imale sopstvene ploveće kuće. One žene i devojke koje ih nisu

  imale našle bi privatne sobe birajući iz gradskog registra.

  Krčma Gledfer bila je puna buke i galame zbog pijanaca skupljenih u njenoj velikoj

  sali i napolju, u dvorištu, pod kolonadom. Iznad sale dizala su se dva sprata otrcanih soba za spavanje opremljenih slamaricama, krčazima za vodu i nekim sapunima koji su

  više ličili na komade žutog kamena. Te sam večeri ostala u sobi, zabravivši vrata rezom i povremeno virila dole u dvorište osvetljeno lampama, gde su se Andri i Džotan pripremali da se zabavljaju. Dole se nalazilo veselo društvo u koje nisam mogla da odem. Očigledno su po krčmama pile i »izvesne« žene. Sledeće što sam čula bilo je posrtanje i padanje po stepenicama i hodnicima, vriska i kikotanje.

  Ujutru je Džotan priznao da postoji i jedna zdravija krčma smeštena u blizini Donžona u kojoj odsedaju ugledni ljudi sa svojim uglednim ženama. Mi, međutim, nismo tražili društvo stubova zajednice, zar ne?

  Ispostavilo se ujutru da je Molbog bilo jedno izduženo, vlažno, smrdljivo mesto s

  ulicama punim smeća, koje je zabrinjavalo jedino mene. Ipak, od ranog jutra tu je vladala užurbanost koju su stvarala ručna kolica, nosači, kola, torbari — još veća, mislim, zbog niskog nivoa tehničkih pomagala. Pod drugim okolnostima, ja bih ogromnu

  pijacu mogla opisati kao živopisnu, ali se za mene ona našla u senci dvaju građevina koje su se nalazile s njene obe strane: velike dvorane od cigala, za moltive i, da, ljutog kamena Donžon Bratstva, ispred koga se nalazila gomila pepela po kome niko nije gazio.

  Srce mi je skoro stalo. Meni, koja sam htela da vidim ceo svet. Nikada ne bih poželela da Molbog dodam listi gradova koje sam posetila — neka su blažena imena kao Aladalija i Adželobo. Čak su prljavi Gvineamoj i zapuštena Port Barbra izgledali kao raj u poređenju sa ovim.

  Isto sam osećala i prema drugim gradovima koji su se nalazili duž našeg puta: Domini i Adamopolis, između kojih se nalazilo pola tuceta naselja udžerica. I tamo se, 109

  istina, živelo, ali to za moje pojmove nije bio život.

  Severno od Molboga naišli smo na pojačan saobraćaj na glavnom drumu, a putnici

  su, izgleda, voleli da se sakupljaju u grupe od šestoro ili desetoro ne bi li lakše podneli teško pešačenje uz pesmu i priču. No, društvo je bilo poslednja stvar koju smo želeli.

  Otresli smo se poziva da se pridružimo zabavama i pokušaja da nam se prišljamče.

  Čitavu večnost, čak
ni iz daljine, nisam videla reku. Od kada smo, međutim, napustili Adamopolis, put se penjao kroz brda koja su se nalazila na prilazu planini.

  Džungla je iščezavala i mislila sam da znam gde se nalazimo jer, kada smo plovili severno od Spenglstrima viđala sam udaljene vrhove na zapadu.

  Najviša tačka našeg uspona omogućavala je slobodan pogled na istok preko milja i

  milja kopna.

  Kako bi iko mogao da uživa u tom pogledu? Mesto je bilo označeno jednim jezivim

  spomenikom. Tu se nalazila gomila krupnog šljunka. Iz njene sredine uzdizala se greda

  na čijem je vrhu bio zarđali kavez u obliku ljudskog tela, gvozdeno odelo s katancem koji ga je zaključavao. Unutra se nalazio kostur. Kavez smrti je strugao i škripao na vetru. A da li je osuđenik bio mrtav pre nego što je njegovo telo bilo zaključano unutra

  — ili nije? Nisam pitala. Neka grupa putnika se tu zaustavila mrmljajući i praveći znake rukom, krišom pogledajući u daljinu...

  Tamo daleko, sunce je svetlucalo po dugačkoj traci vode, tankoj i beznačajnoj sa

  ove udaljenosti. Još dalje, prema severoistoku primetila sam nejasan sivi pramen, kao

  zamućenost u oku. Da li bi to mogao biti dim Gvineamoja?

  »Eto, to je Osmatračnica Stratište«, promrmljao je Andri kiselo. »Ne zuri u reku, Jalin.«

  Požurili smo dalje.

  Uskoro smo se spuštali, nekako u pravcu reke, u predeo obrastao šumom odakle

  sam moga da vidim naše odredište smešteno u podnožju brda.

  Stanište Južno bio je prilično veliki grad koji je ležao u sredini doline pored jezera u obliku mesečevog srpa. Odozgo, izgledao je skoro civilizovano. Široke ulice sa dvospratnim i trospratnim kućama, sekle su se pod pravim uglom — ličile su na rešetku.

  Ove rezidencije su se gubile u masi skromnijih kuća sagrađenih od blata i pokrivenih trskom — mada su sve bile uredno složene u sistem ulica‐rešetki. Pored jezera dizalo se nekoliko velikih zgrada od kamena i prave cigle.

  Džotan pokaza. »Ono je Državna blagajna za sakupljanje desetka... Tamo je

  Bratstvo Donžon i uz nju Teodrala.

  »Teodrala?«

  »Glavni štab Teoteoretičara. A ono tamo je Tehnička Akademija.«